Zahvaljujem kolega Bajatoviću.
Sada, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku moram gospodinu ministru da prenesem poruku Dragana Markovića Palme koji je jutros, tj. danas trebalo da bude prvi ovlašćeni ispred poslaničke grupe Jedinstvene Srbije, ali zbog same procedure usvajanja dnevnog reda, koja je trajala skoro dva sata, on nije mogao da ostane duže, iz jednog prostog razloga, zato što danas u Jagodini polaže još jedan kamen temeljac. Tako da, gospodine ministre, ja ću u samom startu da vam kažem da će poslanička grupa Jedinstvene Srbije da glasa za predlog ovog budžeta i da podržimo sve ono što vi radite.

Ono što je dobro, a to je da je ovaj budžet stigao na vreme. I to je za pohvalu. U nekom ranijem periodu imali smo problem da su budžeti stalno kasnili.

Ono što je još za pohvalu, a to je da ste zadnje tri godine u svakom budžetu, gospodine ministre, ostvarili suficit i ja verujem da će i ovaj budžet koji je danas na dnevnom redu da bude jednak sa ovim prethodnim budžetima, bar kada je u pitanju suficit.

Ono što ste planirali, a to je dobro i to je domaćinski, da se uvek planira neka lošija strategija, da se možda desi neki deficit, vi ste ga ovde iskazali, ali znajući ono što vi radite i kako vi radite, da će ovaj budžet sigurno da bude ostvaren i da ćemo i ovog puta doći do suficita.

Ja se izvinjavam, gospodine ministre, ako nije problem, samo za malo pažnje. Meni je žao što gubim vreme, ali ja sam ovde došao da se obratim vama, kolege viđam svaki dan pa mogu sa njima o bilo kojoj drugoj temi.

Znači, ono što ste vi naglasili i na čemu vi insistirate, to su dva cilja ovog budžeta. Prvi cilj je povećanje životnog standarda, drugi cilj je ubrzanje privrednog rasta. Ono što je vezano za prvi stub, a to je životni standard, to je svakako rast plata u javnom sektoru, to je obračun penzija po švajcarskoj metodi rasta i ono što je za svaku pohvalu, a to je da u istoriji Srbije minimalna cena rada nikad nije bila na većem nivou.

Kad je u pitanju ubrzanje privrednog rasta, samo jedna od stvari koje su bitne a koja ovde dominira, to je da smo u prošlom budžetu imali iskazanih i realizovanih 220 milijardi dinara koje su planirane za infrastrukturu. U ovom budžetu ste planirali 260 milijarde.

Ono što ja želim da pohvalim, zato što dolazim iz Vrnjačke banje i složiće se svi koji se nalaze na tom moravskom koridoru da je to jedna velika šansa za sve nas iz tog kraja, ali, nažalost, po pravilu, nije svaki put i uslov da taj koridor ili auto-put ili dobra infrastruktura bude dovoljna za dovođenje svakog investitora. Mi smo i pre toga imali primer u Srbiji, i u mnogim drugim zemljama, naravno, da nisu svi gradovi koji se nalaze na auto-putu jednako iskoristili svoje potencijale ili da su iskoristili taj dobar koridor.

Ono što je dobar primer, to je svakako grad Jagodina, u kome je upravo zbog auto-puta i pre svega zbog dobre organizovanosti lokalne samouprave napravljena jedna od najboljih industrijskih zona u Srbiji.

Kao član Odbora za finansije, imao sam priliku da slušam gospodina profesora Pavla Petrovića koji, po pravilu, takav im je posao, uvek moraju da kritikuju, ja kažem - oni nisu kritizeri, oni, ljudi, daju kritike i to su dobre kritike. Ja bih bio srećan da mi danas ovde imamo i širi blok opozicije koji bi jednako sa nama učestvovao u usvajanju ovog budžeta i davao neke kritike, ali se plašim i ako bi se stvorila neka kritična masa na ovoj desnoj strani, da bi to pre svega bili kritizeri, a ne oni koji imaju želju da se nešto dobro uradi.

Ono što je profesor Petrović rekao i to je jedina zamerka koju sam ja uspeo da čujem na Odboru za finansije, a to je protivljenje povećanju plata u javnom sektoru. I sad ono kako naš narod kaže - sit gladnom ne veruje. Ono što ja znam, a to je da pored jednog broja agencija i gospoda koja predstavljaju Fiskalni savet imaju poprilično dobre lične dohotke, imaju veće nego što imate i vi ministri, i onda je lako da sa pozicije nekog lagodnijeg života kažete da nije dobro povećavati plate.

Ono što vama daje za pravo da povećate plate je upravo onaj suficit o kome sam pričao, koji ste svaki put uspeli ovde da ostvarite i svakako vama na slobodu i pravo treba da se da kako će taj novac da se potroši. Ako je Vlada Republike Srbije rešila da će da poveća plate u javnom sektoru, to znači da će i kompletna potrošnja u našoj državi da se poveća. Svakako to ispred poslaničke grupe Jedinstvene Srbije želim da pohvalim.

Ne treba kritikovati ni ulaganje u vojsku i u policiju. Tačno je da smo 2019. godine možda imali rekordna ulaganja. Vi ste i u ovom budžetu za 2020. godinu planirali ulaganje u vojsku i policiju značajno manje nego 2019. godine, ali, prosto, okruženje u kome živimo nas tera na takve poteze. Vi biste verovatno bili srećniji da možete kao ministar finansija u Švajcarskoj da pravite jedan skroz drugačiji budžet, gde bi sva ova sredstva bila slobodnija da ih upotrebite u neke druge stvari, a i ja lično kao građanin Srbije više bih voleo da umesto aviona i tenkova kupujemo traktore i kombajne, ali, nažalost, živimo u takvom okruženju da pored jake ekonomije morate da imate i jaku odbranu, da biste imali neku svoju nezavisnost.

Srbija se upravo opredelila da ide jednom takvom stazom, da nismo hteli da podržimo ni leve, ni desne, ni one napred, ni one pozadi, hteli smo da sačuvamo neko svoje dostojanstvo i mislim da je država u tome uspela.

