Hvala, ministre Šarčeviću.
Pravo na repliku ima Neđo Jovanović.
Izvolite, dva minuta.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Uvaženi ministre, ja vam se zahvaljujem na jednom takvom pristupu koji grad Užice zaista zaslužuje i posebno ću vam se zahvaliti u ime svih građana grada Užica i rukovodstva grada Užica što ste pomenuli nešto što je faktički prvi put u tadašnjoj Jugoslaviji zaživelo, kao preteča dualnog obrazovanja, a to je škola učenika u privredi koja je predstavljala upravo oslonac tog dualnog obrazovanja. Tek nakon Užica su ostale lokalne samouprave to afirmisale, odnosno ustrojile jedan takav način obrazovnog procesa.

Drago mi je da ste prepoznali sve ono sa čim Užice raspolaže u pogledu svih onih, da ih nazovemo, materijalnih osnova i škola, kao i Visoko poslovne škole strukovnih studija, pa i Učiteljskog fakulteta.

Ono što ste pomenuli kada je u pitanju jednosmenska nastava, zaista postoje sve predispozicije da se tako nešto odmah započne, odnosno zaživi i sve ono, pošto vi pokrivate, naročito školska uprava za teritoriju Zlatiborskog okruga, čini da se zaista u praktičnom smislu to i ostvari. Moj jedini apel je da se pomogne školskoj upravi i u stručnom smislu, i u kadrovskom smislu, kako bi zaista sve ono što servisira školska uprava u praktičnom smislu zaživelo na najbolji mogući način. Hvala, uvaženi ministre.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Reč ima Studenka Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicom, u prilog ovoj raspravi o uvođenju dualnog modela studija u visokom obrazovanju, mislim da je najvažniji cilj koji ovaj zakon ima osposobljavanje studenata za rad u oblasti koju su izabrali da studiraju.

Vrlo je čest slučaj dobrih studenata koji su, po klasičnom modelu studija teoretsko znanje savladavali uz vrlo visoke ocene, ali da svoje znanje nisu uspevali da u potpunosti iskoriste u praksi, upravo zbog nepoznavanja realnog radnog okruženja i očekivanja poslodavaca. Ovaj zakon upravo taj problem rešava i daje mogućnost da se uči kroz rad, da se steknu veštine koje se traže u praksi, a time se skraćuje i vreme uhodavanja u posao kada se stupi u radni odnos. To je, po mom mišljenju, velika prednost i za privredu koja je do sada za obuku novozaposlenih morala da izdvaja i velike svote novca.

Svako iskustvo stečeno tokom studija donosi lični razvoj, donosi prihode za studente koji se budu odlučili za ovaj model studija i donosi tržištu rada potencijalne zaposlene koji su zapravo osposobljeni za ono što su realne potrebe tržišta, odnosno potencijalnih poslodavaca. Povrh svega, ta mogućnost da studenti dobiju priliku direktnog kontakta sa onima koji mogu ponuditi ugovor o radu jeste veoma dobra prilika i zaista je treba iskoristiti. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Kovačević.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, jeftina radna snaga, koju u žargonu zluradi jezici tako nazivaju, se proizvodi u sistemu obrazovanja u kojima se mladima ne daje šansa da steknu kvalitet znanja koji je usklađen sa savremenim tehničko-tehnološkim razvojem, koji mladima treba da ponudi bolju zaposlenost. Zato je Zakon o dualnom obrazovanju najveći iskorak među zakonima koje donosi Ministarstvo prosvete, naravno u pozitivnom pogledu, jer će se mladima omogućiti učenje na dva mesta, odnosno da svoja teorijska znanja mogu funkcionalno, kroz učenje kroz rad u kompanijama, da provere i primene.

Kvalitet njihovog znanja koje stiču na ovaj način daje im šansu da se brzo zaposle, a i da kao stručnjaci biraju uslove za svoje zapošljavanje. Ozbiljnoj privredi, kao što postaje srpska privreda, ne treba jeftina i nestručna radna snaga, nego mladi, kreativni, obrazovani, inovativni ljudi koji će taj sistem u budućnosti Srbije unapređivati.

Kao što znamo, otvaranjem novih kompanija sa savremenim tehnologijama, srpska privreda svaki dan napreduje i to daje mogućnost mladima da osveženim funkcionalnim znanjima kroz dualni sistem obrazovanja odgovore na te izazove i čine tu istu privredu u budućnosti održivom.

