Hvala, gospodine Marinkoviću.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo, mi već nekoliko dana raspravljamo o promenama Zakona o trgovini i sve što je u sklopu tih oblasti. Došli smo do toga da smo počeli ovde da raspravljamo o nekim najbanalnijim stvarima, a da tome pridajemo veliki značaj, kao da je to sutra presudno za naš napredak i uspeh u toj oblasti. Na primer, vreme obavezne rasprodaje, tačan godišnji period, tj. period u godini kada trgovci treba da imaju rasprodaju. Tek što je to samo po sebi banalno, a drugo što onda pokušavamo da se ugledamo na neki zapdnjački model ponašanja nekog potrošačkog društva, pa mislimo sada ukoliko steknemo njihove navike potrošačke da će to nama da pomogne ovde u našem daljem radu na implementaciji novih zakona, to jest zakonskih rešenja koja dolaze iz EU, pa ćemo sada u vreme katoličkog Božića, kada tradicionalno su rasprodaje u zapadnim zemljama, da mi isto tako organizujemo ovde, da potpuno prilagodimo naše ponašanje, pa će to posle da se odrazi na naš napredak na putu evropskih integracija, da li neko zaista može da poveruje da će nam usvajanje tako nekog pomodarstva pomoći zaista, pogotovo da je neophodno da se to uradi u Srbiji? Ja mislim da nije. Ja mislim da je to skrivanje od pravih problema koje mi imamo.
Slušali smo ovih dana predstavnike vladajuće većine gde govore svi o tome kako je DS, DOS, 5. oktobar, žuto preduzeće ili kako već, kako je ojadilo i opljačkalo Srbiju za svojih 12 godina vlasti u Srbiji, 16 godina vlasti u pokrajini i vidimo da od prilike svaki poslanik iz vladajuće većine prilično dobro vlada tom materijom. Zna tačno gde i šta i kako je ko ukrao, a nema nikakvih presuda, nema ljudi koji su pod istragom, nema ničega, a onda u sklopu ove Vlade imamo jednog od lidera DOS-a koji se upravo bavi ovim resorom, bivši lider DOS-a Rasim Ljajić, jedan od 17 ili 18, koliko ih je bilo.
Znači, 5. oktobar nam je kriv za sve, DOS je kriv za sve, ali Rasim Ljajić je dobar ministar.
Ne razumeju svi u Srbiji sistem podele vlasti, ali poražavajuće je kad ga ne razumeju ministri. Funkcija Narodne skupštine jeste da kontroliše rad Vlade. Skupština je najviši organ u Srbiji.
Dakle, ministri su dužni da budu uvek u Skupštini kada su na dnevnom redu zakoni koji pripadaju tom resoru i gde se to ministarstvo pojavljuje kao predlagač i da predstave šta se do sad uradilo i šta je plan da se uradi u svakom od tih resora. A, mi se ponašamo kao da je sasvim normalno to što je Rasim Ljajić rekao da ima pametnija posla, nego da bude u Skupštini kada su na redu njegovi zakoni, tj. zakoni iz oblasti trgovine.
Dakle, Rasim Ljajić ima pametnija posla, nego da bude na poslu. Eto, samo toliko je dovoljno da se shvati kakav je stepen demokratije u našem političkom životu. Onda ministar razmišlja kako je Skupština samo jedna formalnost, gde će da protekne dva dana rasprave ili tri dana rasprave, neki će se amandmani pročitati, ukoliko ima nekih amandmana koji ne dovode u pitanje suštinske izmene, jezičkih grešaka promena L u O, itd, to će onda da se usvoji, a sve ostalo nema veze, proći će vreme, pa ćemo da usvojimo zakon. To je pogrešno postavljanje stvari u našem političkom životu.
Mi ne možemo da se nadamo bilo kakvom napretku, pogotovo da mi sebe upoređujemo sa evropskim zemljama dok mi takvu situaciju imamo u Skupštini. Normalno bi bilo da ministar Đorđević obrazlaže zakone koji su u resoru socijalnih pitanja, a da nam ministar trgovine ovde objašnjava zbog čega se predlaže da se ovo sad izmeni. Ali, ne.
Ono što je glavni problem Srbije na ovom polju, jeste famozni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ako mi smo to dočekali, tj. tadašnja Vlada kao nešto izvanredno za Srbiju koje će nam otvoriti vrata modernom svetu, približiti nas Evropi, evo prošlo je 10 godina, nismo nigde odmakli, ali zato smo ugrozili u potpunosti naše tržište. Ugrozili smo naše male privrednike, trgovce i preduzetnike, domaće, a mislimo da ćemo njihov položaj da popravimo nekim trivijalnim zakonskim rešenjima, prepisivanjem nekih akata koja dolaze iz EU, prepisivanjem i prevođenjem sa engleskog jezika i da je to samo po sebi dovoljno da se taj problem reši. Pa, nije. Ko tako razmišlja, on se grdno vara.
Pričamo ovde o zaštiti nelojalne konkurencije. Nećemo mi, pozivajući se na zaštitu od nelojalne konkurencije, u ovim nekim stvarima rešiti naše glavne probleme. Mi se pozivamo, kako to za tržišnu utakmicu, pošto imamo tržišnu utakmicu, nije dobro da je neko informisan drugačije, tj. manje nego ostalih možda učesnika, a onda imamo situaciju da Ministarstvo saobraćaja se hvali u napred da će se potpisati ugovor sa famoznim „Behtelom“, bez ikakvog tendera, kao da se ponašamo da ni jedna druga firma ne postoji za izgradnju puteva u Srbiji. Protivnici takvog postupka, te metodologije, se proglašavaju neprijateljima izgradnje i kao da su ti ljudi protiv auto-puta. To je ovo što je nenormalno u svemu ovome.