Intencija je da se investira u ekologiju. To ste i vi juče potencirali i to može da se vidi u ovom budžetu. Ono što je pohvalno je to da će u narednom periodu lokalne samouprave i gradovi imati zadatak da se skoncentrišu na deponije, da se skoncentrišu na komunalni otpad, na kanalizacije, kolektore za prečišćavanje voda.

Ulaganje u infrastrukturu i ulaganje u fabrike je svakako najbolje ulaganje. Zašto? Zato što ulaganje upravo u takve stvari vrlo brzo vraća novac u budžet. Ono što je dobro i čime Srbija može da se pohvali, a to je da po glavi stanovnika imamo najveći broj investitora. Zašto je to tako? Iz tri prosta razloga. Prvi je sigurnost koju strani investitori osećaju kad dođu u Srbiju. Drugi je politička stabilnost. Ovde mogu da kažem i da je to prvo i da je osnov svega. Znači, politička stabilnost je upravo ono što investitorima daje slobodu da investiraju u Srbiju, a ne u neke druge države u okruženju i, svakako, stabilnost dinara.

Mi imamo i dnevno-političke pritiske opozicije. Konkretno i sada, kada pričamo o budžetu, uvek su tu oni koji mogu da kritikuju, ali, nažalost, i ti poeni kada je politika u pitanju ne mogu da se dobiju kritikama i pretnjama. Morate da uradite nešto, morate da pokažete neka dela čime možete da se pohvalite, pa možda i da neki broj birača ubedite da vama daju podršku.

Ono što je činjenica, da svi oni koji su bili do sada na vlasti, a ima ih puno u redovima opozicije, ne mogu da se pohvale sa nekim delima. Ja koji stalno putujem na relaciji Vrnjačka banja - Beograd, iskreno da vam kažem, nisam video i ne pamtim ni neko drvo koje su zasadili u periodu dok su oni vršili vlast.

Standard u ovoj državi se svakako popravlja. Sve manje ljudi odlazi iz Srbije. Ako pričamo o fluktacijama stanovništva, ne postoji evropska zemlja ili bilo koja zemlja na svetu gde nećete tu fluktaciju da primenite. Ljudi idu za boljim ličnim dohotkom, za nekim možda lagodnijim ili boljim životom. Ono što je Vlada Republike Srbije uradila, to nije moglo da se uradi preko noći, a to je upravo da se taj standard u Srbiji svakim danom popravlja. I to je razlog zašto sve manji broj ljudi odlazi iz Srbije.

Imali smo priliku ovih dana da slušamo kako se napada Vlada i kako se napada i predsednik Vučić, zato što je potpisan mini šengen sa Makedonijom i Albanijom. E, ljudi, pa mi Albaniju doživljavamo, možda s pravom, ali dugi niz godina, kao nekog ko možda nama ne misli najbolje, neću da kažem kao neprijatelja.

Zamislite, kad jedna takva Albanija pruži ruku Srbiji i potpiše jedan ovakav mini Šengen, jedan sporazum u kome ćemo svakako da imamo lakše kretanje ljudi, robe, gde će kompletna privreda u ovom delu Balkana da ima korist. To treba da bude jasna poruka koju Srbija šalje i to treba da bude poruka koju ćemo u budućnosti svima da šaljemo, a to je poruka mira i jedna ispružena ruka ka svima.

Ako treba da izdvojim neke stavke u ovom budžetu, ja ću svakako, kao i više puta do sada, da izdvojim poljoprivredu, zato što sam ubeđen da je poljoprivreda vrlo slabo iskorišćen resurs koji stoji na raspolaganju ovoj našoj državi. Možda je ove godine u samoj, hajde da kažem, preraspodeli, što može u tabeli i da se vidi, jedan deo sredstva manje opredeljen u poljoprivredi, ali ovo što ste rasporedili ste dobro skoncentrisali i to je pohvalno. Znači, u svakom slučaju, poljoprivreda bez subvencija ne može da funkcioniše. To je svuda u svetu tako i to će biti i kod nas.

Glavni zadatak ministra poljoprivrede, danas sam ga video ovde, ali i svih vas koji se nalazite u Vladi je kako da zadržimo mlade ljude na selu, jer selo bez mladih ljudi definitivno ne može da funkcioniše.

Juče sam imao priliku da u Jagodini na jednom skupu koji je imao preko 5.000 ljudi slušam izveštaj predsednika moje stranke Dragana Markovića Palme, koji je, između ostalog, nabrojao metode kojima su oni uspeli da zadrže mlade ljude na selu. Znači, kod njih poljoprivredni proizvođači ne plaćaju tezge na pijaci. Kod njih poljoprivredni proizvođači za svaki podignuti kredit ne plaćaju kamatu. Njihovo je samo da u trenutku vrate glavnicu, a lokalna samouprava plaća kamate takvih poljoprivrednih kredita. Tamo su i stočari na poklon od lokalne samouprave dobijali junice sa odličnom genetikom i onda se neko smeje i kaže – e, ljudi, o čemu vi pričate? To je tema o kojoj treba da se priča. Mi ne možemo možda svakom ko živi u gradu, u nekoj drugoj sredini da kažemo koliko to ljudima koji žive na selu znači, ali verujte mi, to je upravo taj neki izvor opstanka tih ljudi na selu. Poljoprivrednike su besplatno vodili po svim mogućim sajmovima da upoznaju i da uporede svoje iskustvo sa kolegama koji se bave poljoprivredom u nekim drugim zemljama.

Danas ovde uglavnom pričam afirmativno. Hoću da naglasim samo jednu stvar koja može da služi i za kritiku. Evo, neću da kažem ni o kojoj lokalnoj samoupravi se radi, ali jednostavno ako vam neko da poverenje da vodite određenu opštinu ili grad i da vam određena sredstva sa kojima se raspolaže, a ta sredstva su upravo namenjena za ovakve stvari o kojima sam pričao, i dalje pričam o poljoprivredi, pričam o bespovratnim sredstvima, vi morate da se potrudite kao lokalna samouprava da upravo one ljude koji žive na selu, a nisu dovoljno ni obrazovani, ni edukovani da mogu da pristupe bilo kakvim zadrugama, obučite i naučite kako mogu da iskoriste ta sredstva i da uzmu bespovratna sredstva upravo za sebe. Dešava se da se pojavi jedan čovek, da se pojavi jedna zadruga koja apsolutni iznos uzme samo za sebe. Ali danas, rekao sam, neću da kritikujem, danas hoću da hvalim, jer ovaj budžet je pre svega nešto što treba da se hvali.

