Hvala.
Narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre sa saradnicima, poslanička grupa SPS u danu za glasanje, naravno, podržaće predloženi sporazum, jer, podržavajući ovaj sporazum, mi želimo da podržimo cilj koji se postiže ovim sporazumom, a to je revitalizacija infrastrukture u oblasti kulture.

Pre nego što budem govorio o samom zajmu, želeo bih da se osvrnem na ukupni značaj kulture za kulturni identitet našeg naroda. Pri tome ističem činjenicu da je Srbija multikulturalno društvo u kome sve nacionalne manjine koje žive sa srpskim narodom imaju pravo da neguju svoj kulturni identitet i da razvijaju raznolikosti kulturnih sadržaja. To preplitanje sa druge strane potvrđuje univerzalnu vrednost kulture i njen značaj za opštini napredak svakog društva.

Kultura naše zemlje je upravo određena tim bogatstvom kulturne raznolikosti današnjice, ali i bogatim kulturnim nasleđem koje potvrđuje da su se na ovim prostorima ukrštale i smenjivale različite civilizacije.

Ono što Srbiju čini značajnom na kulturnoj mapi sveta jeste istorijska činjenica da se na teritoriji Srbije nalaze ostaci najstarije ljudske civilizacije u Evropi. To je doba još od pre, ispravite me ako grešim, 9.500 godina. Svedok toga je arheološko nalazište „Lepenski vir“, koje treba da posmatramo kao izuzetno vredno nasleđe i da ga predstavljamo svetu, jer zavređuje da bude uvršteno u Svetsku kulturnu baštinu UNESKO.

Znate, država koja na pravi način ne vodi računa i na pravi način ne neguje svoju prošlost ne može imati sadašnjost i budućnost, ali isto tako ta prošlost ne može i ne sme da nam bude jedina sadašnjost i budućnost. Ako se oko te prošlosti i politički razilazimo po nekim pitanjima, mi to danas ne možemo da promenimo, ali treba da izvlačimo pouke i treba da afirmišemo ono što je dobro, a posebno u oblasti kulture i da to gradimo danas i da na osnovu toga gradimo temelje neke nove budućnosti, jer istorija je satkana od činjenica koje apsolutno niko ne može promeniti, ma koliko se to drugi trudili i mi na tome treba da istrajemo i u tom kontekstu vidimo i ono što čini i radi, vi ste ministar omladine i sporta, ali ono što čini i radi ministar kulture Maja Gojković. Biću subjektivan, imao sam prilike sa njom jako dugo da sarađujem, verujem u njen entuzijazam, energiju i verujem da će u tome i uspeti.

Deo bogatog i vrednog kulturnog nasleđa Srbije vredno je i za čitavo čovečanstvo, što potvrđuje upravo naša baština koja se već nalazi na listi Svetske kulturne baštine UNESKO.

Sa druge strane, upravo je ta bogata i vredna srpska kulturna baština koja svedoči o kontinuitetu i istoriji našeg trajanja na ovom prostoru, o prvim srpskim državama, njihovim tvorcima, danas je, nažalost, predmet čestih pokušaja falsifikata, a o pokušajima prisvajanja naših najvrednijih srednjovekovnih spomenika kulture od strane nekih koji bi da od naše istorije prave svoju, ja danas ne bih govorio.

Upravo je ta tema aktuelna ovih dana i ovih meseci kada je u pitanju srednjovekovna baština na Kosovu i Metohiji, koju su gradili najveći srpski vladari. Zašto govorim o ovome u kontekstu zajma za revitalizaciju u najvažnijim institucijama kulture? Upravo zato što institucije kulture moraju čuvati našu kulturnu i istorijsku baštinu, materijalno i ne materijalno nasleđe koje svedoče o nama kroz vekove.

Srbija danas ima mrežu kulturnih institucija širom zemlje, ali moramo priznati da je u jednom periodu odnos prema kulturi, prema institucijama kulture i prema kulturnim stvaraocima, poslenicima bio prilično nezavidan. Kultura je nekako bila na repu drugih dešavanja koja su sasvim poremetila sistem vrednosti. Otuda danas ovolika poplava nekulture ili antikulture, a za kulturu, i onu modernu i onu koja predstavlja čuvanje kulturnog nasleđa, potreban je uvek novac.

