Zahvaljujem.
Reč ima Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, dobro je što danas na dnevnom redu imamo priliku da razgovaramo o donošenju odluke o ukidanju vanrednog stanja u Republici Srbiji.

Ja iz pijeteta prema preminulima neću koristiti reč – odlično, gledaću da ne koristim ni reč dobro, jer čak i da je samo jedan čovek u Srbiji preminuo od Kovida i to je previše i mora se uvažavati, poštovati i voditi računa o emocijama njihovih najbližih, a i svih nas koji smo izgubili neke poznanike, prijatelje, neke dobre ljude koje smo imali prilike da upoznamo ili izgubili priliku da ih upoznamo.

Ali, ono što se mora reći, mora se reći da je država Srbija i njeno rukovodstvo reagovalo pravovremeno, odgovorno, brzo i efikasno. Nije samo rukovodstvo zaslužno što mi danas pričamo o ukidanju vanrednog stanja, ja verujem da su jednako zaslužni svi građani Republike Srbije koji su poštovali mere koje su preporučivane, koje su donošene od strane Vlade i dozvoliću sebi kao laik nešto sa čime baš i ne volim da se igram i komentarišem, a to je da sam siguran da bismo mi o ovome razgovarali verovatno i ranije, da bi verovatno i ranije na dnevnom redu bila Odluka o ukidanju vanrednog stanja ili bismo na današnji dan imali mnogo bolje rezultate, mnogo manji broj preminulih, mnogo manji broj zaraženih, mnogo manji broj ljudi u bolnicama da jedan deo, srećom mali, neodgovornih, neozbiljnih ljudi, nije se trudio svim silama da građanima Srbije zagorča život i da im produži ovo što smo morali da prihvatimo u borbi protiv ovog nepoznatog.

Nama je spočitavano da smo mi bili protiv naših građana koji su se vratili iz inostranstva, da smo bili navodno ljuti. Nije tačno. Svi građani Republike Srbije su dobrodošli u svojoj matici u svakom trenutku. Iz kojih su sve razloga dolazili ovde, ne želim da licitiram, ali je to jedan logičan, verovatno psiholozi mogu taj potez i bolje da objasne nego ja.

U Srbiju su došli iz zemalja kojima smo mi zavideli na nivou medicinske usluge, barem onoga što je nama predstavljeno i slikano. Srećom te su došli u Srbiju, a nisu ostali tamo gde su otišli da zarade novac, tamo gde smo mi bili ubeđeni da je medicina na boljem nivou nego u Republici Srbiji. Mi smo bili s pravom ljuti i na ove koji su u Republici Srbiji konstantno, ali s pravom ljuti na ove koji su se vratili, a nisu poštovali mere samoizolacije i izolacije karantina, jer to jeste neodgovornost koja je zasigurno produžila trajanje vanrednog stanja.

Znate, doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u slučaju rata je jednostavno. Neko vas je napao i onda vi nemate izbora, jedino što treba da uradite jeste da ispoštujete proceduru i donesete takvu odluku. Doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u vreme pandemije Kovida-19 je vrlo odgovoran i ozbiljan potez, ali ja moram da kažem, pre svega, hrabar i dobro je što se pokazao kao jednim od najdelotvornijih lekova za obuzdavanje ove pandemije.

Ja ne bih želeo previše o ekonomiji, ali ne bih želeo ni da razmišljam šta bi danas bilo da su u ovom periodu državu vodili oni koji su 2009. godine vodili Republiku Srbiju tokom ekonomske krize. Nisu našli za shodno da pomognu nikome ni sa jednom platom, ni sa otpisanim porezima i doprinosima, ni sa pomoći, ni sa čim, samo su uzimali sve što su mogli, kupili su milion vakcina, bacili ih i jedva priznali da su to uradili. Ne treba meriti vreme u odnosu na njih, ali ne treba ni oni da nam budu reper i osnovna linija na kojoj ćemo procenjivati šta je dobro urađeno, a šta nije. I jako je teško izdvojiti u celom ovom sistemu, koji je morao u hodu da se prestroji iz redovnog u potpuno drugačiji režim rada.

Da li je to Vojska Srbije? Naravno. Da li je to Ministarstvo unutrašnjih poslova? Naravno. Da li je to i Elektroprivreda Srbije, jer ni jednog trenutka nije stala proizvodnja električne energije u Republici Srbiji, jer da se ne daj Bože to desilo džaba bi nam bili svi respiratori, ne bi bolnice imale da budu čime napajane. Odgovornost na svakom nivou.

Naravno, kada menjate sistem rada u hodu za kratko vreme nekada se dešavaju i greške. Greške su daleko manje bile, jer je u ovom trenutku najodgovorniji tim, koji predstavlja državu, slušao struku. Mnogi su imali primedbe na raznorazne komentare struke, nisu im se svideli, ali struka je bila ta koja daje svoje mišljenje. Mišljenje je bilo jako teško dati, a odluku još teže doneti.

Jesmo mi u Srbiji naučili da se borimo sa nevidljivima. Oborili F-117 i F-16 itd, ali o njima smo znali nešto. O Kovidu-19, u vreme kada je kucao na vrata Srbije i ušao u Srbiju ni Svetska zdravstvena organizacija nije znala gotovo ništa, tako da svoje iskustvo sažeto na jedno mesto, koje su naši stručnjaci mogli da iznesu na sto, pokazuje da je odabir kadra, njegova raznovrsnost, njegov različit pristup ovom problemu samo omogućio da se donesu pravilne, brze i odgovarajuće odluke.

Mi živimo u zemlji u kojoj je istina najvažnija, a istina je da se u Srbiji bez ikakve naknade, pod potpuno istim uslovima svaki građanin Republike Srbije, bez obzira na zvanje, znanje, imanje, porodično stablo i lozu imao mogućnost da leči na isti način. Čak i oni koji su se sticajem okolnosti zatekli u Srbiji su lečeni kao da su građani Republike Srbije, bez obaveze da Republici Srbiji nadoknade nešto.

