Hvala, koleginice Radeta.
Reč ima predsednik Republike gospodin Aleksandar Vučić.

Poštovani narodni poslanici, pokušaću da govorim na nešto drugačiji način i ne samo da odgovaram uvaženoj narodnoj poslanici.
Ne danima, nedeljama i godinama, već slušam, iako smo zemlju oporavili, zemlju podigli iz bankrotstva, iako ne mogu da mi kažu da sam bilo gde, bilo šta ukrao i ovde ne govorim o vama, jer nisam, lagali su to za članove moje porodice, pa su ućutali, jer valjda možete da slažete jedanput ili 100 puta, ali ne možete posle godinu ili dve se vidi da li ste govorili istinu ili ne. U poslednje vreme jedino što slušam, to je od jednih, završi to sa Kosovom, da nam skineš muku s leđa i krivi ste ako to ne učinite, jer im se ne sviđa deo u kojem govorite da ćete da pomažete našem narodu i da ga štitite i imate druge ljude koji, kad vam to ne kažu direktno, pokušavaju da vam crtaju kako ste nečasni, kako ćete da izdate naše Kosovo i Metohiju, naš narod na Kosovu i Metohiji, kako ćete time da upišete sebe u istoriju najgorih, jer valjda ni oni pre toga, koji su doprineli da situaciju imamo de fakto, na to nisu pristali, ne znam na šta su onda pristali.
Pozivate mene danas na Ustav, svi, čak i oni koji su bili na vlasti u to vreme pozivaju me na poštovanje Ustava, a 2008. godine, kada je trebalo da Ustav sprovedu u delo, Ustava se nisu ni setili i pustili su da formiraju nezavisno Kosovo, takozvano.
Juče sam dolazeći u Narodnu skupštinu po prvi put imao priliku da vidim kako izgleda to kada vas neko sprečava da dođete i da se obratite narodnim predstavnicima, kada neko pokušava da vas juri, hoće da se tuče, hoće ne znam šta već. Ja sam pročitao mnogo knjiga o fašizmu, nacizmu i nigde nisam pročitao za slične slučajeve, da su postojali, nigde. Mnogo sam knjiga pročitao. Možda nekoliko ljudi u ovoj sali ima da je iz te oblasti toliko knjiga pročitalo. Svašta sam razumeo da u svetu može da se desi, ali taj vid fašističkog divljanja nisam doživeo. Sve sam to trpeo i uvek sam na pristojan i civilizovan način odgovarao.
Sve ovo vreme, svih ovih sedam godina, ni jedne godine nisam bio duže od četiri dana na nekom odmoru, ni jedne godine. Borio sam se i trudio sam se da zemlju izvučemo iz teškog stanja i trudio sam se da verno i marljivo radim. Ja sam jedan od onih koji ne ustaje sa ove stolice kad sedne, za mene ne postoji ni toalet, ni krevet, niti odmor, niti telefonski razgovor sa bilo kim iz sveta da bih vas napustio. Sedim od ujutru do uveče, dok se ne završi. I juče, i danas, i svaki put, i svaki dan na radnom mestu.
Sve vreme sam se borio za Srbiju kojoj sam se zakleo na vernost, ne ni jednoj drugoj zemlji. Bio sam jedini, ostao sam jedini koji je smeo da se suprotstavi strancima kada bi donosili rešenja protiv interesa Republike Srbije. Bio sam jedini, Vjerice, i danas sam jedini koji nije isporučio ni jednog Srbina Haškom tribunalu, pa ni tebe, ni Jojića, ni Šešelja, ni bilo koga drugog. (Aplauz.)
Meni za to ne treba zahvalnost i, da me niko od vas pogrešno ne razume, to sam radio zbog Srbije. To što rade vama, ne rade protiv vas, nego rade da bi unizili celu Srbiju i da bi pokazali da mogu da rade šta hoće u svakom trenutku, šta im padne napamet i kako im padne napamet.
Ima još nešto. Rekli ste, slučajno ste pomenuli, nismo ćutali. Nismo ćutali. Tačno je. Ćutali su oni koji su bili na vlasti. Ja ni danas ne ćutim, nego se borim sa ono malo mogućnosti koje imamo, sa onom jednom rukom u ringu dok je druga vezana i dok ne možemo da se pomeramo. I tako, dok vas neko udara, dok krvarite, na pada mi na pamet da se predam, nego mislim da se borimo.