Gospodine ministre, priča o svakom napretku i o razvoju jedne države se završava i počinje uvek na prirodnom priraštaju, to je ono što nam možda fali i na šta bi trebali u narednom periodu da obratimo pažnju, a to je borba protiv bele kuge. U budžetu sam video da ste vi značajna sredstva planirali za socijalna davanja, ali svakako merilo za to da li je borba protiv bele kuge uspešna ili nije su rezultati koje možemo da imamo na kraju svake godine, a to je koliko se dece više rodilo.

Opet kao dobar primer moram da navedem Jagodinu, zato što se u Jagodini u kontinuitetu zadnjih niz godina svake godine dva odeljenja đaka prvaka više upiše u školu. Mi imamo problem da veliki broj prosvetnih radnika ostaje bez posla upravo zato što je dece sve manje, ali ako uzmete jedan dobar recept, evo, kao što sam pričao za poljoprivredu, ja ovde imam želju sa ove govornice, pretpostavljam da bi ona za to trebalo i da služi, da ovde delimo dobre ideje, da pozitivno isprovociramo jedni druge, prenesem tu poruku kako bi trebalo da se radi, a to je upravo taj rezultat, da se više dece rađa. Znači, Jagodina je uspela da jednim kontinuiranim radom i borbom protiv bele kuge, a to je pre svega podsticajnim sredstvima za rađanje dece, veliki broj roditelja osnaži da se upuste da imaju višečlane porodice. To bi trebalo da bude zadatak svih ljudi koji se bave politikom u ovoj državi.

Mi problem Kosova koji je evidentno ovde prisutan, ali svakog dana taj problem je sve manji jer je, evo, već 17 zemalja povuklo priznanje samozvano nezavisnog Kosova. To je dokaz da Aleksandar Vučić i Ivica Dačić kad je u pitanju spoljna politika rade jedan odličan posao i ako nastave ovim tempom, vrlo brzo će taj broj zemalja preći u našu korist.

Mi da smo se, ne mi sada u ovoj Vladi, ne vi lično, ne možda ni zadnje dve vlade, nego 10, 15 vlada unazad, bavili borbom protiv bele kuge na pravi način, mi ne bismo sigurno došli u situaciju da na Kosovu imamo problem kakav imamo. Ali, u svakom slučaju, ono što je evidentno, a vidi se i u ovom budžetu, vi ste o tome počeli da vodite računa.

Zato, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe Jedinstvene Srbije, čestitam na budžetu koji ste stavili kao zadatak svima nama za 2020. godinu i čestitam vam na realizacijama, a to nije stvar, svih budžeta koji su uspešno i sa suficitom prihvaćeni od ove Skupštine. Hvala vam.

Hvala, kolega Vujiću.
Sada reč ima ministar Siniša Mali.
Izvolite, gospodine Mali.

Hvala puno.

Uvaženi poslanici, nisam imao priliku da vam se danas obratim, ali moram da iskoristim priliku. Dobio sam jedno pismo od Dragana Đilasa u kome objašnjava i kritikuje na neki način ekonomsku politiku Vlade Republike Srbije, pa rekoh da vam se obratim i da vas još jedanput podsetim ko je Dragan Đilas i o kakvoj se neznalici radi, kad su postulati ekonomske politike u pitanju.

Dragan Đilas, samo da vas podsetim, čovek koji je bio u vlasti u prethodnom periodu, za vreme njegovog mandata i kao gradonačelnika, njegove privatne firme su zaradile i prihodovale ukupno 619 miliona evra, a samo neto dobit u tim firmama, dakle, dobit koju je on prikazao je bila 105 miliona evra. Dragan Đilas koji je ostavio rekordni u istoriji deficit u gradu Beogradu, skoro 20% i ukupne dugove od 1,2 milijarde evra. Dakle, dug Beograda koji je rastao, dok je profit u njegovim privatnim kompanijama rastao. Dragan Đilas koji je zadužio i sopstvenu stranku. Ako se sećate, on je otkupio dug DS od 49 miliona dinara za 38 miliona dinara, a onda je, verovali ili ne, uz kamatnu stopu od 18%, dakle, kao onaj poslednji lihvar, zadužio tu stranku i naplaćivao taj novac i time je doveo do situacije u kojoj se ta stranka i danas nalazi. Dragan Đilas čiji drugi čovek stranke Marko Bastać stavlja kesu na glavu svojim venčanim kumovima, i to zbog svađe oko para koje su ukrali od prodavača kokica, od nelegalne gradnje na Starom gradu, od onih ljudi koji pošteno rade svoj posao i koji pokušavaju da zarade hleb za svoje porodice. E, to je Dragan Đilas.

A sada da se vratim na to pismo koje sam dobio od njega, pa ću stavku po stavku da vas obavestim oko toga šta je on rekao i kako ne razume, ali apsolutno ništa ne razume, kada je ekonomija u pitanju, osim onoga što se odnosi na njegov privatni interes i njegov privatni džep.

Dakle, kaže Dragan Đilas da Siniša Mali falsifikuje javne podatke kada kaže da se ne zadužujemo, a na sajtu njegovog ministarstva piše da smo se od početka ove godine zadužili za dodatnih milijardu evra. Gospodine Đilas, dodatnih milijardu evra je obveznica koju smo emitovali kako bismo vratili vaše stare dugove, skupe dugove iz 2011. godine. Time ni na koji način nismo podigli nivo javnog duga, zato što vraćamo stare dugove, u neto iznosu smo na istom, ali je razlika u kamatnoj stopi, u visini zaduživanja. Vaša je bila 7,25%, a naša je 1,6%, pet puta bolje ili pet puta povoljnije za budžet i za građane Republike Srbije. Mi smo time uštedeli 4,4 milijarde dinara samo na kamatama, tako što smo refinansirali vaše skupe dugove iz 2011. godine sa povoljnijim kreditima koji su upravo potvrda dobre ekonomske pozicije naše zemlje. Dakle, neznanje broj jedan, laž broj jedan upravo demantovana.