Ovim zakonom, kojim se unapređuje deo sistema visokog stručnog obrazovanja, donesene su jasne odluke o pravima, obavezama i odgovornostima svih zainteresovanih strana u cilju unapređenja kvaliteta znanja naših mladih, kao i poštovanja njihovog prava koji su ovim zakonom, kroz načela i ciljeve, jasno definisani. Mladi kroz ovaj sistem više neće pasivno posmatrati vrlo ozbiljne proizvodne procese u kompanijama, nego će svojima aktivnim učešćem, uz licenciranog instruktora i nastavnika praktične nastave, aktivno učestvovati u učenju kroz rad i sticanje svojih znanja. U kompanijama 21. vek donosi pametne mašine, a mladi kroz ovaj zakon imaju priliku da tim savremenim procesima, kroz projektovanje i programiranje, rukovode. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, žao mi je što je potpredsednik Marinković otišao, jer bih voleo da čuje ovo što ću reći. Mi smo danas, uostalom i juče utrošili jako mnogo vremena govoreći o stvarima koje nisu bile na dnevnom redu. Danas smo ponovili iste stvari.

Ja bih želeo da me niko, a pre svega gospodin Atlagić ne razume pogrešno. Stojim iza onoga što je gospodin Atlagić kritikovao danas već treći dan, ali ne možemo raditi kao Skupština na ovakav način, pri tome govoreći bar ovda, onda, ako ne stalno, kako Skupština radi efikasno i tako dalje.

Moram da kažem, juče sam bio umoran popodne i ja sam juče napustio sednicu kada je gospodin Atlagić govorio. Danas sam izdržao. Ne juče, prekjuče. Danas sam izdržao, jer smo na početku radnog dana.

Razumem sve ono što treba da kažemo i sve ono što treba da kritikujemo u javnosti i sve ono što treba da znači kritiku određene kategorije u društvu, ali tri dana ponavljati istu stvar, maltene od reči do reči, a da pri tome predsedavajući koji je i prekjuče bio, i danas, gospodin Marinković, na to uopšte ne reaguje ili predsedavajući bilo koji da je, da se ne oglasi i opomene govornika, bilo koga od nas, da mora govoriti o temi.

Druga stvar, ne možemo iako se obraćamo i javnosti, ne možemo tri dana ponavljati istu stvar po trideset i nešto minuta, a da se niko oko toga ne osvrne. Ja sam danas mislio da li da se javim po Poslovniku da bih odmah dobio reč, pa sam odlučio ipak da na ovakav način kažem, izvinjavajući se što sam morao da ukažem na ovo drugima, ali mi jako smeta. Smeta kao klip u točkovima rada Skupštine i što sam uzeo vreme, a da takođe nisam na temi.

Molio bih da ubuduće stvarno, molim pre svega vas predsedavajuće da o tome vodite računa i da stvarno ne dozvoljavamo takve stvari, jer gubimo i na ugledu i kao visoka ustanova i kao predstavnici naroda i tako dalje, kada tri dana istu stvar ponavljamo. Hvala lepo.

Kolega Kovačeviću, ja sam vašu diskusiju shvatio kao i jedan vid povrede Poslovnika, a vezano za diskusiju kolege Atlagića, kojeg sam ja pratio, iako nisam u tom trenutku bio u sali.

Često postavljamo pitanja šta je veća društvena opasnost, da li to što narodni poslanici u svojim diskusijama kritikuju svoje kolege, naime na dnevnom redu je set zakona o visokoškolskom obrazovanju i što je kolega Atlagić svoje kolege koji su pripadnici akademske zajednice, kritikovao.

Naravno, nama je stalo i do mišljenja akademske zajednice, šta mi radimo ovde u Narodnoj skupštini, ali to što je nama stalo do njihovog mišljenja ne znači da treba da pozivaju na nasilje i ubistva, jer oni pre svega vaspitavaju naše mlade ljude koji tek treba da zakorače u život.

Takvo jedno ponašanje je krajnje neprimereno i smatram da kolega Marinković ni u jednom trenutku nije prekršio Poslovnik, jer je kolega Atlagić pokušao mladim ljudima koji tek treba da zakorače u pravi život, koliko treba da veruju svojim predavačima koji izlaze iz svoje profesionalne struke i pozivaju ih na nasilje. To je za svaku osudu i to treba, koliko god koji poslanik želi da ponovi, ja protiv toga nemam ništa.