Kao što vidite, za ovih sedam godina do sada, nepunih sedam godina, nije bilo katastrofe kao što je i od devedesetih, prvih sedam godina, i kao što je bilo od 2000, prvih sedam godina, ni pogroma nad našim narodom na Kosovu i Metohiji, ni priznanja nezavisnost Kosova. Ne može to nezavisno Kosovo tri puta da bude nezavisno. Oni su ga proglasili 2008. godine i sve velike sile sa zapada su ga prihvatile, kao nezavisnu državu 2008. godine.
Pomenuli ste Hram Svetog Save. Nama Hram Svetog Save stoji ko razglednica. Da mi nismo uložili 30 miliona evra, ne bi se završio nikada. Tek danas kada imamo novac, kada imamo uspešnu ekonomiju, pa možemo da uložimo novac, završiće se i taj Hram koji je i simbol i za Srbe pravoslavne, ali važan i kulturni i turistički objekat za sve nas.
Govorili ste o potrebi da se zaštite ljudi. To je u redu, kažete, ali najvažnije je da se sačuva teritorijalna celovitost Srbije. Saglasan.
Kakvu to vlast imamo u Kačaniku? Vlast se sastoji iz tri osnovna elementa. Ni jedan od ta tri elementa nemamo pod svojom kontrolom. Ni teritoriju, ni narod, ni monopol fizičke prinude. Ni jedan od tri osnovna elementa koji predstavljaju nekakvu vlast mi nemamo.
U Kačaniku znate li koliko Srba živi trenutno? Nula. Nula kao i u Glogovcu, kao i u Suvoj Reci. Nula. To ne znači da svako mesto gde živi nula Srba ne treba da pripada našoj zemlji, nego vam samo govorim da nećete naći ni jednog čoveka koji će reći da živi u Srbiji.
Danas kada ljudi slušaju Sulejmana Ugljanina, njih je sramota dok ga slušaju i oni koji moraju da mu tapšu zbog stranačke pripadnosti, njih je sramota dok ga slušaju. Oni znaju da žive u Srbiji i oni čekaju podršku i pomoć svoje države Srbije.
Meni su zviždali u Novom Pazaru kada je bio Erdogan. Erdoganu tapšu, meni zvižde. Kada sam počeo da govorim i kada sam rekao, uprkos zvižducima - ljudi, ja ne znam šta da vam kažem, ali poštujem ja našeg prijatelja Erdogana, ali taj autoput dovde će država Srbija da vam dovede. Ljudi su počeli da tapšu. Ljudi razumeju šta je život.
Prosto mislim da kada govorite o defetizmu, a dobro me poznajete, znate da nikada nisam bio defetista, da neću da budem, nego ću da se borim za našu zemlju. I nisam vam ja sve ovo govorio zato što sam nešto spremio, zato što postoje tajni dogovori, zato što postoji nešto što će da se desi.
Ja sam vam danas rekao – mnogo teže će biti da se razgovara sa Srbijom od danas, nego što je bilo do danas. Mnogo teže u svakom pogledu. Nisam zbog toga srećan. I nimalo zbog toga nisam srećan. Ništa od ovoga ne planiram da uradim, samo vam ukazujem na ono što jeste stvarno stanje na Kosovu i Metohiji i ništa više od toga. Nemojte da živite u teorijama zavere kako se neko dogovorio sa nekim, pa samo čeka dan kad će to nekome da obelodani. Nema ničega od toga.
Doneo sam ovde da vam pokažem, samo da vidite, ljudi. Imam prepunu fasciklu. Jedina osoba koju napadaju u svim prištinskim medijima, danas, juče, prekjuče, pre deset dana, jedan jedini čovek, sam ja. Niko drugi nije. Što im ja smetam kad sam se ja sa njima sve dogovorio, kad sam im ja predao sve u njihove ruke? Jel može to neko da mi objasni racionalno i logično? Izgleda da ne može to niko da mi objasni. Nikog drugog. Ma ne pominju nikog drugog.
Kad je bio naš, svakako, najveći skup u poslednjih 20 godina na teritoriji cele Srbije, u Beogradu ni jedna vest, a kad se skupi njih 1.000 ili 1.500 pune novine. Gotov je Vučić. Raduju se tome više nego bilo ko drugi. A zbog čega to? Kako to oni, izgleda ni oni, kao ni Srbi na Kosovu ne znaju ko radi za ili protiv njihovih interesa. Ja mislim da dobro znaju i jedni i drugi, i Srbi i Albanci i zato razumem i albansku reakciju i zato posebno dobro razumem zašto Srbi sa preko 85% podržavaju politiku koju vodimo, koja je ozbiljna, odgovorna, koja nije štetočinska, koja nije nečasna. Naprotiv, hrabra je, časna, ali ozbiljna i odgovorna i štiti naše i nacionalne i naše državne interese. Hvala vam najlepše.

