Poštovana predsednice, predsedniče Republike, predsednice Vlade, ministri, kolege narodni poslanici, pažljivo sam slušao i juče i danas šta je sve rečeno u ovom domu, pa neću da ponavljam stvari.
Mi smo juče odavde poslali jednu veoma snažnu, uverljivu poruku i Albancima i međunarodnoj zajednici i našem celokupnom srpskom narodu da želimo kosmetski problem da rešavamo na miran način, da želimo nastavak razgovora i da želimo istorijsko pomirenje između Srba i Albanaca.
Danas smo brutalnom, nasilnom policijsko-obaveštajnom akcijom dobili odgovor Prištine. Oni neće mirno rešenje problema, oni neće pomirenje, oni neće nastavak razgovora, oni žele da dovrše užasno etničko čišćenje koje sprovode već dugo na prostoru KiM, i pri tome su danas na severu Kosova pripadnici Kosovsko obaveštajne agencije širili iste one laži koje plasiraju pojedinci iz dela političkog spektra u centralnoj Srbiji. Tako su agenti Kosovsko obaveštajne agencije srpskom narodu govorili danas da se radi o izdaji, o izdaji iz Beograda, da treba svi da se povuku i krenu ka Srbiji u zbegove, da se deca izvlače iz škole i da se šalju u Srbiju. I, ubuduće nas čekaju takve propagandne obaveštajne aktivnosti Albanaca.
Upravo današnji događaj na najbolji način pokazuje da je kosovsko-metohijsko pitanje najvažniji geopolitički izazov, strateško pitanje za budućnost srpskog naroda. Od toga kako ćemo rešiti to pitanje zavisi put kojim će celokupan srpski narod i država Srbija ići u 21. veku.
Imajući u vidu da je međunarodni činilac duboko involviran u događaje na KiM, ne može se rešiti kosmetski problem bez međunarodne zajednice i onog njenog najisturenijeg dela koji se ogleda u zapadnim zemljama koje stoje iza jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Taj međunarodni aspekt, pored onog unutrašnjeg, moramo veoma dobro da razmotrimo. Moramo da znamo šta se dešava u svetu da bismo doneli odgovarajuću odluku na koji način možemo da zaštitimo najbolje naše interese u rešavanju kosmetskog problema. Da li smo to svih ovih godina činili? Izgleda ne. Ali, sada je krajnje vreme, jer posle ovoga neće biti mogućnosti za ispravljanje grešaka. Nerazumevanje onoga što se dešava u svetu može da nas odvede na teren ne racionalnog političkog ponašanja, već reagovanja srcem, ali to nam neće zaštiti interese.
Trenutno, na međunarodnom planu se odvija žestok geopolitički sukob između SAD, NATO-a s jedne strane i Ruske Federacije s druge strane. Hteli mi to ili ne, mi smo direktno uvučeni u taj geopolitički sukob. Kosmetsko pitanje se takođe prelama preko tih odnosa velikih sila. Mi se nalazimo na prostoru koji je pod dominantnim uticajem evro-atlantskih saveznika, i to je činjenica. Nama se to ne sviđa, ali jeste. Njihov kapacitet da dalje urušavaju interese celokupnog Srpskog naroda i države Srbije je ogroman, toliko snažan da ne smemo da dozvolimo situaciju da nam se ponovi kao što je bilo 1999. godine. Ne mora u vojnom delu, u bilo kom drugom delu.
NATO je stvorio novu vrstu gvozdene zavese na zapadnim ruskim granicama, privukao stotine hiljada vojnika, hiljade aviona, brodova, tenkova, oklopnih vozila. To pokazuje da će taj geopolitički sukob biti dugoročan i da ne možemo očekivati nikakve značajnije promene na međunarodnom planu koje bi nam rešile kosmetski problem. Da samo sačekamo, da zamrznemo, kako neki kažu, ovaj sukob, desiće se nešto u svetu i onda će nam biti problem rešen. To nisu realna očekivanja. Mi ne možemo da očekujemo od naših saveznika, poput Ruske Federacije, ono što oni realno ne mogu da ispune.
Ruska Federacija može, pruža nam i pružaće nam punu podršku UN da sprečimo sticanje punog kapaciteta samoproglašene države Kosovo, ali ni oni ako su stalna članica članica Saveta bezbednosti nisu mogli da ponište praktične korake Prištine, recimo na stvaranju takozvane vojske Kosova. Dakle, i domen pružanja pomoći od strane nama prijateljskih zemalja je ograničen. Najveći uticaj na događaj na Kosovu i Metohiji upravo imaju zapadne zemlje sa kojima manje-više imamo odnose koji su tek u fazi stabilizacije. Zato je bitno da naše aktivnosti budu i te kako usmerene ka SAD, ka NATO-u, ka EU, ka Nemačkoj i drugim zemljama. Jesu to zemlje koje stoje iza samoproglašene nezavisnosti Kosova, ali to su zemlje preko kojih jedino možemo da stvorimo manevarski prostor uz podršku prijateljskih zemalja, da možemo da umanjimo štetu koja predstoji.
Dakle, očekivati da će policentričan međunarodni poredak, koji se stvara i koji predvode Ruska Federacija i Kina, moći da reči kosmetski problem je iluzija. Taj drugi deo sveta može da nam pomogne u političkom jačanju, može da nam pomogne u ekonomskom jačanju, ali ne može da nam reši kosmetski problem. Da li treba i dalje da nastavio sa iluzornim očekivanjima da će se nešto tektonski desiti na međunarodnoj pozornici, da će nam to rešiti problem? Uveren sam da ne treba da radimo.
