Hvala vama gospodine Jojiću.
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres.
(Miladin Ševarlić: Po amandmanu.)
Kolega Ševarliću, zakasnili ste stvarno.
(Miladin Ševarlić dobacuje.)
Zakasnili ste. Zaključujem ovaj pretres. Ne mogu da predviđam šta će se događati.
Imamo još jedan, pa se javite slobodno.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na Četvrtu tačku dnevnog reda – Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vjerica Radeta, Nataša Sp. Jovanović, prof. dr Miladin Ševarlić, dr Aleksandar Martinović, Miodrag Linta, Božidar Delić, Aleksandar Šešelj, Milorad Mirčić, Sreto Perić, Nemanja Šarović, Nikola Savić, Marijan Rističević, Filip Stojanović, Đorđe Milićević, Ružica Nikolić, Zoran Despotović, Tomislav Ljubenović, Dubravko Bojić, Petar Jojić, Aleksandra Belačić, Vesna Nikolić Vukajlović i Ljiljana Mihajlović.
Primili ste izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođo Radeta.

Da, podneli smo ovaj amandman na član 1. i na još nekoliko članova, a ista je suština.

Vi u ovom zakonu za poginule borce, kažete da su pali borci. Mi mislimo da je to neprimeren izraz, da su to relikti neki još komunističke terminologije i baš smo iznenađeni da niste prihvatili da promenite i ovde gde smo mi tražili amandmanima, a i u celom zakonu.

Znate, vi kažete da se ovim zakonom uređuju prava i uslovi za ostvarivanje prava boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata, članova porodica palih i umrlih boraca, i umrlih vojnih invalida. Znači, lepo kažete umrlih vojnih invalida, a ovde kažete palih boraca.

Znate, nisu se ti ljudi sapleli, pa pali, to su borci koji su se borili u otadžbinskim ratovima, koji su živote dali u otadžbinskim ratovima i zaslužuju svaku vrstu poštovanja, pa između ostalog i u ovom terminu. Dakle, mi insistiramo da se za svakog borca, koji je poginuo kaže poginuli borac.

Zaista, ministre evo razmislite, prihvatite ove amandmane. Ako već niste prihvatili ono što traže ovi ratni vojni invalidi koji već mesecima protestuju, štrajkuju, zimu prezimiše u ovom parku, vi donosite ovaj zakon i opet niste ispunili ono što oni očekuju od svoje države, onda bar pokažite poštovanje u ovom terminološkom delu.

Dakle, mi smo, kada smo govorili i u načelnoj raspravi o ovom Predlogu zakona, general Delić je i sam predlagao zakon kojim su regulisana prava boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica i mnogo bolje i mnogo sveobuhvatnije je on to predlagao. Kroz amandmane takođe pokušavamo da vam uredimo ovaj zakon. Za ovaj zakon nećemo reći da je nepotreban i da je apsolutno loš, potreban je, nije loš, ali može biti i mogao je biti mnogo bolji. Imajte sluha za borce koji su dali živote ili delove tela svog, boreći se za otadžbinu.

To nije nikakva fraza, to je istina. Ako ne, pogledajte okruženje, ko ne poštuje svoje borce, ko ne poštuje porodice palih boraca, ko ne poštuje invalide ratova, on ne zna ni šta je država, niti poštuje državu, niti zna šta znači boriti se na bilo koji način za svoju državu, za svoju otadžbinu.

Molim vas da prihvatite ovaj amandman, a i ostale amandmane, da ukažete poštovanje palim, kako vi kažete, a mi kažemo poginulim borcima otadžbinskih ratova. Hvala.

Hvala gospođo Radeta.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite gospođo Jovanović.

Evo i gospođa Radeta i većina nas ovde u sali u svojim porodicama imamo borce srpskog otadžbinskog rata i zaista je za nas, srpske radikale neprimereno da ovako stoji nešto u nazivu, jer oni su poginuli, braneći otadžbinu i srpstvo.

Mnogi od njih su porodice u povoju, malu decu ostavili kao siročiće i prava i te dece i njihovih članova porodice, po nama, srpskim radikalima treba da budu nacionalna kategorija.

Niste bili tu gospodine ministre, pre nekoliko dana smo pokrenuli temu i to pitanje, da kao u Republici Srpskoj i Srbiji stradanje i borba za očuvanje zapadnih srpskih zemalja treba da se zove srpski otadžbinski rat. To i sami znate, zvanični naziv u Republici Srpskoj, a i tamo je godinama trajala borba za prava boraca, invalida srpskog otadžbinskog rata. Međutim, oni su ipak uz kasnije određene izmene i dopune dobili nešto veća prava nego što su ova po ovom zakonu ovde. Naravno i oni do kraja nisu zadovoljni.