Ovo se ne dešava bez razloga. Srbija je zemlja u kojoj fašizam nikada neće naći pogodno tlo i zato Srbija je uvek bila na pravoj strani, sposobna da prepozna svakog pravog neprijatelja i da mu odgovori na pravi način.

Zahvalnost je teško ovde izraziti svakome, ali zdravstveni radnici su ti koji su zaista istrpeli izuzetan udar direktno. Mnogi od njih su svoju odgovornost na radnom mestu, svoje zalaganje platili onim najvrednijim, platili svojim životima. To se mora poštovati. Mora se naći načina da ti ljudi ostanu večno obeleženi.

Na predsedniku Republike Srbije je da napravi jedan ozbiljan i težak posao u što je moguće kraćem vremenu posle ove ozbiljne bitke i da kao neko ko je jedini po Ustavu ovlašćen, dodeli odlikovanja onim najhrabrijima, najzaslužnijima, ali da ista takva odlikovanja dodeli i zemljama koje su prve pritekle Srbiji u pomoć bez obzira na količinu, obim i vrstu opreme koju su nam doneli.

Poštovani građani, na žalost u Republici Srbiji zakon ne važi za sve isto. Ovo što ću ja sada reći skretali su mi pažnju da uopšte nije niti politički pametno, da će to naići na osudu po društvenim mrežama, da će to biti teško prihvatljivo bilo kome, ali jednostavno mi iz Pokreta socijalista se ne krijemo ni iza čega i ono što smatramo da je pravično i pravedno, a pogotovo kada smo ubeđeni da je istina to i iznosimo.

Sam Ustav Republike Srbije pravi jednu ozbiljnu diskriminaciju. Jedini čovek koji formalno-pravno ne može da dobije odlikovanje je predsednik Republike, jer je ovo država u kojoj po njenim pravnim normativima je predsednik Republike taj koji isključivo može da donese odluku o dodeli odlikovanja. Ono što mi iz Pokreta socijalista mislimo jeste da je Aleksandar Vučić, preuzimajući na sebe odgovornost, stajući na čelo tima kao ozbiljan i odgovoran vođa, apsolutno zaslužio odlikovanje.

Bićemo mi i grđeni, bićemo i po Tviteru, ali, verujte, baš me briga za Tviter. Baš me briga za njihovu mržnju. Želim da svi građani Republike Srbije budu ravnopravni. Da ne bismo ispali laici, samo to je jedini razlog zašto i formalno-pravno nismo pokrenuli proceduru da se i predsedniku Republike dodeli odlikovanje. Ima vremena, ispravićemo i te propise kada budu mirnija i bolja vremena.

Nije to jedini primer da se zakon ne primenjuje isto na sve. Zašto se zakon ne primenjuje na političare isto kao i na obične građane? Da je tužilaštvo reagovalo na vreme, makar kad se upalo u RTS, mi danas ovu bruku u Skupštini Republike Srbije ne bismo bili dužni da trpimo. Ovo je sramota za ovaj dom. Onaj ko je to učinio, on ne zna šta je sramota i nek oprašta sam sebi, ako je uopšte svestan šta je uradio. Ja zato apsolutno tražim i očekujem, prvenstveno političari koji su kršili policijski čas, namerno provocirajući ispred ovog doma, da budu osuđeni, oglašeni krivim, a ako su zaslužili za neke stvari neka idu i u zatvor.

Pravo da vam kažem, dosta mi je toga da gledam da se običnom, malom čoveku, koji je možda neki prekršaj u vreme vanredne situacije napravio i nehotice, nije mogao više da se iskontroliše opterećen svim ovim teretom koji trpimo svi od reda na svojim plećima, napravio propust, ako njemu treba da leti glava, ja to ne mogu da pozdravim, a da se velikim lopovima skida kapa. Dosta je toga u Srbiji bilo.

Onda se moraju ili amnestirati ili pomilovati svi oni ukoliko ovi koji su daleko odgovorniji, koji su krivi zato što su mnogi napravili prestupe u Srbiji tokom vanrednog stanja jer su ih prozivali, pozivali, provocirali da izađu na ulicu da prkose sopstvenom zdravlju, sopstvenoj državi, da nam produže ovo vanredno stanje bez mere i bez potrebe ovoliko, ako oni ne budu odgovarali, onda ne treba da odgovara niko.

Dosta smo se sklanjali pred tviterašima, pred mržnjom, pred neistinom, neka pišu šta god hoće, neka pišu da sam politički nekorektan, da sam poltron, da smo ovakvi, onakvi, ne dotiče me. Jednostavno, oni ne zaslužuju to, ali građani Republike Srbije zaslužuju da pravosuđe već jednom uzme svoj alat u ruke i uradi ono što je bilo dužno da uradi pre godinu i kusur dana. To se više tolerisati ne može. Dosta smo mi skidali kapu pred Đilasom i sličnim lopovima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je prošlo različitih kontroverzi, događaja u poslednjih mesec i po dana koji bi trebalo sada da se komentarišu, jer nije bilo prostora, Skupština nije zasedala.

Naravno, niko nije mogao da očekuje, ni jedna zemlja na svetu da je mogla da bude spremna da će se suočiti sa ovakvom vrstom epidemije, odnosno pandemijom. Niko nije mogao da to na valjan način dočeka, da se organizuje, jer se o tome ništa nije znalo.

U svakom slučaju, nekako se čini da ne samo što se potcenila cela situacija sa Korona virusom, već je došlo u prvom navratu do jednog neozbiljnog i neodgovornog pristupa.