Idemo dalje, kaže, kako je moguće da se hvalite da smo smanjili javni dug i da ne uzimamo skupe kredite. Hajmo ponovo, sada ću lepo da iskoristim priliku, pa da prođemo kroz javni dug i kako se kretao javni dug u poslednjih desetak godina.

Javni dug kreće da raste, dame i gospodo od 2008. godine. Sećate se neodgovornih izjava tadašnje vlasti, svetska kriza je za nas šansa, nije važno što ceo svet smatra da nije, i tada javni dug sa 8,7 milijardi dinara raste na 31. decembar 2012. godine, na 17,7 milijardi dinara, a na kraju 2018. godine je 23 milijarde 0,14 miliona dinara.

Kaže, Dragan Đilas, smanjili ste, odnosno zašto se hvalite da ste smanjili javni dug. Pa, gospodine Đilas, zato što smo smanjili javni dug. Ako pogledate učešće javnog duga u BDP, sada je na nivou od 51,3%, bilo je 2013. i 2014. godine, i do 50%. Onda ćete vi reći, pa da, ali vi ste tada bili na vlasti. Jeste, gospodine Đilas, ali zaboravljate zašto raste javni dug i šta je uzrok porastu javnog duga.

Onda ću da vam pročitam deficite u budžetu koje ste vi ostavili od 2008. godine, minus 2,5%, 2009. minus 4,2%, 2010. minus 4,3%, 2011. minus 4,5%, 2012. minus 6,4%. To su gospodine Đilas deficiti u budžetu, veći rashodi i veći troškovi prihoda koje smo imali. Javni dug u godinama nakon toga upravo pokriva te vaše deficite. Upravo pokriva te manjkove koje ste vi napravili. Upravo pokriva taj javašluk koji ste vi napravili načinom na koji ste vodili ekonomsku politiku naše zemlje. Onda, teške mere fiskalne konsolidacije, odgovorna ekonomska politika 2014. godine, pa nadalje, dovodi do toga da javni dug kao kroz učešće u BDP, dolazi do nivoa od 70% maksimum, koji je ikada bio, i onda počinje da pada, i mi smo danas na 51,3%, u apsolutnom iznosu.

Dakle, laž broj dva, neznanje Dragana Đilasa, broj dva u apsolutnom iznosu od 2015, krajem 2015. javni dug Republike Srbije 24,8 milijardi evra, 2016.godien 24,8 otprilike isto, 2017.godine 23,2 milijarde evra, 2018. godine 23 milijarde evra. Dakle, u apsolutnom iznosu taj javni dug pada, i ako nikada se više u našoj zemlji nije investiralo u nove auto-puteve, u nove tunele, u nove mostove, u nove bolnice, u nove škole. Podsetiću vas, u poslednjih pet godina preko 320 kilometara novih auto-puteva, samo smo napravili. Pored toga držimo javni dug pod kontrolom, i smanjujemo ga kroz učešće u BDP i došli smo do nivoa od 51,3%. To je ozbiljna, odgovorna ekonomska politika.

Da se vratimo na kamate, prosečna kamata 2012. godine na ceo javni dug koji je bio u našoj zemlji bio je 5,29%. Prosečna kamatna stopa danas 3,27%. Jesu to, ako mogu da oduzmem dva broja, 5,29 u vreme Dragana Đilasa je sigurno više i veće, nego 3,27. To su njegovi skupi krediti koje je tada uzimao i tadašnja vlast uzimala, a mi se zadužujemo po mnogo povoljnijim uslovima. Poslednja obveznica koju smo imali pre dve nedelje 1,25%, u istoriji nikad jeftinije se Republika Srbija nije zadužila, što je potvrda odgovorne ekonomske politike i stabilnosti naših javnih finansija.

Ako uzmete u obzir da javni dug u apsolutnom iznosu oko 24 milijarde evra, pa eto neka je 1% uštede na kamati, to je 240 miliona evra, gospodine Đilas.

Na kraju pisma koje mi je poslao koje mi je poslao, gospodin Dragan Đilas, kaže, budžetom za 2020. godinu je predviđeno da potpišemo nove zajmove i garancije vredne 8,6 milijardi evra. Verovatno je gospodin Đilas mislio na član 3. Zakona o budžetu koji nam daje mogućnost da uzmemo neke zajmove i neke kredite u tom iznosu. Ali, gospodine Đilas, dve su stvari koje ne znate pošto se niste bavili nikada javnih finansijama način nego ste vodili računa samo o svom džepu, a to je pod broj jedan, mi ne moramo da se zadužimo za taj iznos. Zavisi ako su projekti dobri, imate i projekat metroa u Beogradu u tom iznosu. Ako su projekti dobri, mi ćemo se zadužiti ali druga stvar još važnija, čak i ako se zadužimo, gospodine Đilas, to ne podiže javni dug naše zemlje u tom iznosu, nego to zavisi od vremena otplate i iznosa kredita koji se uzima u nekom vremenskom periodu koji je nakon dana potpisivanja sporazuma o kreditu. To biste trebali da znate, ali to je laž četiri ili pet koju ste rekli ili ne znanje koje ste naravno na ovaj način iskazali.

Ovo, dragi moji poslanici, ne govori ni Siniša Mali, ni bilo ko drugi, pročitaću vam samo jednu izjavu iz septembra meseca ove godine, kaže, u proteklom periodu ostvareno je značajno smanjenje učešće javnog duga u BDP-u kao i snažan privredni rast zbog čega je povećan kreditni rejting sa „BB“ na „BB plus“ sa stabilnim izgledom za dalje poboljšanje. Kaže, agencija kreditna, rejting agencija „Fič“, jedna od tri najveće na svetu, a u međuvremenu smo dobili još neke, još bolje kreditne rejting analize od kreditnih rejting agencija.