Kada smo tražili kao poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 1% budžeta za kulturu, znali smo da se kulturno stvaralaštvo u zaštitu kulturne baštine i revitalizaciju infrastrukture mora uložiti daleko više novca. To više od 1% ovoga puta predstavlja i ovaj projektni zajam od 20 miliona evra koji ima jasno definisane finansijske elemente i definisane ustanove i objekte kojima je zajam i namenjen. Vi ste, gospodine ministre, o tome govorili u uvodnom izlaganju.

Kulturna politika Vlade i samog Ministarstva kulture upravo je zasnovana na Strategiji razvoja kulture u Republici Srbiji za period od 2020. do 2029. godine, u kojoj se prioriteti strateškog razvoja kulture sagledavaju kroz dva područja. Prvo područje je kulturno nasleđe i drugo područje je savremeno stvaralaštvo.

U tom smislu vidim i zajam o kojem govorimo, da prati upravo realizaciju tih strateških ciljeva, da tako definišem, jer ako nema investicija koje mogu da očuvaju kulturno nasleđe, a to su muzeji i galerije, ako nema institucija savremenog stvaralaštva, a to su pozorište i kulturni centri, onda o kulturnom razvoju jednog društva ne može, nažalost, biti ni govora.

Ova i prethodna Vlada od 2013. godine se vraćaju kulturi koja je, uz očuvanje jezika i pisma, temelj identiteta jednog naroda. Da podsetim da je Narodni muzej, recimo, doživeo svoj puni sjaj rekonstrukcijom koja je završena u vreme prethodne Vlade. To se desilo i sa Muzejom savremene umetnosti, a sada je red da se istinski posvetimo i drugim institucijama kulture od nacionalnog značaja, ali i onim koji su od regionalnog, a ono što mene posebno raduje, i lokalnog značaja, jer sve te institucije čuvaju nasleđe ili stvaraju nove kulturne sadržaje.

Tako oko stotine muzeja u kojima se čuva bogato kulturno nasleđe, najveći broj njih smešten je u veoma starim zgradama koje i same predstavljaju kulturno nasleđe, ali višedecenijska jako skromna ulaganja, starost građevina su ove zgrade dovele u veoma loše stanje i vi to jako dobro znate.

Ovaj zajam je upravo usmeren na nekoliko ključnih, rekao bih, institucija koje je neophodno obnoviti kako bi bile istinski u funkciji kulture. Pomenuću neke koje su obuhvaćene ovim sporazumom, iako ste vi o tome govorili. Dakle, Narodno pozorište u Beogradu, nacionalna ustanova kulture koja je osnovana još davne 1868. godine, a u današnjoj zgradi koju je sagradio knez Mihajlo, nalazi se od 1869. godine. Zatim, Muzej Jugoslavije u Beogradu, Narodno pozorište u Nišu, obnova zgrade i izrada male scene, Umetnički paviljon „Cvete Zuzorić“. Posebno me raduje što će deo zajma biti usmeren i na obnovu i na pretvaranje stare Železničke stanice u istorijski muzej, tako da će na prostoru Savskog trga postati jedna kulturno-istorijska celina koju će činiti spomenik Stefanu Nemanji i upravo ovaj muzej.

Sama zgrada je kulturno dobro pod zaštitom države, izgrađena još 1884. godine, što će muzeju dati poseban značaj i posebnu lepotu. Drugi objekat na prostoru stare Železničke stanice, koji će se rekonstruisati, jeste zgrada ložionice stare Železničke stanice u Beogradu, koja će biti pretvorena u atraktivan prostor namenjen različitim kulturnim i različitim sadržajima. Iz zajma će se graditi i Galerija umetnosti na Kosančićevom vencu u Beogradu, čime će se ova kulturno-istorijska celina upotpuniti i svedočiti o prošlosti i istorijskom značaju ovog prostora.

