Zahvaljujem, kolega Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite, kolega.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pa ja bih da nastavim tamo gde je stao kolega Đukanović, pošto je on mnogo toga rekao građanima Srbije na ovaj način onima koji gledaju o tome kako se ponašaju naši politički protivnici, šta rade, kakav odnos imaju i neke nezavisne institucije u ovoj zemlji i različite aršine koje koriste, a u stvari bi trebali da rade u interesu građana Srbije, ali možemo da pokušamo da odbranimo emisiju gospodina Đukanovića. Evo ja sam spreman da dođem, da se vi i ja vežemo lancima za stolice i da sedimo pred kamerama, pa oni neka dođu da nas iznose. Ako pokušaju da zabrane emisiju, jer ne vidim zašto bi bila emisija koja ne propagira nasilje, koju sprovode naši oponenti iz Saveza za sebe, kako ja volim da ih zovem, onda ne vidim zašto bi ta emisija bila problem.

Inače želeo bih da kažem zašto su ove promene dobre. Evo čuli smo malopre i od ministra, iz prostog razloga što štitimo javno zdravlje građana Srbije na ovaj način, i sve te primedbe koje čujemo i napade na još neko vreme aktuelnu vlast u Srbiji, videćemo šta će građani reći 21. juna… Ja sam ubeđen da će ponovo lista koju predvodi predsednik Vučić biti ubedljivi pobednik na ovim izborima, ali ta priča o nedemokratiji, o tiraniji itd. pada u vodu.

Jedan od kolega, čini mi se, gospodin Obradović je to pominjao o tome da često mi volimo da predstavljamo, pa i ovde u ovoj sali, a i u medijima, pojedince koji daju izjave iz institucija, na primer EU, kao stavove EU. Na primer, koleginica Tanja Fajon sa kojom mi ovde imamo sastanke u onom zajedničkom Odboru za kontrolu sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde ona manje više bude mirna, ne bude ovako kao što je vidimo kada se pojavi u ovim SNN medijima u Srbiji, pa onda daje drugačije izjave i drugačije se ponaša. Ovde kada sa nama komunicira i razgovara dobije argumente zbog kojih mora malo da se stiša i da se ne ponaša na takav način, ali ona nije Evropska unija, ona je jedan poslanik koji pripada sve slabijim grupacijama u Evropi. Meni je žao što joj te grupacije u Srbiji ne odgovaraju da bi zaštitile Srbiju, nešto ne vidim da se mnogo sa njom raspravljaju, a koje pripadaju socijaldemokratskoj opciji, ali to čak ne rade sve socijaldemokrate u Evropi, iako ona skupi par poslanika u tom parlamentu, koji kao postavljaju neka pitanja, i komentarišu situaciju u Srbiji na svoj način. Međutim, sama EU to demantuje svakog dana, svakog sata.

Prvo, nemate ni jednu izjavu ni jedne institucije koja na takav način govori, zvanične. Znači, institucije, ne pričam o pojedincima, Evropskog saveta, Evropske komisije, Evropskog parlamenta, nekog odbora za spoljne poslove. Nikada nemate kritički stav prema Srbiji, nego samo reči pohvale i hvale za Srbiju i za situaciju u Srbiji, bilo da je u pitanju ekonomska situacija, bilo da je u pitanju migrantska kriza, bilo da je u pitanju odgovor na pandemiju.

Svaki put smo čuli samo reči hvale u zvaničnim izjavama i zvaničnim dokumentima koje imamo od EU, pa i do sada je Srbija pomognuta sa 197 miliona evra. Zašto ako je nedemokratska država? U paketu je mera od tri milijarde i 300 miliona evra za odgovor na posledice krize koju je izazvala epidemija. Evropska investiciona banka je već odvojila milijardu i 700 miliona evra za zapadni Balkan, gde su sami zvaničnici te banke rekli da će Srbija dobiti najveći paket, jer je najspremnija, od tog novca da radi i da se razvija. Sam Savet ministara je tražio, znači vlade država članica, od Komisije da u septembru spremi investicioni paket za privredu. Zašto ako je Srbija nedemokratska zemlja? Zašto se sve to radi ako je Srbija nedemokratska zemlja?

Ne, Srbija je demokratska zemlja koja ima problem sa grupicom opozicionih partija koje nisu alternativa, koje nemaju program, koje ništa ne mogu da ponude, a da je to tako kažem vam, pratite 21. jun, dan izbora, i videćete da će između 20.00 i 21.00 sat to veče EU zvanično čestitati građanima Srbije na demokratski održanim izborima u Srbiji. Videćete, 21. juna, posle 20.00 sati, kada krenu da stižu rezultati, EU će čestitati Srbiji na održavanju evropskih izbora i neće biti jedina. Čestitaće i Rusija. Čestitaće i Sjedinjene američke države. Čestitaće joj i Norveška koja nije član EU i Švajcarska i Turska itd. Svi će čestitati Srbiji održavanje demokratskih izbora i slobodno izraženu volju građana Srbije. Prema tome, ti pojedinci u pojedinim državama i institucijama koje daju izjave ništa ne znače.