Dakle, gospodine Đilas, da ne ponavljam profite koje ste ostvarili u vašim privatnim firmama za vreme dok ste bili gradonačelnik grada Beograda, da ne ponavljam način na koji ste zadužili i uništili DS, vašu stranku iz koje ste potekli. Da ne govorim o kesama koje vaši najbliži saradnici stavljaju na glavu venčanim kumovima kada se posvađaju oko mita i korupcije i para koje su uzeli ili nisu uzeli od nelegalne gradnje na Starom Gradu.

Samo ću vas podsetiti, da je javni dug naše zemlje apsolutno pod kontrolom. Zaustavili smo onu negativnu, nesrećnu, zlu spiralu povećanja javnog duga koji ste vi započeli neodgovornim ponašanjem 2008. godine. Javne finansije Republike Srbije danas su na stabilnim osnovama. Potpuno smo zdravi, potpuno smo stabilni. Mi govorimo o povećanju plata i povećanju penzija na stabilnim osnovama. Govorimo o novim auto-putevima, o novim bolnicama, o digitalizaciji, o podizanju životnog standarda građana Srbije, na zdravim osnovama. Govorimo ne o deficitu budžeta koji ste vi ostavili od 6,4, 4, 3, 2, malo pre sam prošao kroz te cifre. Mi govorimo o suficitu u budžetu i o tome da imamo novca i za povećanje plata i povećanje penzija na realnim osnovama.

To je razlika, gospodine Đilas između vaše i naše politike. Mi ćemo nastaviti da se bavimo ovako odgovornom politikom. Molim vas da mi pišete što više ovakvih pisama, jer mi je prijatno da na njih odgovaram na neki način, a vi nastavite da se bavite vezivanjem kesa na vaše venčane kumove, i bavite se politikom vešala i svom onom kampanjom mržnje koju imate i protiv predsednika Vučića i protiv svega što je dobro za građane Srbije. Hvala puno.

Zahvaljujem, ministre.
Reč ima Mira Petrović. Izvolite.

Poštovanje predsedavajući.

Poštovanje uvaženi ministri, drage koleginice i kolege poslanici, u ime poslaničke grupe PUPS, najviše ću se osvrnuti na ono što nas najviše interesuje, a to su plate i penzije, pa ću malo podsetiti i na ginezu tog rasta penzija, pre svega i tog švajcarskog modela formule za izračunavanje. Ta formula je bila na snazi od 2003. godine do 2006. godine i tada je ukinuta na zahtev Svetske banke vezano za dogovor sa MMF-om i posle toga je krenuo taj totalni sunovrat penzija i tada je PUPS reagovao i tražio 2008. godine vanredno uvećanje penzija od 10%.

Mi smo na to vrlo ponosni. Mislimo da nije to bio uzrok ekonomskih problema koji su bili i tada i koji su se kasnije sve više povećavali, i na kraju krajeva, svi ti penzioneri su te penzije i zaslužili i morali smo da vodimo brigu o njihovoj egzistenciji.

Posle toga, 2014. godine dolazimo ponovo do teške ekonomske situacije, gde predsednik Vučić odlučuje da se primene teške mere fiskalne konsolidacije i mi tada dajemo podršku.

Sada, naravno, posle ovoliko vremena se pokazalo da smo bili u pravu i ako smo sve vreme trpeli velike udarce i od opozicije, pa i od dela vlasti, jer nismo bili ti koji su branili penzionere, navodno, po njima.

Ova fiskalna konsolidacija je uradila upravo ono što smo mi od početka, od našeg formiranja 2005. godine i tražili, a to je da uđemo u mirne tokove, da penzije budu redovne, da budu stabilne, da država bude ta koja garantuje njihovu isplatu. Sada smo došli do toga.

Samo ću podsetiti da i te 2008. godine i tih godina pre toga, pa sve do pronalaženja strateškog partnera za „Bor“ i „Železaru Smederevo“, što je odradio opet predsednik Vučić, nije se znalo, mnogo novca je odlazilo sa strane, mnogo novca je u tim privatizacijama nesrećnim nestalo, a da se ne zna gde su te pare završile. Ali, mi smo sada ovde gde jesmo.

Imamo stabilne finansije, imamo povećanje penzija i ono što je možda pitanje koje mi iz PUPS-a vidimo iz predostrožnosti, naravno, a to je kako će funkcionisati to povećanje u skladu sa zakonom, 50% povećanja zarada ne znamo kojih. Mislim da je najbolje da se to isprecizira da kasnije ne bismo imali nesporazuma, jer ne znamo da li se to odnosi na plate u javnom sektoru, da li se odnosi na realni sektor, da li su ukupno prosečne, rast prosečnih zarada, kao što je i pitanje rasta potrošačke korpe, indeksa i to je sada pitanje na šta se odnosi.

Znamo da će se statistički podaci uzimati od juna prethodne godine, unazad godinu dana, što će reći da je to godinu i po dana. Sada je pitanje – šta ćemo ako bude veći rast i potrošačke korpe i zarada i pređemo tih 10,5% koje očekuje i za koje MMF misli da su granice.

Da li ćemo poštovati to što je propisao MMF, ono što MMF smatra ispravnim ili će, na kraju krajeva, država sama o tome odlučivati? Mislim da su to neke nedoumice koje bi trebalo da se razjasne pre nego što počnemo od 1. januara sa novim obračunom penzija. Imamo još neke probleme, u nagoveštaju, što bi rekli.

Svi znamo da tehnologija strašno napreduje, svi znamo da samo za IT izdvajamo šest milijardi za razvoj IT, digitalizacije i doći ćemo u situaciju da se mnogo zanimanja ukine već u narednih desetak godina.

Neke su procene da će 2030. godine nestati 400 miliona zanimanja, a da će se pojaviti nekih 260 novih. Sreća naša u svemu ovome je što robotika ipak ne može, nema emocije, nema mozak, pa može da radi samo neke fizičke radnje koje se ponavljaju, ali ćemo u svakom slučaju, doći u situaciju da će izvestan broj ljudi ostati bez posla i da nećemo imati realno punjenje fondova.