Hvala, predsedniče.
Gospođo Radeta, nemate pravo na repliku.
Predsednik je sve lepo objasnio.
Hvala.
Petar Jojić ima reč. Izvolite, kolega Jojiću.
(Vjerica Radeta: Otkud Jojić sad?)
Izvolite, kolega Jojiću.
(Vjerica Radeta: Ali nije on na spisku.)
Teče vam vreme.

Hoćete samo da usaglasimo ovu?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo ministri, tačno je ono što je izneto da je od Kosovske bitke 1389. godine do današnjeg dana prošlo 630 godina. Ništa nije nepoznato, a evo da podsetimo šta su separatisti i redentisti i šiptari činili od 1945. godine na ovamo.

Prve demonstracije koje su šiptari organizovali bile su 1968. godine. Druge demonstracije, masovne, koje su bile 1981. godine, bile su demonstracije koje su bile najžešće kada je iz svih centara se sa Kosova i Metohije u Prištinu slilo 150.000 šiptarskih terorista i nacista, pa sam slučajem okolnosti bio jedan od komandanata u združenom odredu, kada smo imali u tom združenom odredu 10.000 pripadnika službi bezbednosti.

Tada smo, 13. maja 1981. godine, posle 30 godina ušli u opštinu Srbica, jer policija i snage bezbednosti nisu mogle 30 godina da uđu u Srbicu, niti u Prekaze.

Ono što treba podsetiti je da je rukovodstvo sprsko krivo, i pravosuđe i organi uprave što se situacija na Kosovu odvijala tako kako jeste istorijski od 1945. godine na ovamo.

Josip Broz je likvidirao Krcuna koji je bio veliki protivnik politike koja je bila na štetu Srbije. Likvidirao je Josip Broz i Rankovića koji je počeo da razoružava šiptarske teroriste i naciste. Ali je Josip Broz zato organizovao 1966. godine Brionski plenum, održao ga je na Brionima, a ne u Srbiji. Od tada Srbija nema rukovodstvo koje se interesuje i bori za srpske interese.

Ono što ste spomenuli, a jeste istina, da je DOS ostavio trajne posledice za Srbiju i za Kosovo. Možete misliti, preko 1.500 terorista i zlikovaca Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije, oslobodio je iz zatvora, koji su bili kao dokazani ratni zločinci.

Ono što bih želeo da vam ukažem da je meni kao saveznom ministru pravde u to vreme gospodin Koštunica uputio zahtev sa molbom da ja pomilujem Fljoru Brovinu. Međutim, ja sam taj njegov zahtev i predlog kao savezni ministar pravde i kao Srbin odbio. Nikada tako nešto kao Srbin ne bih potpisao.

Međutim, ono što je za Vojislava Koštunicu i za DOS vrlo važno, da se zna i da se nikada ne zaboravi da je Koštunica i DOS isporučio haškom zločinačkom tribunalu najveće heroje i junake Srba. Prema tome, dame i gospodo, Srbija mora da vodi računa o svom narodu, o svojim interesima i da se vodi odgovarajuća politika koja ima za cilj da se obezbedi stabilnost, mir i bezbednost, ali ni po kakvu cenu da se šiptarima može više tolerisati i dozvoliti da oni mogu da rade šta hoće od Srbije i od srpskog naroda.

Hvala.

Reč ima Miljan Damjanović.

Gospodine predsedniče, juče ste u svom izlaganju krenuli od istorijskih aspekata, to su pokazatelji, a onda ste prešli na Rezoluciju 1244, naravno, s obzirom na činjenicu da su nam isporučili rezoluciju ko nam je isporučio i potpisana kakva jeste, to je nažalost ostao jedan jedini papir za koji smo mogli da se uhvatimo nakon NATO agresije.

Kada ste govorili o negativnim delovima Rezolucije 1244, treba napomenuti ključne delove koji su bitni za Srbiju, koji kaže – član 4. potvrđuje da će nakon povlačenja dogovornog broja jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja da bude dozvoljeno da se vrate na Kosovo, da bi obavljali funkciju u skladu sa Aneksom 2.

Zatim - demilitarizovanje Oslobodilačke vojske Kosova OVK i drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca, kako se zahteva u stavu 15, u daljem tekstu.

Zatim, takođe vrlo bitno - promovisanje uspostavljanja značajne autonomije i samouprave u Kosovu itd, itd.

Znači, u Rezoluciji 1244 Srbija kao naslednik SRJ i te kako ima mogućnost i pravo da se bori za svoju teritoriju i da kaže u samoj Rezoluciji povratak srpske vojske i policije.