Dakle, mi smo imali prilike da gledamo konferenciju za štampu na kojoj se govorilo o najsmešnijem virusu koji postoji samo na internetu i preporukama da se putuje na sever Italije, odnosno u Milano. To je izgledalo kao epizoda iz „Top liste nadrealista“, gde se organizuje ekskurzija u žarište virusa. Vrlo brzo posle toga, došli smo od najsmešnijeg virusa do najdužeg policijskog časa, kada se stvar otela kontroli, odnosno kada smo se suočili sa tom opasnošću.

Ne mogu da kažem, niti srpski radikali tvrde da su mere koje su preduzete bile nepotrebne, loše itd. Mogli smo da vidimo i u celom svetu kakve su se mere preduzele. Nije to bilo puno različito od Srbije. Ono što je dobro, jeste da su ključni faktor u svemu tome bili u stvari ljudi kojima je to struka, odnosno profesija – epidemija tih zaraznih bolesti. Ali, osetilo se da nije bilo dovoljno odgovornosti u pristupu.

Onda se uvelo vanredno stanje na protivustavan način, odnosno voluntarizmom izvršne vlasti, slobodnom procenom predstavnika državnog vrha suspendovana je Skupština. Za tim nije bilo potrebe i to je jedna velika anomalija u svemu ovome, zato što se potpuno suspendovao princip vladavine prava koji treba da bude opšta stvar koja se poštuje čak i u ovakvim vremenima i krizama kakva je bila kriza epidemije korona virusa.

Dakle, pravne norme, pravne institucije, Ustav Republike Srbije su stariji od svake vlade, svake izvršne vlasti, a ljudi koji izvršnu vlast obavljaju su prolazni i oni su dužni da postupaju onako kako piše u Ustavu Republike Srbije. To je nešto što bi trebalo da se promeni, da se promeni nedemokratska svest u shvatanju sprovođenja zakona i donošenja odluka.

Takođe, imali smo više neodgovornih reakcija članova vašeg kabineta, gospođo Brnabić. Prvo, što je možda i najbesmislenije, jeste najava ministra zdravlja Zlatibora Lončara da, ukoliko bude bilo potrebe, Srbija će napraviti vakcinu protiv korona virusa. Šta reći na takvu jednu tvrdnju ministra zdravlja u Srbiji? Da li je to odgovorno i da li je vama potreban jedan čovek na takvom mestu kao starešina Ministarstva zdravlja koji je u stanju da daje takve neodgovorne izjave?

Posle toga - mi ćemo pomoći Kini, spremni smo da pomognemo Kini ukoliko oni od nas to budu tražili. Da li je možda i ta izjava pokazala jedan neodgovoran pristup u našim odnosima sa Narodnom Republikom Kinom? Videli smo kakvu smo mi pomoć od njih dobili kada je nama bilo najpotrebnije. Da li je baš u redu da se na taj način mi njima podsmevamo? To je ministar zdravlja.

Drugo što je jedan težak skandal u svemu ovome bio, jeste ponašanje ministra prosvete. Dakle, kako se širila epidemija po Srbiji, tako su se postavljala i mnoga pitanja, ne samo zaštite starijih i penzionera, već i dece. Nije bilo jasnog odgovora na sve to, da li će škole biti zatvorene ili neće itd. Videli smo da su neki direktori škola prekinuli sa nastavom u školama baš iz razloga straha za bezbednost đaka. Ministar prosvete je najavio da će svi oni koji su to uradili biti kažnjeni, a u isto vreme ministar prosvete zatvara svoju privatnu školu zbog straha od širenja virusa među decom. Nije li to vrhunsko licemerje? Kao da su deca koja idu u privatne škole vrednija i o njima se više vodi računa nego ovi koji idu u državne škole. Kakvu to poruku šalje sa mesta ministra prosvete?

Naravno, sve je stalo u Srbiji u ovih mesec i po dana. To je bilo opravdano, zbog svih mera koje su bile donete. Sva zanimanja su stala, osim jednog jedinog, a to su javni izvršitelji. Videli smo mi preporuke Komore i Ministarstva pravde itd, ali smo videli da izvršitelji, odnosno neki od njih nisu stali sa izvršenjima i čak su davali izjave kako su to samo preporuke, odnosno smernice, kako izvršitelji nisu dužni te preporuke da poštuju jer to nigde ne piše, to je konkretno rekao Goran Veselinović, javni izvršitelj, i da njega to ne obavezuje.

Dakle, Vlada Republike Srbije je mogla da ukine, odnosno da zatvori sve ustanove, sve privatne kompanije koje nisu mogle da rade na daljinu, osim javnih izvršitelja. Da li su onda oni povlašćeniji ili jači od Vlade Republike Srbije? Da li je to još jedan argument više da se konačno raspravlja i o njihovom položaju u Srbiji? Zašto su oni nama toliko važni, pogotovo što su se ovako bahato ponašali i u vreme epidemije i vanrednog stanja?

Dakle, mnogo smo čuli o ekonomskim merama koje će biti preduzete, tzv. kiša para, odnosno pare padaju sa neba, onda smo upoređivali i američki model u davanju 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije. Američki model predviđa da svaki punoletni građanin SAD koji ima primanja manja od 75.000 dolara na godišnjem nivou dobije 1.200 dolara pomoći, a svaki maloletni građanin, odnosno dete, dobije 500 dolara, a u Srbiji svi punoletni građani 100 evra, a maloletni građani ne dobijaju ništa. Nema socijalnog pristupa kada se ta pomoć isplaćuje. Dakle, to je različito u odnosu na model SAD.

Ovde može i onaj ko ima pet plata i guverner Narodne banke koja ima 5.000 evra i raznorazni funkcioneri u državnoj upravi koji imaju ogromne plate, za srpske uslove, kao i privatnici oni najbogatiji da imaju isto 100 evra kao i oni najsiromašniji, odnosno nezaposleni koji primaju socijalnu pomoć, pa onda penzioneri sa najnižim primanjima, pa oni koji primaju minimalan iznos plate itd. Zašto se nije vodilo računa da se najviše pomogne onima koji su najugroženiji, a ne da se svi stavljaju u isti koš, kao da su svi otprilike u istom položaju?