Poziv na nasilje je za svaku osudu i na prvom mestu to treba da bude ovde u Narodnoj skupštini i nečija akademska titula i zvanje i njegova naučna dostignuća ne mogu da opravdaju njegove pozive na nasilje i krvoproliće.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

(Borisav Kovačević: Samo želim da kažem da se slažem sa svim što je govorio, samo sam govorio o metodologiji našeg rada. Vi ste sad govorili da ja nisam to mislio, daleko od toga. Slažem se sa svim, ali ne treba preterivati.)

Zahvaljujem se kolega.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pomalo kao predsednik poslaničke grupe iznenađen diskusijom kolege iz poslaničke grupe PUPS. Zbog toga sam se javio za reč.

Ja kolege iz PUPS-a donekle mogu i da razumem. Nikoga od njih, pa ni njihovog predsednika stranke ne napada ni Dragan Đilas, ni Boško Obradović, ni Vuk Jeremić. Na udaru tih ljudi koji su upropastili Srbiju i koji bi hteli ponovo da se vrate na vlast, da rade sve ono isto što su radili do 2012. godine, na udaru su Aleksandar Vučić i SNS.

Kao predsednik poslaničke grupe, ponosan sam na činjenicu, što je u našim redovima prof. dr Marko Atlagić koji se neumorno bori da dokaže, da objasni građanima Srbije o kakvim ljudima se radi. To što je nekima teško da slušaju Marka Atlagića, mislim da je razlog u tome što u stvari ne razumeju smisao poruke koju prof. Atlagić pokušava već danima i mesecima da uputi građanima Srbije.

On u stvari citira izjave ili ono što su izjavili u medijima ljudi koji sebe smatraju srpskom intelektualnom elitom. On citira Jovu Bakića, on citira Dubravku Stojanović, on citira Radeta Veljanovskog. To su ljudi koji kažu za nas iz SNS da smo neznalice, da smo krezubi, da smo sendvičari, da smo botovi, da ne znamo ništa, a oni su ti koji su elita i koji znaju sve.

Da bi građani Srbije shvatili o kakvom čoveku se radi, prof. Marko Atlagić je vrhunski istoričar. Jedan od najboljih živih srpskih istoričara i to onih istoričara koji se bave onim granama istoriografije kojima se gotovo niko ne bavi. Malo je danas srpskih istoričara koji se bave heraldikom, koji se bave diplomatikom, slavistikom, tim pomoćnim istorijskim naukama. Time se bavi prof. Marko Atlagić.

Profesor Marko Atlagić je mislim, jedan od retkih ljudi u Srbiji koji znaju u detalje kompletan istorijat grba Srbije, grba Hrvatske, grbova skoro svih država u okruženju. Ja ću vam navesti samo dva primera da biste videli o kakvom čoveku se radi. Pazite, ovo su napisali ljudi koji su Hrvati, u pitanju su hrvatski naučnici, ne srpski.

Marko Atlagić je napisao između ostalog jednu knjigu koja se zove „Grbovi plemstva u Slavoniji od 1.700. do 1918. godine“, da ne čitam ceo predgovor koji je napisao poznati hrvatski istoričar Barto Zmajić, jedan od najboljih hrvatskih heraldičara. Na kraju svog predgovora, gospodin Zmajić, kaže da je rad Marka Atlagića jedan pregledan katalog slavonskog plemstva „dvaju stoleća“, pa pojavu ove knjige možemo zaista pozdraviti. Ona će izvrsno poslužiti kao priručnik heraldike slavonske regije, studentima povesti i povesti umetnosti, nastavnicima osnovnih i srednjih škola, kao i svima koji se bave povešću Slavonije, a čuvena, takođe hrvatska istoričarka, dakle hrvatska, a Marko Atlagić je čovek koji je morao da napusti Hrvatsku, jer je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine.

Dakle, čovek je na svojoj koži osetio šta znači jedan povampireni režim koji je proterao u „Oluji“ 250.000 Srba i u toj „Oluji“ došao je i profesor doktor Marko Atlagić da predaje na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Marko Atlagić je predavao u Kosovskoj Mitrovici i dok nas je, i u Prištini, dok nas je NATO bombardovao. On nije pobegao u Ameriku, kao što je to uradio akademik Teodorović, ostao je u Srbiji i nije propustio ni jedan jedini čas na Filozofskom fakultetu u Prištini iako su uslovi za izvođenje nastave bili gotovo nemogući.

