Replika na nešto što nije postojalo i šta da vam radim. Ne mogu pravila da važe za jedne poslanike, a da neki drugi kriterijumi važe za neke druge, o tome ćemo se složiti.

Samo da kažem da je ja nisam ništa razumela, a pretpostavljam ni ministar kulture, niti bilo ko ko je slušao njeno izlaganje.

Govorila sam o tome da vlast ne snima filmove u Srbiji, barem ne u poslednjih sedam, osam godina. Ne snima filmove i vlast ne snosi odgovornost nikakvu za odluke komisija koje obrazuje Filmski centar Srbije, a ni Ministarstvo kulture tu nema mnogo upliva, iako njima ne treba advokat, oni sami iznose svoje stavove. Znači, ni za jedan film koji ste vi naveli, za to ne odgovara nikakva vlast, mi imamo Filmski centar Srbije, oni na neki svoj način, ne znam, ne uplićem se uopšte, niti sam mnogo zainteresovana da pratim, jer novac je drugo, ali vi izgleda ne znate procedure.

(Nataša Jovanović: Znamo mi vrlo dobro proceduru.)

Kada budete videli procedure, svi misle da ministar kulture sve živo određuje. Nije to istina uopšte. Nije uopšte istina. Ja ga ne branim, često smo i polemisali ako se ne varam, o mnogo čemu, ali on nije odgovoran za sve. Ako jeste odgovoran, onda ga vi branite, kada ga neki napadnu.

Da sam ja u Filmskom centru Srbije, odnosno da sam član neke komisije, ja bih sigurno, ako je kvalitetan scenario tog dokumentarnog filma o generalu Draži Mihailoviću, dozvolila da se snimi. Kao član komisije bih glasala za to. Zašto da se ne snimi? Nema Srbija čega da se stidi uopšte u Drugom svetskom ratu. Mi smo retkost u Evropi i u svetu da smo imali dva oslobodilačka pokreta. Retkost. I oba pokreta su se borila protiv okupatora. Ja svoj stav mogu samo da pojačavam sa godinama, a ne mogu da revidiram. To mi ne pada ni na kraj pameti. To su bili časni ljudi, ljudi koji su izgubili život za našu otadžbinu u onim vremenima, a kasnije i stradali posle Drugog svetskog rata, oni koji su preživeli. Znači, Filmski centar Srbije odgovara za to da li je prihvatio ili nije prihvatio nekakav scenario na konkursima koji su objavljeni.

Što se tiče filmova Veljka Bulajića, možemo da mu odamo priznanje samo za par scena u filmu "Bitka na Neretvi", gde je upravo vojska, kraljevska vojska, Draže Mihailovića, prikazana na jedan veličanstven način, a to je ona scena kada dolaze na konjima. I toga ne treba da se postidimo. To su neke filmske scene koje inače ulaze u istoriju kinematografije sveta kao veličanstvene. Prema tome, to je to a dalje se zaista ne bih mešala i ne bih otvarala polemiku o filmovima i o tome šta je Filmski centar Srbije radio nekada, a šta radi sada. To je njihov deo i pravo, obaveza, a i odgovornost nije naša. Hvala.

Hvala, gospođo Gojković.

Nastavljamo sa radom.

Reč ima Marijan Rističević.

Izvinjavam se, Poslovnik ima prednost.

Bili ste dužni ponovo sada, stav 2. član 27, da reagujete, gospodine Marinkoviću. Ako ste narodni poslanik, a pri tom i potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, možda je neprijatno ministru, pošto je malo pre govorila gospođa Gojković, računa - predsednik Skupštine, pa treba da je upućena u sve uredbe Vlade i u zakone, dakle, ponovo se vraćam na ovo što ste vi trebali da ukažete, kao predsedavajući, da Filmski centar Srbije, na osnovu zakona, donosi merila, kriterijume i finansijska sredstva za finansiranje pojedinih projekata. To svaki narodni poslanik treba da zna, a kamoli predsednik Narodne skupštine, i da se Srpska narodna stranka se izričito protivi tome da se bilo koji novac, jedan jedini dinar iz budžeta, dodeli za neku antisrpsku aktivnost. Toliko za svakoga. Ko razume, shvatiće.