Drugo, mi smo čuli da će se isplati svim punoletnim građanima Srbije zato što je to način da se podstakne tražnja, da manje konkretno građani osete posledice našeg privrednog pada, odnosno recesije, i da bi bilo dobro da se to donese. A onda smo posle videli zbog nekih tajkuna da to neće u stvari biti za sve građane Srbije, nego samo za one koji to žele. Pa šta je cilj ove mere Vlade? Da li je cilj da se podigne tražnja ili je cilj da se ispunjavaju želje? Ako je cilj da se podstakne tražnja, onda treba da se isplati svima, a ne da čekamo da se bilo ko prijavi. Nedovoljno promišljena mera i socijalno potpuno neodgovorna.

Mi smo upozoravali da je ekonomska politika Vlade Srbije nasleđena još od Mlađana Dinkića, dakle favorizovanje stranih investitora koji u Srbiji dobijaju besplatno zemljište, sve moguće dozvole besplatno i na sve to minimum 10.000, a videli smo da može da bude i 15 i 20 i 70.000 evra po radnom mestu subvencija Vlade Republike Srbije, koje se isplaćuju iz budžeta i, dakle, na taj način strani investitori dolaze u Srbiju, ne ulažu ništa, izvlače ekstraprofit, a Vlada Srbije isplaćuje plate radnicima u tim preduzećima koje su najčešće minimalne, odnosno iznose 30.000 dinara.

Sada na sve to, dakle, na jednu takvu lošu ekonomsku politiku, treba da se isplati i minimalan iznos plate za sve radnike unapred tri meseca. Da li se sada vidi koliko je ova politika bila pogrešna za Srbiju i koliko će u stvari Vlada morati da izdvoji novca za plate koje je već isplatila preko programa subvencija? A nema nikakvog izbora, jer ukoliko neće to da uradi, ti stranci koji su došli ovde nisu uložili ništa, vrlo lako im je da samo odu i da sve te radnike ostave na ulici. Licitiralo se sa brojem otpuštenih. Da li znamo koliko je otpuštenih u privatnim preduzećima koja su dobila subvencije Vlade? Koji je to broj? Da li je to šest hiljada, 12 hiljada? Razni brojevi se pominju u javnosti. Kako oni smeju ijednog radnika da otpuste ukoliko im traje program subvencija?

Dakle, oni ono što su trebali da dobiju po radnom mestu na taj način zadržavaju za sebe. Šta njih briga i za naše građane i za naš privredni rast, koliki će nama biti rast, da li ćemo mi biti prvi, drugi, treći, pedeseti itd, njima je bitan profit. A mi, ako nismo sada shvatili koliko je to pogubno, bojim se da nećemo nikad shvatiti, davanja tolikih izdašnih za subvencije strancima. Dakle, ne samo što su povlašćeni u odnosu na domaće privrednike, već su domaći privrednici nekonkurentni na matičnom tržištu, što je nenormalno.

Mi ćemo biti prvi ili u prve tri po rastu. Ne može čovek a da ne napravi poređenje sa jednim drugim državnim vrhom koji je u vreme jedne druge ekonomske krize govorio kako je, u stvari, ekonomska kriza razvojna šansa za Srbiju. Videli smo kako je izgledalo posle nekoliko godina samo. Najviše otpuštenih radnika, najviše zatvorenih kompanija, plate na nikad manjem nivou itd. Nije li možda ova megalomanija da se zalećemo mi i da kažemo da ćemo mi biti prvi nepotrebna? Zašto bi mi bili prvi i kako mi to znamo, osim što nam kaže ministar finansija – ja vam garantujem?

Hajde mi da vidimo šta ćemo sada, kako ćemo najbolje da saniramo posledice svega ovoga što će se događati, a ne da razmišljamo mi o budućnosti, da ćemo mi biti prvi, čak i da je to tačno, a nije. Ukoliko naš rast privredni bude, na primer, 4%, to iznosi milijardu evra možda, a rast Nemačke 1%, to iznosi 50 milijardi evra, onda smo mi prvi, a Nemci su iza nas. To je naše računanje.

Hajde da vidimo mi šta ćemo da uradimo sada neposredno nakon ukidanja vanrednog stanja, kako ćemo da pomognemo pre svega građanima Republike Srbije, a da se takmičimo u tim iluzijama našeg ekonomskog razvoja da ostavimo za neka mirnija vremena.

Pitanje evropskih integracija isto tako je došlo na red da se ozbiljno razmotri. Na konkretnom primeru smo videli kako prolaze zemlje poput Srbije, dakle, oni su za briselsku administraciju zemlje trećeg sveta, ne samo zbog zabrane izvoza medicinske opreme, nego i sveukupnog držanja prema našim interesima i potrebama. Ali, šta reći za EU u 2020. godini, kada i u zemlji koja je osnivač EU, a to je Italija, Italijani masovno skidaju zastave EU ne samo sa privatnih zgrada i kuća, već i sa državnih institucija, zato što su razočarani jer im EU nije pomogla, odnosno nije im pomogla u onolikoj meri koliko bi trebalo, a najveća pomoć je, kao i Srbiji, stigla iz Kine i Rusije.

Pokazalo se ko su naši iskreni prijatelji i partneri. Dakle, Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, samo na njih možemo da se oslonimo u vremenima krize. Zato bi, možda, trebali da se zahvalimo na taj način što nećemo više dovoditi u pitanju diplomatski status pripadnika rusko – srpskog humanitarnog centra. Videli smo da smo ucenjeni od strane briselske administracije da se to ne radi, jer to ne odgovara putu Srbije ka EU. Kakvom putu Srbije ka EU? Šta mi posle ovoga svega tamo možemo da tražimo i šta možemo da dobijemo?