Kada ste govorili o Briselskim sporazumima da je to bilo jedina mogućnost, ono što je iza vas ostalo, jer su štetočine koje jesu uradili, Borko Stefanović i svi negativni ugovori i sporazumi koji su potpisani. Sećam se gospodina Tomislava Nikolića iz 2012. godine kada je u Kosovskoj Mitrovici obećavao da će ukinuti te sporazume. U redu. Došli ste na vlast, nije se moglo, potpisani su Briselski sporazumi, ako se ne varam Ivica Dačić.

Ali sporan detalj ovog sporazuma je član 14. gde zaista treba da konačno neko objasni, a danas ste vi ovde, gde kaže – dogovoreno je da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU.

Da li to znači, s obzirom na činjenicu da u EU ne idu mesne zajednice, ne idu regioni, idu države, šta je u tom aspektu rečeno, da jedni druge neće blokirati? Jer ste vi rekli, podsetiću vas juče, mogućnost između 2025. i 2030. godine da Srbija pristupi EU, u kom obliku, sa kojim granicama?

Takođe, gospodine Vučiću, želim da kažem da zaista možemo da se složimo oko velikog broja stvari kada ste govorili o histeriji šiptarskih terorista, zatim, kada ste govorili metaforično da bi vas oko mnogih drugih stvari obesili u Briselu, šta god da se pokuša, ali ste isto tako rekli da vam oni kažu da su srpski snovi o razgraničenju. Srpski snovi o razgraničenju, da su vaši i srpski snovi da izvršimo razgraničenje. Šta se tu postavlja pitanje?

Vi kao predsednik države, prvi ovde među nama, morate kada ste govorili o prvoj, drugo, trećoj Prizrenskoj ligi, ako drugi nisu bili sposobni, mi treba da napravimo, ne srpski san, nego taj srpski san da stavimo na papir, pa, upravo kad ojačamo ekonomiju, vojsku, za 50, 100, 200, 300 godina, baš kako su Šiptari čekali 100 i više godina da dođu do svojih snova i polako realizacije velike Albanije, mi to isto treba da uradimo i da kažemo da ćemo se sa Grčkom razgraničiti u pojasu Drača i da definišemo naše granice i da poštujemo ovakav Ustav kakav jeste. Ali, naravno da smo svi svega toga svesni da je potrebno i da budemo ekonomski jači, vojno jači i nikako ne možemo vojno neutralni, jer vam je to pogrešna politika još od 1945. godine.

Takođe, rekli ste - ne bude li kompromisa, očekujte napad od strane Šiptara. Naravno, da će oni non-stop provocirati, to je ono nešto što oni od prvog dana rade. Ali, dok mi ne definišemo našu poziciju i ne budemo rekli - ovo je crvena linija preko koje ne idemo, ovo će biti srpski san i srpski cilj, svakoga dana treba da govorimo i svakog meseca i svake godine i našoj deci da poručimo, i mi koji smo živeli na Kosovu i Metohiji, koji smo kršteni u Visokim Dečanima, Bogorodici Ljeviškoj, i drugim svetinjama, da šaljemo jasnu poruku i da ih učimo, dogodine u Prizrenu i dogodine u Kninu. Dok to ne ostvarimo, i narednih 300 godina, od toga nećemo odustati. Hvala vam.

Predsednik ima reč.