Nisu zaboravljeni ni centri kulture širom Srbije, kao što sam rekao. Ovim zajmom planirana je digitalizacija 11 centara kulture u čitavoj Srbiji. Moramo priznati da su u pitanju sveobuhvatni infrastrukturni objekti kojima bi ove ustanove kulture dobile novi sjaj, primereno ulozi i značaju koji imaju za kulturnu politiku Srbije.

Sve ovo govori da se Srbija vraća svojim kulturnim korenima, a to je kulturna politika koju sprovodi ova Vlada i, naravno, Ministarstvo kulture, na čelu sa gospođom Majom Gojković, koja je od početka svog mandata odmah počela da pokreće važna pitanja srpske kulture i da otvara vrata kulturi i poslanicima kulture. Na tome želim da joj zahvalim u ime poslaničke grupe, kao što želim da zahvalim svim našim umetnicima koji su u godini Kovida na neki način svima nama bili lek.

Da ne zaboravimo međunarodnu ulogu kulture, koja povezuje i toleriše različitosti, koja kroz svedočenje o istoriji jednog naroda o kulturnom identitetu i nasleđu predaka može da nas predstavi u svetu na način na koji nas svetska politika ne vidi i ne želi videti.

Ne može se zanemariti jedna istorijska činjenica. Recimo, nakon 75 godina neko se setio da uradi jedno umetničko delo od velike važnosti i značaja, a to je film "Dara iz Jasenovca". Istinita priča, kažem, umetničko delo koje je veoma važno i značajno, pre svega za mlađe generacije, jer čini mi se da mlađe generacije veoma malo znaju, nažalost, o dešavanjima iz Drugog svetskog rata, a mislim da čak i ne znaju da je u Jasenovcu postojao logor za decu.

Sve kritike koje su se mogle čuti na račun ovog filma su bile neutemeljene, neistinite, neprimerene, političke i nisu one usmerene bile na račun filma. Ove kritike su zapravo usmerene i imale su za cilj da ospore pravo Srba da govore i da prikažu istinu o stradanju Srba, Roma i Jevreja u Jasenovcu nakon 75 godina. Svet mora da sazna istinu o ovim monstruoznim zločinima.

Znate, ima jedna izreka koja kaže, ja ću je citirati: "Istina je najuzvišenija stvar koju čovek može imati, da bismo došli do istine, ne treba da poželimo nikakve muke, niti da ih drugima pričinimo. Svađa nikada ne donosi napredak, a gonjenjem se niko ne da ubediti. Čini drugima ono što želiš da drugi tebi čini. Prekor, zapravo, ubija, a duh daje život." Ovo je samo jedna priča. "Dara iz Jasenovca" je jedna priča. Postoji mnogo drugih priča.

Na naše veliko zadovoljstvo u poslaničkoj grupi SPS je takođe jedna žena koja danas ima 94 godine, Smilja Tišma. Preživela je Jasenovac, tada je imala 12 godina, izgubila roditelje i svoje najbliže. Nadam se da će Srbija i svet biti u prilici da čuju i njenu priču, jer ona to svakako zaslužuje.

Dakle, ne može se zanemariti jedna istorijska činjenica, niti prevideti ko je gde i kada postojao, ko je gde i šta gradio i stvarao. To je uloga kulture, a možemo je definisati kao kulturnu diplomatiju koja može otvoriti mnoga zatvorena vrata.

Verujem da će srpski kulturni centri, koji postoje ili će biti formirani u svetu, ovu svoju ulogu shvatiti ozbiljno.

Na kraju da kažem da svima nama želim više kulture, više tradicije, više očuvane baštine, više brige za naše kulturno nasleđe, više brige za naš nacionalni identitet. Bez toga mi nismo mi. Zahvaljujem.

Hvala.
Nataša Mihailović Vacić ima reč.

Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, ministre sa saradnicima, drago mi je što prvo redovno zasedanje počinjemo upravo debatom o sporazumu koji se tiče infrastrukturnih projekata u kulturi.

Drago mi je i što je Razvojna banka Saveta Evrope prepoznala i ideju i nameru, ali i ozbiljnost države i odobrila zajam od 20 miliona evra. Znam, neko će sada reći da je reč o kreditu kao iz bilo koje druge banke. Međutim, da li je to baš tako?

