Poštovani predsedavajući, predsednice Vlade, poštovane dame i gospodo ministri, drugarice i drugovi, dame i gospodo narodni poslanici, znate, ja sam sad, i izvinite me što kasnim malo, ja sam sad bio na posednutom objektu Vrtogoš i bazi kadrova Čuka, u kopnenoj zoni bezbednosti, gde naša vojska vodi računa i brine o tome da svaki centimetar naše teritorije bude zaštićen, bude siguran, da nikakve političke, separatističke provokacije koje mogu da se dese u tom prostoru na bilo koji način ne ugroze svakodnevni život svakoga od nas, svih građana Srbije, bez obzira na veru, nacionalnost.
Bio sam sada sa našim momcima i devojkama u kopnenoj zoni, kojima ne smeta što je hladno, kojima ne smeta što pada kiša, koji se ne žale što je tako, koji su beskrajno ponosni što su u Vojsci Srbije i što čuvaju našu zemlju. Zato me izvinite što sam zakasnio, ali molim vas da ih svi zajedno pozdravimo, oni ovo prate.
Znate, umesto da danas budemo ponosni na to što je Vojska Srbije po drugi put u godinu dana dobila povišicu plate, što nema više ni jednog vojnika koji nema bar jedan komplet novih čizama i bar dva kompleta novih uniformi, umesto da danas pričamo o tome koliko smo ponosni na vrhovnog komandanta, mislim na predsednika Vučića, koji je u stanju da se suprotstavi svim pritiscima koji dolaze sa bilo kog dela sveta i da sačuva našu spoljnu politiku, da sačuva našu politiku vojne neutralnosti, mi ćemo morati da se bavimo jednim lažovom koji se odaziva na ime Aleksić.
Ali, šta da radimo, to je politika i to moramo da radimo i pošto Tužilaštvo ne reaguje, pošto sudovi ne reaguju, ja sam tom Aleksiću dao mogućnost da na sudu dokaže sve svoje laži. Idemo na sud, kad neće sud, tužiću ga ja.
Dakle, Aleksiću je svaki pošten rad kriminal ili, u najmanju ruku, sumnjiv. On vidi ministra kako bere paradajz, kako bere rotkvice, mora da je neki kriminal. Nemoguće da čovek radi svojim rukama, on to nije radio.
Znate, ja sam seljačko dete, mene nije sramota da radim sa svojih 10 prstiju. Ponosan sam na mog Dragutina i na mog Jovu. Oni su me naučili kako se radi sa 10 prstiju i da treba i da se pomogne, pa kad vidiš da domaćinu padnu šljive, pa kad vidiš da ne stigne pred kišom da se pokupi seno, a ti dođeš da pomogneš.
Ja sam te 2015. godine sa rukovodstvom Nacionalne službe za zapošljavanje, došao u Jovanjicu, jer smo dobili informaciju da ne samo tu, nego u čitavoj poljoprivredi u okolini Beograda nedostaje sezonskih radnika. Doveo sam celo rukovodstvo NSZ da malo vide iz prve ruke kako žive i kako rade oni koje oni treba da zaposle i nije me sramota zbog toga i ponosan sam zbog toga i uvek bih to ponovo uradi.
Iako sam ja 2015. godine mogao da znam šta će se dešavati 2019. godine, onda što taj ološ ne optuži Bratstvo manastira Hilandar, koje je tog istog Koloviju primilo u svoje Bratstvo i dalo mu blagoslov da se njegovo preduzeće i imanje zove po imanju manastira Hilandar, to je Luka Jovanjica?
Što ne kažete ološu to? Nije zgodno politički, jer znate da bi narod odmah prozreo šta govorite, jer znate da bi narod odmah rekao – evo ih, lažu, optužuju Hilandar, hoće Hilandar da optuže za trgovinu narkoticima zato što je jedan čovek izneverio njihovo poverenje. Hoće li to da urade? Neće.
Znaju da to nije pametno da urade, znaju da nije politički pametno da urade, nego će pokušati da odrede nekog od nas ne bi li ga slatko pljuvali, a navikli da mi ćutimo, navikli da se mi ne branimo, navikli da bežimo od sudova, navikli da kažemo – ma, pusti, budala, proći će. Neće proći.
Što me nije optužio kad sam čistio Zvezdarski park? Posle toga u tom Zvezdarskom parku, isto tako, dešavale su se i tuče, bilo je narkomana, bilo je svega i svačega, naša policija svaki dan se bori protiv takvih. Što me ne optuži da sam kriv i za to? Jesam, čistio sam Zvezdarski park.
Što me ne optužio za svaku bolest koja se desi u Beogradu, od alergije? Jesam, čistio sam u naselju Stepa Stepanović polja od ambrozije, jer nije moglo drugačije. Što me i za to ne optuži?