Pokušaću, uz zahvalnost gospodinu Jojiću, da sada na nekoliko stvari odgovorim.
Ne mislim da je rukovodstvo Srbije danas manje srpsko nego što su bili gospodin Ranković i mnogi drugi u srpskoj istoriji, naprotiv, ali vreme i budućnost daće svoju ocenu na najbolji mogući način i generacije koje dolaze. Nikada savremenici nikada nisu dovoljno poštovali. Siguran sam da će budućnost i istorija dati svoj najbolji sud.
Što se tiče vaših primedbi, postoji nekoliko stvari na koje sam veoma ponosan. Cenim strast sa kojom pristupate ovom problemu, jer to govori koliku emociju ulažete u sve, ali želim da vam kažem da u članu 14. da biste razumeli, nisu oni definisali ko, kako i u kojim granicama ulazi, jer potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju to je domet dokle mogu da dođu. Oni nisu otvorili pregovore kao mi, pa da oni mogu da budu primljeni kao država. Upravo zato smo prihvatili da tačka 14. ne sadrži prijem u UN.
I da vam kažem, samo o toj večeri mogu celu knjigu da napišem, pod kakvim smo pritiscima bili i šta se sve dešavalo. Dakle, dva su problema bila te večeri sa Briselskim sporazumom. Jedan je bio taj da pustimo nesmetano ulaz u sve međunarodne organizacije, uključujući i UN. Druga tačka je bila da region severa Kosova za policiju bude sastavljen od sedam opština. Ove četiri naše, plus Južna Mitrovica, Vučitrn ili Vuštrik kako Albanci kažu i Srbica ili Skenderaj kako Albanci kažu.
Iako potpredsednik Vlade, u tom trenutku to sam odbio, mene su izbacili napolje. Pokušavali su da vrše pritiske na sve druge, a drugi su im rekli da se mene plaše i da zbog mene neće takve stvari da prihvate. Valjda sam služio kao poseban ludak i strašilo za sve to. Onda su deset dana vršili taj pritisak na mene ovde. Rekli su mi onda jednu – stvar ćemo da ti prihvatimo, a ti prihvati drugu i da idemo na potpisivanje Briselskog sporazuma.
Ja sam još deset dana rekao da neću da prihvatim nijednu od te dve stvari, pa mogu da me ubiju. Nisam prihvatio nijednu od te dve stvari i onda smo potpisali Briselski sporazum.
Dakle, u tački 14. za nas nema nikakve opasnosti u Briselskom sporazumu. Baš nikakve. On i Jadranka to znaju bolje, može i ona to detaljnije da vam objasni. Oni mogu da dođu do nivoa SSP. Mi njima o razlozima neću ni da govorim zašto sve podržavamo viznu liberalizaciju, ali pametan ste, mlad čovek, pa dobro razumete zašto to radimo. Tako da nije to nešto što je nekome nerazumljivo.
Želeo sam nešto drugo da vam ukažem. Želim da ukažem na nekoliko stvari, pošto sada imamo više dokumenata, oko Rezolucije 1244. Vi ste pročitali ono i ja ću vam pokazati ovde da vidite kako to izgleda, ovo su obeležene pozitivne norme na koje se mi pozivamo. Nešto više imamo negativnih normi na koje se u Rezoluciji 1244 pozivaju Albanci. Želim samo da vam ih pročitam. Mislim da je važno da to ljudi znaju, mislim da je važno da ljudi znaju da Rezolucija 1244 nimalo nije jednoznačna i nimalo nije akt koji nama ne pravi mnogo problema.
Naime, ključna negativna posledica te Rezolucije je ta što se njom suspenduje pravo naše zemlje na vršenje suvereniteta nad teritorijom Pokrajine KiM i u njoj ono što je mnogo opasnije za nas, a pročitaću vam kompletan član, dakle SRJ se optužuju za izbijanje krize i nasilja i represije u Pokrajini. Dakle, u članu 3. kaže se – naročito traži da SRJ odmah obustavi nasilje i represiju na Kosovu, na način koji se može verifikovati, da započne i okonča povlačenje u fazama sa Kosova, na način koji se može verifikovati, svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga. Dakle, oni konstatuju da mi svakako imamo i paravojne snage. Dakle, u skladu sa hitnim rasporedom sa čime će biti sinhronizovano raspoređivanje međunarodnog bezbednosnog pristupa na Kosovu.
Vi ste odmah iza toga pročitali tačku 4. pozivajući se na nju, na koju se i mi pozivamo. I samo jedan problem su oni nama napravili u skladu sa tom tačkom. Znate li ko odobrava ulazak snaga SRJ? Komandant KFOR-a. Dakle, bez dozvole komandanta KFOR-a mi ne možemo da uđemo na teritoriju KiM.
