Zahvaljujem.
Govoriću o ovoj tački 11. – Predlogu zakona o izmeni Zakona o privremenom uređivanja načina naplate takse za javni medijski servis.
Pošto je to bila tema i Odbora za kulturu, mislim da se svega par diskutanata na to osvrnulo i mislim da ne bi bilo dobro da ovaj složeni pretres sa mnogo tačaka nekako u stranu gurne ovu važnu temu, pogotovo za dobar deo građana ove zemlje.
Naravno, reč je o povećanju takse sa 220 na 255 dinara, počevši od 1. januara naredne godine. Povećanje, naravno, nije veliko i pretpostavljam da je to ono čime će i predstavnici vlasti, odnosno predlagač to pravdati, ali to kada prebacite u procente jeste povećanje od oko 15% takse.
Ono što je zanimljivo i što su verovatno zaboravile i kolege, a možda i građani, ali se to pre ili posle opet pokaže na džepu, jeste da smo mi pre tačno godinu dana već imali jedno povećanje koje je procentualno bilo mnogo veće, iako na apsolutnim iznosima nije tako delovalo, povećanje preko 40% takse, sa od 150 na 220 dinara. Dakle, pre godinu dana je bilo povećanje preko 40%, sada je povećanje od 15%. Kada se to pomnoži, koliko ima građana koji plaćaju, sa 12 meseci, to su ozbiljna sredstva.
Tu imamo jednu načelnu dilemu. Kada je reč uopšte o javnim servisima, njihovom funkcionisanju i njihovom finansiranju, odmah da kažem da nisam protiv naplate takse, odnosno protiv da građani finansiraju svoj javni servis, ali bih podsetio one koji su možda zaboravili, a mogao bih ovde iz telefona, postoji zvučni zapis, odnosno tonske izjave, kada je predsednik, tadašnji kandidat za najviše funkcije, SNS obećavao da će pretplata biti ukinuta, pa se i ona bila ukinula jedno kratko vreme, da bi to njegovo obećanje bilo ispoštovano, a onda je vraćena pretplata, prvo, skromnih 150 dinara, pa 220, pa sada na 255 dinara. Mic po mic, mi vraćamo tv pretplatu, praktično, taksu za medijski servis.
Znači, jedno je što je to obećanje jedno od brojnih predizbornih obećanja izvrdano, odnosno nije ostvareno, ali to je problem vladajuće stranke i njihovih birača i njihovog sećanja.
Ono što je meni problem jeste… Šta građani ove zemlje dobijaju za uzvrat od javnog servisa za tu taksu koju plaćaju? Otprilike, neće od ovoga sada javni servis, kada kažemo javni servis mislimo obično na RTS, nije tu RTS, tu je i RTV, odnosno Javni medijski servis Vojvodine koji, takođe, participira u tome, odnosno u prihodima koji se na taj način sakupljaju. Znači, šta građani dobijaju zauzvrat?
Kažem, neće oni postati sada bogatiji zato što je udeo države, subvencije države su smanjene u ovom budžetu, o tome je bilo reči, za otprilike onaj iznos koji se mogao očekivati, odnosno da će se prikupiti ovim povećanjem takse.
Dakle, ja ne bih imao ništa protiv da država jača u raznim svojim aspektima, uključujući i u informativnom aspektu. Ne mislim da je sreća da se državni mediji na ovaj način likvidiraju, kao što je u jednom talasu pomodarstva i navodne evropske prakse, kao što je činjeno i izveden pravi pomor, recimo, na lokalnom nivou sa lokalnim potencijalnim javnim servisima, odnosno informativnim centrima na lokalu, koji su ili uništeni, zatravljeni ili prešli u često sumnjive privatne ruke, pa onda isto uglavnom pogašeni zarad nekog poslovnog prostora ili ni zbog čega.
Dakle, podržavam to da država ima snažan, odnosno da građani imaju snažan javni medijski servis, ali kažem, najblagonaklonije kada gledam i govorim, mislim da naš javni servis, to je jedna od retkih stvari u kojoj se slažemo, čak dobar deo nas ovde poslanika, ne ispunjava u dovoljnoj meri tu svoju funkciju.
Ima preterivanja sigurno i sa jedne i sa druge strane, kada govorim i o vlasti i o opoziciji, kada su kao svi nezadovoljno. Ja mislim da opozicija mnogo, mnogo više treba i mora da bude nezadovoljna, iako ne mislim da je sve loše, daleko od toga.