Ako je to na takav način moglo da se sagleda i reši i da se osnovica za njihovu pomoć računa na adekvatniji način, a novca ima u budžetu, onda treba da prihvatite i amandmane i obrazloženja, pre svega koja vam je dao general Delić, zato što to što ćemo mi da poštujemo i članove porodica poginulih boraca, dakle zaista u pravom smislu reči sprskih junaka, kao i invalide srpskog otadžbinskog rata, nešto što će da bude putokaz budućim generacijama. Da znaju da postoje ljudi koji su bili spremni da brane otadžbinu i srpstvo, za razliku od raznoraznih dezertera, kako ovih što sede ovde, odnosno, sada trenutno i ne sede u skupštinskim klupama iz ovih prozapadnih stranaka, tako iz svih onih zapadnoevropskih i američkih agentura u mnogim nevladinim organizacijama.

Vi plaćate iz budžeta Republike Srbije Natašu Kandić, Jelenu Milić i takve koji su za NATO, protiv interesa ove zemlje, pre svega Kandićka koja je jedno dokazano zlo i koja osim toga što je učestvovala direktno u pisanju lažnih optužnica protiv političkog i vojnog vrha ove zemlje, tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. Dakle, za takve imate novac i to je skandalozno i neprihvatljivo, a za borce, invalide i članove njihovih porodica vi dajete na ovaj način na koji ste utvrdili, počev od osnovice, pa preko te pomoći koja nije adekvatna i sa kojom oni apsolutno ne mogu ni najosnovnije lekove, ni potrepštine koje im trebaju da kupe, da to urade.

Znate, svest o tome da je država ugrožena, otadžbina Srbija i da treba da se brani, je nešto što u normalnoj srpskoj porodici svako dete ponese, što se kaže od kako ga zaljulja kolevka.

I ako je svako, oni koji protestuju svih ovih dana i u parku preko puta Skupštine, ispred Predsedništva i dolazili su kod nas na razgovore i mi išli kod njih, zvali su i sve poslaničke grupe, ako oni i dan danas kažu, da ne daj bože da je sutra otadžbina Srbija ugrožena, to su i ovi borci koji su bili sa slavnim generalom Delićem na Paštriku, to su oni svi borci sa Košara, to su svi oni koji su i pre toga išli kao dobrovoljci u Republiku Srpsku Krajinu, Republiku Srpsku, onda ne možemo, na kraju i sa njim osećanjima, to je naša moralna obaveza i odgovornost, odnosno države i njihovih porodica da se poigravamo na takav način da kažemo da su neki njihovi zahtevi megalomanski, ovakvi ili onakvi.

Dakle, u sklopu, eto, na kraju tek dobre volje Vlade da se konačno donese ovakav zakon, a general Delić je kao poslanik SRS, imajući u vidu i svoje kontakte i muku koju deli zajedno sa njima, decenijama još pre tri godine podneo Predlog zakona o pravima boraca i članova porodica poginulih boraca, uzmite u obzir kao najdobronamernije sve ovo što smo napisali ovim amandmanima, pa tako i da prihvatite i ovaj amandman da je reč o poginulim borcima srpskog otadžbinskog rata, kao i borcima koji su se borili za našu južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, a koju moramo da čuvamo i da je branimo, kao najveću srpsku svetinju.

Hvala gospođo Jovanović.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Hvala.

Evo, sada sam dobio materijale.

Članom 5. predloženom promenom definisan je borac koji je državljanin Republike Srbije i definisano je devet tačaka. S obzirom da su oružani sukobi i borbena dejstva bili na teritoriji kopnene zone bezbednosti u periodu od 23. marta 2001. do 30. juna 2001. godine, to takođe treba uključiti u predlog ovog zakona, odnosno u izmenu amandmana. Hvala.

Hvala, profesore Ševarliću.
Po amandmanu se javio doktor Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Upravo se u Prijepolju održava komemorativna akademija za 18 ubijenih civila i jednog bivšeg penzionisanog kapetana JNA koji su 1993. godine oteti iz voza u Štrpcima kao građani Republike Srbije, odvedeni u nekom pravcu i likvidirani.