Komandant KFOR-a posle napuštanja, u zavisnosti od njegove procene, posle napuštanja ruskog kontingenta 2003. godine, je komandant NATO-a. NATO nama da pusti da uđemo na Kosovo i Metohiju dok je odluke zemalja Kvinte, pre svega SAD, neće nikada i zato sam se i celo jutro lomio, kao mnogo jutara i kao mnogo noći, kako i na koji način da reagujemo, a da efektivno i efikasno zaštitimo naš narod.
Oni takođe konstatuju da se na Kosovu ta Rezolucija, na koju se mi uvek pozivamo, konstatuju da se događa humanitarna tragedija i osuđuju se svi činovi nasilja protiv stanovništva Kosova, kao i svi teroristički akti bilo koje strane, što indirektno utvrđuje pretežnu odgovornost Savezne Republike Jugoslavije za kosovsku krizu. Konstatuje se i da situacija u regionu i dalje predstavlja opasnost po međunarodni mir i bezbednost što konstituiše osnov za korišćenje mandata Saveta bezbednosti da odlučuje o dodatnoj upotrebi sile.
U članu 3, u članu 9a Rezolucije 1244, Savet bezbednosti se pod pretnjom upotrebe sile zahteva sprečavanje obnavljanja neprijateljstava održavanjem i gde bude potrebno nametanjem prekida vatre i omogućavanjem povlačenja i sprečavanjem povratka na Kosovo saveznih i republičkih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, osim kako je propisano u tački 6. aneksa 2.
Dakle, samo želim da vam ukažem na to, razumevajući vašu dobru nameru, ja se mučim i ne mogu da razgovaram sa onima, da vam iskreno kažem, koji bi se lako odrekli svega što je srpsko, a nemam problem da razgovaram i da vam pokažem, jer nemoguće je da to sve znate. To ja moram da znam zato što se time bavim sedam godina, sa tim živim sedam godina. To ne zna niko drugi u Srbiji, sve moguće akte. Svim razgovorima sam prisustvovao. Ljudi, ja sam se 150 puta sa njima sastajao, da sam najgluplji na svetu morao bih da znam najviše, da nema nijedan gluplji na celom svetu od mene morao bi da znam najviše.
Na Rezoluciju 1244 u početku su se Albanci mnogo češće pozivali na nju nego mi, a onda su kao po komandi negde od 2014, 2015. godine, kao da im je neko rekao – ništa drugo ne radite, pozivajte se na odluku Međunarodnog suda pravde. Evo, tu su pored mene i generalni Vladisavljević i Vujić, pa mogu to da vam kažu ovde, ali kao pijani plota ništa drugo ne rade, samo se toga drže. E, Vučići ne može to tako, uostalom tvoja zemlja, tvoj ministar spoljnih poslova je tražio, tvoja zemlja je tražila, dobili ste mišljenje Međunarodnog suda pravde i to nije ad hok Tribunal, nego pravi Međunarodni sud pravde. Šta sad još hoćeš?
To što je rekao UN me ne interesuje, nego što to nama kaže na svakim pregovorima i onda vas pogleda prethodno Ešton, posle toga vas gleda Mogerini, pogleda vas i Merkel. Šta je moj odgovor na to? Borim se, ne brinite, ne ostanem ja da ne kažem ništa. Pozivam se na hiljade drugih dokumenata, ali vam samo kažem da su oni promenili i odjednom su se u potpunosti orijentisali na taj dokument i to im je postao ključni argument.
U članu 11a Rezolucije, se navodi da će glavne odgovornosti međunarodnog civilnog prisustva uključivati promovisanje, uspostavljanje značajne autonomije i samouprave na Kosovu, slušajte me sada molim vas Miljane, to je najteži član za nas, do konačnog rešenja uz potpuno uzimanje u obzir aneksa 2 i sporazuma iz Rambujea. Zašto? Zašto sporazuma iz Rambujea? Zato što u sporazumu iz Rambujea oni vam stave jedan stav koji se nama sviđa, a onda vam samo napišu Rambuje, a Rambuje je da posle tri godine imaju pravo da se izjasne i donesu odluku o nezavisnosti.
To su nam stavili u Rezoluciju 1244, samo što mi to nikada nismo hteli da čitamo, nikada sa našim narodom nismo hteli da čitamo. Sve su nam trikove prodali, sve. Sve su to uradili protiv našeg naroda. Imali smo ljude koji to nisu hteli ni da čitaju, koji to nisu hteli da pročitaju, koji nisu hteli ni da ih pitaju – a, gde vam je referendum njihov? Ono gde su Albanci pravili greške i suprotno Rezoluciji 1244, oni nikakav ni referendum nisu obavili. Pozvali se na Kačanički referendum iz 1991. godine, pozvali se na Kačanički Ustav iz 1991. godine potpuno protivpravno proveden, u tri šatora se sastajali i njih 25 je nešto zaokruživalo.