Kako ćemo to tada da rešimo, možda je dobro da krenemo sada da razmišljamo, možda da razmišljamo u pravcu predloga koji je dao naš predsednik, Milan Krkobabić, da možda krenemo u osnivanje nekog fonda tehničko-tehnološkog razvoja, gde će se izdvajati sredstva upravo svih tih velikih kompanija koje imaju zastupljenu robotiku, da se jedan deo uplaćuje u taj fond, a da to budu sredstva kojima će se nadomesćivati nedostatak novca u fondovima, Fonda PIO, recimo.

Ili, možda, nije loše da razmislimo o ovom novom zakonu o poreklu imovine koji će se pojaviti uskoro u Skupštini, o kome ćemo raspravljati. Možda bi mogli da izdvojimo i da taj deo koji se bude naplaćivao od ljudi koji ne mogu da dokažu poreklo, ne znam da li ste me pratili ministre, znači predlog je da možda fond možemo da dopunimo, da se deo sredstava koji se budu naplaćivali u vidu kako stoji preporuka, predlog je da 25% se plaća neka taksa, porez na imovinu za koju nema traga, da se recimo deo 50%, 20, to je sada na vama, vi se bavite finansijama, da se prebaci u te fondove koji će služiti za jačanje Fonda PIO upravo za sve one ljude koji ostaju bez posla zbog tog tehnološkog razvoja koji nažalost, takav kakav jeste. Kažu da 15% zanimanja nestaje godišnje. Pojavljuju se i nova, ali procentualno nije isto. Više nestaje nego što se pojavljuje.

Tako da, što se nas tiče, ta formula švajcarska je zaista vrlo prihvatljiva. Mi kao partija zastupamo tezu da penzije treba da plate rast plata u javnom sektoru i to je nešto što smatramo da u budućnosti možda možemo da dostignemo, ali za to treba vremena, kao što treba vremena i za predlog koji je dao kolega predsednik poslaničke grupe radikala, gospodin Vojislav Šešelj.

Možda, zbilja, u jednom trenutku da finansijska situacija i ekonomska bude toliko stabilna da postane rutina, da možda tada treba razmišljati o povratku tih nekih sredstava, koji su u jednom trenutku oduzeti penzionerima, svima onima koji su imali preko 25.000, ali to je zaista procena koju će morati da radi Vlada, koju će morati da radi Ministarstvo finansija, pogotovo.

Ono što bih volela sada i gde ne mogu da propustim priliku da kažem je kao neko ko vodi javno preduzeće „Pošta“ Srbije, da se mi radujemo konačnom ukidanju zabrane, odnosno uredbe o smanjenju zarada i molila bih da nekako, ministre, meni je ovo jako važno, zato što mene sada gleda 15.000 ljudi zaposlenih u „Pošti“ Srbije. Svih ovih godina, od 2014. godine od kako važi uredba o smanjenju zarada, uvek smo poslovali sa dobitkom.

Ja sam juče bila zatečena slušajući gospodina Pavla Petrovića kada je komentarisao budžet sve sa pohvalama, naravno, kada je rekao da je prosečna zarada u EPS-u skoro 100.000, da se očekuje da bude.

Znači, u „Pošti“ Srbije, znate kako su poslovali prvih devet meseci ove godine, znači, u „Pošti“ Srbije, koja godinama posluje sa dobiti, koja svake godine u budžet uplaćuje, mi dinar jedan nemamo duga, mi dinar jedan ne dobijamo iz budžeta Republike Srbije, mi imamo 10.000 manju prosečnu zaradu od proseka u Republici Srbiji. Zaista mislim da nešto moramo da uradimo.

Mi ne tražimo da dobijemo 20, 30% veće zarade, ali da pokušamo da nas pustite da malo povećamo tim ljudima. Znate kako, tehnologija je sjajna. Tehnologija vam omogućava da sedite kod kuće, da naručujete sve, ali neko mora da vam to donese. Vi morate da imate dostavljača, vi morate da imate vozače koji će da dođu kući da vam donesu sve to što ste poručili.

Ti ljudi moraju da budu plaćeni. Vremena se menjaju.

Mi sada imamo situaciju da ne možemo da procenimo koliko ih treba platiti da bi ih zadržali. Sada imate situaciju zaista, za mene, vrlo iznenađujući, da imamo Sajam zapošljavanja kod nas koji organizuju Slovenci, koji nam uzimaju vozače i nude im plate od 1.000 evra. Pri tom je to meni nezamislivo da smo dozvolili, ali smo dozvolili. Sa druge strane, bez njih ne možete a IT-ivci nam odlaze, niti možemo da njima toliko povećamo, jer u javnom sektoru, kod nas u „Pošti“ Srbije, IT-ivci imaju platu 70.000.

Pri tom moram da podsetim, znači ono što niko nikada neće da kaže nigde javno – sve što se radi vezano za elektronsku upravu rade zaposleni, odnosno IT-evci „Pošte“ Srbije i „Halo bebu“ smo mi radili i matične knjige smo mi radili i državljanstvo smo mi radili i dostavu i primanje zahteva za zdravstvene knjižice.

Znači, Pošta Srbije je zaista jedno veliko, dobro i javno preduzeće, koje sledeće godine slavi 180 godina postojanja, što je zaista za svaki respekt. Mislim mi smo sada svi u cajtnotu i mi pravimo naš budžet, ali mislim da bi morali da imate malo više razumevanja za Poštu Srbije, kao preduzeće koje zaista daje izvanredne rezultate, a pri tome se malo osećamo kao 13 prase, da kažem ne voljeno dete. Toliko o zaradama.

Mi ćemo, iz PUPS-a, naravno moje kolege će govoriti podrobnije o pojedinim delovima budžeta. Mi smo, naravno zadovoljni. Prvo smo zadovoljni situacijom u kojoj se država nalazi, jer ovaj budžet sada je u stvari projekcija onoga što smo radili. I da nismo radili tako kako jesmo, i da svi zajedno nismo podmetnuli leđa tamo gde treba ne bi smo mogli da imamo, ni ovakav budžet, na koji zbilja sada treba da budemo ponosni.

Poslanička grupa PUPS-a će naravno podržati, tako da biće još razgovora, ali toliko od mene.

Hvala, gospođo Petrović.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.
Izvolite, gospodine Stevanoviću.

