Hvala, kolega Komlenski.

Pravo na repliku, Vjerica Radeta.

Izvolite, gospođo Radeta.

Ovde može biti samo, reč je o tome da je moglo, recimo, da se, pre nego što smo započeli ovu raspravu, da smo se dogovorili, da smo razgovarali, pa da smo izuzeli kategoriju alimentacije iz ovoga i to posebne, pa bi to imalo smisla.

Ali, znate, ne može sudija mimo zakona. Ne može. Ako vi kažete da može da se oduzmu dve trećine plate, sad pitam ja – ako jedna porodica, jedan otac ili majka, nije važno ko mora da plaća alimentaciju, ima dvoje dece, ima ukupno troje dece, dvoje dece žive sa njim i njih izdržava, a jedno dete, treće, ne živi sa njim ili sa njom, izdržava ih drugi roditelj, ovaj mora da plaća alimentaciju, nije sporno, ali da li je onda pravično da u tom slučaju budu dve trećine plate uzete na ime alimentacije?

Ne može se svaka baš životna situacija staviti u zakon, ali se može svakako u neke kategorije, i treba izdvojiti, da bi mogao da bude zadovoljen i zakon i pravda i pravičnost.

Nemamo mi razliku u razmišljanju, to je očigledno, ali je suština, ako tako gledamo, da je onda trebalo da se doda još jedan amandman koji bi izdvojio, kažem, kategoriju alimentacije. Pa sad kad bismo razmišljali, možda još ima tih kategorija. Stara, nemoćna lica koja nemaju penziju, koje deca neće da izdržavaju, pa treba li te ljude ostaviti da umru? Malo, malo, pa pročitamo – nađen leš neke starije osobe posle 15 dana, mesec dana ili ne znam koliko.

Dakle, postoji mnogo tih životnih situacija koje moraju da se rešavaju, ali s druge strane, ako stavite dve trećine, onda će i „Elektrodistribucija“ da kaže – e, piše u zakonu, dajte i meni dve trećine od plate, baš me briga šta ćeš da jedeš.

Ne može tako, jednostavno.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku ima Đorđe Komlenski.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja se zahvaljujem što će SRS onda znači u Danu za glasanje glasati za moj amandman koji sam predložio, jer u amandmanu piše da se to eksplicitno odnosi na izdržavanje, ni na šta drugo. Znači, isključivo i samo na izdržavanje.

Mislim da zaista nema potrebe da onda dalje raspravljamo o svemu ovome. Zahvaljujem se na podršci.

Hvala, kolega Komlenski.

Sada pravo na repliku, Vjerica Radeta.

Izvolite.

Kolega je pokušao da se našali sa ovim, a ovo uopšte nije za šalu. Da li ćemo mi glasati ili nećemo, to je svakako naša stvar i mi ćemo glasati za naš predlog koji će biti ovde u oktobru.

Nije, opet, ni to rešenje, isključivo za izdržavanje, a opet nije rešeno. Evo, da li je tu rešen problem, ako, opet ponavljam, ako čovek ili žena, roditelj, ima troje dece, dvoje živi sa njim, najmanje troje, daj Bože, dvoje živi sa njim, treće ne živi sa njim ili sa njom, a vi onda tražite da dve trećine plate ide jednom detetu, a ne za ovo dvoje dece. Nije dovoljno precizno.

Dakle, suštinski nemamo ništa protiv, ali nije dovoljno precizno i nisu samo te alimentacije, ponavljam, jedine alimentacije, alimentacija je i obaveza dece da izdržava roditelje. To, takođe, mora biti posebno, ali to bi trebalo da se reguliše, generalno te stvari, da se menja, da se donosi nov, o tome smo mi govorili, imamo i predlog i o novom porodičnom zakonu. Mnogo toga treba da se menja, gde bismo suštinski neke, zaista, u ovom društvu neke stvari, te loše stvari, te nečovečne stvari iskorenili, nažalost, zakonima.