Hvala, gospođo Jovanović.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o mojoj povredi Poslovnika? (Ne)

Povreda Poslovnika, Miljan Damjanović. Izvolite.

Član 104, član 107. Prvo bi trebalo da predsednik Skupštine obavesti Skupštinu da li je danas odsutna ili sprečena pa ne predsedava, pa njeni zamenici, potpredsednici, predsedavaju ili o čemu se radi?

S druge strane, moram da priznam da je apsolutno svojim znanjem gospođa Maja Gojković danas istakla kandidaturu za ministra kulture i želim joj svu sreću.

S treće strane, meni je zaista drago kada me gospođa Maja Gojković onako ishvali. Kada kaže da kuloari pričaju, ja sam onda potpuno siguran da sve što sam rekao i sve što radim, radim ispravno.

Hvala.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o mojoj povredi Poslovnika? (Ne)
Reč ima gospođa Maja Gojković.

Radi javnosti, samo da kažem. Ne mogu da predsedavam danas, reflektori toliko blješte a imam oštećen vid i ne mogu da gledam uopšte, niti u vas, niti mogu da čitam papire ispred sebe. To je jedina istina zašto ne predsedavam danas sednicom, dok se nešto ne popravi. Ja zaista nisam kriva što imam oštećeni vid i što ne mogu da gledam u reflektore. To je jedina istina.

Da izjavim, zaista, pošto novinari obožavaju takve scene, i delove izjava da se ja kandidujem za bilo šta, ja se ne kandidujem ni za šta u ovom momentu, a najmanje se kandidujem za ministra kulture. Da jednom završimo sa tom pričom da li se ja kandidujem, da li sam ja konkurencija aktuelnom ministru. Ne. Ja sam predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Izuzetno cenim to što me većina poslanika podržala u drugom mandatu za ovaj posao koji časno obavljam, u okolnostima u kojima to mogu da radim. Toliko. Samo zbog javnosti, ne zbog onih koji stalno pokušavaju nešto da sukobljavaju ministra i mene. Nema potrebe.

Hvala, gospođo Gojković.
Samo da dodam, mi smo kao potpredsednici parlamenta tu da pomažemo predsedniku Narodne skupštine, po Poslovniku, što lepo piše u čl. od 27. do 32, tako da su stvari tu jasne.
Profesor Marko Atlagić, izvolite, imate pravo na repliku.
Izvinite, profesore, ali, znate i sami, po Poslovniku mogu tek sad da vam dam reč.

Samo da kažem dve rečenice.

U mojoj biografiji i danas stoji u radnim organizacijama i preduzećima gde sam radio da sam bio član Srpske radikalne stranke i nikad to neću negirati, za razliku od mnogih drugih. To je jedno.

Drugo, nikad ja ne napuštam stranku, nego njen program napusti mene. To je prvo.

Drugo, program nije večit. On se menja u odnosu na promene, nove spoznaje i, ako hoćete, ekonomske, političke i svetske situacije. To je broj jedan.

Sad ću vam direktno reći. U mom jednom udžbeniku, koji su neki spominjali, stoji da je najstariji pečat u Raškoj bio Stefana Nemanje. To je u udžbeniku iz 1997. godine. Godine 2007, ona koja je posvećena onoj petorici, što sam rekao, nije više to pisalo, nego da je najstariji Strojimirov, jer je nauka pod udarom novih spoznaja menjala i svoj sadržaj.

Tako je i kod stranaka. Stranke se moraju osavremenjivati sve, menjati program, s obzirom na kretanja nacionalna, a i svetska. U datom momentu određeni program može biti genijalan, ali ne može večito. E, to je suština. I mi u nauci drugačije postupamo nego što politika postupa. Nažalost, ali to je tako.

Mi ne zatvaramo istinu večito. Ako je ja zatvorim, istinu, da je istina i ovo što sam rekao da je Strojimir, ostavio sam mogućnost da može još biti neko stariji, jer dok ovde sedimo, sada mi, pošto rade neki arhivi i posle podne, možda je neko našao arhivski dokument, a znamo svi šta znači arhivski dokument, da negira i Strojimira. E, to je suština.

Hvala, profesore Atlagiću.
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.