Hvala, ministre Đorđeviću.
Sada reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite, profesorka.

Ja bih, naravno, želela da se zahvalim Draganu Markoviću Palmi, poslaniku koji vrlo savesno pristupa ovom segmentu rada, postavljanju poslaničkih pitanja, i to uvek sa idejom da dobijemo onaj odgovor koji je pozitivno podsticajan na društvo.

Znate, ovo pitanje ne zadire u resor za koji sam odgovorna u Vladi, nego zadire za osećanje slabosti koju imaju oni koji pokušavaju na senzacionalistički način, indukcijom agresije da izraze svoju nemoć. Narod je taj koji kaže da je Aleksandar Vučić čovek u koga se ima beskrajno poverenje. U novijoj istoriji nismo zaista imali, pa i uopšte u istoriji izbornih rezultata, takav stepen poverenja u jednog čoveka. Oni koji ne mogu da se pomire sa tom činjenicom biraju načine, ali ne da indukuju bolesne ljude. Osobe sa mentalnim smetnjama, a Strategija za podsticanje rađanja koju je donelo Ministarstvo na čelu sa ministrom Lončarom se vrlo dobro odredila prema ovom pitanju i odnosi se na period od 2026. godine, upravo podrazumeva postojanje i ulaganje u institucije koje su potpuno nove, nove za naše uslove, i zovu se centri za mentalno zdravlje.

Neće njih indukovati, jer zdravstveni radnici i psihijatri kojih ima preko 850 u Srbiji dobro znaju svoj posao. Indukovaće one osobe koje teško kontrolišu svoja ponašanja, svoj gnev i svoju nemoć. Dakle, Dragan Marković Palma opravdano razmišlja o tome da vizuelna indukcija, da verbalna indukcija na agresiju posebno kada su u pitanju ličnosti kao što je predsednik Vučić, jeste nešto što plaši građane i jeste nešto protiv čega moramo, apsolutno ustati svi i reagovati svi.

Dakle, kao lekar, kao psihijatar u krajnjem slučaju kao član ove Vlade htela bih da kažem da usmeren bilo koji način agresije na predsednika države, uz jednu konkretizaciju koju i deca razumeju, je samo poruka nemoćnih. Meni više ostaje da žalim takve, a moramo ih i osuditi.

Hvala gospođo Đukić Dejanović.
Sada reč ima dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Gospodine Markoviću vi kao jedan od najiskusnijih političara mnogo toga znate, nema potrebe neke stvari da vam objašnjavam, ali evo teme koje su pomenute želim da obradujem sve ljude.
Nasledili smo to što smo nasledili, nešto smo uspeli da kažemo u kom pravcu je išao taj sistem, dokle bi to sve stiglo, šta bi nas zadesilo. Znate i sami koje korake preduzimamo, šta sve radimo da bi to, šta smo sve morali da uradimo da to zaustavimo, pa onda da krenemo popravljamo.
Želim jednu lepu vest da vam kažem, od pre tri dana, a to je da je bio konkurs u Kliničkom centru Srbije, primalo se, ja mislim, 58 medicinskih sestara. Od toga 20 sestara je bilo koje su pre izvesnog vremena otišle što u inostranstvo, što u privatne klinike, 20 sestara se u ponedeljak vratilo i došlo je da ostane u Kliničkom centru, da ostane u Beogradu, da ostane u Srbiji. Ne zaboravite da se radi o sestrama sa ogromnim iskustvom, višegodišnjim iskustvom koje su to već radile, neke od njih su bile i glavne sestre.
To je ono kakva je bila situacija, a to je ono što govori kakva je trenutno situacija i s onim što radimo kakva treba da bude i za šta se borimo.
Ono gospodine Markoviću što vi kažete opozicija i afere. Vi dosta toga znate. Evo da kažem vama i građanima Srbije kako tu, otprilike, stvari stoje. Oni imaju dva tri genijalna poteza kojima su oni sami doneli odluku. Jedan od tih poteza je ovaj bojkot. To su odradili bez mentora. To su oni sami dogovorili, smislili da urade.
Drugi njihov genijalni potez je ova sramna, skandalozna, kako god hoćete, ova naslovna strana NIN. Nije u redu da prođe ova Skupština a da ne podsetimo građane Srbije, profesorka je to i stručno rekla, da je to jedan odraz nemoći. Mislim da je to odraz kada preovladava mržnja, kada preovlada strast, a vi nemate rešenje za problem.
Gospodine Markoviću to su njihove dve odluke o kojima će građani imati pravo da donesu. Što se tiče njihovih drugih odluka, iako neko misli da oni iznose ove fabrikovane afere i sve to. Oni nemaju veze sa tim. Oni su samo čitači onoga što im daju strani mentori. Oni samo čitaju pitanja i oni imaju, moraju da naprave recke koliko puta su dnevno pročitali ta pitanja, koliko puta su otišli na konferenciju za štampu kod Aleksandra Vučića, kod Nebojše, kod Ane, ili kod bilo koga.
Kako su dobili te podatke? Dobili su te podatke sve od naših ljudi, sve od naših ljudi koji su radili i rade na nekim odgovornim funkcijama. Oni su te podatke uzimali pod izgovorom da čine nešto dobro za našu zemlju, ali za neku drugu prijateljsku stranu zemlju koja nama želi dobro, pa samo da im damo te podatke, oni će to nama iskoristiti u ratu protiv ne znam koga i protiv čega.
Dragi građani Srbije, dragi gospodine Markoviću, to tako funkcioniše. Ni jedno njihovo pitanje nije. Sve je pitanje stranih agenata koji ne žele da Srbija vodi sopstvenu politiku koja ima za interes samo napredak Srbije i bolje za građane Srbije. To treba svi da znaju. Uvek se treba setiti, naš narod to često kaže – pazite se prijatelja, s neprijateljima će biti lako. Hvala vam.