Ja bih želeo u skladu sa ovim još da kažem jednu stvar, tj. na jednu temu. Malo smo ovih dana, zato što smo pritisnuti problemom, zato što smo bili problemom Kovida – 19 pritisnuti i brinuli smo o zdravlju naših najstarijih koji su bili ugroženi najviše od tog virusa. Obratili smo, čini mi se mnogo manje pažnje na one koji su se po meni najmanje na isti način žrtvovali ili isto mnogo žrtvovali, koliko i stariji ljudi koji su bili zatvoreni i trpeli veoma žestoke mere, jer su bili i u velikoj opasnosti što, a to su mladi ljudi.

Neki od njih će, recimo, oni koji imaju 18, 19, 20 godina, sada u junu mesecu prvi put izaći na izbore. Ti ljudi, ta deca, ljudi naravno, ti mladi ljudi su stavili svoj život na čekanje da bi drugi svoj život sačuvali. Oni su morali da budu zatvoreni. Zamislite nekoga ko ima 18 godina, 17 godina, vi ga zatvorite i ne može da ide da bismo sačuvali živote njihovih baka i deka. Ti su ljudi i ta deca mnogo žrtvovali.

Ja ministre ima jedan apel za vas. Mislio sam to da kažem i kada je bio ministar zdravlja ovde, verujem da on ide na onaj Krizni štab koji još uvek radi i brine se o zdravstvenim problemima epidemije i pandemije. Ja mislim da bismo trebali svi da se priključimo ovome i da pokušamo da nađemo rešenje.

Znate, sa 65 godina, pamtite ili ne pamtite neko leto, izgubite ili ga ne izgubite ili sa 53 koliko imam ja, ali kada imate 18 godina ne idete na ekskurziju, a planirali ste možda tad prvi put da priđete svojoj simpatiji, ili kada imate 18 godina, maturant ste i nemate matursko veče. Vi ste devojka koja treba, sprema se godinu dana da kupi matursku haljinu i onda ne može da je kupi, jer nema matursko veče. Njoj se to veče nikada neće vratiti u životu. Svi smo mi nešto žrtvovali, ali niko od nas nije tako nešto žrtvovao u ovoj borbi, njima se matursko veče, ti maturski dani nikada neće vratiti.

Apelujem na sve u Vladi i u Kriznom štabu da probamo da nađemo način organizaciju, da se ne naruši javno zdravlje te dece, da se organizuju maturske večeri i da im se omogući da to mogu da urade. Mislim da nije kasno, maj mesec je, može da se uradi i da se spremi, naravno uz one mere koje su potrebne, da Krizni štab proceni koje su te mere. Ti ljudi će nam biti zahvalni, a i ne moraju da budu zahvalni jer im to pripada. Svi smo mi to imali i ne vidim zašto ta generacija to ne bi mogla da doživi. Zato sve molim, mislim da to treba da uradimo i da pokušamo na taj način da im pomognemo.

Ove promene koje radimo će omogućiti svim listama da sve one koji ih podržavaju, a žele da učestvuju na izborima, da na bezbedan način dovedu do toga da skupe potreban broj potpisa. Oni koji ne skupe, nema šta ni da traže na izborima.

Ovaj, koji je došao danas ispred zgrade, on je došao ispred zgrade, prekjuče je pravio incident i danas pravi i ponaša se kao poslednji nasilnik, jer on drugačije i ne zna, ali on to radi. Ovo želim da kažem da bi građani Srbije čuli, zato što su ga ove nazovi demokrate, pustile niz vodu, pa bi on da ide na izbore, ali smatra da je ozbiljan političar samo onaj koji je hapšen, a on jadan nikad, devojčica nije bila uhapšena. Nikad nije bio hapšen i provocira i sve što radi pokušava da bi ispao mučenik. Neka ga, nek se muči i dalje, neka pokušava i dalje, ne može se nasiljem i provokacijama doći do glasova se može samo doći programom i onim što možete da ponudite građanima Srbije koji će onda proceniti ko je taj sa kim će život biti dalje bolji, jer iz dana u dan smo dužni da omogućavamo našim građanima bolji život, veće zarade, više posla, veće penzije, mir stabilnost i bezbednost. Nikakvo zveckanje oružje, nikakvi ratovi, najave, nikakve katastrofične situacije.

Naravno, svima nam je, to smo i videli ovih dana i na to da obratimo pažnju u narednom periodu, potrebno zdravlje da bismo mogli do svega ovoga da stignemo. Još jednom pozivam sve građane da izađu na izbore 21. juna i izaberu najbolje, a ja mislim da je to lista predsednika Aleksandra Vučića. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mihailović Vacić.

Hvala predsedavajući.