Dakle, 27 godina se navršilo od tog zločina koji je učinjen nad građanima Republike Srbije, nad 18 Bošnjaka i jednim Hrvatom, za koje su podignute optužnice, procesuirani su pred sudovima u Srbiji, u BiH, u Crnoj Gori, određeni pripadnici paravojnih organizacija.

Neki procesi se još uvek događaju, ali na žalost porodice ubijenih i otetih još se suočavaju sa činjenicom da su svega za nekolicinu pronađeni posmrtni ostaci, da većina još uvek nije pronađena i da nema spomen obeležja, da ne postoji njihovo grobno mesto i tako dalje.

Kao što se suočava i sa činjenicom da im nije priznat status civilnih žrtava rata i da uopšte nemaju bilo kakvu satisfakciju, reparaciju od organa države Srbije. Mislim da je usvajanje ovog zakona prilika da na neki način, pored toga što ćemo odati i ovim činom, ja želim da odam počast svim civilnim žrtvama ratova 90-tih godina, kao i ovim civilnim žrtvama kojima se danas navršava 27 godina od otmice i ubistva, a tako i svim ostalim. Pozivam, kako Vladu, tako i ministra i sve odgovorne da zaista promislimo da svim onima koji su bili građani ove države, koji su nosili državljanstvo Republike Srbije, bez obzira na veru i naciju, koji su civilne žrtve rata, priznamo to pravo i da oni, odnosno njihove porodice dočekaju da dobiju taj status civilnih žrtava rata i da na taj način steknu određena prava koja im sleduju prema zakonu i prema svemu onome što su preživeli. Kao i to da se učine posebni napori da se pronađu posmrtni ostaci za preostale za koje još uvek ne znamo gde su i za koje porodice uporno tragaju. Evo, svake godine na današnji dan u Prijepolju se sećaju u upozoravaju sve nas na način da se suočimo sa svim onim što nam se dogodilo u prošlosti, možemo ići ka boljoj budućnosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč?
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Linta.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite.

Uvaženi gospodine ministre Đorđeviću, dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da izrazim svoje žaljenje i nezadovoljstvo što je Vlada na predlog ministra Đorđevića odbila moj amandman, kojim sam tražio da se dopuni član 5. Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

U tom članu 5. definisano je sedam kategorija boraca, ali nije uključena osma kategorija boraca. Naime, ja sam svojim amandmanom tražio da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Zašto sam to tražio? Smatram da se preko 50.000 krajiških boraca časno i ponosno borilo za interese svoga naroda, da su se borili i vodili odbrambeni rat pre svega zbog namere ustaškog režima Franje Tuđmana, da stvori etički čistu Hrvatsku državu bez Srba.

Dakle, Krajišnici nikako nisu želeli taj rat. Krajišnici su hteli sporazum sa hrvatskim narodom. Krajišnici su bili spremni da prihvate multietničku demokratsku hrvatsku državu, ali nažalost, sa druge strane, imali smo ustašku politiku čiji cilj, ponavljam, bio je proterivanje krajiških Srba na ustaškim načelima i na načelima Nezavisne Države Hrvatske.

Ja ću navesti nekoliko razloga zbog čega smatram da bi ovim Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica trebalo da se prizna preko 50.000 pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine.

Podsećam da je država Srbija priznala krajiške oficire i podoficire i njima je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje, i o tome sam često govorio u Skupštini, a sa kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali, ako je njima država priznala ratni staž, a njihovim borcima nije? Da li je moguće da se prizna samo 5% ili 10% boračkog sastava Vojske Republike Srpske Krajine, a da se ostalih 90%, 95% boraca ne prizna? Krajiški borci su ogorčeni i nezadovoljni, jer smatraju da nisu vodili privatni rat.

Drugi razlog. Podsećam ministra Đorđevića da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana krajem 2017. godine, priznala pripadnike hrvatskog veća odbrane iz komšijske BiH. Dakle, Hrvatska je sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz druge države u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i pri tome se nije obazirala šta će reći Sarajevo, šta će reći zvanični Beograd i šta će reći međunarodna zajednica. Ona je smatrala da su pripadnici hrvatskog veća odbrane iz BiH se borili za hrvatske državne nacionalne interese i Hrvatska je to svojim zakonom uvažila.

Treći argument u prilog moje teze zašto smatram da bi ovim zakonom trebalo da se priznaju krajiški borci, odnosno njihova borba tokom čitavog rata u dvostrukom trajanju.