Uvaženi potpredsedniče, članovi Vlade, dame i gospodo, poslanička grupa SMS će u ovom delu izlaganja istaći stvari oko kojih mi imamo skepse u vezi budžeta, duboko verujući da svakome ko se bavi politikom mnogo više koriste dobre kritike od pohvala.

Budžet ima neke stvari koje su ne sporno uredu, deficit je vrlo mali, uravnotežen, ponešto je povećana i transparentnost, ali može to kud i kamo, da bude bolje i tako dalje.

Međutim, ono što je suština politike, barem kako je mi vidimo, a ja sam siguran da je tako vide svi oni koji žele maksimalno dobro svojoj zemlji je da ne treba biti zadovoljan malim stvarima, nego treba težiti ka velikim delima.

Jedna od stvari koja nama ovde bode oči je da je budžet i dalje nekako više usmeren na to, na jedno zadovoljstvo, postignutom stabilizacijom i sada u jednoj određenoj meri trošenjem efekata koji su nastali stabilizacijom i relativno solidnim stopama rasta, nego što je usmeren na to da se izvedu one najdublje lepe strukturne reforme, i ako nije sve sadržano u budžetu da budem precizan, koje bi podstakle dugoročni održivi rast privatnog sektora.

Kada je naša stranka i poslanička grupa analizirala Predlog budžeta, primetili smo neke stvari sabirajući vrlo pažljivo i analitički određena konta, a to je da budžet suštinski nije pravedan prema privatnom sektoru.

Kada posmatramo ukupno oslobođenja koja mi, naravno, podržavamo, jer 1% manje na plate je dobro, ali bilo bi bolje da je više i kada saberemo sve te efekte, neto pozitivni efekti za privatni sektor su gotovo 3,5 puta manji, nego ukupni efekti koje će dobiti javni sektor kroz povećanje plata i kroz još neke druge delove koji se tiču budžeta Republike Srbije.

Ono što ostaje veliki problem upravo u našem budžetu je i uopšte u našoj ekonomskoj politici je što ne uspeva podstaći privatni sektor na investicije, iako državni sektor investira i sada se može reći da investira na nivou koji je uporediv sa zemljama EU, nego, nažalost kažem, privatni sektor i dalje kaska.

Suštinski to jeste problem koji se može otkloniti jedino otresitim strukturnim reformama, posvećenom radu na smanjivanju poreza, ali i na unapređenju ukupnog poslovnog okruženja u Srbiji.

Mi to često ponavljamo, ponekad i kao papagaji, politika jeste takva da vrlo često ponavljate iste stvari, ali ono što ostaje kao zamerka je - zašto se ne ide na brže smanjenje poreskih nameta kada već imamo solidne stope rasta, jer daleko je to teže raditi u vremenima, ako se konjuktura promeni, kada stope rasta nužno mogu biti i niže.

To jeste put kako da sa ovih 3,5% - 4%, oko koji sada govorimo, što je nesporno bolje, nego u nekim ranijim vremenima o kojima je sada ministar govorio dosta iscrpno. Ali opet kažem, nismo za to da imamo male ambicije, da budemo bolji od nečega što je bilo loše, nego da gradimo Srbiju koja će biti superiorno dobra u svemu i to jeste jedna velika ambicija za koju se vredi boriti.

Još jedno od pitanja koje se nama nesporno javlja, nismo svesni da ljudi u javnom sektoru su vrlo često loše plaćeni, a da nama trebaju pameti, sposobni i plaćeni ljudi u javnom sektoru.

Ono što ostaje sporno je to što mi u pravnom sektoru nemamo mogućnost da dobro nagradimo one koji dobro rade, a da ne nagradimo one koje, u stvari, tamo ne rade ništa ili rade vrlo malo.

Na tome se radi u manjoj meri, u pojedinim delovima države, ali na ukupnom nivou suštinski imamo problem da odvojimo dobre performanse od loših performansi, a posebno da to izvedemo na jedan način koji će biti potpuno transparentan i vidljiv.

I danas se neki ljudi koji rade u javnom sektoru nagrađuju kroz učešće na projektima, kroz učešće u nekim komisijama i slično. Meni je to potpuno razumljivo, jer ne možete očekivati da neko ko je vrhunski profesionalac radi u ministarstvu za 50.000 ili 60.000 dinara i da bude posvećen. To je prilično jasno. Međutim, ono što nama ostaje kao priča i da i dalje imamo javni sektor u kome istovremeno imamo i višak i manjak zaposlenih, u kome imamo ljude koji su potplaćeni i ljude koji su istovremeno preplaćeni.

Ono što jeste pitanje za svaki naredni budžet jeste kako napraviti javni sektor koji odgovara potrebama i koji liči na prakse koje postoje u privatnom sektoru.

Jedna stvar koju ćemo mi pohvaliti je što su subvencije konačno smanjene za 5%, barem kada je reč o subvencijama koje idu za podsticanje stranih direktnih investicija.

U Srbiji, u poslednje vreme, jako mnogo volimo višegradsku grupu. U stvari, u pitanju su zemlje koje razumeju naše evrointegracione aspiracije i ja onda baš volim da citiram Klausa, koji je za sada najprominentnija ličnost koja je višegradska grupa ikada iznedrila. Klaus je vrlo često govorio da su strane direktne investicije bitne, ali da nije u redu bilo kome davati bolji tretman nego domaćim investitorima i da je najbolja investicija to da napravimo Srbiju koja će biti dobra za biznis svima, a da jedine subvencije u nekom srednjem roku, pošto kako bi rekli ljudi - ne možete državu da okrenete 180 stepeni, ali je možete postepeno okretati, budu subvencije u poljoprivredi, jer u našoj budućoj kući evropskoj, to neće biti moguće da se izbegne, upravo jer bi to bila nelojalna konkurencija našoj domaćoj privredi.

S te strane, jedan dobar plan smanjenja subvencija, u suštini bi imao dvostruki efekat. S prve strane, em bi uštedeli u budžetu neke svote koje trenutno idu i u neke neefikasne sisteme, idu i u socijalne politike, ljudi ne razlikuju baš dobro različite vrste subvencija, ali smanjenje subvencija uz iste strane direktne investicije bi bila jedna fantastična mera uspeha reformi u Republici Srbiji.