Cilj zakona o kojima danas razgovaramo je da se omogući overa potpisa birača izbornim listama političkih stranaka koje žele da podrže na lokalnim, pokrajinskim i republičkim izborima. Dakle, overa potpisa i u opštinskim i u gradskim upravama. To su naime propisi koji uvažavaju novu realnost u kojoj je neophodno dodatno zaštiti zdravlje i sigurnost građana u uslovima borbe protiv Kovida – 19. To su samo neki u nizu onih propisa koje smo već izmenili i doneli radi unapređivanja izbornog procesa, što je bio i rezultat demokratskog razgovora i dijaloga političkih partija tokom prošlog leta, jeseni i početkom zime, uz posredstvo i evro parlamentaraca.

Međutim, u tom kontekstu je važno da sagledamo činjenicu da nijedan propis nije dovoljno dobar onima kojima je cilj nasilje. Dakle, ono sa čime su se narodni poslanici danas suočili dolazeći na posao, je čisto ogoljeno i neskriveno nasilje. To nije politika, to nije politički program, to nije ideja. To je nasilje koje mora biti apsolutno osuđeno od celokupnog društva, od svih onih koji uvažavaju, vrednuju slobodu, pravo, pravdu i demokratiju.

Stav SDPS je apsolutno jasan i nedvosmislen, nijedna vrsta nasilja bez obzira od koga dolazi, ka kome je upućeno nije prihvatljivo. Izbori su jedino mesto na kome se odmeravaju političke snage i snaga ideja koje nude političke partije koje učestvuju na izborima i kojima onda građani samo na izborima daju poverenje i glas. Politička borba se vodi isključivo u parlamentu, a ne na ulici.

Sutra je Dan pobede nad fašizmom. Srbija je u borbi za slobodu platila izuzetno visoku cenu tokom Drugog svetskog rata. Sloboda ne podrazumeva da svako može da radi šta mu padne na pamet. Sloboda da bi se živela u svom punom kapacitetu podrazumeva i neka pravila i neka prava i obaveze. Sloboda nije bezakonje. Sloboda pojedinca ograničena je slobodama i pravima drugih ljudi. Legitimno je da drugačije mislite, legitimno je da u političkoj borbi koriste sva sredstva kojih možete da se setite, pod uslovom da to ni na koji način ne ugrožava slobodu i prava drugih ljudi.

Nasilje nije sloboda, niti može do slobode da dovede. Divljaštvo nije legitimna politička borba. Sloboda je poštovanje prava na drugačije mišljenje, poštovanje pravila, poštovanje zakona, poštovanje sopstvene države i naroda.

Ovde, nažalost, imamo na delu ugrožavanje osnovnih ljudskih prava pojedinaca i demokratskih vrednosti i sprečavanje civilizacijskog napretka Srbije i celog našeg društva. I danas je neophodno da iz ovog doma, sa ovog mesta pošaljemo više nego jasnu poruku da to u Srbiji nikada neće proći.

Nasilje i racionalnost, individualne i lične frustracije zbog osećaja nemoći i niže vrednosti uvek su rezultat nezadovoljene potrebe za ličnom važnošću i značajem.

Hoćeš da menjaš Srbiju? Počni od sebe. Ne radi drugome ono što ne želiš sebi. Toliko je jednostavno. Živi ideju koju zastupaš. Budi ona promena koju želiš da vidiš u svetu i oko sebe.

Građani su danas videli i znaju najbolje da procene i da ocene čega je današnje ponašanje ispred parlamenta bilo primer.

Srbija nikada neće biti zemlja nasilja, već uređeno društvo u kome će se poštovati zakoni i pravila i u kome će se jedino na izborima odlučivati ko će biti legitimni predstavnici građana u parlamentu i u institucijama sistema. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas smo svi bili svedoci brutalnog napada na našeg poslanika gospodina Marijana Rističevića. Stalno govorim – bilo ne ponovilo se, međutim, ovo se ponavlja, ovo mora da se zaustavi, ovo je sramota. Devedeset i devet posto poslanika su normalni ljudi, izgleda da taj jedan posto nije. Ovo je sramotno, ovo se non-stop ponavlja.

Setimo se samo naše uvažene predsednice, gospođe Maje Gojković, koja je sva u podlivima završila na Kliničkom centru, setimo se gospodina Martinovića koji je brutalno napadnut, ničim izazvan, gospodin Aca Marković takođe.

Ko je sledeći, gospodo? Da li ja sutra smem da dođem na posao? Moje koleginice i ja? Čime mi to njih toliko iritiramo, taj čopor? Boško – fašista, ljotićevac, ne znam ni šta je. Uozbilji se, čoveče, dođi ovde, debatuj sa nama. Sramotno je da jednog čoveka prebijete. Došao je sav krvav, pocepan ovde. Dokle? Pretite nam. Prvo smo sve, ne mogu da ponovim šta smo mi žene u ovom parlamentu, najpogrdnija moguća imena, nazivali su nas očajnim imenima, sramota me je. Ja sam lepo vaspitana žena, ja to ne mogu ni da ponovim.