Hvala dr Lončar.
Reč ima premijerka Ana Brnabić. Izvolite.

Hvala.
Samo da dodam par reči.
Evo je ta naslovna strana, famozna naslovna strana NIN. Poruka ne može biti jasnija. Mislim da se svi slažemo u tome. Ne može biti jasnija poruka. Ja ću je čuvati, čuvaću je dok god sam na ovom mestu, da kada god razgovaram, od sada pa nadalje sa evroparlamentarcima, predstavnicima EU, evropske komisije, raznih međunarodnih organizacija, kad god pričamo o slobodi medija, evropskim vrednostima, demokratiji, demokratskom društvu, da bude uz mene da bi objasne oni, šta u stvari to znači. Šta znači to sve? Da li su ovo građanske evropske vrednosti?
Ono što je, dodatno sada zanimljivo. Svaki dan imate nešto novo, pa je tako bilo kada je bio onaj skandal sa vešalima na Terazijama, pa su onda optužili SNS da je iza tih vešala. I to su onda preneli svi tzv. nezavisni mediji, kao bombastičnu informaciju. Kada je ispalo da su Dveri, nigde više nema informacije. Niko više iz Saveza za Srbiju o tome ne priča.
Pa je onda tako bilo za paljenje knjiga. Za paljenje knjiga su ponovo optužili SNS. Kada je MUP jedva nekako našlo dokaze, jer bez bilo kakvih dokaza ne bi verovali šta se u stvari desilo, onda nikog dalje nije bilo. Nikoga nije bilo da se izvini tim građanima, ni Marinike Tepić, ni Bastaća, ni Đilasa, nikoga, a nije bilo više ni natpisa u medijima, tim nezavisnim. Samo je nestala tema. I tako sve ide šizofreno. Ovi nešto urade, pa onda na kraju ponovo optuže vlast. Kada vi dokažete, e onda to više kao tema ne postoji.
Dakle, juče je izašla ova naslovna strana, odnosno jutros je izašao ovaj NIN, pa je povučen, pa su samo skinuli ovu fotografiju koju su tako lepo isekli, kropovali, da bi se postarali da daju tačno najjasniju moguću poruku. Kada je reagovao vlasnik. Reagovao vlasnik, rekao ljudi aman, u zemlji gde je pre nekoliko godina ubijen predsednik Vlade snajperom, zaista nije u redu. Nije to ta vrednost, pa koliko god želimo da kritikujemo tu vlast i koliko god ne volimo Aleksandra Vučića i tu Vladu, nije u redu. Skinite to. Šta se desilo danas? Optuže nas za cenzuru. Zamislite, sad smo mi opet krivi. Pa, potpuno van pameti, sad smo mi krivi za cenzuru.
Šta se onda dalje danas dešava? Baš pre nego sam došla u Skupštinu, gledam vesti, poštovani narodni poslanik koji prima platu, ali ne dolazi na posao, gospodin Miroslav Aleksić, ima pres konferenciju i šta kaže dan posle ove naslovne strane koja je direktni atak na Aleksandra Vučića, kaže – vlasnik poljoprivrednog dobra „Jovanjica“ na kojoj je pronađena velika količina marihuane, po hapšenju prvo zvao koga? Andreja Vučića. Nastavlja se, svaki dan, nemaju nijedan jedini dan pauze. Nemaju pola sata pauze.
Dakle, nema veze. Sad naslovna strana, neko je tamo, tamo je vlasnik naterao da skinu naslovnu stranu, optuži Vladu, optuži Vučića da je on to uradio. Evo, evo cenzura, evo kako nema slobode medija, a istovremeno odmah Andreja Vučića da ga je čovek koji je vlasnik poljoprivrednog dobra na kojem smo mi pronašli, ova Vlada, ovo Ministarstvo unutrašnjih poslova, mi smo pronašli tu plantažu.
E, kaže – ja imam pouzdane informacije da je on prvo zvao Andreja Vučića i pozivam Tužilaštvo da se oglasi o ovom saznanju. Ma, ja pozivam Tužilaštvo da konačno reaguje. Da li je istina ili nije istina?
LJudi, ako nije istina, pa onda optužite tog Aleksića, bre! Da li ovako treba da se vodi politika u Srbiji?
Da li je dosta progona jedne porodice? Na šta ovo liči?
Onda kaže – pored Andreja Vučića, taj vlasnik je često kontaktirao sa ministrom Nebojšom Stefanovićem, možda se zato Nebojša ne oglašava.
Zamislite, ministar koji je naložio da Ministarstvo, policija ode tamo. Da li vi razumete koliko je to van svake pameti? Šta se u ovoj Srbiji dešava?
Dakle, potpuno nenormalno.
Konačno, ko je čuo da je napadnut Gavrilo Kovačević, član Gradskog veća Beograda, član SNS? Koliko je ljudi čulo? Zašto? Zato što ne mogu da čuju. Valjda zato što u ovoj zemlji nema slobode medija, zato što mi, valjda, govorimo šta će u medijima da se piše. Ne, zato što on nije Borko Stefanović, zato ljudi nisu čuli.
Zato što članu SNS danas u Srbiji smete da razbijete glavu bejzbol palicom, to je dozvoljeno. To je dozvoljeno, kao što je dozvoljeno da direktno pozivate na ubistvo legitimno izabranog predsednika Republike, a odmah sutra nastavite napade na njegovu porodicu. Tužilaštvo tome mora da stane na put.
Pozivam Tužilaštvo – Molim vas, oglasite se o ovom saznanju.
Ali, ako nije istina, optužite gospodina Aleksića za laži koje iznosi. Jednom krenite od nečega kako bi omogućili da se u ovoj zemlji normalno živi, normalno radi i kako bi omogućili da mi, kao Vlada, možemo, imamo vremena da radimo svoj posao za građane Republike Srbije, a ne da se stalno i stalno, nanovo i nanovo branimo od ovakvih budala. Hvala.