U članu 11d se propisuje da će nakon osnivanja privremenih institucija samouprave na Kosovu, ovlašćenja međunarodnog civilnog prisustva uključivati prenošenje svojih administrativnih odgovornosti na te institucije uz nadgledanje i podršku njihovom konsolidovanju. Dakle, oni su sve vreme programirali jačanje prištinskih institucija prema Beogradu i prema svetu, „er gaumnes“. Sve vreme su to planirali, to su nam nacrtali u papiru, a mi smo uzeli jednu rečenicu na koju smo se hvatali i bezbroj puta ponavljajući na televiziji sami poverovali u to.
Samo želim da vam kažem da razumete koliko je teška pozicija Srbije, a ne zato što mi to treba da kukam. Ja sam ovo čuo 500 puta od njih i sad mi to više ni ne pominju, zato što ja nađem jednu normu koja je u koliziji sa tim i oni onda o tome ćute. Šta ću da odgovorim na ovo iz 2010. godine? Samo mi kažite šta da odgovorim? Da to nije obavezujuće mišljenje, presuda Međunarodnog suda pravde? Šta da kažem? Mišljenje? Šta da kažem?
Dakle, naša pozicija svakako nije laka, ali moram da kažem da ni pozicija svih onih koji su protiv Srbije više nije onako i onoliko laka koliko je bila do pre nekoliko godina. Ta pozicija im svakako neće biti mnogo lakša ni u budućnosti. Borićemo se za svoju zemlju, borićemo se za svoj narod i gledaćemo na svaki mogući način da, kao što sam rekao, u budućnosti gubimo najmanje što moramo, a dobijemo najviše što možemo. Da ja govorim ljudima kako teče med i mleko i kako smo mi najjači na svetu, ja to stvarno ne mogu, ne bi bilo fer i ne bi bilo istina.
Vama hvala na tome što ste želeli da me saslušate i samo jedna važna informacija, izvinite. Pošto ste govorili o dijalogu o Briselskom sporazumu, svi, to je glavna tema, samo da čujete jedan važan podatak. Dobili smo zvanični podatak iz MUP Srbije. Dakle, od 1999. godina do danas na KiM tačno 9.000 etnički motivisanih napada, 9.000 etnički motivisanih napada. U periodu od 2014. godine do danas, nešto manje od 500 napada. Samo hoću da vam pokažem da ti rezultati nisu tako mali kako izgledaju. Kada pogledate proporcije, videćete da je ovo višestruko manje nego što je bilo u prethodnom periodu kada su govorili da je sve mnogo bolje nego što je danas.
Taj dijalog nam je doneo i mir i stabilnost i iako svakako nedovoljna prava za Srbe, nešto veću bezbednost za naš narod i za naše građane. To je stvar zbog koje sam zadovoljan.
Evo, da vam pročitam sad precizne podatke oko današnjeg hapšenja. Uhapsili su 28 lica, 19 policajaca, devet građana. Od tih 19 policajaca 11 je Srba, sedam Albanaca i jedan Bošnjak. Od toga je 12 sa severa, sedam sa juga, a svih devet građana su ljudi iz Zubinog Potoka Srbi, obični građani, koji su im se suprotstavili kod mesta Varage. Sad, samo da mi kažu ovi iz međunarodne zajednice kako je to dva meseca, tri meseca planirana akcija protiv kriminala i korupcije i onda me pitajte – a, šta posle toga možete i da im kažete. Osmehnete se i kažete – da, da u pravu ste i čestitam vam na vladavini prava za koju se zalažete, pošto će da dođe neki stručnjak da me pita preksutra – što ste zadržali na granici nekoga 17 minuta? Za ovo će da nam kažu – ovo je izvanredna akcija u borbi pravnu državu i vladavinu prava.
Šta da radimo, to je situacija sa kojom moramo da se suočimo i u kojoj moramo da se borimo za najbolje interese našeg naroda i za to ćemo da se borimo i od toga nećemo da odustajemo nikada. Hvala još jedanput.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, pre svega hvala vam što ste jutros kao vrhovni komandant, svojom odlukom da podignete borbenu gotovost Vojske Srbije i da policijske jedinice takođe stavite u pripravnost, još jednom potvrdili ono što mi oduvek tvrdimo, a to je da je upotreba vojske i policije legitimna opcija i legitimno sredstvo u odbrani kako ustavnog poretka, tako i građana Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. To jeste konačno i pravi način na koji treba razgovarati sa Albancima i to je opcija koja mora kao Damoklov mač stalno visiti nad njihovim glavama. Znate, ne može se ići u pregovore i širiti defetizam, govoriti da mi uvek nešto moramo, da vreme ne radi za nas, da ćemo mi ako ne postignemo pod hitno sporazum pre svega odložiti ulazak u Evropsku uniju, da ćemo u narednih 40 godina, kako navodno kaže statistika, izgubiti 44% stanovništva.