Zatim, maltretiraju decu predsednika našeg. Kad smo mi bilo čiju decu prozvali? Nikada, ničiju. Roditelje? Nikada, ničije i ne treba. Ovde smo valjda izabrani da predstavljamo programe, a ne da se vređamo, a ne da se tučemo, ni ne daj Bože. Pa, u Srbiji je valjda nulta tolerancija na nasilje korupciju. Šta je ovo? Ne mogu da razumem.

Šta ako se desi, ako je povredio glavu? Povredili su mu uvo, pocepali ga. Šta ako je doživeo nešto strašno? Gde je dostojanstvo? Čast? Imaju li ti ljudi malo skrupula? Gde smo mi? Ovo je najviši dom u Srbiji, prestanite više sa tim.

Pozivate na linč predsednika, na ubistvo, stoti put već. Hajde, neka državni organi rade svoj posao. Ljudi poput Boška Obradovića i njemu sličnih treba da budu iza rešetaka ili postoji ustanova za to. Sramotno je to.

Umesto da danas pričamo o spašavanju života, ja sam sva potrešena ovde zbog… ko zna šta je moglo da se desi, mogao je da pogine čovek, ne daj Bože ili neko drugi od nas. Što kaže uvaženi kolega Đukanović, neće oni jedan na jedan, nego deset na jedan. To nikad nije bilo, nikada u Srbiji. Gde je junaštvo, čojstvo, gde je dostojanstvo? Sramota jedna. Mi spašavamo živote, borimo se sa pošašću zvanom Kovid-19, ovi tuku naše poslanike.

Želela bih pre svega da se zahvalim svim lekarima, pre svega Vladi, predsedniku i svim lekarima, ali ne samo lekarima, nego medicinskim sestrama, vozačima, kasirkama, prodavačicama, prodavcima, svim ljudima dobre volje, volonterima koji su pomagali da pobedimo ovu pošast. Ljudi, mi je nismo pobedili. Biće toga, mnogo je bolje nego što je bilo zahvaljujući dobroj organizovanosti, požrtvovanosti svih ljudi koji su želeli dobro ovoj zemlji.

Ne znam šta ovi ljudi očekuju? Mislim na Boška i ove dokone koji ne dolaze na posao, primaju platu i tuku sve redom. Setimo se samo onih novinarki, nego neću više o tome odmah se potresem, ko zna ko je sledeći, možda sam ja.

Uspeli smo da sačuvamo naš zdravstveni sistem. Tako se radi. Zahvaljujući dobroj politici, Vladi i gospodina Aleksandra Vučića dobili smo na vreme maske, rukavice i respiratore. Zato smo spasli veliki procenat života ljudskih, zaštitili smo bake, deke, zaštitili smo mladež. Ja apelujem na sve ljude, nije gotova pošast, nosite maske, nosite rukavice. Možda je vama, mladost je pa – neće mene, neće mene. Ne zna se koga hoće. Umro je naš divan čovek, gospodin Blažić. Ne treba više niko da umre, umrlo je 206 ljudi starijih, međutim bilo je i mladih.

Nismo gotovi sa ovom bolešću. Hajde da se uzmemo u pamet i da lepo fino završimo kako treba ovu pošast, nikad nas više ne snašla, a ljudi koji žele da debatuju neka dođu ovde da se lepo vidimo, pogledamo u oči u oči, da razmenjujemo političke opcije, ovo je moja. Ja nisam za nasilje, ja ne želim nikoga da povredim. Možda nekad nesvesno kažem nešto što ne bi trebalo, ali to nije način da se tučemo ovde. Šta je sledeće? Pištoljerosi, pa da me neko ubije.

Mnogo toga smo učinili od 2012. do 2020. godine, ja sam ponosna što živim u ovoj zemlji, pokazali smo da smo mi izuzetno inteligentan narod. Kad god je frka, kad god treba da se snađemo mi smo to uradili. Doživeli smo ratove, doživeli smo bombardovanje, preživeli smo, preživećemo i ovu pošast, ali nije gotovo.

Drago mi je da smo pomogli lekarima. Kada sam videla one ljude u skafanderima nije mi bilo dobro. Zato smo organizovali aplauze u 20.00 časova i šta se desilo? Kreće lupanje u šerpe? Kome? Aleksandru Vučiću ili doktorima? Ja sam ukapirala da je doktorima, jer ne možete pet minuta nakon aplauza da bude lupanje u šerpe. Sramota jedna, gadost jedna. Neka izađu na izbore 21. juna, sve smo uradili da bi izašli na izbore. Smanjili smo cenzus sa 5 na 3%, pa valjda ko ima iole normalnosti, razume se u politiku zna koliko mu glasova treba, neka izađe, neka pokaže koliko vrede. Ljudi su ti koji biraju, mi smo od naroda izabrani. Hajde da vidimo, ko vredi neka se vrati ovde, ko ne vredi neka ode tamo gde mu je mesto, neka radi nešto drugo. Krajnje je vreme.