Kao što samo ime kaže, Razvojna banka Saveta Evrope, iako finansijski nezavisno telo, postoji i radi upravo u okviru Saveta Evrope, dakle, prati agendu Saveta Evrope, predstavlja glavni instrument politike solidarnosti u Evropi i pomaže državama da ostvare održiv i uravnotežen razvoj.

Razvojna banka Saveta Evrope je među najvećim, ako ne i najveći zajmodavac zemljama Zapadnog Balkana koje imaju benefite ne samo od finansijske podrške, već i od stručne ekspertize tokom sprovođenja projekta.

Ako postoji svetla tačka u svemu onome što nam se dešava ovih dana na raznim poljima i na mnogo nivoa, od pritisaka koji dolaze u vezi sa pregovorima o statusu južne srpske pokrajine, zastrašujućih informacija o delovanju kriminalnih klanova i njihovih pomagača iz državnih struktura, lažnih vesti, insinuacija i nagađanja u vezi sa tim i raznim drugim temama, pa sve do porasta broja zaraženih korona virusom, pretnjom zatvaranjem i tu ću se zaustaviti, ja mislim da je podrška infrastrukturnim projektima i tema o kojoj danas govorimo u parlamentu jedna svetla tačka.

Svetla tačka je i jučerašnji dogovor ministra obrazovanja i prosvete i predsednika države o tome da država preuzme odgovornost, što i jeste posao države, da pravi udžbenike iz srpskog jezika, geografije i istorije.

Svaki put kad smo raspravljali o zakonima iz oblasti prosvete i obrazovanja, poslanička grupa SDPS ukazivala je na to da sistem obrazovanja mora da se unapredi. To su svetli primeri i za svaku pohvalu.

Pitam se kako bi bilo da pomerimo fokus na ono što je dobro i da u moru onoga što nam se dnevno servira u medijima i provladinim i opozicionim, tzv. nezavisnim, nađemo neki dobar primer, da budemo konstruktivni kritičari, umesto kritizeri stvarnosti, da iz pasivne pređemo u proaktivnu ulogu i prepoznamo mogućnosti i prostor za doprinos i pronađemo motiv i inspiraciju ne samo za lični, već i za razvoj društva u celini.

Razvojna banka Saveta Evrope je upravo banka društvenog razvoja i ima specifičan mandat. Promoviše socijalnu koheziju u državama i između njih. Kao što sam već rekla, prati agendu Saveta Evrope, pomaže državama u razvoju socijalne infrastrukture. To su, primera radi, i izgradnja bolnica i škola, vrtića, uvođenje energetske efikasnosti itd.

Uostalom, Razvojna banka Saveta Evrope prošle godine odobrila je i kredit od 200 miliona evra zdravstvenim ustanovama, a među troškovima iz tog zajma bili su i nabavka zaštitnih odela, maski, neophodne medicinske opreme, kao i rekonstrukcija i izgradnja novih bolnica.

Zajam se, kao što u Sporazumu i piše, odobrava za preuređenje, obnovu, proširenje, izgradnju kulturnih centara i ustanova. Fokusiraće se na unapređenje i postojećih objekata, što uključuje i unapređenje pristupačnosti ustanovama kulture.

Kultura je ogledalo društva. U najširem poimanju kulture i metaforički rečeno kultura je nepresušni izvor i nezaustavljivi rečni tok dokle god postoji ljudski život na zemlji.

Mnogo bih volela da je danas ovde umesto vas, ministre, ministarka kulture, ali verujem da će biti prilike da, kada budemo razgovarali o Strategiji u kulturi od 2020. do 2029. godine, razgovaramo i o širem značenju kulture i onome po čemu je najvažniji segment u razvoju društva i kada govorimo o unapređenju i ljudskih prava i ukupnog stanja društva i vrednosti koje društvo neguje.

Sama sebi dadoh dobar šlagvort, nama je potrebna strategija razvoja kulture koja će dugoročno da definiše kulturnu politiku.

