Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je protiv ove izmene Zakona o izboru narodnih poslanika, jer ona narušava postojeći sistem izbora i sve ono za šta smo se mi borili punih 10 godina, od 1990. do 2000. godine, kad je dolazilo do teških zloupotreba u poštovanju biračkog prava. Imali smo tada i potpise koji su se falsifikovali, potpise sa spomenika sa groblja, imali smo izmišljene matične brojeve i čuda.
Ja sam ponosan što sam bio inicijator za donošenje ovakvog zakona, gde je uvedeno da se samo sudskim putem mogu overiti potpisi, gde je uvedeno da svako ko pristupi glasanju bude obeležen na kažiprstu, što sam uveo providne glasačke kutije, itd.
Malo-pomalo te stvari su dovođene u pitanje. Prva velika greška je bila omogućavanje glasanja u inostranstvu. Vrlo mali broj ljudi se odazivao, a morali su se slati kontrolori iz Srbije. I sad, ti kontrolori iz Srbije prave veći trošak nego celi izborni proces u samoj Srbiji. To je bilo apsolutno iracionalno. Očekuje se od svakog građanina da na dan glasanja dođe kući, da glasa, ako želi da iskoristi svoje biračko pravo. Ako ne želi, ne mora. A to da se ljudi traže po belom svetu da bi glasali, čak i oni koji decenijama žive napolju, pa što su oni zainteresovani koja će vlast biti u Beogradu ako su oni decenijama napolju? Onaj ko živi u Beogradu i trpi postojeću vlast, ili će trpeti buduću vlast, on je životno zainteresovan za rezultate glasanja.
Mi smo praktično za republičke izbore podneli liste, iako rokovi nisu istekli. Sve stranke koje su imale mogućnost da skupe 10 hiljada potpisa skupile su. Nekim strankama su naprednjaci pomagali. Neću da kažem, to nije protivzakonito. Vi ste imali miljenike i među navodno patriotskim i prozapadnim strankama. I znali ste, oni neće proći cenzus, ali vi ćete najviše dobiti u preraspodeli njihovih glasova posle izbora. To nije protivzakonito, ali da li je moralno? To je drugo pitanje. Ja mislim da to nije moralno i da izbori moraju biti maksimalno čisti. Ko nije u stanju da prikupi te potpise, ne treba ni da ide u izbore.
Ko može objektivno da skupi potpise od stranaka koje se nisu prijavile? Može ova grupa oko Đilasa, objektivno, mada im je najbolje da ustraju u svom bojkotu jer ne mogu dobiti ni 10% glasova, što je očigledno, i to je Demokratska stranka. Nema ko više. Ali, ako se sad budu potpisi overavali na ovaj način, onda ćete vi imati opet listu sa 20 i više kandidatura. Čemu to? Čemu to unošenje zabune u glasačko telo?
Na primer, ja neću pominjati kome ste sve skupljali potpise, iako sve znam, ali skupljali ste ovoj novoj monarhističkoj stranci. Kako je ona nastala? Tako što su ukradena dva poslanička mandata Srpskom pokretu obnove. Šta vi kradete međusobno jedni drugima na vašoj listi i nije tako strašno, ali umesto da budu žigosani zbog krađe mandata, vi ste im skupili potpise da sad idu kao samostalna stranka na izbore. Nikad sami ne bi skupili 10 hiljada glasova. Niko normalan u Srbiji nikad ne bi glasao za monarhiju. Koji to čovek može glasati za monarhiju? Niko normalan. Našao bi se određen broj ludaka…
(Aleksandar Martinović: Glasao bi Đujić da je živ.)
Ja kažem, od sadašnjih živih ljudi. Ne govorim o onima koji su bili zarobljenici nekog bivšeg vremena. Ali među sadašnjim živim ljudima nema niko ko bi glasao za monarhiju, ako je normalan. A nenormalnih ima.
Šta je bilo, Martinoviću? Daj skini to sa usta, da te čujem šta govoriš.
(Aleksandar Martinović: Za monarhiju se ne glasa.)
Glasa se za stranku koja se zalaže za obnovu monarhije. Eto. Ko normalan može glasati za takvu stranku. A vi se na taj način igrate sa izborima. Pravite nam cirkus od izbora. Mogli ste i onu veliku rokenrol partiju da izvučete odnekud. I onu partiju Šećerovskog, pokojnog, jadan, dobar je bio čovek ali je služio za uveseljavanje naroda. Sve ste to mogli. Tadić nema šansi da sam skupi 10 hiljada potpisa, apsolutno.