Odradili smo mnogo dobrih stvari za Srbiju, pokazali smo kako da sačuvamo zdravstveni sistem, sagradili masu bolnica, sagradili i renovirali masu škola, vrtića, napravili preko 330 kilometara autoputeva, renovirali puteve, renovirali pruge, sad radimo brzu prugu, tehnološke parkove, radimo sve i svašta. Hajde da tako ostane, hajde da i ako neko želi da bude u politici kaže – e, ljudi možda to nije dobro, hajde da uradimo nešto bolje, a ne da se više tučemo, nikad više.

Drago mi je da smo povećali plate lekarima. Samo jedna paralela kako je to bilo 2011. godine od ovih koji kažu da su bili jako uspešni. Oni su 2008. godine otpustili 400 hiljada ljudi. Mi smo zaposlili preko 250. Oni su imali inflaciju 26%. Mi imamo ispod, skoro na evropskom proseku. Plata lekara u njihovo vreme 64.018,67. U naše vreme, bez inflacije, inflacija je 1,01% je 96.269,00 dinara plus povećanje. Tako se radi i treba da im bude više. Ono što sam ja videla, treba da imaju kakvu zaslužuju i imaće zahvaljujući ovoj Vladi i zahvaljujući predsedniku Vučiću. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi o izbornim uslovima pričamo ovde već više od godinu dana, te su nikada bolji u istoriji, te su nikada gori u istoriji, zavisi koga slušate. Videli smo jedan strašan animozitet između sadašnje i bivše vlasti, što je čudno, imajući u vidu koliko imaju dodirnih tačaka, ne samo ideoloških, nego i kadrovskih.

Prošlo leto je došlo do prekretnice u tim odnosima kada je posle sazivanja sastanaka od strane Džordža Soroša i njegove organizacije u Beogradu, odjednom su se sve razlike između SNS, DS i njenih derivata jednostavno prevazišle i usaglasile su se da oni i te kako imaju o čemu da razgovaraju. Podsetiću vas, prvi stavovi su bili – ne izlazimo na izbore taman nam dali ne znam kakve uslove, to su govorili predstavnici prozapadne opozicije, a od vlasti smo slušali da neće popustiti taman da ih se skupi pet miliona.

Pošto smo u međuvremenu dobili izveštaj Evropske komisije, što je otprilike za SNS i njene koalicione partnere nešto kao sveto pismo, onda smo videli da može i situacija u Narodnoj skupštini, a ne samo sa izbornim zakonodavstvom da se vrlo brzo promeni i da se to u stvari predstavi kao nešto zašta su se naprednjaci oduvek zalagali, iako to naravno nema veze sa istinom.

Podsetiću vas da smo mi godinama u Narodnoj skupštini imali jednu nedemokratsku atmosferu, gde je npr. sednica koja treba da se bavi budžetom, kao najvažnijim zakonom koji Skupština u jednoj godini donosi, često bila sazivana sa još 70 ili 80 tačaka dnevnog reda. Posle kritika iz Evropske komisije, Soroša i ovih drugih nevladinih organizacija, videli smo da je moguće čak i duplo vreme za jedinstvu raspravu o Zakonu o budžetu. Dakle, za 180 stepeni promena, ali ključno je bilo što je moralo da dođe do pritiska iz inostranstva, do pritiska iz EU, pa tako i sa ostalim zakonima i na kraju početkom ove godine.

Mi ovde danas razgovaramo, odnosno debatujemo o mogućnosti da opštinski overivači umesto javnih beležnika prikupljaju potpise za republičke izbore, što je jedan veliki apsurd. Nije tačno to što je dolazilo i od ministara i od predstavnika vlasti da je to tako nekada bilo. To nije nikada bilo tako. Dok nisu javni beležnici postojali u Srbiji, sudski overivači su prikupljali potpise za republičke izbore, a opštinski za lokalne. Dakle, opštinski overivači nikada nisu prikupljali potpise za republičke izbore.

Ali, zašto se sada to uvodi u Srbiji? Verujem da gospodin Ružić, iako je to njegov resor, o tome ništa nije znao do pre možda dva dana, kao i niko u toj Vladi, zato što je to još jedan rezultat trulih kompromisa koje pravi vlast SNS sa nekim potencijalnim izbornim akterima, a u realnosti političkim organizacijama koje ne postoje ili predstavljaju marginu u srpskoj politici.

Mi smo mogli da čujemo, ja ne mogu da se setim, oprostićete mi, kako se ta osoba zove, ali predlog je od tih iz organizacije „Jedan od pet miliona“ da je besmisleno da imamo 10.000 potpisa koji su neophodni za republičku listu, da to treba smanjiti na pet, da i ne treba skupljati potpise za lokalne liste itd. To je sve bilo na onom sastanku koji je organizovao predsednik Republike u ponedeljak. Baš me čudi što niste i to dozvolili, jer ste vi spremni da udovoljavate tim ljudima kako bi ih naterali da izađu na izbore.