Dakle, ova druga hrvatska istoričarka, kaže – Atlagićevim radom, prvi put su okupljeni, prikazani u novijoj stručnoj literaturi „Grbovi jedna regije Hrvatske“. Treba želeti da takva dela budu izvedena i za druge regije za razdoblje srednjeg, kao i novog veka. Ono što takođe želim da kažem, ponosan sam na Marka Atlagića, kao na mogu kolegu, kao poslanika, kao naučnika zbog činjenice da mu stručnost ne osporavaju ni moderni hrvatski istoričari.

Ja pred sobom imam jedan rad koji se zove „Prilog bibliografije radova o heraldici“, s posebnim osvetom na Hrvatsku i BiH. Napisali su ga Tomislav Galović sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i Emir Filipović, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu. Kao najznačajnije radove iz oblasti heraldike, oni navode, evo sada ću vam izbrojati jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, 10, 11, 12 radova udžbenika, studija, monografija i članaka profesora doktora Marka Atlagića. Niko više od njega nije pisao o ovoj temi i to priznaju i sami Hrvati. Dakle, u pitanju je jedan rad koji je objavljen još 2008. godine i Marko Atlagić je doživeo da ga napadaju novinari televizije „N1“, da mu se podsmevaju, da misle, da pokušavaju da ubede građane Srbije kako je Marko Atlagić neko ko je ispod intelektualnog nivoa, pa Marko Atlagić ima više znanja od svih tih koji sebe predstavljaju intelektualnom elitom zajedno.

Marko Atlagić i danas piše radove. Marko Atlagić je jedini koji ima radove na najprestižnijim svetskim listama iz oblasti istoriografije i hrabro se bori svakoga dana, ne za sebe, nego da objasni građanima Srbije kakva se opasnost nadvila nad Srbijom od strane onih koji su je upropaštavali sistematski na najgori mogući način punih 12 godina. To su Dragan Đilas, to su Vuk Jeremić, to je Boris Tadić, to su svi oni koji su nekada bili u DS, sad su u nekim drugim strankama, ali to su sve derivati, to su sve ostaci one DS koja je Srbiju 2012. godine dovela, između ostalog, do ivice bankrota, koji su povukli niz katastrofalnih poteza u spoljnoj politici, koji su povukli niz katastrofalnih poteza kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Marko Atlagić, ne radi čovek ništa drugo, nego svakako dana kada Skupština zaseda citira, ali bukvalno citira ono što taj intelektualna elita govori o nama. Šta govori o nama? Da nas treba baciti u Savu i Dunav, da treba upadati sa dugim cevima u RTS, da smo idioti, da smo kreteni, da ne znamo ništa, da smo neznalice, a da eto oni znaju sve.

Zaista ne razumem pojedine kolege koje pripadaju vladajućoj koaliciji, zašto im smeta kada se Marko Atlagić javlja za reč. Možda ne razumete sve to što čovek govori, možda vam je naporno da slušate diskusije koje možda vam nisu dovoljno razumljive, ali ja mislim da građani Srbije dobro razumeju šta je ono što radi Marko Atlagić i šta je ono što radi poslanička grupa SNS. Aleksandar Vučić je najviše na udaru. Bio sam neki dan na okruglom stolu na Fakultetu političkih nauka zajedno sa vama gospodine Arsiću, bio je i Vladimir Orlić, bio je i Vladimir Đukanović, bile su i druge naše kolege, smisao svih tih ideja kako reformisati politički sistem u Srbiji u stvari svodi se na jedan jedini, kako da sprečimo Aleksandra Vučića i SNS da učestvuju na izborima. To njih zanima. Ovo drugo, to je jedna prazna priča koja nema nikakvog smisla. Sve je njima super i izborni uslovi i Zakon o izboru narodnih poslanika i REM, sve je to u redu, samo nemojte dozvoliti Aleksandru Vučiću da učestvuje na izborima i sve će biti odlično u Srbiji.

To Marko Atlagić pokušava da objasni građanima Srbije. To svaki poslanik SNS pokušava da objasni građanima Srbije. Što se mene tiče, kao predsednika poslaničke grupe SNS, ja bih lično voleo da sa takvim žarom, sa takvom srčanošću, sa tolikom energijom u odbrani Aleksandra Vučića, učestvuju i naši koalicioni partneri, jer oni su u Vladi zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić pobedio na izborima i 2012, 2016. i 2017. godine, uz sve dužno poštovanje prema njima, njihovim strankama i predsednicima njihovih političkih stranaka.