Hvala, predsednice Vlade.
Reč ima ministar odbrane, gospodin Aleksandar Vulin.
Izvolite, gospodine Vulin.

Poštovani predsedavajući, predsednice Vlade, poštovane dame i gospodo ministri, drugarice i drugovi, dame i gospodo narodni poslanici, znate, ja sam sad, i izvinite me što kasnim malo, ja sam sad bio na posednutom objektu Vrtogoš i bazi kadrova Čuka, u kopnenoj zoni bezbednosti, gde naša vojska vodi računa i brine o tome da svaki centimetar naše teritorije bude zaštićen, bude siguran, da nikakve političke, separatističke provokacije koje mogu da se dese u tom prostoru na bilo koji način ne ugroze svakodnevni život svakoga od nas, svih građana Srbije, bez obzira na veru, nacionalnost.
Bio sam sada sa našim momcima i devojkama u kopnenoj zoni, kojima ne smeta što je hladno, kojima ne smeta što pada kiša, koji se ne žale što je tako, koji su beskrajno ponosni što su u Vojsci Srbije i što čuvaju našu zemlju. Zato me izvinite što sam zakasnio, ali molim vas da ih svi zajedno pozdravimo, oni ovo prate.
Znate, umesto da danas budemo ponosni na to što je Vojska Srbije po drugi put u godinu dana dobila povišicu plate, što nema više ni jednog vojnika koji nema bar jedan komplet novih čizama i bar dva kompleta novih uniformi, umesto da danas pričamo o tome koliko smo ponosni na vrhovnog komandanta, mislim na predsednika Vučića, koji je u stanju da se suprotstavi svim pritiscima koji dolaze sa bilo kog dela sveta i da sačuva našu spoljnu politiku, da sačuva našu politiku vojne neutralnosti, mi ćemo morati da se bavimo jednim lažovom koji se odaziva na ime Aleksić.
Ali, šta da radimo, to je politika i to moramo da radimo i pošto Tužilaštvo ne reaguje, pošto sudovi ne reaguju, ja sam tom Aleksiću dao mogućnost da na sudu dokaže sve svoje laži. Idemo na sud, kad neće sud, tužiću ga ja.
Dakle, Aleksiću je svaki pošten rad kriminal ili, u najmanju ruku, sumnjiv. On vidi ministra kako bere paradajz, kako bere rotkvice, mora da je neki kriminal. Nemoguće da čovek radi svojim rukama, on to nije radio.
Znate, ja sam seljačko dete, mene nije sramota da radim sa svojih 10 prstiju. Ponosan sam na mog Dragutina i na mog Jovu. Oni su me naučili kako se radi sa 10 prstiju i da treba i da se pomogne, pa kad vidiš da domaćinu padnu šljive, pa kad vidiš da ne stigne pred kišom da se pokupi seno, a ti dođeš da pomogneš.
Ja sam te 2015. godine sa rukovodstvom Nacionalne službe za zapošljavanje, došao u Jovanjicu, jer smo dobili informaciju da ne samo tu, nego u čitavoj poljoprivredi u okolini Beograda nedostaje sezonskih radnika. Doveo sam celo rukovodstvo NSZ da malo vide iz prve ruke kako žive i kako rade oni koje oni treba da zaposle i nije me sramota zbog toga i ponosan sam zbog toga i uvek bih to ponovo uradi.
Iako sam ja 2015. godine mogao da znam šta će se dešavati 2019. godine, onda što taj ološ ne optuži Bratstvo manastira Hilandar, koje je tog istog Koloviju primilo u svoje Bratstvo i dalo mu blagoslov da se njegovo preduzeće i imanje zove po imanju manastira Hilandar, to je Luka Jovanjica?