Naime, Hrvatska je 1993. godine, izmenama i dopunama Zakona o penziono-invalidskom osiguranju, priznala preživele pripadnike oružanih snaga genocidne Nezavisne države Hrvatske. Znači, priznala je preživele ustaše i domobrane i rekla im – mi priznajemo vašu borbu za hrvatske državne interese, priznajemo da ste izvršili genocid nad srpskim narodom, nad Jevrejima i Romima, priznajemo da ste sistematski klali i ubijali Srbe i zato period od 15. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine će vam biti priznat kao ratni staž u dvostrukom trajanju i vi ćete za klanje Srba dobiti osam godina ratnog staža. Ako ste posle toga, posle 15. maja, bili zarobljeni i bili u zatvoru tri, četiri, pet godina, i za to ćemo vam priznati radni staž u dvostrukom trajanju. Dakle, osam godina vam priznajemo, ustaše i domobrani, za period kada ste počinili genocid nad srpskim narodom, Romima i Jevrejima i još četiri, pet, šest, sedam, osam godina za period dok ste bili u zatvoru.

Da bi to ostvarili, preživele ustaše i domobrani, trebala su im dokazna sredstva, obično država traži pismene dokaze. Pošto preživele ustaše i domobrani 1993. godine nisu imali pismene dokaze, onda je država rekla ovako – imaju dva proustaška udruženja koji će vama izdavati potvrde i uverenja da ste bili u oružanim formacijama Nezavisne države Hrvatske. Odete u ta dva udruženja, društvo „Hrvatski domobran“, „Društvo regularne hrvatske vojske“, dobićete potvrdu ili uverenje. Sa tom ćete potvrdom ili uverenjem otići u hrvatski penzioni fond ili zavod i na osnovu toga ćete dobiti penziju. I od 1993. godine preživele ustaše i domobrani primaju penziju. Prema informacijama zagrebačkog „Jutarnjeg lista“ iz 2013. godine, tada 13.000 preživelih ustaša i domobrana ili njihovi naslednici su primali penzije u proseku od 300, 400, 500, 600 evra i više, a Hrvatska godišnje iz budžeta izdvaja blizu 50 miliona evra da isplaćuje penzije ustašama i dobranima.

Za izmene i dopune Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju da da penzije hrvatskim nacistima i koljačima Hrvatska nije pitala nikoga, nije pitala ni Beograd, nije pitala ni međunarodnu zajednicu, rekla je – ustaše su se borile za hrvatske državne nacionalne interese. Tim zakonom, hrvatske oružane snage su, po predlogu ratnog zločinca Franje Tuđmana, nazvane „domovinska vojska“. I sada vi lepo vidite, znači, imamo prvi domovinski rat, to je genocid nad srpskim narodom NDH i prvu domovinsku vojsku, imamo drugi domovinski rat koji je vodio Franja Tuđman, kao naslednik Ante Pavelića, i imamo domovinsku vojsku. Znači, prvu domovinsku vojsku, drugu domovinsku vojsku, prvi domovinski rat, drugi domovinski rat.

Četvrti argument zašto smatram da bi ovim zakonom trebalo da se pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Svi dobro znamo da je nacistička Hitlerova Nemačka izazvala Drugi svetski rat, da je brutalno poražena i kažnjen nemački narod, izvršena denacifikacija, iz razloga što je Hitlerova Nemačka počinila strahovit genocid, Holokaust, izvršila agresiju, bila krivac za taj rat.

Šta je uradila posleratna Nemačka? Svega šest godina posle rata, 1951. godine, ta Nemačka koja se distancirala od Hitlerove, od Trećeg rajha, od Hitlerove Nemačke, donela je zakon gde je rekla – svim pripadnicima nemačkog Vermahta, svim pripadnicima SS formacija od 1951. godine isplaćujemo penziju, jer su se oni borili za nemačke interese, osim onih za koje se utvrdi da su počinili ratne zločine, zločine protiv čovečnosti.

Prema podacima iz februara prošle godine, nemačke penzije primaju i pripadnici nemačkog Vermahta i SS formacija koji nisu Nemci, koji su pripadnici drugih naroda. Prema tim podacima, preko 2.000 lica sa područja evropskih država, Amerike i drugih delova sveta prima penzije iz nemačkog budžeta za ratovanja na istočnom frontu, na balkanskom ratištu, na drugim ratištima, u visini od 400, 500 evra do 1.300 evra. Dan-danas 71 Hrvat koji je bio pripadnik nemačkog Vermahta i SS divizija prima iz nemačkog budžeta penziju u visini 500, 600, 700, 800 evra. Ova Nemačka ceni borbu Hrvata u jedinicama nemačkog Vermahta.