Kulturni sadržaji, i to je ono za šta se u ovom Domu poslanička grupa SDPS kontinuirano zalaže, moraju biti dostupni svim građanima. Kultura se ne sme prepustiti tržištu ili ne samo i isključivo tržištu, jer su onda kulturne ustanove i domovi kulture prinuđeni da se prilagođavaju i da kreiraju umesto kvalitetnih sadržaja kvazi kulturne sadržaje. Kultura takođe ne sme da bude elitistička, odnosno dostupna samo onima koji to sebi mogu da priušte.

Nismo mi rekorderi u izdvajanju novca za kulturu, ali istina nije ni količina novca garant vrednosti kulturnih sadržaja. Rekla bih da je upravo obrnuto – što su sadržaji kvalitetniji, to će donositi više novca. Zato je i važno da definišemo dugoročnu kulturnu politiku, da država obezbedi neophodne uslove i finansiranje.

Zato je bitno, predsedniče parlamenta, da što pre na dnevnom redu vidimo Strategiju kulture od 2020. do 2029. godine. Donošenje te strategije obećava se još od 2016. godine. Vlada ju je usvojila u februaru prošle godine. Strategija je prošla i matični Odbor za kulturu i informisanje, ali još uvek je nismo dočekali na dnevnom redu neke od sednica. Verujem da ćemo uskoro usvojiti i strategiju razvoja kulture i time zaokružiti ono što su naši ciljevi u razvoju kulture i onome što su kulturne politike i kulturni modeli.

Sistemsko regulisanje i rešavanje, finansiranje institucija i pojedinačnih projekata u kulturi namenjenih kolektivnom podizanju duhovne i kulturne svesti naroda su naravno od izuzetnog značaja. Kultura obuhvata sveukupnu tekovinu civilizacije. Kultura je način života. Označava sve tvorevine koje su nastale kao rezultat ljudske delatnosti, integrisani obrazac ljudskog znanja, verovanja, tradicije, morala i ponašanja.

Kultura zahteva stalna i temeljna istraživanja. Ona mogu da nam pomognu da sagledamo ostatke prošlog, utvrđivanje postojećeg i predviđanja budućih stanja, ne samo u našoj zemlji, već i globalno.

Jedno od osnovnih pitanja kojima bi trebalo da se kao društvo pozabavimo, Ministarstvo naročito, što i jeste u domenu njegovog rada, jeste istraživanje kulturnih potreba u društvenoj sredini koje se odnosi na sveobuhvatno i sistemsko istraživanje svih struktura društva i njihov odnos prema kulturi. Rezultati tih istraživanja treba da nam služe kao osnova za planiranje i pripremu i kulturne politike i kulturnog modela.

Osnovna postavka za finansiranje projekta u kulturi i Evropi stavljena je u poziciju od nacionalnog značaja, a da bi se te dve osnovne i za društvo vrlo važne funkcije ostvarile svaka institucija kulture mora da bude kreativno slobodna, tj. da bude oslobođena tereta i materijalnih poteškoća. Država svojim zakonskim propisima, uredbama, budžetom treba da obezbedi sve moguće preduslove i da olakša unapređivanje stanja u kulturi.

Definitivno, kultura ne sme da bude prepuštena tržištu. Neophodno je stvoriti atmosferu obostranog razumevanja i saradnje. Dakle, dobra volja i saradnja u okvirima u kojima država ne sme da se ponaša restriktivno, a kultura ne sme da se ponaša komotno.

Decentralizacija kulture je, takođe, izuzetno važna i projekat o kome danas razgovaramo upravo ima u vidu i to važno pitanje, tako da je projektom predviđena izgradnja pozorišta, domova kulture u gradovima u Srbiji.

Poznata je činjenica da Srbija na svom putu ka EU mora da ispuni određene standarde. Ti standardi se, naravno, odnose i na kulturu. Na primer, po UNESKO kriterijumima na svakih 50.000 stanovnika treba da postoji jedno klasično repertoarsko pozorište. Po toj činjenici pada u vodu konstatacija koja se često čuje u našoj sredini da mi imamo mnogo pozorišta, mnogo pozorišnih umetnika itd. Mi zapravo imamo nedovoljan broj institucija kulture. Zadnjih 20-ak godina u našoj sredini, iz poznatih razloga, raspali su se skoro svi sistemi iz oblasti duhovne delatnosti, pa između ostalih i kulturna politika i kulturni model.

