Hvala vam, gospodine Marinkoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago što je ova rasprava dobila određenu širinu. Govorili smo o mnogim stvarima i sučeljavali mišljenja o mnogim stvarima koje su važne za našu zemlju i za naše građane. Govorili smo i o privredi, i o tržištu, o konkurentnosti, o usaglašavanju sa EU, pa sad ko se slaže, ko se ne slaže, svako ima pravo na svoje mišljenje, bar ja tako mislim.
Dozvolićete mi da se do negde držim okvira Predloga zakona koji je pred nama u raspravi u pojedinostima, ali da do negde možda i na trenutke izađem iz tih okvira kako bih dala svoj doprinos ovoj raspravi.
Kako govorimo o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, ja bih još nešto samo rekla o ovoj priči koja je aktuelna u našoj zemlji, a tiče se lažnog uzbunjivača. Juče je bio taj protest u Valjevu kada su ponovo lepili nalepnice, samo sada na zgradi fabrike. Ne znam zašto se tim ljudima više dozvoljava da lepe nalepnice na saobraćajne znakove, na zgrade fabrika, na zgrade sudova, a onda prefarbavaju zgrade i na sličan način da uništavaju javna dobra.
To što sad postaje pravilo da se protestuje ispred tuđih kuća, ispred stambenih zgrada u kojima ljudi žive, smatram da je vrlo problematično. Juče su se oni okupili ispred kuće tog lažnog uzbunjivača, da mu daju podršku, ali i da pozovu narod na bunt, na rušenje države. Oni kažu - budite si kao taj lažni uzbunjivač. Čovek je optužen za krivično delo, zato je i uhapšen. On nije nikakav uzbunjivač. Taj pritisak, to zastrašivanje, to pozivanje konstantno na haos i na destrukciju je postalo pravilo i zapravo nešto na čemu oni zasnivaj svoje političko delovanje.
Zapravo, oni će doći ispred Vesićeve zgrade da ga zastrašuju. Oni će doći ispred fakulteta da vrše pritisak na profesore. Oni će ugrožavati autonomiju univerziteta. Oni će upasti u RTS da tamo maltretiraju ljude. Mislim da ništa od toga nije normalno ponašanje koje je zaslužila ova zemlja i koje zaslužuju građani Srbije.
Praktično se postavlja pitanje – da li je njima išta sveto ako uzmemo u obzir onaj tvit kojim se oglasio Bojan Pajtić. Ne znam da li se on priključio Savezu za Srbiju, ili se nije priključio. Ako se nije priključio, neka se što pre priključi Savezu za Srbiju, pošto su očigledno isti. On je u svom tvitu napisao jednu jako ružnu stvar. Kaže - Nela Kuburović je u drugom stanju. Eto, a sve vreme je napadate da ništa ne zna. Nela kuburović je ministarka pravde, ona ide na svoj posao, ona radi, ona priprema zakone, ona daje izjave, ona predstavlja Ministarstvo pravde na najbolji mogući način.
Šta radi Pajtić? Meni nije jasno, osim što širi prostakluk po društvenim mrežama i što verovatno troši pare koje je na sumnjiv način istekao.
Ovo o čemu mi govorimo, a tiče se lažnog uzbunjivača, smatram da nije beznačajno. Naprotiv, u jednom delu, odnosno u većem delu se odnosi na bezbednost naše vojne industrije, na bezbednost naše zemlje.
Zašto je taj Obradović lažni uzbunjivač? Zato što se nije javio nadležnom organu, zato što se nije javio ovlašćenom licu u fabrici. Umesto toga on je stranim novinarima odavao tajne naše države i ko zna koliku je štetu time naneo. Ja, recimo, ne mogu ni da zamislim kakva šteta može da se nanese takvim postupcima.
Građani Srbije imaju pravo da znaju o čemu se tu zapravo radi. Radi se o tome da je cilj Saveza za Srbiju da se uništi naša namenska industrija, da se uništi naša vojska, da se ugrozi bezbednost Republike Srbije i da se ugrozi mogućnost da izvozimo naoružanje i vojnu opremu, samo zato što smo uspeli da i namensku industriju oporavimo, samo zato što smo uspeli da „Krušik“ ponovo dobro posluje, odnosno mnogo bolje nego što je to bilo u vreme vlasti DS, samo zato što se trudimo da naša namenska industrija ponovo bude konkurenta na tržištu, a u to su se uložili jako veliki napori.
Prema tome, nije to što se sa lažnim uzbunjivačem desilo slučajno, Đilas i njegova ekipa su videle šansu da ruše Aleksandra Vučića i SNS i ovu vlast, pri tome ne mareći za to što će na taj način možda da ruše Srbiju i što odaju neke državne tajne. Oni su se i ranije tako ponašali, samo je razlika u tome što su tada rušili Srbiju da bi ostali na vlasti, a sad ruše Srbiju da bi ponovo došli na vlast, da bi ponovo mogli da rade šta hoće i kako hoće.
I oni pamte privatizaciju „Krušika“ koja se desila posle 2000. godine i ko je i kako tu fabriku ojadio. Ta fabrika je izvozila opremu i neke vojne delove, oni su sveli to na nivo propasti, kako su sveli i sve druge fabrike koje su bile zatvorene, a ljudi su ostajali bez posla.
Prema tome, sve su ovo stvari za koje smatram da mi u parlamentu, o kojima mi u parlamentu možemo da govorimo i da razmenjujemo svoja mišljenja, ali svakako ćemo se svi složiti da politika koja podrazumeva rušenje bezbednosti naše zemlje nije politika koju zaslužuju građani Srbije, niti Srbija. Zahvaljujem.