Nikada se iz naših usta ne sme čuti da je Kosovo i Metohija izgubljena, jer nije. Situacija jeste teška na terenu, to je činjenica, ali nije izgubljeno i nikada neće biti izgubljeno, dok god se mi Kosova i Metohije ne odreknemo. Ako smo ga izgubili, zašto nam ga onda i dalje otimaju i zašto onda i dalje traže da mi damo svoj pristanak na nezavisnost Kosova i Metohije?

Sutra,, gospodine Vučiću, da se odreknemo Kosova i Metohije, da ništa ne tražimo, da nas ništa ne zanima, čisto priznanje da priznamo, da li vi mislite da će to zadovoljiti apetite Albanaca? Ja sam potpuno siguran da neće i da će oni sutra tražiti i Preševo i Bujanovac i Medveđu, kojih nema ni 10%. Potpuno je jasno da bi priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije zapravo bio otvoren poziv svim zainteresovanim stranama na dalje čerupanje ostatka Srbije.

Mislim da je potpuno naivno verovati da je moguć održiv kompromis sa Albancima, kao i da je potpuno naivno verovati u iskrenost zapadnih sila koje učestvuju u tom procesu. Vi veoma dobro znate i maločas ste rekli da je Zapad sve trikove iskoristio. Vi ste rekli šta god da urade Albanci da su oni uvek na njihovoj strani. Bombardovali su nas da bi ostvarili nezavisnost, naoružavali ih, daju im političku podršku. Mislim da je potpuno jasno da ne možemo verovati, čak i da se postigne neki kompromis, da bi oni bili šta ispunili iz tog kompromisa što ide u interes srpskog naroda, kao što nisu ispunili iz Rezolucije 1244, i kao što nisu ispunili ni tu jednu jedinu svoju obavezu iz Briselskog sporazuma.

Da li mislite, gospodine Vučiću, da će Hrvatska dozvoliti da Srbija uđe u Evropsku uniju dok ne otmu 10 hiljada hektara na levoj obali Dunava ili dok nas makar ne nateraju da prihvatimo neku arbitražu u kojoj ćemo sasvim sigurno izgubiti, kao što je to uvek i do sada bio slučaj?

Srbiji je potrebna temeljna promena državne politike, da ne jurimo za Evropskom unijom koja nas očigledno neće i da se okrenemo za svojim tradicionalnim prijateljima i branimo isključivo o interesu srpskog naroda. Vi imate ogromnu podršku građana Srbije i to je mislim činjenica. Vi ste juče dobili frenetične aplauze u Skupštini, imate ogromnu poslaničku većinu, iako ste i sami rekli da ste u Skupštinu došli bez ičega, da ne nosite ništa, da ne možete ponuditi ništa i da nema nikakvog kompromisa na vidiku.

E sad, postoji izreka koja kaže – svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno. Potpuno je sigurno, gospodine Vučiću, da ste vi makar delimično opijeni tom podrškom i tim aplauzima i potpuno je jasno, bez obzira na to, kao što ničija nije trajala do zore, niti bilo čija vlast večno, tako neće ni vaša, da li će trajati još pet, deset godina, potpuno je nebitno, ali morate biti svesni da ćete onoga dana kad ne budete na vlasti biti najusamljeniji čovek u Srbiji i da neće biti nikoga od ovih koji vam sada izigravaju prijatelje i koji vam sada aplaudiraju.

Postoji još jedna izreka koja kaže – danas vezir, sutra rezil. Potpuno je jasno da vama ta ogromna podrška nameće obavezu i želju da učinite nešto veliko po čemu će vas pamtiti srpski narod, međutim, mislim da to ne treba da bude rešavanje pitanja Kosova i Metohije, jer mi treba da čekamo povoljne istorijske uslove u kojima ćemo moći da ostvarimo svoje nacionalne interese, a ne da trčimo da to pitanje rešimo što pre.

Potpuno sam siguran da odricanje od Kosova i Metohije nije nešto što u istorijskom smislu može dobro da prođe, jer istoriju neće pisati ni „Pink“ ni „Informer“ ni mnogi drugi, pisaće je neke generacije koje će doći posle nas i na koje nećemo moći da utičemo.

Vi možete čitavu Srbiju, odnosno ostatak Srbije optočiti zlatom i kadifom, ako se ne daj bože odreknete Kosova i Metohije, to je ono što će biti ono po čemu će vas narod pamtiti. Moj je savet da to veliko što treba da uradite za Srbiju bude otvaranje fabrika, da bude ekonomsko osnaživanje, da bude podizanje nacionalnog ponosa kako bismo nekada u budućnosti, ako nismo sada, da onda nekada u budućnosti budemo u stanju da ostvarimo svoje interese.

Što se tiče ove teze, kako mi u Beogradu nemamo pravo sto godina da čekamo na nekakvo rešenje, ljudi na Kosovu i Metohiji žive tamo svaki dan, vi sprovedite referendum o kome ste govorili na teritoriji Kosova i Metohije i dobićete rezultat koji znate, da oni imaju samo jednu želju, a ta je želja da žive u Srbiji, oni žele da žive slobodno, slobodu nemaju od 1999. godine, ali imaju nadu da će živeti u slobodi i u Srbiji. Priznate li nezavisnost Kosova, vi ćete njima tu nadu ugasiti i bez nade u slobodu neće biti ni opstanka Srbima na tom prostoru, već je samo pitanje vremena i tehnike kada će nestati.

Srpski narod nije tokom vekova očuvala ni statistika ni visok životni standard, već sloboda, borba za slobodu i osećaj nacionalnog ponosa i identiteta i to je ono na čemu morate raditi.