Što ne kažete ološu to? Nije zgodno politički, jer znate da bi narod odmah prozreo šta govorite, jer znate da bi narod odmah rekao – evo ih, lažu, optužuju Hilandar, hoće Hilandar da optuže za trgovinu narkoticima zato što je jedan čovek izneverio njihovo poverenje. Hoće li to da urade? Neće.
Znaju da to nije pametno da urade, znaju da nije politički pametno da urade, nego će pokušati da odrede nekog od nas ne bi li ga slatko pljuvali, a navikli da mi ćutimo, navikli da se mi ne branimo, navikli da bežimo od sudova, navikli da kažemo – ma, pusti, budala, proći će. Neće proći.
Što me nije optužio kad sam čistio Zvezdarski park? Posle toga u tom Zvezdarskom parku, isto tako, dešavale su se i tuče, bilo je narkomana, bilo je svega i svačega, naša policija svaki dan se bori protiv takvih. Što me ne optuži da sam kriv i za to? Jesam, čistio sam Zvezdarski park.
Što me ne optužio za svaku bolest koja se desi u Beogradu, od alergije? Jesam, čistio sam u naselju Stepa Stepanović polja od ambrozije, jer nije moglo drugačije. Što me i za to ne optuži?
Svaki pošten rad, sve što liči na pošten rad, sve je to njima povod za pljuvačinu, za mržnju, za laž.
U ovoj zemlji stavite predsednika Vlade pred snajpersku pušku, predsednika države stavite pred snajpersku pušku i pravite se da je to normalno.
Moramo da čekamo da se smiluje vlasnik novina, da kaže, da uvede zdrav razum. Da li moramo da čekamo na to? Da li moramo da čekamo da se vlasnik smiluje? Da li postoji u ovoj zemlji neki zakon, da li postoji u ovoj zemlji neki zdrav razum, koliko toliko morala?
Dame i gospodo, ja sam uređivao jedan časopis, ne samo jedan, ali govorim o jednom političkom časopisu koji je bio vrlo kritičan prema tadašnjoj vlasti. Što nismo stavili Tadića pred snajper.
Šta mislite, koliko sekundi bi trebalo da me uhapse, da me zatvore i da bace ključ da sam ja stavio Borisa Tadića i slikao ga iza snajpera?
Šta mislite koliko uvodnika bih dobio o tome kako je u ovoj zemlji ubijen Zoran Đinđić, a, evo, mene koji hoću da ubijem njegovog naslednika? Za Vučića to ne važi? Što da ga ne ubiju, je li? On može i da se ubije?
Što niko ne razmišlja o tome, ima on decu, ima ljude koji ga vole? Što ne razmišljaju o njemu? Ko želi da stane ispred snajpera? Ko želi da ga stavite ispred snajpera? Ko želi da ga optužite da šuruje sa narko dilerima zato što je brao paradajz?
Sram vam bilo! Da imate srama, verovatno biste se stideli. Ali, što kaže naš narod, ne plaši se onog ko se ničega ne boji, plaši se onoga ko se ničega ne stidi.
Moji seljaci vole da kažu – taj je dao obraz u arendu.
Taj je dao obraz u arendu, kao što je prodao svoju partiju Vuku Jeremiću. Što ne priča koliko je dobio para za to što ne priča o kriminalnoj bandi zbog koje ceo svet saslušavao Vuka Jeremića?
On je našao nekoga da napada zato što je sa svojih 10 prstiju hteo nešto da uradi, hteo nešto da pokaže.