Svaki pošten rad, sve što liči na pošten rad, sve je to njima povod za pljuvačinu, za mržnju, za laž.
U ovoj zemlji stavite predsednika Vlade pred snajpersku pušku, predsednika države stavite pred snajpersku pušku i pravite se da je to normalno.
Moramo da čekamo da se smiluje vlasnik novina, da kaže, da uvede zdrav razum. Da li moramo da čekamo na to? Da li moramo da čekamo da se vlasnik smiluje? Da li postoji u ovoj zemlji neki zakon, da li postoji u ovoj zemlji neki zdrav razum, koliko toliko morala?
Dame i gospodo, ja sam uređivao jedan časopis, ne samo jedan, ali govorim o jednom političkom časopisu koji je bio vrlo kritičan prema tadašnjoj vlasti. Što nismo stavili Tadića pred snajper.
Šta mislite, koliko sekundi bi trebalo da me uhapse, da me zatvore i da bace ključ da sam ja stavio Borisa Tadića i slikao ga iza snajpera?
Šta mislite koliko uvodnika bih dobio o tome kako je u ovoj zemlji ubijen Zoran Đinđić, a, evo, mene koji hoću da ubijem njegovog naslednika? Za Vučića to ne važi? Što da ga ne ubiju, je li? On može i da se ubije?
Što niko ne razmišlja o tome, ima on decu, ima ljude koji ga vole? Što ne razmišljaju o njemu? Ko želi da stane ispred snajpera? Ko želi da ga stavite ispred snajpera? Ko želi da ga optužite da šuruje sa narko dilerima zato što je brao paradajz?
Sram vam bilo! Da imate srama, verovatno biste se stideli. Ali, što kaže naš narod, ne plaši se onog ko se ničega ne boji, plaši se onoga ko se ničega ne stidi.
Moji seljaci vole da kažu – taj je dao obraz u arendu.
Taj je dao obraz u arendu, kao što je prodao svoju partiju Vuku Jeremiću. Što ne priča koliko je dobio para za to što ne priča o kriminalnoj bandi zbog koje ceo svet saslušavao Vuka Jeremića?
On je našao nekoga da napada zato što je sa svojih 10 prstiju hteo nešto da uradi, hteo nešto da pokaže.
Hajde, usudi se, optuži hilandarsko bratstvo, optuži sve kupce u "Maksiju", optuži "Maksi" što su prodavali organski paradajz, što nisu znali da je u pitanju neko ko će sutra biti optužen za nelegalnu proizvodnju opijata i to ne govori neko u čijoj koaliciji su ljudi koji se zalažu za legalizaciju kanabisa. Pa, oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. NJima uopšte nije jasno što hapse tog čoveka. Oni se bore za to da marihuna bude legalna. NJima uopšte nije jasno što to rade. Pa oni ljudi javno puše marihuanu. Pa, da li treba na Bastaća da vas podsećam? Oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. Oni se ljute na ministra Stefanovića što hapsi trgovce i dilere marihuanom, kad Bastać ne može da puši legalno, nego mora ilegalno da se snabdeva marihuanom. Ne razumeju oni ništa. Ne razumeju oni ovu Srbiju. Ne razumeju oni da njihova mržnja neće im doneti nikakav politički poen. Ništa dobro od nje neće videti.
Naravno da svako od nas se uznemiri, povredi. Ja sam 30 godina u politici, ali neću uopšte pred vama da krijem da me ovo uznemiri. Imam dva sina. Da li oni treba da slušaju da im je otac bio narko diler? Da li to treba da slušaju? Ja treba da im objašnjavam razliku između branja paradajza i rada sa svojih 10 prstiju, sa ološem i bitangama koji će da nas stave u to kolo u kome sami igraju.
Ne krijem pred vama da sam uznemiren, ne krijem pred vama da sam ljut, ne krijem pred vama da sam zgađen takvim ljudima i nadam se da će jednom u ovoj zemlji sud biti merilo za sve, da ćemo izaći već jednom pred sud, on i ja, ako se dokaže da sam ja brao paradajz, a on pokušavao da na tome, na toj mržnji i zlu, da na tim lažima. ubere neki bedni politički poen, ako se za to uopšte dobijaju politički poeni, pa da čujem jednom ono veliko izvini, da čujem da kaže i da prizna da je lažov. Ako neće, pa neka ga sud bar natera na to. U ovoj zemlji ima suda.
Još jednom molim sve sudove i tužilaštva da reaguju kada ovako nešto čuje i uradi se. Nemoj više da čekamo da se neki gazda smiluje da smrtnu presudu, da poternicu, da pokušaj ubistva treba da skloni svojom dobrom voljom. U ovoj zemlji mora da ima zakona. Nije dobra volja da ne smeš da pretiš smrću predsedniku Republike ili bilo komo građaninu ove zemlje. To nije dobra volja, to je zakon. Hvala.