Sada ispada da su krajiški borci gori od ustaša, sada ispada da su krajiški borci gori od nacista jer, ponavljam, Nemačka se nije libila šest godina posle rata da isplaćuje penzije pripadnicima nemačkog Vermahta i SS formacija i Hrvatska se nije libila da od 1993. godine isplaćuje penzije preživelim ustašama. Sad se Krajišnici pitaju – čekajte, čiji smo mi?

U obrazloženju Vlade kojim je odbijen moj amandman, a moj amandman glasi: "U članu 5. stav 1, posle tačke 5) dodaje se tačka 5a) koja glasi da se kao borac priznaje i pripadnik srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija, koji je učestvovao u oružanim akcijama posle 27. aprila 1992. godine do 12. novembra 1997. godine na području pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, broj 743 od 27. februara 1992. godine, Vensov plan, i Zakona o važenju pravnog sistema na delu teritorije SFRJ koja je bila pod posebnom zaštitom Ujedinjenih nacija, od 20. marta 1992. godine".

U obrazloženju za odbijanje mog amandmana stoji sledeće, citiram: "Postoji veliki rizik da zakonsko rešenje koje se odnosi na priznavanje statusa borca u Republici Srbiji koje bi obuhvatilo i druge kategorije pripadnika lokalnih oružanih snaga, dakle, u ovom slučaju pripadnika Srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine, bi mogle da proizvedu negativan efekat ne samo u okruženju, već i u odnosima Republike Srbije i međunarodne zajednice.

Pa šta bi nama Hrvatska mogla reći da mi priznamo pripadnike Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno njihovu pravednu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju? Pa šta vi nama, gospodo Hrvati, možete da prebacujete, kada ste vi priznali pripadnike Hrvatskog veća odbrane iz komšijske Bosne i Hercegovine? Postojala je Republika Herceg-Bosna, ona je nestala, a vi ste priznali borce Republike Herceg-Bosne. Postojala je Republika Srpska Krajina, koja je nestala ne zbog vojne pobede hrvatske vojske, nego pre svega zbog politike dvostrukih standarda zapadnih centara moći i neodgovorne politike tadašnje vlasti u Srbiji.

Šta vi nama ima da zamerate ako smo mi priznali krajiške borce, kad ste vi priznali pripadnike hrvatskog veća odbrane? Drugo šta vi imate nama da zamerate da mi priznajemo krajiške borce, kad ste vi priznali ustaše, priznali ste domobrane. Priznali ste im osam godina, odnosno četiri godine za vreme NDH u dvostrukom trajanju zato što ste izvršili genocid nad našim narodom. Šta bi vi nama iz Zagreba zamerili? Mora da se pokrijete ušima i da ćutite. Šta bi nam zamerili iz Međunarodne zajednice? Šta bi nam zamerila Nemačka? Izvinjavam se gospodo u Berlinu, pa vi ste 1951. godine svojim zakonom dali penzije pripadnicima nemačkog Vermahta i ESS formacija, pa valjda i mi smemo da priznamo i krajiške borce koji su vodili, pravičnu, pravednu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana.

Dakle, ja smatram da ovo obrazloženje Vlade nije argumentovano, nije zasnovano na činjenicama, a ja sam dao sada četiri primera, četiri konkretna dokaza zašto smatram da bi moj amandman trebao da bude usvojen, da se ispravi istorijska nepravda preko 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine i da se time priznaju ne samo krajiški borci, nego svi Krajišnici.

Nadam se da će ovde prisutni ministar Đorđević, da uvaži ova moja četiri argumenta, i da još pre glasanja o Predlogu zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, da razgovaramo, da se ovaj amandman usvoji i da postane sastavni deo novog zakona, koji je inače u celini veoma dobar. Ja sam to juče govorio, koji na jedinstven način, na jedan sistematičan način uređuju ovu veoma kompleksnu materiju.

Dobio sam prethodnih dana mnogo poruka od Krajišnika, mnogo poziva i mejlova, razgovora. Ministre Đorđeviću, verujte ako bi ovaj amandman bio usvojen Krajišnici ovo nikada ne bi zaboravili. Zaista bi rekli da je Srbija nakon 25 godina od završetka rata na području Hrvatske u potpunosti priznala Krajišnike i njihovu pravednu i pravičnu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za interese svog naroda, za interese države Srbije i za interese Jugoslavije. Hvala.