Hajde, usudi se, optuži hilandarsko bratstvo, optuži sve kupce u "Maksiju", optuži "Maksi" što su prodavali organski paradajz, što nisu znali da je u pitanju neko ko će sutra biti optužen za nelegalnu proizvodnju opijata i to ne govori neko u čijoj koaliciji su ljudi koji se zalažu za legalizaciju kanabisa. Pa, oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. NJima uopšte nije jasno što hapse tog čoveka. Oni se bore za to da marihuna bude legalna. NJima uopšte nije jasno što to rade. Pa oni ljudi javno puše marihuanu. Pa, da li treba na Bastaća da vas podsećam? Oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. Oni se ljute na ministra Stefanovića što hapsi trgovce i dilere marihuanom, kad Bastać ne može da puši legalno, nego mora ilegalno da se snabdeva marihuanom. Ne razumeju oni ništa. Ne razumeju oni ovu Srbiju. Ne razumeju oni da njihova mržnja neće im doneti nikakav politički poen. Ništa dobro od nje neće videti.
Naravno da svako od nas se uznemiri, povredi. Ja sam 30 godina u politici, ali neću uopšte pred vama da krijem da me ovo uznemiri. Imam dva sina. Da li oni treba da slušaju da im je otac bio narko diler? Da li to treba da slušaju? Ja treba da im objašnjavam razliku između branja paradajza i rada sa svojih 10 prstiju, sa ološem i bitangama koji će da nas stave u to kolo u kome sami igraju.
Ne krijem pred vama da sam uznemiren, ne krijem pred vama da sam ljut, ne krijem pred vama da sam zgađen takvim ljudima i nadam se da će jednom u ovoj zemlji sud biti merilo za sve, da ćemo izaći već jednom pred sud, on i ja, ako se dokaže da sam ja brao paradajz, a on pokušavao da na tome, na toj mržnji i zlu, da na tim lažima. ubere neki bedni politički poen, ako se za to uopšte dobijaju politički poeni, pa da čujem jednom ono veliko izvini, da čujem da kaže i da prizna da je lažov. Ako neće, pa neka ga sud bar natera na to. U ovoj zemlji ima suda.
Još jednom molim sve sudove i tužilaštva da reaguju kada ovako nešto čuje i uradi se. Nemoj više da čekamo da se neki gazda smiluje da smrtnu presudu, da poternicu, da pokušaj ubistva treba da skloni svojom dobrom voljom. U ovoj zemlji mora da ima zakona. Nije dobra volja da ne smeš da pretiš smrću predsedniku Republike ili bilo komo građaninu ove zemlje. To nije dobra volja, to je zakon. Hvala.

Hvala, gospodine Vulin.
Gospodin Marković ima pravo još na komentar dva minuta. Izvolite.

Hvala.
Imam i dve preporuke. Jedna preporuka je za ministra prosvete, da se obaveste sve škole koje imaju mogućnost i postoji dovoljan broj učionica da mogu od sledeće godine da upisuju one struke koje su nekada bile, a to su zanati, pošto su deficitarni u Srbiji, kao što su varioci, stolari, tesari i keramičari.
Druga preporuka je, imajući u vidu da je ova godina bila sušna, da je mnogo manje žita i pšenice zasejano ove godine nego što je bilo prethodne godine, šta je to što je preporuka od Ministarstva poljoprivrede za poljoprivredne proizvođače? Koju poljoprivrednu kulturu da seju kako bi znali da ta poljoprivredna kultura sutra ima tržište i da mogu da žive od svog rada?