Dakle, šta je cilj prikupljanja potpisa za republičke izbore? Zašto svaka lista, odnosno koalicija stranaka, politička stranka mora da prikupi 10.000 potpisa da bi izašla na izbore? Pa da bi se iz političkog života odstranili oni koji su neozbiljni, koji faktički ne postoje u biračkom telu, odnosno ne podržava ih značajan broj građana Srbije, kako ne bi pravili sprdnju od izbora i kako ne bi mogao ko god hoće, kome god padne na pamet društvo od pet ljudi da se skupi i da oni misle da mogu da izađu na izbore, jer normalno stanje u nekoj demokratskoj zemlji bi bilo da se na parlamentarnim izborima kandiduju stranke i njihovi politički programi i da se građani na tom principu i opredeljuju. Ali stranke koje nemaju političke programe, koje imaju samo ostrašćenost iracionalnu, oni nemaju nikakvu podršku.

I vi sad pokušavate na ovaj način i da im udovoljite, i to samo da bi ih naterali da izađu na izbore. Zato što, po vašem shvatanju, po vašem stanju svesti, legitimitet parlamentarnim izborima ne daju građani koji na tim izborima glasaju, već ocene OEBS-a, Evropskog parlamenta, Evropske komisije itd, jer oni kažu – izbori su nelegitimni, džaba da je i 100% građana na njima glasalo. Sa druge strane, ukoliko glasa 20% građana, na primer, a Evropski parlament to podrži, to će biti najdemokratskiji izbori u istoriji Srbije. To je otprilike vizura briselske administracije, nevladinih organizacija i tih ostalih panevropskih organizacija koje su za vas autoriteti.

Dakle, nije pitanje da li će biti fer izbora, odnosno da neće biti krađe glasova, pritisaka na birače i mogućnosti da svaka stranka se ravnopravno predstavi u medijima itd, već samo ukoliko izađu oni koji su po volji Evropskoj uniji, odnosno Evropskom parlamentu i ostalima. To je, nažalost, stanje u Srbiji.

Mi smo imali mnogo loših primera u prošloj godini samo kako izgledaju izbori u Srbiji i videli smo da je SNS unapredila nešto što je postojalo i za vreme demokrata, a to je masovna produkcija tih fantomskih izbornih kandidata tih stranaka koje ne postoje, koje predstavljaju samo električne zečeve i cilj je jedino da se popuni mesto na izbornom listiću. Pa tako smo videli da je moguće i na lokalnim izborima u Medveđi da ispred famozne Srpske desnice, koja je odjednom postala preko noći neka politička snaga u Srbiji, kandidat za predsednika opštine bude ujedno i član opštinskog odbora SNS. Da ne govorim o ostalim izborima po Srbiji ili beogradskim izborima od pre dve godine, gde smo imali odjednom i grčku stranku i beogradsku gondolu i šta sve ne. Vi sami ne poštujete izborni proces, parlamentarizam i pravite od toga sprdnju sa tim postupcima.

Mi smo mogli da vidimo i kolika je važnost bila i tog REM-a, famoznog, koji treba valjda da kontroliše prisustvo u elektronskim medijima, a onda smo takođe videli kada je, kao, SNS izašla u susret tim nekima koji su tražili promene da su i tu morali da pristanu na pritiske i da u Savet REM-a izaberu kandidata LDP Juditu Popović, koja je nekada bila poslanik u Skupštini Srbije ispred LDP. Ono što je zanimljivo jeste što su svi naprednjaci i svi socijalisti u Skupštini Srbije glasali za nju da se ona izabere u REM, a članovi LDP i te poslaničke grupe nisu bili ni prisutni na tom zasedanju. To bi moglo da se onda vodi kao kandidat SNS, odnosno mogla bi da se izvuče zaključak da je u stvari LDP-ov kandidat ujedno bio kandidat i SNS.

Šta možemo još da sada vidimo u ovim aktuelnim izborima 2020. godine? Pa, možemo da vidimo da ne postoji mnogo stranaka u Srbiji koje su u stanju da prikupe potrebnih 10.000 potpisa da bi se kandidovali na izborima. Srpska radikalna stranka je to uradila, ona je to uradila treća, pre toga listu su predali i SNS i SPS, a svi ostali, bez manjinskih stranaka, naravno, su kandidati kojima su neki drugi skupljali potpise, jer te stranke ne postoje.

Mi smo videli i 2017. godine, za vreme predsedničkih izbora, da je Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine najviše potpisa skupio u zapadnoj Srbiji, odnosno u Bajinoj Bašti. Dakle, šta je to onda? Kakav zaključak može da se izvede? Da li građani Bajine Bašte najviše podržavaju u Srbiji autonomiju Vojvodine, odnosno autonomašku politiku?