Takođe, da postanemo ključni partner Narodne Republike Kine u grupi 16+1 i u projektu „Pojas i put“. U tom smislu i pozdravljam to što je srpski ministar diplomatije bio prvi koji je posetio svog kineskog kolegu u vremenu epidemije u Kini. To je odličan gest, ali sa tim treba da se nastavi i to treba da nam budu spoljno politički prioriteti, a ne da mi uvek možemo da se oslonimo na naše prijatelje u vremenu krize, a kada kriza nije prisutna onda ispunjavamo sve strane diktate, odnosno diktate iz inostranstva koji nisu u našem interesu, kao što i pitanje evropskih integracija nije u našem interesu. To je, valjda, posle ovoga svima jasno.

Potrebno je, naravno, što pre se vratiti u normalne tokove, a onda i razmotriti sva ova pitanja, jer su ta pitanja od najveće važnosti za budućnost Srbije. Naravno, i pitanje prijema migranata. Videli smo ovde neosnovanu hajku na Srbe, odnosno građane Srbije koji su se zbog svega ovog vratili iz inostranstva, masovno, u svoju maticu. Videli smo nezadovoljstvo zbog toga, od strane državnog vrha, a u isto vreme, mesecima unazad, niko u Srbiji ne zna koliko migranata na dnevnom nivou nelegalno uđe u Srbiju, gde oni borave, šta oni rade. Građani, pre svega manjih mesta i na severu Vojvodine, odnosno na severu Srbije i na celoj toj migrantskoj ruti, su opravdano zabrinuti zbog velikog broja nekažnjenih krivičnih dela koja ti migranti čine u Srbiji, a sa druge strane građani Srbije, po Ustavu, su ovde dočekani sa velikim nezadovoljstvom. Nije li onda i to razlog da se malo ozbiljnije postavimo i da promenimo pristup prema celom tom pitanju?

To su neke stvari koje su od najveće važnosti, o kojima bi trebalo da se razgovara, a da stvari koje su apsolutno protiv interesa naših građana možda ne budu više pitanje prioriteta. Ukoliko nas ovo ne nauči da je važno jačati nacionalne institucije države, zdravstvo, školstvo, MUP, vojsku, itd., možemo da rizikujemo da nam se slična situacija ponovi sa još gorim ishodom. Dakle, ne ispunjavanje diktata iz inostranstva, već jačanje naše države i saradnja, odnosno partnerstva sa našim iskrenim prijateljima na spoljno političkom planu.

Podsetiću vas da smo čuli od predsednika Republike da je Srbija nameštala tendere za zdravstvo da bi kompanije iz EU na njima bolje prolazile. Šta nam se to sada vratilo, posle svega toga, ako je to istina? Dakle, mi smo išli toliko daleko da nameštamo tendere za zdravstvo, a nismo sada dobili ništa, kada je to zdravstvo bilo naš najveći oslonac.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala, predsednice.

Drage građanke i građani, kolege i koleginice narodni poslanici i, naravno, predsednice Vlade i prvi potpredsedniče, želim najpre da kažem da ću se, za razliku od mojih ostalih koleginica i kolega iz Ujedinjene demokratske Srbije, više osvrnuti na deo građana koji su, možda, i najobespravljeniji u našoj zemlji, a i ne samo u našoj zemlji.

Svakako ću da podvučem da smatram da je dobro što je bilo vanredno stanje, samim tim i zabrana kretanja, kao posledica uvođenja tog vanrednog stanja, jer juče sam imala prilike da se šetam po gradu i videla sam da su se ljudi već po prilično opustili.

Naravno, ne krivim za to građane, velika je odgovornost na ljudima koji su sve vreme građanima slali poruke, koje su bile često oprečne. Ljudi su zbunjeni, u nedoumici oko toga hoće li biti dozvoljeno prisustvo liturgiju u nedelju na Uskrs ili neće i to je ljude zbunjivalo i negde ih, možda, navodilo na to da se ponekada neodgovorno ponašaju. Ali, da, svakako je trebalo ovo da se uvede, jer sam gotovo sigurna da do toga nije došlo naš zdravstveni sistem, a njega, pre svega, čine ljudi, kao i svaki sistem, a to su nečije majke, nečije sestre, snajke, očevi, braća, itd., taj sistem bi zasigurno kolabirao i, naravno, zajedno sa ljudima koji u njemu rade.

Inače, ja sam po prirodi pesimistična osoba, tu imamo predsednik i ja sličnu karakteristiku, nemamo ih, doduše, mnogo, ali, eto, to je jedna od sličnih. Iskreno, moje neko predviđanje, kada je sve ovo počelo, je bilo da ćemo mi za neke dve, tri nedelje, bukvalno, imati apokaliptičnu sliku u našem zdravstvenom sistemu i da će oni prestati u jednom trenutku da se odazivaju i da dolaze na posao i da ćemo, gledajući slike iz Španije, Italije, doživeti sličnu sudbinu.

Na moju veliku sreću, pokazalo se da u ovoj našoj poprilično institucionalnoj razorenoj državi, koju su opet razorili neki ljudi, možda i svi mi zajedno tome doprineli u većoj ili manjoj meri, pokazalo se ipak da naša neka žilavost ili otpornost ili rezilijencija koja nas karakteriše kao narod, a pre svega humor u najtežim situacijama i to što nas to krasi kao narod, ja stvarno verujem u to, nas ipak na kraju cele nezgodne i svake situacije čini pobednicima svega i svačega, pa se nadam i Kovida-19.

Ipak, u 21 veku nam je ova pandemija pokazala jednu može se reći strašnu stvar i to ne samo u Srbiji negu celom svetu i iako smo u 21 veku u kome nikada se više nije govorilo o pravu ljudskih prava, mi imamo situaciju da verovatno nikada nećemo dostići taj nivo kao ljudska vrsta da svačiji život bude jednako važan.

