Kolega je pokušao da se našali sa ovim, a ovo uopšte nije za šalu. Da li ćemo mi glasati ili nećemo, to je svakako naša stvar i mi ćemo glasati za naš predlog koji će biti ovde u oktobru.
Nije, opet, ni to rešenje, isključivo za izdržavanje, a opet nije rešeno. Evo, da li je tu rešen problem, ako, opet ponavljam, ako čovek ili žena, roditelj, ima troje dece, dvoje živi sa njim, najmanje troje, daj Bože, dvoje živi sa njim, treće ne živi sa njim ili sa njom, a vi onda tražite da dve trećine plate ide jednom detetu, a ne za ovo dvoje dece. Nije dovoljno precizno.
Dakle, suštinski nemamo ništa protiv, ali nije dovoljno precizno i nisu samo te alimentacije, ponavljam, jedine alimentacije, alimentacija je i obaveza dece da izdržava roditelje. To, takođe, mora biti posebno, ali to bi trebalo da se reguliše, generalno te stvari, da se menja, da se donosi nov, o tome smo mi govorili, imamo i predlog i o novom porodičnom zakonu. Mnogo toga treba da se menja, gde bismo suštinski neke, zaista, u ovom društvu neke stvari, te loše stvari, te nečovečne stvari iskorenili, nažalost, zakonima.
Strašno je, valjda, svakom normalno da postoji neki čovek ili žena koji neće da plaća alimentaciju za svoje dete. Normalni ljudi, bukvalno, od usta odvajaju da daju detetu. Zar svakom nenormalno zvuči i strašno ne zvuči da neko ostavi svoje stare roditelje, da neće da ih gleda i da ih baš briga da li će preživeti ili će umreti i da sazna od komšije da su umrli, sazna posle 10 dana, mesec dana? To jesu strašne priče, to je stvar i morala ljudi, itd, ali zakon je ipak nešto drugo.