Znači, samo dve stranke su moguće da skupe, ali najverovatnije ni jedna od njih neće izaći. Možda se demokrate predomisle. I čemu sad da se nabudži taj birački listić za republičke izbore? Treba lepo da se to privede kraju, da se izađe na izbore. Biće prilike i da vam saspem u lice kojima ste još skupljali potpise. Ali, nije sad potrebno, da ne bismo raspravu okrenuli na neku pogrešnu stranu.
Ovde je bitno da ni pre uvođenja ovih notara nije bilo moguće da se za republičke izbore overavaju potpisi kod opštinskih činovnika, matičara ili nekih drugih. Mogli su samo sudski službenici da overavaju potpise i sudske službe, isključivo sudske službenike notari su zamenili.
Hajde sad da ste rekli - nema dovoljno notara, da se požuri, pa sudski službenici. Ali, vi ste uveli sada da opštinski činovnici overavaju potpise za republičke izbore i tu će biti svašta. Jer, tu se u opštinama ne može kontrolisati za koga se sve overavalo, ko je šta overavao. Za lokalne izbore nešto i može, za republičke ne može. Onda ćete imati na osnovu zdravstvenih knjižica, na osnovu zdravstvenih kartona, na osnovu ovoga, na osnovu onoga, matične brojeve, može biti 50 lista za izbore.
Čemu to služi? Nemojte.
Sad, sami ste sebe ubedili da imate 57%, pa šta će vam više, ljudi? Najčešće se umire od pohlepe. Ne dajte da vas pohlepa uhvati u toj meri. Normalno je da imate ispod 50%, da ni jedna partija nema preko 50%. Ali, eto, u povoljnoj ste poziciji, iskoristili ste povoljne okolnosti koje su vam se same namestile i šta ja tu mogu? Ne mogu vam smanjiti onoliko koliko bih želeo, ali nemojte vi sebi veštački tako povećavati.
Što se tiče lokalnih izbora, tu sam sklon da se prihvati ovo rešenje, da se vrati na praksu da mogu i opštinski činovnici overavati liste, jer oni se u opštinama znaju i znaju se gde su liste overavane, gde nisu. Kad se prikupljaju potpisi za republičke izbore, onda u opštinama pojma nemaju. Onda vam dođe iz jedne opštine 1.000 potpisa overenih, a niko nije zaista potpisao listu.
Slobodana Miloševića je koštalo vlasti i života što su socijalisti i julovci izmišljali potpise za stranku Sinišu Vučinića i time izazvali sukob sa nama mesec dana pred izbore i na tim izborima Milošević je poražen. Da nam nije to uradio mi nikad sa njim ne bismo ušli u sukob, imali bi onu koaliciju na lokalnim izborima što smo bili dogovorili, možda bi do danas vladao, možda bi do danas bio živ i još uvek na vlasti. Čudne su to istorijske činjenice.
Tako je bilo, Mrkonjiću. Ti si svedok. Ja sam se i sa tobom raspravljao oko toga svojevremeno.
Tako je bilo, ali izvucite neku pouku. Dakle, sklon sam da prihvatim ovo.
Postoje još neke stvari koje nisu rešene, imamo poplavu tu ljotićevštine na beogradskim ulicama. To je onaj fašizam u začetku. Još nisu počeli da ubijaju ljude, ali vidite, počeli su da nanose povrede, da udaraju, da razbijaju, da zastave skrnave, itd.
Znate šta je interesantno kod tih ljotićevaca? Oni se međusobno oslovljavaju sa – druže, pa su tu vrlo slični komunistima, a istim metoda se služe. Što su komunisti radili u Drugom svetskom ratu, to su radili ovi ljotićevci, a da su, ne daj Bože, došli na vlast, radili bi možda još gore od komunista. Više Srba i četnika su ubili ljotićevci nego što je poginulo između partizana i četnika do 1944. godine.