Tako i sada - sve stranke, osim ove tri, su stranke koje nisu u stanju same da prikupe potpise, kojima su drugi prikupljali, odnosno prikupljala im je vlast, i tako su izašle na izbore. Inače se one nikad ne bi ni kandidovale. To je naša tužna slika.

Onda smo videli umesto nadmetanja političkih programa, da imamo trku ko će više biti ostrašćen u političkim nastupima. Naravno, niste uvek vi na prvom mestu što se toga tiče, vrlo često vas ovi vaši prethodnici u tome preduhitre. Onda imamo te bizarne scene i teme u medijima koje su sve ali nisu političke.

Takođe, mi smo videli koliko se ceni parlamentarizam, kada sve političke stranke u Srbiji na svoje izborne liste ne stavljaju svoje istaknute članove, već se hvale ko je od poznatih ličnosti na toj listi, kao da je to neka vrednost sama po sebi i kao da je važno da imamo što boljeg košarkaša, ili fudbalera, ili neke muzičare, pevače, itd, kao da je to pokazatelj koja je stranka bolja.

Ukoliko je istina da je ova Vlada najbolja u istoriji i da mi živimo u zlatnom dobu, a to su sve komentari članova kabineta Ane Brnabić, onda bi bilo najnormalnije da svi ti ljudi koji su činili ovu Vladu do 2020. godine budu među prvima na toj izbornoj listi. Jer, ako je to najbolja Vlada u istoriji, zašto sada menjati? Ili, ako je to najbolja poslanička grupa, odnosno najbolji poslanici koje ta stranka ima, zašto je, na primer, predsednik te poslaničke grupe, šta god ja o njemu mislio, ali on je iza 20. mesta? Ako je on najbolji i ako su svi zadovoljni njegovim radom, on je trebao da bude prvi na toj listi.

Umesto toga, mi se ovde hvalimo, odnosno vi se hvalite koliko imate više poznatih ličnosti. Pa je onda na petom mestu najbolji košarkaš, na 10. mestu najbolji rukometaš, pa onda ide pevač narodne muzike, pa onda ide gutač vatre, pa žena sa bradom itd. Na primer, na listi Socijalističke partije Srbije gospodin Neđo Jovanović je bio, na moje zaprepašćenje, plasiran iza rep pevača, odnosno pevača rep muzike.

To pokazuje da vi sami unosite neozbiljnost u politički život i da vi sami treba prvo da počnete da poštujete institucije parlamentarizma i da ne pravite od svega zabavni program, pa ćemo onda imati kvalitetniju Skupštinu i kvalitetnije izbore.

Takođe, ukoliko ste bili spremni da promenite izborni cenzus u izbornoj godini, nezavisno od političke motivacije, to je bilo dobro rešenje, ali vi niste to uradili zato što ste vi velike demokrate nego da biste udovoljili ovima nekima koji neće da izađu na izbore. Ukoliko ste spremni sada ovo da uradite, ne vidim šta je problem da se reši najakutniji problem našeg parlamentarizma, a to je krađa mandata. Meni je jasno da je to u fundamentu vladajuće stranke i da su oni na tome osnovani, ali to ne znači da je to nešto što treba da bude poželjno u Srbiji.

Mi smo imali samo u ovom sazivu situaciju da jedan narodni poslanik promeni četiri ili pet puta poslaničku grupu, kao da je on izabran zato što je lep i pametan, a ne zato što su građani na izborima glasali za program neke stranke, pa sad on može ako se više ne slaže sa tim kolegama iz te stranke da pređe najnormalnije u drugu stranku i sa sobom ponese svoj poslanički mandat u miraz.

Takođe, ta poslanička grupa Dosta je bilo, kakvi god da su oni, i o njima ne mislim ništa dobro, vi ste ljudima koji su ukrali mandate toj stranci dali mesta u skupštinskim odborima. Dakle, nikad nisu izašli na izbore, ne zna niko za šta se oni zalažu, apsolutno su nepoznati, osim jedne epizode kada su bili prateći vokali koncertu Saše Radulovića koji je imao u holu Narodne skupštine, a vi njih ovde promovišete kao poslaničku grupu.

To su sve problemi koji su trebali da se reše pre bilo kakvog razgovora, i o cenzusu, i o prikupljanju potpisa, i o izbornoj kampanji i o bilo čemu drugom.

Ukoliko vam je zaista stalo do izbora i parlamentarizma u Srbiji, onda biste trebali na tome prvo da poradite, pa onda da se vratite u Narodnu skupštinu.

Hvala, gospodine Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ako ste pažljivo slušali, predsedavajući, izlaganje prethodnog govornika, tu se čulo svašta nešto što nema mnogo veze sa onim što je danas na dnevnom redu, pa smo tako slušali iscrpnu analizu izbornih lista, i to stranaka koje nemaju nikakve veze sa prethodnim govornikom.

