Hvala, predsedavajuća.
Neko pametan rekao je da jedina stvar u kojoj smo svi isti jeste da smo svi različiti. Rodni identitet jeste važan, ali nije svakome jednako važan i najvažniji.
Meni je žao što ćemo mi danas, bez namere da umanjim značaj toga da ćemo, sada je već izvesno, izglasati predlog koleginice Čomić, a to je da na listi bude najmanje 40% žena, takođe prisustvovati činjenici da politička javnost i ovo društvo ipak nisu u punoj meri spremni na društvenu inkluziju i na to da političari omoguće da svaki građanin i svaka građanka ima svog relevantnog predstavnika.
Jer, da nije tako ovde bi se makar malo diskutovalo o predlogu koji sam ja podnela, a to je da svaka politička grupacija koja izlazi na izbore među prvih 10 kandidata ima osobu sa invaliditetom.
Ni od koga nisam čula o tom predlogu, nisam čula ni suvislo, ni nesuvislo obrazloženje zbog čega to neće biti prihvaćeno, pa vas sada ja, drage koleginice i kolege, pitam – kome smetaju osobe sa invaliditetom i da li osobe sa invaliditetom smetaju nekome u politici? Da li se to može shvatiti kao poruka da osobe sa invaliditetom nisu poželjne u radu političkih partija?
Da li postoji neki strah od susreta sa većim brojem ljudi sa invaliditetom? Evo, ja sam četiri godine poslanica, nikog još nisam ujela, možda malo verbalno, ali to nam je svima posao.
Da li vam estetski smeta da se srećete sa koleginicama i kolega koje imaju invaliditet? Ja mislim da i građanima i nama ovde većini više smetaju neki drugi ljudi sa nekim desničarskim i nacionalističkim stavovima koji su daleko pogubniji od toga da se određenoj populaciji koja broji između 10% i 15% našeg stanovništva pruži prilika da se bave politikom.
Ako se bojite da ne možete naći jednu, ponavljam, jednu osobu sa invaliditetom koju možete staviti na listu, pa kako je moguće da mi onda imamo zakon koji poslodavce tera da na 50 zaposlenih imaju jednu osobu sa invaliditetom ili plaćaju penale?
Dakle, na privredu možemo da svalimo teret, ali kada treba da se politički izjasnimo o tome kako zaista vodimo računa o jednoj izuzetno marginalizovanoj grupi, onda to ne možemo da ostvarimo.
Vi, na neki način, ako ne podržite ovaj predlog, terate osobe sa invaliditetom da se samostalno organizuju i osnuju neku političku organizaciju, iako, verujte mi, ideološki ova grupacija nije ista.
Među osobama sa invaliditetom imate i one koji podržavaju i levičarske i desničarske stranke i stranke centra, one koje su više okrenute istočnim vrednostima, one koje su više okrenute zapadnim vrednostima, ali time što nema mogućnosti i prilike da druge stranke i drugi političari zastupaju interese ove grupacije, vi terate ovu grupaciju da se grupiše i da se samo po jednom osnovu, po jednom identitetu, a to je invaliditet, grupišu i bore za svoja prava.
Ostaje zaista gorak ukus. Ja smatram da je ovo važno da se podrži, 40% učešće žena, ali je za mene ne shvatljivo da mogu postojati žene koje se istinski bore za ljudska prava, za evropske vrednosti, za inkluzivno društvo, za pluralizam u politici, a da ne mogu da podrže ovu ideju.
Želim da me vi razuverite, da mi danas kada budemo glasali, bez bilo kakve direktive, bez tog čuvenog zvona, ja na ekranu vidim najmanje 126 glasova za. Hvala vam.