Drugo, što me podseti jedna koleginica ovde maločas, naravno da javni medijski servis nije samo informativni program i drugi segmenti programa RTS i našeg srpskog javnog medijskog servisa su dosta solidni. To može biti bolje, ali u svakom slučaju, kada se uporedi sa programima većine komercijalnih televizija, javni servis ubedljivo po kvalitetu odskače. Tu nema nikakve sumnje.
Ono što treba postići, prosto skrećem pažnju na to, možda ćemo se na Odboru za kulturu malo više time baviti, jeste da treba da imamo snažan javni medijski servis. Istovremeno, taj javni medijski servis ne bi smeo, ne bi trebao da zatravi i poništi, uništi privatne emitere, odnosno komercijalne emitere, niti da oni ugase njega, što je verovatno bila neka tendencija, niti da on zbog svoje privilegovanosti, a objektivno on jeste privilegovan, jer ga svi građani finansiraju, ne bi smeo da uništi, ispuni prostor pa da za njih ne ostane ništa.
Nas, naravno, zanima najviše informativni program, ali to je samo deo segmenta, deo rada i proizvoda, odnosno proizvodnje medijskog javnog servisa. Drugi segmenti su relativno zadovoljavajući i može uvek, naravno, bolje.
Ali, ako već izdvajamo i ja i svi građani ove zemlje sredstva koja su relativno mala, ali samo relativno, za to, onda hoću, sada govorim kao građanin, ne kao opozicioni poslanik, na tom medijskom servisu da gledam utakmice reprezentacije Srbije, čak i kada loše igra i kada beleži loše rezultate.
Znači, to je minimum koji zahtevam i očekujem od toga… a ne da lovim po privatnim nekim kanalima, kablovskim televizijama da li ću videti da li se i ko prenosi ovog puta utakmice reprezentacije. Pre svega mislim na fudbalsku. Naravno, mislim i na sve druge reprezentacije, odnosno na sve druge sportove države Srbije. To je ono što je apsurd.
Poželjno bi bilo, ali sada znamo da je to teško i daje to skupo, da mogu da pratim, naravno, i najkvalitetniji sport, tipa Liga šampiona i tako dalje, pogotovo kada tamo igraju, ili Liga Evrope, i naši predstavnici, a ne opet da se dovijam da li, kada i kojih dana ima prenos, a kojeg nema, ali to je sada već nešto drugo i o tome može da se raspravlja, bilo bi poželjno. Ali, ono prvo, kada je reč o utakmicama reprezentacije, to je apsolutni bezuslovni uslov, odnosno neophodno je da nam to obezbedi naš medijski servis i to obični građani očekuju.
Meni su na ulici ta pitanja postavili mnogo puta - zašto ne pitate, kako je to moguće i tako dalje i tako dalje. Ja sam pitao i Ministarstvo kulture i informisanja i dobijao sam neke odgovore, ali mislim da je to nešto što je neophodno da obezbede za nas kao građane i za sve građane, bez obzira koje smo političke opcije.
A sada, kada govorimo o političkim opcijama, dakle oni su dužni, naravno da obaveza postoji i tu obavezu imaju i drugi privatni emiteri koji koriste nacionalno dobro, resurs, kao što je frekvencija, ali medijski servis tu obavezu ima u mnogo, mnogo u većoj meri, da obezbedi relativno ravnopravno predstavljanje različitih političkih opcija i iz vlasti i opozicije, da omogući debatu, da omoguće da se čuju mišljenja.
Nemojte mi kao što je neko ovde činio na jednoj raspravi, ne ovde u Skupštini, nago na jednoj raspravi pod krovom Skupštine prilikom razgovora sa predstavnicima Evropskog parlamenta, pa je neko sabrao ove prenose, pa koliko ima prostora u prenosu, pa kaže – evo, tu može da se čuje opozicija koliko ima vreme.
Ovi prenosi su posebni, ali Prvi program RTS-a i RTV-a je obavezan da omogući debatu ne u jednoj emisiji nedeljno, gde se onda skupe, pa svi pričaju u glas i niko nikoga ne čuje i onda se samo stvara šum i stvara loša slika i ostavlja loš utisak o tome na šta liči naša politička scena. Znači, ne može jedna i to dosta dubiozna problematična emisija nedeljno da tu potrebu za sučeljavanje različitih političkih stavova ispuni. To nije dovoljno.
Dakle, mislim u tom svetlu, bez obzira što ja, uslovno rečeno, podržavam ovo povećanje, ali smatram da bi se moralo mnogo više potruditi RTS, pa i ovaj pokrajinski servis, koji nekako uvek ostane malo na strani i u senci, da više građanima ispune očekivanja, bez obzira na njihove političke opcije.