Ne znam koliko ste pratili izveštaje svetskih medija, verovatno jeste kao i svi, bilo je čak informacija da su neke države u Americi preporučivale da se osobe sa invaliditetom ili neke osobe sa mentalnim teškoćama, da se zapravo ne troše respiratori na takve ljude. Zaista je onako vrlo stresno živeti sa tom mišlju, da ako dođe do toga da mora da se vrši nekakva selekcija ne postoji neki ni jasan kriterijum sem tog invaliditeta da ćete vi otpasti u toj selekciji pružanja zdravstvene zaštite.

Želeći da podstaknem malo ljude da budu i odgovorni, jer gde počinje naša odgovornost, gde se završava, gde se naša sloboda završava, da li mi našom slobodom ugrožavamo nekog drugog, a onda taj neko drugi neće biti prioritet jer neko drugi nije bio odgovoran, postavila pitanje, kada biste morali da birate koga ćete od ove tri osobe da stavite na respirator, a to su recimo, žena sa invaliditetom koja je naučnica i na tragu je da proizvede vakcinu za Kovid-19 ili muškarac milioner koji treba da finansira to istraživanje, ili mladi beskućnik koji ima najveću šansu da preživi? Nikada se nećemo služiti koga bismo odabrali, verovatno različiti ljudi u odnosu na različita razmišljanja bi dali prioritet jednom, drugom ili trećem.

Medicina ima neke svoje prioritet, a to je da se šansa daje onome koji ima najveću šansu da preživi. Dobro je što se mi nismo našli kao zemlja u toj situaciji da vršimo selekciju ko ima veće pravo na život u odnosu na nekog drugog. Ali, nije dobro što mi nismo, ja sada govorim o našoj zemlji i naravno da jesu i mnogo razvijenije zelje imale slične izazove, nismo preduzeli sve što je do nas da kreiramo mere, da kroz institucije, da kroz resore koji su zaduženi za određenu kategoriju građana, određene druge stvari u državi napravimo adekvatne mere postupanja u vanrednim situacijama, na šta nas između ostalog i obavezuju preporuke sa konferencija gde su zapravo i napravljene preporuke za postupanje u kriznim situacijama za različite države.

Ali mi, vodeći se nekim možda i populizmom i nekim šaradama i nekim drugim stvarima, ja moram te stadione da podvučem, bilo je dosta diskusije kada se usvajao budžet za ovu godinu, a nismo onu suštinu uradili, da zapravo unapredimo i sprečimo loše zdravlje naših građana.

Bila bih neiskrena kada bih rekla da niko ni malo nije obratio pažnju na populaciju osoba sa invaliditetom tokom ove pandemije, ali to definitivno nije bilo sistematično i urađeno na smišljen i struktuiran način.

Ja ću reći, zašto da ne, zaista smatram da treba da istaknem, šta sam ja uradila i sa kim sam ja preduzela neke mere. Tačnije, 11. marta, pre uopšte uvođenja vanrednog stanja, sam se obratila Regulatornom telu za elektronske medije sa jednom molbom da se da preporuka svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom da počnu obavezno da obaveštavaju i naše gluve sugrađane, koji koriste znakovni jezik, o čemu se radi. Ta populacija ljudi, mesec dana ovde se vrtela priča o Kovidu po vestima, onako, skromno, nisu znali o čemu se radi. Dva dana kasnije sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su imale prevod, imaju ga i dan danas. Zahvaljujem se i brzoj reakciji REM-a i svim televizijama.

Ali, šta posle? Ukinućemo vanredno stanje, proći će i ti izbori, kada takođe televizije imaju obavezu da imaju prevod i onda više prevoda neće biti i naši gluvi građani ponovo neće znati šta se u njihovoj zemlji, regionu, inostranstvu, dešava.

Zatim smo zajedno sa Koalicijom za dobročinstvo i Srpskim filantropskim forumom kreirali jedan set preporuka Vladi. Vlada je većinu tih preporuka stvarno i usvojila. Ali, malo su i te uredbe Vlade kasnile. Na primer, odluka da deca sa razvojnim smetnjama i autizmom mogu da se kreću u određenim terminima kada je policijski čas doneta je tek 13. aprila, da osobe sa invaliditetom mogu da se kreću u pratnji jedne osobe, doneta je tek 20. aprila. Uredba o ustanovama socijalne zaštite, odnosno domovima, doneta je 10. aprila. Dakle, prilično se kasnilo.

Po mom dubokom mišljenju, karika koja je tu najviše zakazala jeste Ministarstvo za rad, jer u tom Ministarstvu postoji resor za zaštitu osoba sa invaliditetom i taj resor je trebalo da već u roku od dva dana ima spremne sve ove preporuke, dostavi Vladi i Vlada to usvoji. Mi smo od tog resora doživeli jedino to da je formirana jedna "komjuniti vajber grupa" za navodno obaveštavanje osoba sa invaliditetom o toku pandemije i merama, ali to je ona jednosmerna grupa, gde samo administratori mogu da postuju a ostali mogu samo da čitaju. Ja sam bila članica te grupe tri dana. Jedva sam izdržala i napustila sam je, zato što to nije bila grupa za obaveštavanje građana, već je to bila, iskreno rečeno, grupa za promociju, pa ne čak i SNS, nego više predsednika države. Mi smo stalno na toj grupi dobijali kada se obraća predsednik, gde se obraća, gde gostuje. To je u redu, ali, znate šta, nisu osobe sa invaliditetom maloumne i nepismene. Mi pratimo vesti, pratimo medije, znači znamo kada ko gde gostuje. Ja sam se nadala da će to biti grupa gde će ljudi zaista konkretno oko kretanja personalnih asistenata, oko prevoza, oko mogućnosti da personalni asistent poseti osobu sa invaliditetom tokom policijskog časa, jer je nekome potrebna i podrška kada, ne znam, treba da se transferiše krevet, toalet, itd. Međutim, ta "komjuniti vajber grupa" ničemu nije služila i mnogi su negodovali u vezi sa tim.