U tom smislu, ja imam da kažem sledeće. Nekome, recimo na izbornoj listi SNS, nije naročito važno da li je 10, 20, 50, 80, 100. itd. Ne potresamo se oko toga. S druge strane, predsedavajući, nekom nije svejedno ni kada je na 15. mestu te izborne liste, nije sigurno da će ući u parlament.

S druge strane, slušali smo o nezadovoljstvu izbornih uslova u Srbiji. Ali, prethodni govornik nikako da kaže ključni razlog zašto je nezadovoljan unapređenjem izbornih uslova, a to je smanjenje cenzusa ako je moguće na 1% ili na 2%, jer ovih dosadašnjih 3% ne garantuje da će se njegova politička opcija ponovo naći u parlamentu nakon sledećih izbora.

U skladu sa tim, ja recimo imam podatak, znate, ja dolazim sa Vračara predsedavajući i imam podatak da je njegova stranka na Vračaru do sada skupila oko 80 potpisa. Vračar ima oko 64.000 birača, a oni su uspeli da skupe za deset, jedanaest, dvanaest dana koliko su trajale izborne radnje pre uvođenja vanrednog stanja 80 potpisa. Ja ne umem da izračunam procenat ili promili od ukupnog broja upisanih birača. Ali, da se vratimo sada na ono što je tema dnevnog reda.

Predsedavajući, uvaženi ministre, mi iz SNS pružamo ovom prilikom snažnu podršku predloženim izmenama zakona. Smatramo da će se ovim izmenama u mnogome olakšati proces prikupljanja neophodnih potpisa strankama koje planiraju da izađu na izbore ako to do uvođenja vanrednog stanja nisu obavile. Na ovaj način kako su i mnogi prethodni govornici govorili izlazimo u susret direktno opoziciji. Dakle, olakšavamo izborne propise, izborni ciklus. Afirmišemo demokratiju. Afirmišemo demokratsku političku borbu i dodatno unapređujemo izborne uslove u Srbiji.

Međutim, današnju sednicu su nažalost obeležili i brojni incidenti. Ono što je očigledno, to je da se agresija apsolutne manjine u Srbiji ovih dana dodatno pojačava i ono što posebno zabrinjava to je fašistički napad koji se dogodio jutros. Dakle, napada na našeg kolegu narodnog poslanika Marijana Rističevića od strane Boška Obradovića koji je pokazao i dokazao da je obična bitanga, da je običan huligan, da je obična batina u rukama Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i ostalih njima sličnih.

Ono što se jutros desilo je do sada nezabeleženo u Srbiji i jedino što je dobro iz čitave ove tužne situacije je to što su građani Srbije mogli da vide da se Boško Obradović služi isključivo fašističkim metodama. On je to danas nedvosmisleno i pokazao svojim huliganskih, uličarskim ponašanjem, verovatno po nalogu Dragana Đilasa, Vuka Jeremića.

Premlaćivanjem narodnog poslanika Marijana Rističevića, Boško Obradović je podigao standarde i u političkoj nekulturi i u primitivizmu iako smo mislili da je nemoguće više od onoga što je učinio pre neki dan, danas je podigao standarde i otvorenim fašističkim napadom, brutalno pretukao kolegu Marijana Rističevića.

Želeo bih da se pridružim apelima koji su se čuli tokom dana u Narodnoj skupštini i na predstavnike EU da jasno i glasno osude ovo divljanje, ovaj fašizam na delu od strane Boška Obradovića i njegovih mentora Dragana Đilasa i ostalih.

Sutra je 9. maj, Dan pobede na fašizmom i u skladu sa tim možemo očekivati, odnosno želimo da čujemo reakciju i jasno i nedvosmislenu osudu od strane predstavnika EU, kada je reč o ovakvim fašističkim pojavama.

Šta je bio greh Marijan Rističevića? To što je došao na posao, drznuo se da dođe na svoj posao, posao za koji prima platu, posao za koga su ga birali građani Srbije? Šta ga je dočekalo? Dočekali su ga huligani, Boškovi i Đilasovi batinaši.

Sad ja pitam da li to ono što je budućnost? Da li je to ono što oni nama nude? Da li je to ta demokratska opcija? Da li je to ta građanska opcija? Da li je to ta evropska opcija? Da li nam to nude, batinaše, Boškove i Đilasove batinaše, uvođenje fašizma na mala vrata u Srbiji?

Dakle, dužnost i obaveza svakog od nas, svakog pristojnog građanina u Srbiji je da kaže - Stop nasilju, da kaže - Stop fašizmu i ovakvim fašističkim ispadima, da kaže - Stop Đilasovim i Boškovim batinašima.

Srpska napredna stranka će uprkos svemu nastaviti da se snažno bori za pristojnu Srbiju, za uspešnu Srbiju, za uređenu Srbiju, za jaku ekonomsku Srbiju, bez obzira koliko god Dragan Đilas i ostali njegovi poslušnici budu protiv toga. Zahvaljujem.