Ali, pojavilo se i nešto novo. Šta se dešava na državnoj televiziji? Tamo je onaj žuti Dragan Bujošević. Oduvek je pripadao Demokratskoj stranci. Radovao se da će mene mrtvoga iz Haga dopremiti. Kaže – hoće li nogama napred ili glavom napred? Napunio je godine starosti za odlazak u penziju, nije penzionisan. Rekli su – dok mu traje mandat. Istekao mu je mandat neki dan, opet su ga zadržali da bude v.d.
Srpska radikalna stranka je tamo, evo, otkad sam se ja vratio sa službenog puta neprekidno pod blokadom. Dva tri puta smo imali mogućnost učešća u nekim emisijama, izuzimajući ono što je bilo propisano za izbore. Nikad gori RTS nije bio, osim u vreme kad je Bojana Lekić bila generalni direktor. Bojana Lekić i Dragan Bujošević, to su dve najmračnije figure u istoriji srpske televizije.
Sinoć daju televizijski propagandni film „Tito – medijska ikona“. Ni jedne kritičke reči o zlikovcu i zločincu, diktatoru Josipu Brozu Titu. Hvale ga – bio je ovakav, bio je onakav, pa ga na kraju porede sa Mahatmom Gandijem, sa Gandijem koji u životu nikad mrava nije zgazio, mrava, ni jedno živo biće. Porede zlikovca koji je ubio više Srba nego Adolf Hitler.
Da li se to vraćamo u titoizam? Da li to proslavljamo titoističku diktaturu? Da li ste gledali taj film sinoć? Može li se to tolerisati? Možemo li sa tim na izbore ili ćemo neke demokratske tradicije veličati u Srbiji, iskustva prošlosti, požrtvovanu borbu za demokratiju kojoj su Srbi uvek bili skloni i u 19. i u 20. veku, krvave ishode tih borbi, stradanje radikala i ostalih slobodara kroz celi 19. vek ili ćemo sada prozapadna opozicija proslavljati ljotićevce i slične fašiste, a režimska televizija obnavljati titoistički kult? Reći ćete – Bujošević nije vaš. Što ga ne smenite? Što dozvoljavate da ostane? Što ste dozvoliti da u taj REM uđu neki odavde koji su uvek antisrpski delovali? Govorili smo to na vreme. Niste dali patriote da popune upražnjena mesta, nego najgori izdajnici. Doveli ste ovde Čanka i Čedu Jovanovića da vam određuju koji će ljudi ući u REM i u odlučnom momentu i REM će se okrenuti protiv sistema u Srbiji.
Sve se karte već sklapaju ko će gde, koliko će ministara da vam odmah otpadne, da pretoči u suprotni tabor, već se zna za Zoranu Mihajlović je odavno mesto tamo spremno, to svi znaju, to i vi znate, to i predsednik Republike zna.
Sve nešto trpite, sve nešto izigravate dobrotu, humanost, itd. Kod sprovođenja zakona se ne traži dobrota, nego principijelnost i zato je Boginja pravde vezanih očiju. Ona drži sablju i seče po zakonu, po propisima, negledajući ko je lep, ko nije, ko je prijatan, ko je neprijatan kao pojava itd. Ovde sad kuknjava zbog ljotićevaca na ulazu u Narodnu skupštinu, a sporedni ulaz ne radi. Moralo se proći kroz ljotićevce. Ja sam odmah počeo sa njima da se tamo prepirem. Oni se smeškaju. Ja kažem – kako vi tako mladi i pametni, a ljotićevci, pa onda ako me naljute da ću ih sve pomlatiti, pa mogu samo jedan poziv telefonski, da pozovem svoje ljude da vas razjure i sve tako. Oni ćute kao zaliveni.
Vi imate ministarstva sile u rukama i kukate. Samo vi kukajte. Pazite, ali naviknućete i narod i protivnike i sve ostale da ste nemoćni. Kukaćete i kada vas budu kao zečeve ubijali po Beogradu. Jedan je korak samo do toga. Mene ni Đinđić nije smeo. Kad mi je poslao rulju pred Narodnu skupštinu, saznao sam ranije, doveo sto ljudi sa automatskim puškama u zgradu Narodne skupštine i sa njima sa izašao i rulja me dočekala i dovoljan je bio jedan metak u vazduh pa da se rulja razbeži. Njemu i Čedomiru Jovanoviću sam pre toga saopštio – ako udare tamo gde su radikali, biće krvi do kolena.