Hoću da napomenem i, iskreno, ne interesuje me kako će to biti shvaćeno, da je jako važno što ste vi predsednice prepoznali značaj toga da ova zemlja radi više na pristupačnosti kada je reč o osobama sa invaliditetom. Formirana je ta radna grupa Vlade i meni ljudi kažu - ti si u Vladi Ane Brnabić. Naravno, ja kažem da to nije Vlada Ane Brnabić, da je to Vlada Republike Srbije. Ja ću isto kao i naši lekari, koji su bili tu sve vreme i obraćali se ljudima na konferencijama, koji su takođe omanuli, tek u petoj nedelji je profesor Kon pomenuo osobe sa invaliditetom i obavestio ih, jer su mene bukvalno zvali, u strahu da neko od njih ne završi na Sajmu, jer na Sajmu nema uslova, ni zbog toaleta, ni zbog svega. Tu ću samo napraviti jednu malu digresiju.

Desilo se da je muškarac koji je korisnik kolica, diplomirani arhitekta iz Srbije, išao na razgovor u Nemačku za doktorske studije na intervju i zadesio se tamo kada je sve ovo počelo. Oni su svi doveženi ovde avionom i on je bio bez asistenta tada, pošto vi u avionu inače imate tu podršku, i smešten je u Vojnu gimnaziju, čini mi se, kod Partizanovog stadiona. Četiri dana nije mogao da uđe u toalet, jer ta gimnazija nema pristupačan toalet. Vi ste njega zvali, izvinili se, itd.

Meni je u stvari vrlo patriotski sa strane tog momka to što on nije podigao nikakvu neku negativnu kampanju u javnosti, već smo mi njega zamolili da on bude produktivan i on je projektovao, pošto je arhitekta, jedan montažno-demontažni toalet za osobe sa invaliditetom koji može da se kamionom prevozi sa tih privremenih bolnica, za slučaj da nam to zatreba. Ja mu se ovom prilikom zahvaljujem. Za mene je to stvarno vrhunski patriotski čin, daleko veći patriotizam od bakljada, pištaljki, pa i šerpi.

Što se tiče šerpi, osvrnuću se na to da smo mi, takođe, u ovoj nekoj veštačkoj atmosferi zatvorenosti ljudi videli kako izgleda kada ne možete da se krećete, kada nemate prevoz. To su sve one stvari koje su svim građanima nedostajale i navele ih nekako verovatno da taj bunt iskažu lupanjem u te šerpe.

Verujte mi, za osobe sa invaliditetom, taj karantin maltene važi tokom celog života. I ja se pitam u šta bi trebalo da se lupa da bi neko čuo ovu populaciju? Jer, pazite, prevoz će i dalje nedostajati osobama sa invaliditetom i kada počnu redovne linije, jer one u njega ne mogu da uđu. Prisustvo kafićima, restoranima, dakle, sve ono što svakom čoveku nedostaje, nedostaje i osobama sa invaliditetom, samo što će njima nastaviti da nedostaje i posle ukidanja vanrednog stanja.

Da se vratim, lepo je što ste vi prepoznali značaj da se radi na tome. Ja kao građanka ove zemlje koja želi da živi u zemlji koja napreduje u svakom smislu i koja je evropski orijentisana i zbog toga i jesam deo, iskreno rečeno, ujedinjene demokratske Srbije, jer smo mi stvarno grupacija ljudi koja se zalaže za to da mi sve one i konvencije i standarde koje preuzimamo sa zapada primenjujemo ovde zarad boljeg života naših građana, ja ću uvek biti na strani naroda i države i dati svoj doprinos u onoj meri u kojoj ja to mogu da uradim kada me neko pozove.

Ali, postavlja se pitanje šta kad sutra ne bude neko zainteresovan za to ili ne budem ja tu ili ne budete vi tu? Nije dobro da personalizujemo stvari, da privatizujemo stvari, kao što nije bilo dobro ni favorizacija toga da li smo mi samo zahvaljujući ili najviše zahvaljujući predsedniku uspeli ipak da se nekako sa ovim izborimo dosta bolje nego mnogi drugi. Pa, mislim, izborile su se i zemlje u regionu, a imaju druge predsednike.

Dakle, mi moramo da verujemo u sistem i da razvijamo sistem i okvir u kom ćemo dalje delovati, da se ne oslanjamo na pojedinačne veze, na pojedinačne ljude i, još jednom da podvučem, Ministarstvo za rad, koje, pa može se reći decenijama unazad služi uglavnom za neka potkusurivanja. To nije popularno ministarstvo. To je ministarstvo u kome imate radničke štrajkove, imate ratne vojne veterane, osobe sa invaliditetom, populaciju Roma, ljudi koji su socijalno ugroženi itd. To jeste užasno teško i bilo kakva reforma u oblasti socijalne zaštite je užasno teška i naporna. I to zaista moraju da rade stručni i posvećeni ljudi, naravno, i svi drugi resori.

Imam samo jedno pitanje za ministra Dačića pre nego što završim. Neki naši državljani koji imaju boravišnu dozvolu na Malti su se zadesili ovde. Oni imaju poziv malteške vlade da se vrate da rade, ko hoće da radi.

Međutim, nije bilo neke komunikacije da ovi avioni koji su išli po naše državljane odvezu te ljude koji hoće tamo da idu, da li će se to uskoro realizovati? Tu je nekih pedesetak ljudi koji tamo maju poslove i ti poslovi ih i dalje čekaju. Hoće li uskoro biti prilike da se oni tamo vrate?

Dalje, o ostalim i drugim temama moje kolege iz UDS će više govoriti. Ja sam zaista htela da stavim akcenat, jer osećam se dužnom, kao neko ko predstavlja, pre svega, osetljivu populaciju građana, da dam negde i ovakav osvrt koji ostali nisu dali. Hvala.