Strašno je, valjda, svakom normalno da postoji neki čovek ili žena koji neće da plaća alimentaciju za svoje dete. Normalni ljudi, bukvalno, od usta odvajaju da daju detetu. Zar svakom nenormalno zvuči i strašno ne zvuči da neko ostavi svoje stare roditelje, da neće da ih gleda i da ih baš briga da li će preživeti ili će umreti i da sazna od komšije da su umrli, sazna posle 10 dana, mesec dana? To jesu strašne priče, to je stvar i morala ljudi, itd, ali zakon je ipak nešto drugo.

Hvala, gospođo Radeta.

Na član 115. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.

Izvolite, kolega Mirčiću.

Kakva je sudbina ljudi koji dođu pod udar javnih izvršitelja? Da li se razmišlja o tome? Da li se možda razmišljalo da oni koji su u razvijenim evropskim zemljama, gde su slični standardi, ljudi imaju šanse da, bez obzira što im se pleni imovina, da preko svoje zarade i drugih aktivnosti ponovo reše sebi krov nad glavom? Ovde su male šanse.

Da li su oni krivi? Setite se samo da je početkom reformi „buldožer revolucije“ rata kredita od 500 evra bila podnošljiva. Sada ta rata prevazilazi primanje ljudi. Nisu ti ljudi krivi, oni su ostali na istim ili sličnim radnim mestima, ali im je pao standard.

Šta ćemo sa onima koji su dižući kredite želeli da unaprede svoju poljoprivredu? Jesu li oni krivci? Jesu li oni znali šta ih čeka? Jesu li oni znali da će država smanjivati cenu, otkupnu cenu njihovih proizvoda? Nisu. Da li su znali da će Srbija da povećava dažbine? Nisu znali. Našli su se u nečemu što nisu ni predviđali. Mi sad ovde gledamo da oni imaju šanse da po drugi put mogu da obezbede svoje porodice. Ne mogu, ljudi.

Ne mogu, to je stvaranje problema, to je socijalni problem. Možda da reše, ako prihvatite insistiranje za ovaj drugi zakon, rešavanje stambenih problema, da svaki građanin može u Srbiji da kupi stan po ceni od 500 evra po metru kvadratnom, možda neki imaju šansu, ali to treba da zaživi, treba da prihvatite sugestiju SRS koliko je to realno moguće.

Hvala, gospodine Mirčiću.

Na član 115. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite, gospodine Šešelj.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Pa, kao što znate, imali smo priliku da čujemo kako smo u zlatnom dobu, lideri u regionu, pohvale sa svih strana na fiskalnu konsolidaciju, na naše finansije, suficit u budžetu i šta sve ne. Onda smo otkrili, u stvari, da u zakonskom rešenju ovde država Srbija, tj. Ministarstvo ovde kaže kako izvršenje na zaradi ili plati, naknadi zarade, odnosno naknadi plate može da se sprovede u visini do jedne polovine zarade, naknade zarade, plate, naknadne plate, odnosno do njihove četvrtine ako je njihov iznos jednak ili manji od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom.

Dakle, ovde u zakonu utvrđujemo da postoje zarade koje su manje od minimalne zarade koja je predviđena zakonom. Sad, da li je to povremeni, privremeni, šta ja znam kakav rad, ali evo ga naše zakonsko rešenje i šta mi mislimo posle kako je to dobro.

Ono što je naša glavna teza jeste da institut javnih izvršitelja apsolutno ne pomaže građanima Srbije. Jedini koji su tu na dobitku, jedini koji imaju tu bilo kakav profit, a profit je ogroman, jesu banke i izvršitelji.

Dakle, ovde se ne radi o glavnoj stvari kako sada za komunalne usluge, tj, komunalne delatnosti srodne može sada neko da bude dužan pet hiljada evra pa da mu se ne uzme stan. Ovde jednostavno toga nema. Najčešći osnov oduzimanja stana je kredit, tj. dug banci. Ovde se ništa nije vodilo računa o tome. Zakonom se štite javni izvršitelji, njihovo divljanje i interes banaka.