Ali, ova vlast stoji na jednom glavnom i osnovnom stubu, to je Aleksandar Vučić i to građani Srbije znaju. Zbog toga ovi koji su se okupili u Savez za Srbiju, udaraju isključivo po Aleksandru Vučiću, retko kad po nekom drugom. Mi smo dužni kao poslanici SNS da branimo predsednika Republike, da branimo, na kraju krajeva, i predsednika naše stranke. Mi se ne stidimo da kažemo da smo članovi SNS. Ja ne verujem u demokratiju u kojoj ne postoje političke stranke. To su izmislili oni koji političke stranke nemaju, pa sad pokušavaju da nas ubede da u Srbiji treba uvesti bezpartijsku demokratiju. Takva demokratije ne postoji nigde u svetu.

Oni pokušavaju da od Srbije naprave jednu veliku opitnu stanicu, gospodine ministre, da ovde izvode svoje političke eksperimente ljudi koji u stvari političke stranke nemaju. Da se mi ne lažemo, bojkot izbora je u stvari izgovor i maska da se sakrije da oni u stvari iza sebe nemaju nikakvu političku organizaciju. Da biste imali stranku, a to znamo mi iz SNS, morate da imate mesne odbore, morate da imate opštinske odbore, morate sa ljudima da radite, morate da imate stranačku infrastrukturu od Subotice do Kosovske Mitrovice. To je vraški težak posao, niko od njih to nema.

Džaba Draganu Đilasu toliki milioni, džaba Vuku Jeremiću toliki milioni, oni nemaju političke stranke, oni nemaju članstvo, za njih narod neće da glasa. Onda su se setili – hajde da bojkotujemo izbore, odnosno setili su se – hajde da Aleksandru Vučiću ponudimo ultimatum. Ja sam se zapanjimo pre neki dan kad sam došao na Fakultet političkih nauka, dočekao me ja na stolu Nacrt zakona o predizbornoj Vladi Republike Srbije, o predizbornoj Vladi AP Vojvodine i, zamislite, o predizbornim organima lokalne samouprave.

Pitao sam ove ljude iz nevladinih organizacija, iz „Transparentnosti Srbije“, iz Crte, iz Fonda za otvoreno društvo, kažite mi, evo, super, predizborna Vlada Republike Srbije. Da li to postoji u Nemačkoj? Da li postoji u Velikoj Britaniji? Da li postoji u Francuskoj, u Italiji, u Španiji? Gde postoje ti politički modeli? Pa, znate na postoje nigde, ali bilo bi dobro da postoje u Srbiji. Zašto bi bilo dobro da postoje u Srbiji? Pa, da nas Aleksandar Vučić uvuče u Vladu, iako nemamo nikakvu podršku u biračkom telu. Da u Vladi sede i Dragan Đilas i Boško Obradović i Vuk Jeremić i Boris Tadić i Čedomir Jovanović, koji, vidim, deli sad iste političke ideje kao i Boško Obradović, da sve njih Vučić uvede u Vladu, ali bez izbora. Pa, to ne postoji nigde u svetu, toga nema nigde.

Srpska napredna stranka učestvovanjem na ovim okruglim stolovima pokazuje svoju dobru volju da saslušamo svačije mišljenje i svačiji predlog, kako da unapredimo naš politički sistem, ali smo spremni da prihvatimo samo ono što već postoji u razvijenim demokratijama. Nemojte nam davati kao predloge nešto što ne postoji nigde, pa da sad Srbija bude jedina zemlja u svetu koja će imati predizbornu Vladu ili predizbornu Vladu Vojvodine ili predizborne organe lokalne samouprave. Prvo što je to protivustavno, drugo, ne postoji ni jedno uporednopravno rešenje za tako nešto. Zašto bi Srbija bila jedna opitna stanica za Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Borisa Tadića? Mi to nećemo da dozvolimo.

Da se vratim, i time ću da završim. Svaka čast tebi, Marko. Kamo lepe sreće da u tvojim godinama ja budem imao toliko snage i toliko energije da se borim za dobrobit građana Srbije, da se borim za istinu i za pravdu. Znam da si se borio i u Hrvatskom saboru za prava srpskog naroda, kao što se danas boriš u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se na vlast u Srbiji ne vrate oni koji su nam Srbiju skoro upropastili.