Reč ima predsednica Vlade. Izvolite.

Želim samo da vam se zahvalim još jednom na tome što ste pomagali tokom vanrednog stanja i skretali nam pažnju na probleme i izazove sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom.
Rekla sam da mi nismo bezgrešni, nismo ni bili bezgrešni u ovoj krizi, grešili smo, svako ko radi i greši, a posebno pod ovakvim okolnostima. Vi ste u pravu i ja priznajem zaista moju grešku i preuzimam svu odgovornost na sebe zato što smo se malo, ne samo u vezi sa osobama sa invaliditetom, nego generalno ranjivim grupama, kasnije setili da se posebno bavimo tom temom i pomognemo i damo podršku tim ljudima.
Hvala vama što ste stavili političke razlike sa strane i što ste pomažete Vladi Republike Srbije, dakle, ne meni, nego Vladi Republike Srbije, kao što ste pravilno rekli, kao što treba, mislim, da se priča u jednom normalnom demokratskom društvu, kakvom se ja nadam da mi u najvećoj meri jesmo. Hvala vam što ste stavili te razlike sa strane i što smo radili zajedno u interesu građana Republike Srbije.
Dakle, preuzimam na sebe grešku da smo se za ranjivu populaciju nešto kasnije uključili, zato što, kao što i sami kažete, je takva bila i situacija u celom svetu, zato što smo se fokusirali na većinsku populaciju, ali ostajem spremna, otvorena, tu sam, da nastavimo da radimo na poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom i svih ostalih manjinskih grupa, kako god oni bili, u kojoj god oblasti. Nadam se da ćete, na kraju krajeva, i vi dati dobar primer toga kako političke razlike mogu da se stave sa strane u višem interesu građana. Svi mi treba ovde da budemo zbog višeg interesa građana i naše zemlje. Hvala vam mnogo na svemu.

Zahvaljujem.

Reč ima Ana Karadžić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana premijerko, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo ovde jer je Srbija pokazala odgovornost, požrtvovanost, ozbiljnost i patriotizam, veliku brzinu u borbi protiv koronavirusa. Odreagovali smo brzo u jednoj neočekivanoj situaciji i veoma sam ponosna na našu zemlju. Pokazali smo da smo spremni za iznenađenja, da smo spremni kad je teško, i pokazali smo da su reforme koje Vlada Republike Srbije sprovodi od 2012. urodile plodom i da konačno, danas, to nije samo mrtvo slovo na papiru, već da imamo moćnu državu sa moćnim prijateljskim vezama koje je izgradio Aleksandar Vučić, i to je svakako za poštovati.

Znam da smo ovde više puta pričali o tome, ali moram da se zahvalim i Republici Kini na više od 15 aviona, Ruskoj Federaciji, Emiratima, EU i svima onima koji su nam pomogli u ovim teškim trenucima iako su i oni sami bili u istim.

Još više sam ponosna na naše građane koji su pomogli struci na jedan, da kažem, nesebičan način, kako bi omogućili da se pandemija što više ublaži, kako bi omogućili da naš zdravstveni sistem izdrži.

Kažu da nemamo stručnjake, da su svi otišli iz zemlje, kažu da ih je sistem na neki način proterao, a onda se pitam ko su svi oni ljudi kojima aplaudiramo svako veče, ko su oni koji brinu o nama 24 sata, ko su oni koji su donosili teške odluke, preuzimali odgovornost za zdravlje miliona građana Srbije i savetovali i nas kako treba da se ponašamo i Vladu Republike Srbije kako bismo prošli najbolje i sačuvali najviše ljudskih života. Dakle, pokazali smo da mi danas imamo zdravstveni sistem koji je izdržao više nego mnogi sistemi u Evropi, u onim državama kojima smo, kako je moj kolega rekao, često zavideli.

Vojska je odigrala veliku ulogu. Govorili su dvehiljaditih šta će nam vojska, mi želimo da živimo u miru, mi imamo prijatelje, nama neprijatelji ne trebaju, a vrlo dobro znamo šta znači kada morate biti prijatelj sa neprijateljem. To znači da ste se prodali. Srbija nije na prodaju. Srbija nikada neće biti na prodaju, i to smo pokazali sa vojskom kakvu danas imamo, to smo pokazali sa vojskom na čelu sa Aleksandrom Vulinom, a koje je prepoznala potrebu za vanrednim stanjem, i to se pokazalo kao veoma hrabro, ali pravo rešenje. Velikom brzinom 7.000 vojnika, ne medicinskog osoblja izašlo je na teren, osposobljene su kovid bolnice u Beogradu, u Nišu, u Novom Sadu, širom Srbije. Vojska je bila u potpunosti na raspolaganju građanima Srbije, što nije mogla biti dvehiljaditih, kada je bila potpuno uništena i rastrojena.

Kažu da nismo dobro odreagovali na krizu. Kažu da smo mogli mnogo bolje, jer će ekonomija biti potpuno uništena. Nama ljudski životi nemaju cenu. Mi brinemo o malom čoveku, o radniku, o seljaku, o penzionerima, jer smo prosto takvi. Ovo nije fašistička država. Nisu ovo dvehiljadite godine kada je profit bio glavni i kada su se vršile pljačkaške privatizacije kako bismo što više novca stavili u svoje džepove.

Ovo je ipak neko drugo vreme: kada Aleksandar Vučić ne da da se otpuštaju radnici, ovo je vreme kada postoje olakšice svim preduzećima i privatnom sektoru kako bi svi ljudi ostali na svojim radnim mestima i kako bismo svi zajedno prebrodili ovu krizu.

Želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije, predsedniku Vučiću, svim građanima Republike Srbije, Ministarstvu odbrane, lekarima. Živela Srbija!