Dakle, ukoliko mi, srpski radikali, ukazujemo na nepravilnosti, ukazujemo na stvari koje direktno narušavaju našu privredu, ne možemo mi biti neprijatelji privrede ili, u ovom slučaju, auto-puta.
Znate, političke kampanje su veoma interesantne, pogotovo kada se poredi ono što predstavnici jedne stranke pričaju u kampanji i šta posle toga rade.
Ako imamo situaciju da je domaći privrednik na svaki mogući način diskriminisan od strane države, a podstiču se sa strane strani investitori, kakvu mi situaciju možemo da očekujemo tu na dugi rok?
Strani investitor, tj. privrednik iz inostranstva koji dolazi da ulaže u Srbiju, ne donosi on nama vatru, ne donosi on nama točak, nešto novo što mi već ne znamo, on dolazi ovde zbog toga što država Srbija daje nekad i više od 10.000 evra po radnom mestu, daje sve moguće dozvole i dokumentaciju po ubrzanoj proceduri i besplatno i na sve to još zemljište poklanja, da bi posle, a nikakvu mi nemamo sigurnost, plus plate su mnogo niže nego one kojima se hvali ministar finansija i predsednik Republike, i kako mi možemo imati sigurnost da kad taj period subvencija istekne, tj. istekne ta dobit koju investitor uzme bez i da je počeo da radi u Srbiji, da će on tu ostati? Sećate se šta nam se desilo sa Smederevskom „Železarom“?
Sličnu smo situaciju imali pre nekoliko godina kada je „Esmark“ hteo da uđe u tu „Železaru“. Mi smo prvi upozoravali kakav je tu kriminal na pomolu. Pre izbora 2016. godine. Ali ne, preporuke EU su mnogo važnije i direktive Evropske komisije, nego zaista ono što mislimo da treba da se popravi u našoj privredi.
Znate, Aleksandar Vučić je pobedio na predsedničkim izborima. Za njega je glasalo više od 50% građana Srbije. Pobedio je u prvom krugu i to je rezultat za poštovanje. Očigledno narod u Srbiji ima u njega poverenja, ali ne može da bude kontraargument u bilo kojoj raspravi - Mi imamo 50%, kada vi budete imali 50% vi radite nešto drugo, niste automatski u pravu pokazuje to što mi imamo 50%. Ne. Kada se osvoji 50%, tj. kada se osvoji većina u Narodnoj skupštini, ne znači da može da radi svako ko šta hoće i da je automatski za sve u pravu i da je on pametniji od nekih drugih, znači da je to prilika da se dođe na vlast u Srbiji, ali mora da se sprovodi zakon.
Ne možemo mi za nešto što bi bilo protivno interesu naših građana ili protivno zakonu da tražimo u tome opravdanje, ali dobro, nema veze, osvojili smo 50% pa sada imamo legitimitet za sve naše odluke. To je pogrešno postavljeno.
Zato bih voleo da se malo više o tome povede računa, jer ništa nas ovo neće približiti EU, a pogotovo neće da pospeši našu trgovinu i položaj naših privrednika u Srbiji.
Treba se fokusirati na glavni problem. Glavni problem je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je otvorio vrata stranoj robi u Srbiji bez carina i načinio naše privrednike nekonkurentnim na domaćem tržištu. Na dugi rok, prevelika zavisnost od stranih investitora će nas dovesti u situaciju da se oni za sve pitanju u Srbiji i da taj lobi bude glavni. Nije to vreme tako daleko od danas.
Kada se od toga budemo oslobodili, onda možemo da pričamo o napretku. Sa tim sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, pored toga što očigledno nanosi veliku štetu sprskoj privredi idu i politički uslovi i ucene iz Brisela.
Nikome nije stalo u EU do razvoja Srbije. Ako postoji njihov interes, to je iskorišćavanje našeg tržišta za njihovu robu, a to u kakvom će položaju naši privrednici biti posle toga, to je zanemarljivo i nikoga to ne zanima u Briselu. Ali, treba da zanima nekog u Beogradu.
Srpska napredna stranka je došla na vlast prekidajući 12 godina dugu vladavinu DOS-a, 5. oktobra, DS, kako već se to naziva, nije ni važno. I mi znamo kakav je kriminal pratio tu vlast za tih 12 godina i 24 sporne privatizacije i ogromna pljačka Srbije, i trgovina sa našim teritorijalnim integritetom itd. Ono zbog čega su oni pobedili na izborima je zato što su obećavali prekid takve prakse i preispitivanje svega što je do tada uradila DS. A, mi imamo situaciju da u sve više polja, u sve više sfera društva, mi možemo da vidimo da umesto diskontinuiteta postoji upravo kontinuitet sa politikom DS. Tu bi trebalo da se obrati pažnja.
Umesto da se preispitaju sve te odluke, pa i SSP, mi se sada ponašamo kao da nam je to kamen oko vrata. Pa, jeste kamen oko vrata, ali hajde da taj problem rešimo.
Obećanja nikada neće biti ispunjena koja dolaze od strane EU. Pogledajte primer Makedonije. Makedoniji su jasno obećali početak pregovora, učlanjenje u EU, ubrzane NATO integracije, pomoć u vidu bespovratnih novčanih sredstava, kredita i dotacija raznih itd, ako potpiše sporazum sa Grčkom. Nešto više od mesec dana je prošlo i EU je na to svoje obećanje zaboravila i dalje nisu otvorili pregovore.
Imajte u vidu da slična situacija može da se desi u Srbiji, a da ovo o čemu danas pričamo i ostale stvari koje nas vezuju i koje se pozivaju na EU, pregovaračke okvire, direktive i sve ostalo, nas nigde neće dovesti, niti će nas uopšte približiti članstvu u EU. Hvala.