Poštujemo izborne rezultate, uvek smo poštovali, nikad nasilno nismo pokušali da dođemo na vlast, ali da me neko na silu pomeri sa ovog mog poslaničkog mesta, da mi zabrani ulaz u Narodnu skupštinu, pa krv bi gazio do kolena radije, a to ne bi dozvolio. Ovo mi je narod poverio i dok me narod ne opozove ja sam tu i nema tu zezanja.
Jesam i ja nekad bio pristalica da se napravi neki incident, ali benigni, da ne stradaju ljudi. Ako je režim bio suviše okrutan i trebalo ga je dovesti poznaniju prava, ali kod nas ljudi nisu ginuli, mi smo vodili računa. Ne bi, za moj dolazak na vlast, ni jednu kap srpske krvi prolio, ali bi krvi sprskih izdajnika i neprijatelja ako ugroze Srbiju.
Nas neko ugrožava. Ne ugrožava nas ta šačica jadnika, nije ih sinoć bilo pred predsedništvom valjda ni par stotina, nego nas ugrožava neko spolja ko stoji iza njih, a vi još se udvarate tim spolja i hoćete u EU, hoćete tamo, hoćete ovamo. Ne može, treba da se isprsite, ako ste u stanju. Ako niste, evo, vi se povucite, mi smo spremni da preuzmemo političke dizgine države i da pokažemo šta znamo.
Pokazaćemo prvo da znamo zavesti red, uspostaviti čvrst poredak, disciplinu, pa onda redom hapsiti sve koji su se ogrešili o zakon, počevši od onih 2000. godine koji su sa automatskim puškama upadali u Narodnu banku Jugoslavije i druge državne institucije, koji su pravili krizne štabove i koji su na taj način preuzimali vlast. Ja se ni tad nisam mirio i nudio sam Miloševiću da mi poveri mandat da formiram novu vladu da to raščistim. Evo živih socijalista, oni nisu smeli. Malo su razmišljali, pa su mislili da je bolje ići linijom manjeg otpora, kompromisnim rešenjima i to vas je upropastilo. Je li tako? Jesam li jednog trenutka stao u suprotstavljanju dosmanlijskom režimu? Nikada, uvek sve prkosno u Narodnoj skupštini.
(Narodni poslanik Čedomir Jovanović dobacuje.)
Čedo, što si podnaduo tako, da te nije neki virus strefio?
(Čedomir Jovanović: Nego propao SPS, a tebi dobro ide.)
Dobro, propao SPS, zaslužio da propadne ako nije valjao, šta mu ja mogu što je propao, ali mi nismo propali, ma šta nas je udaralo, ma kakve smo imali udare spolja i iznutra, mi nismo propali, našu smo ideologiju sačuvali, naš obraz, što je najvažnije, i spremnost da preuzmemo vlast svakog trenutka, ako zaslužimo narodnu volju, narodno poverenje. Samo pod tim uslovom. Ovde svi oni koji znaju da nikad ne mogu osvojiti vlast idu na ulicu, jer su mnogi od vas naučili da se ulicom dobija vlast. Ti si bio čuvar svete vatre mesecima, par godina, dok nisu sazreli uslovi da američki štab iz Mađarske dovoljno dolara prikupi, organizuje otpor, potkupi policijske generale, potkupi mafiju i krene u završni udarac.
(Čedomir Jovanović: Kad si priznao rezultate izbora.)
Molim? Milošević je poražen na predsedničkim izborima.
(Čedomir Jovanović: Kakvi onda Amerikanci?)
Znam, ali to nije bio razlog da vi preuzmete kompletnu vlast, nego samo predsedničku funkciju Koštunica da preuzme, a ništa ostalo, a vi ste preuzeli sve, jer su socijalisti bili mekani pa vas pustili. Ja vam ne bih ništa dao, pa da vidimo kako bi uzeli na silu. Oni su bili većinski partner, oni i julovci, oni s vama sklapali koaliciju, mi napustili onda vlast i gotovo.
(Čedomir Jovanović: Da li je Toma bolje znao od tebe, pa je zato bio…)
Što se Tome tiče, i to je vaš produkt. Nije baš tvoj, ali jeste Tadićev i onog Mikija Rakića, najmonstruoznija ličnost istorije druge polovine devetnaestog veka.