Kada pogledamo situaciju na unutrašnjem planu, moramo da postavimo pitanje šta rade Albanci, jer oni jesu jedna od strana koja je zainteresovana za rešavanje ovog problema na ovaj ili onaj način. Oni su sproveli i sprovode užasno brutalno etničko čišćenje. To pokazuje njihovu nameru da stvore veliku albansku tvorevinu bez Srba. Albanci nam jednostranim potezima, poput taksi, poput statuta za Trepču, poput ove njihove rezolucije protiv pregovora navodno za razgovore, poput rezolucije o navodnom genocidu, šalju poruku da ne žele da se razgovori nastave. Njihov strateški cilj je ono što govore Edi Rama i Hašim Tači, da proglase ujedinjenje Kosova i Albanije, ali im treba opravdanje, treba im trenutak. Taj trenutak žele da nađu u jednoj nepromišljenoj, eventualnoj reakciji Srbije, da nas isprovociraju, kao što su pokušali danas da odgovornost prebace na našu stranu.
Što se Albanaca tiče, meni je situacija potpuno jasna. Oni neće nastavak razgovora, jer smatraju da bi eventualno postizanje kompromisa za njih značio gubitak, gubitak u odnosu na ono što su imali pre 2012. godine. Mi sada imamo veoma čudnu situaciju. Albanci na KiM neće da žive u Srbiji, Srbija neće ni pod kojim uslovima da prizna samoproglašenu državu Kosovo. Kako razrešiti tu suprotnost? Da li je moguće otvoriti vrata uopšte u ta dva potpuno suprotstavljena stava za razgovore, za postizanje nekog kompromisnog rešenja? Pitanje je, kojim putem da ide Srbija dalje?
Srpski narod ne sme da dozvoli da ga pregazi vreme, da ne bismo fatalno zakasnili za ostatkom sveta. U ovom svetu koji se strahovito brzo menja, strahovito brzo napreduje, mi nemamo prava da generacije koje će doći, uvučemo u nove ratne sukobe.
Naša odgovornost je da rešimo kosmetski problem na jedan miran, održivi način, a ne da generacije koje dolaze ili koje su već tu ponovo oblače uniforme i ponovo idu u ratove. Ja znam šta je rat, video sam ga, videli su ga mnogi od vas. Rat je užasno stradanje. Rat je krv, rat su jauci. Treba sve da učinimo da izbegnemo rat, a Albanci nas uporno guraju u rat. Mi ne smemo ni po koju cenu da zatvorimo vrata za pregovore, uprkos tome što se Albanci toliko trude da nas baš nateraju na takav korak.
Srbija mora da gradi mir, iako za to nemamo partnera u Prištini. Ali je pitanje da li ćemo eventualno rešenje za kosmetsko pitanje, za kosmetski problem postaviti tako da taj pretpostavljeni, očekivani gubitak donese dobitak u narednom periodu celokupnom srpskom narodu ili nas uvede u nove gubitke. Rešavanje kosmetskog problema će se sigurno odraziti, recimo, i na položaj Republike Srpske. U narednom periodu nikako ne smemo dozvoliti da odgovornost za nenastavak razgovora Albanci prebace na nas i zato uporno treba da insistiramo na nastavku procesa normalizacije i postizanje kompromisnog rešenja, a da paralelno jačamo naš narod na Kosovu i Metohiji.
Ukratko bih na samom kraju predložio jedno svoje viđenje okvira za rešavanje kosmetskog problema. Prvo, priznanje samoproglašene države Kosova nije rešenje, to je isključeno. Drugo, pregovori su jedini način da se dođe do rešenja, kompromisnog rešenja. Treće, nema rešenja na osnovu nove realnosti koju Priština pokušava da uvede. To su takse, to je tzv. vojska, nasilje, promene etničke strukture. Četvrto, želimo mirno, dugoročno održivo, kompromisno rešenje za status Kosova i Metohije. Peto, rešenje mora biti policentrično, jer je takva situacija na Kosovu i Metohiji. Srbi žive kompaktno na severu, u Kosovskom Pomoravlju, u drugim sredinama, Albanci žive kompaktno u većem delu južno od Ibra i zato to rešenje mora da bude policentrično.
Rešenje nije u ujedinjenju Kosova i Albanije. Dakle, rešenje mora da podrazumeva čvrst mehanizam zaštite od stvaranja velike Albanije. Neophodno je da rešenje omogući istorijsko pomirenje Srba i Albanaca i da otvori vrata ka evropskim integracijama regiona.
Na kraju, dozvolite da iznesem jedan lični stav. Srpski narod mora na početku 21. veka da redefiniše svoju nacionalnu strategiju. Da li ćemo našu nacionalnu strategiju zasnivati na liniji Beograd–Priština, kad kažem Priština mislim na nerešavanje kosmetskog problema, ili ćemo u narednom periodu forsirati liniju Beograd–Banjaluka. Mislim da u tome ipak treba da smognemo dovoljno hrabrosti, da razmišljamo, da otvoreno iznesemo svoje stavove i da svi znaju šta od nas mogu da očekuju.
(Narodni poslanici SRS dobacuju.)
Osnovna kultura komunikacije među poslanicima nalaže da nema dobacivanja, ali znate šta, oni koji dobacuju i koji drže junačke govore u Beogradu za odbranu Kosova, razlika između mene i njih je što sam ja od svoje države 1999. godine odlikovan ordenom za hrabrost, zato što sam bio tamo gde njih nigde nije bilo. Hvala vam.