Od Javnog servisa se ne može očekivati da vrši agitaciju i da bude pristrasan, kao što to mogu neke komercijalne televizije da budu. Ne da ne bi smeo, on ne sme to da bude. Nije dobro, nije prihvatljivo, kažem, ni da privatni emiteri krše zakon i neka pravila, ali RTS ima obavezu više, i da bude kulturniji i da bude kvalitetniji i da bude svestraniji, a on to, nažalost, jeste, ali ne toliko svojim kvalitetom koliko zbog toga što je ova konkurencija uglavnom slaba, odnosno mnogo gora.
Još samo ovo hoću da kažem. Govorim sad kao neko ko poznaje, jer i sam, jednim delom sam taj hleb jeo, ali znam mnoge ljude koji se bave novinarskim poslom. Biti novinar medijskog Javnog servisa je ipak privilegovana stvar u odnosu na, recimo, posao u nekim drugim ili većini drugih medija – i sigurnost pravna, profesionalna, a i uslovi su tu ipak mnogo bolji.
Baš zbog toga bi možda kolege, ja ih zovem kolegama, u svakom slučaju ljudi koji rade tamo, trebali više da se bore i potrude oko očuvanja i profesionalnih standarda i nivoa, baš zbog toga, zbog te svesti, kad se sve sabere i oduzme, ipak u privilegovanom položaju u odnosu na svoje kolege iz nekih komercijalnih televizija, posebno ove na lokalu, koji su prošli kako su prošli.
Znači, prosto iz toga bi trebali da imaju obavezu, pa između ostalog da i njihovo rukovodstvo, ja imam i znam dobrim delom te ljude i vrlo smo dobri, ali nema opravdanja, to je bilo reči, ali da ne bude samo da sad kao eto vas je to zamerilo, a da smo mi prećutali. Pre desetak dana na raspravi na Odboru za kulturu, to je bila neka vrsta javnog slušanja, a nije bilo formalno javno slušanje, gde su bili svi predstavnici raznih političkih opcija i gde su bili predstavnici i međunarodnih posmatrača i ostalo, bili su pozvani svi komercijalni emiteri, rukovodioci, da ispred RTS nije došao ni direktor, ni glavni odgovorni urednik, nego je došao, meni inače dragi i mislim da je dobar profesionalac, urednik, internet izdanja RTS, koji je zadužen za njihov sajt i internet prezentaciju.
Čak i ovi najozloglašeniji privatni emiteri su poslali direktora, prvog čoveka, glavnog urednika, makar se prošetao ili nešto rekao ili pojavio tamo, RTS u Skupštini Srbije i Odboru za kulturu Skupštine Srbije sticajem okolnosti nije imao ni jednog od dva prva čoveka. To je simbolički jako loša poruka, šta god mi mislili o njima ili šta god oni mislili o nama kao narodnim poslanicima, takve vrste i takvi akti faktički nepoštovanja institucije nisu dobri i mogu samo da proizvode zlu krv i šalju lošu poruku tipa - pričajte vi šta hoćete, mi smo, ne znam, obezbeđeni ili znamo od koga zavisi naš opstanak na tom mestu i šta nas briga za ovu pričaonicu u Skupštini.
Dakle, želim da Javni medijski servis bude bolji. Mislim da nam je to zajednički interes.
Obaveza je, još samo to, nipošto ne biste smeli dozvoliti da ostanemo bez, da Javni medijski servis ostane bez marketinga i takvih je zahteva bilo gde se kaže - pa, oni dobijaju pomoć države, pa i taksu, pa imaju i reklame. Cilj nam je da država prestane, da ne mora da plaća Javni medijski servis. To podržavam. To je cilj ka kome treba težiti, ali ne bi trebalo da bude uslov ukidanje marketinga, ali treba da taj marketing bude bar upola tako ozbiljan i tako uspešan, a ne samo pro forme kao i marketing privatnih emitera kojima je pak mnogo teže, a procentualno i proporcionalno su mnogo uspešniji u obezbeđivanju i prodaji reklamnog prostora.
Dakle, zajednički interes nam je Javni medijski servis da bude što bolji. Ovo povećanje koje se, uzgred budi rečeno, prebacuje sa države na teret građana Srbije, ovo povećanje takse je nešto što nije jednostavna stvar, na to treba obratiti pažnju i iz toga izvući, rekao bih, neku dodatnu obavezu, završavam time, RTS i RTV, odnosno javnih medijskih servisa da kvalitetom nadoknade ili na neki način opravdaju ovo povećanje kako kvalitetom programa, tako i gestovima, kao što je ovaj sitan incident sa neprisustvom ili nedolaskom na raspravu u Odboru za kulturu u Skupštini Srbije. Hvala.