Teško da bi bilo boljeg merila uspešnosti reformi nego što je smanjenje subvencija, a istovremeno zadržavanje stranih direktnih investicija.

Još jedna stvar koja je nama u SMS donekle bola oči, govorimo mnogo o stranim direktnim investicijama, rezultati u privlačenju su nesporni, ali mi bi voleli za rad toga da budemo uvek oprezni i da razmišljamo šta se može desiti danas, za pet, za deset godina, jer današnji problem Srbije je što vrlo malo ljudi može da zamisli kako izgleda Srbija za 20 godina, a takođe ni veliki broj političkih partija pati od nedostatka takve vizija.

Dakle, ono što je naše pitanje – kakav je neto saldo tokova kapitala, odnosno koliko kapitala ide iz Srbije, a koliko kapitala dolazi? Ono što neki predviđaju jeste da ako želite privući kapital da dolazi i da ostane, morate mu omogućiti da ide. S te strane, ono što jeste bitno to je da govorimo o neto saldu, jer to je ono što mi suštinski dobijamo i da razmišljamo kako da taj neto saldo povećavamo. Opet ako budemo povećavali neto saldo znači će da smo privukli investicije koje stvaraju veliku dodatnu vrednost za građane Srbije, jer ako hoćemo da sprovedemo digitalizaciju, o kojoj ste jako mnogo govorili kao Vlada Republike Srbije, neophodno je da kreiramo mesta velike dodate vrednosti.

Iz tog razloga smo se još malo zabrinuli. Evo, baš kad se dotičemo pitanja grana koje stvaraju veliku dodatu vrednost, hvalimo se i treba da se hvalimo time kako je razvijen IT sektor. Svako treba i svako bi se hvalio razvojem IT industrije kakav se desio u Srbiji.

Ono što nama ostaje kao zabrinutost je da te samostalnosti ne dovedu do toga da mi i ono malo što naplatimo izgubimo, umesto da rađe idemo u pravcu koraka koji bi privukli domaće kompanije i domaća fizička lica koja pružaju usluge drugim kompanijama da osnuju d.o.o. u Srbiji i u potpunosti plaćaju poreze. Dakle, da ih privučemo da rade ono što je dobro za Srbiju, a ne da ih kroz te samostalnosti isleđujemo i da možda nekima od njih pošaljemo poruku da urade ono što je krajnje jednostavno, a to je da registruju svoj biznis bilo gde u svetu i da ga nastavi i dalje obavljati iz fotelje u Srbiji.

Bojim se da taj test samostalnosti može imati prilične štete kada je reč o razvoju IT sektora u Srbiji i da dobro razmislimo da li nam treba sekira za IT sektor ili trebamo da pustimo jedan divan set mera koji će motivisati naše IT kompanije i strane IT kompanije da zaista budu hedkvoterovani u Srbiji, da ovde imaju sedišta i ovde plaćaju poreze i mislimo da bi to bilo kud i kamo bolje za izgradnju jedne Srbije i za stvaranje vizije Srbije zasnovane na IT, na znanju, na stvaranju velike dodate vrednosti Srbiji, pobednika globalnoj Srbiji.

Ja neću 20 minuta koristiti, jer ćemo prepoloviti naše vreme i još jedan od mojih kolega će govoriti kada se završi lista pojedinačna, ali za kraj hoću da kažem još neke stvari.

Ako se danas lomimo između 3,5% i 4%, ono što je ključ, ako želimo ići na 5% je težak ključ, izuzetno težak, ali je ključ koji je nauk svih zemalja koji su se transformisale i on kaže da je za uspeh jedne zemlje bitna poreska politika. Manji porezi su dobri za biznis. Otkrivamo toplu vodu, ali nekad zaboravljamo to.

Jako je bitno rasteretiti privredu, ali od svega na dugi rok bitnije je da se u jednoj zemlji poštuju vlasnička prava, da se radi na vladavini prava, nepovredivosti ugovora. Ako te tri stvari unapredimo u Srbiji u roku koji verovatno ne može biti kratak, ali može biti srednji rok, mi ćemo održivo preći sa 4% na 5% i postaviti osnove da nam investicije dolaze bez subvencija, da nam investicije ostaju, jer nema straha kad su te tri stvari ispunjene u jednoj zemlji i da imamo mogućnost da dugoročno rastemo po 4% ili 5% i to jeste ključ o kome ćemo mnogo govoriti u godinama koje slede.

Nije to samo portfelj. Ispalo je da imamo samo dva ministra. Jedan ministar je tu mnogo, kako da kažem, ne zameram, o socijalnoj politici će jedna druga moja koleginica mnogo više govoriti i mislim da će u ovom drugom ministru biti malo neugodnije, nego ministru finansija, ali sad šta je tu je.

Konačno, još jedna stvar koja je bitna, ako želimo graditi ekonomiju znanja, ako želimo ići preko 5%, sa sadašnjim obrazovnim sistemom neće biti moguće. On će zahtevati jako duboke reforme koje će biti kontinuirane u godinama koje dolaze.

Dakle, potrebno je baš ono što se govori u javnom sektoru, naći načina ne samo da se povećaju plate, nego da se vrednuje učinci onih koji uče one koji su budućnost grana sa visokom dodatom vrednošću u Srbiji za pet, 10 ili 15 godina.

Dakle, da bismo dugoročno i održivo rasli, pored svetog trojstva nepovredivosti vlasničkih prava, vladavine prava, nepovredivosti ugovora, potrebna nam je drugačije obrazovanje, mnogo više preduzetnički orijentisano, potrebna nam je politika koja stvara samo pouzdani privatni sektor koji dominantno investira u Srbiji, ja se nadam tuđe pare, jer Leveridž je čudo koje menja jednu zemlju i naravno potrebno je da istraje na digitalizaciji i da nikada ne dođemo u sumnju kada se donose neki zakoni koji su čudno skrojeni, da šaljemo poruke da digitalizacija i inovacije nisu u redu. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala, gospodine Stevanoviću.
Sada reč ima ministar Siniša Mali. Izvolite.