Kulturni model ranije Jugoslavije postojao je i pravljen je na temeljima socijalističkog pogleda na kulturu, a bazirao se na dotiranoj kulturi. Taj sistem u nekoj osobenoj formi postojao je i postoji i danas u evropskom modelu kulture. Kultura se mora braniti od tržišnog principa ili isključivo tržišnog principa. On može biti kombinacija, ali nikako samo prepušten tržištu.

Osnovni korisnik na kojem mora da se temelji kultura jeste srednja klasa. Nije teško ustanoviti, svi ćemo se setiti toga, da raspadom svih sistema ranije Jugoslavije je rezultirao upravo raslojavanjem i nestankom srednje klase. Dobro je, takođe, poznata činjenica i da je srednja klasa temelj građanskog, civilnog i demokratskog društva.

Jedan od bitnih elemenata za građenje srednje klase je upravo kultura koja u svojoj biti, između ostalog, sadrži i kulturološku, i edukativnu, i umetničku, i sociološku, i zabavnu funkciju.

Ustanovljavanje i unapređivanje stanja institucija kulture, dakle, pozorišta, galerija, biblioteka, arhiva, kulturnih centara itd, u regionalnim centrima sigurno bi iniciralo optimizam na inicijativu kod umetnika, većina naših umetnika je danas u kreativnoj depresiji, povećala bi se angažovanost umetnika, književnika, slikara, glumaca, muzičkih umetnika, reditelja, kostimografa, scenografa, da ne nabrajam, probudila bi se svest, duhovna svet kod korisnika, kod publike, i njeno širenje kroz porodicu i socijalnu strukturu, građanstvo, a pokrenuo bi se na taj način jedan duhovni i moralni preporod koji je nama nasušno potreban.

Spremajući se za sednicu, čitala sam statističke podatke iz istraživanja o kulturnim potrebama, navikama i kulturnoj potrošnji u Srbiji. Rezultati su poražavajući.

Zato smatram da bi u Ministarstvu kulture morao da postoji sektor koji bi se bavio publikom i čiji zadatak bi bio da se skrene pažnja na kulturu, da se osvesti potreba za njom, da se istakne lepo u kulturi, da se pruži onaj preko potrebni drugi pogled, jer, kako kaže Isidora Sekulić - kulturni dodiri sreća su ljudi.

Ministri kulture i obrazovanja moraju zajedno da kreiraju ambiciozni plan za umetnost i kulturu u školskim programima, takođe čime bi škola postala centralno mesto ranog susreta sa kulturnim delima i način formiranja budućih korisnika kulture.

Kulturna dobra nisu kao sva ostala dobra, ona moraju da izbegnu sve zamke i potrošačkog društva i onog što živimo globalno u ovom trenutku. Kulturna dobra opravdavaju svojom prirodom intervenciju države i njen ulazak u polje kulture.

Dakle, jedinstvena cena knjiga, sistem finansiranja kinematografije, kvota u distribuciji domaćih i stranih filmova, zaštita različitosti stvaralaštva i difuzije od zakona tržišta koji mogu negativno da utiču na ono što kultura znači inače, a posebno u društvima kakvo je naše, sa društvima koja se suočavaju svakodnevno sa ogromnim izazovima. Ta politika, naravno, ima svoju cenu, ali bi uspeh bio neumitan.

Pošto ste, ministre sporta, vi danas prisutni, poznata je činjenica da su kultura i sport dve značajne društvene delatnosti koje mogu pozitivno da afirmišu neku naciju i državu. Sport je već zauzeo značajnu poziciju u društvu i za izlazak sportista na svetsku arenu ne pravi se pitanje.

Sa kulturom, nažalost, nije isto stanje. Naravno, to stanje ne sme poslanike u kulturi da vuče u defetizam, već upravo u akciju. Kao podstrek toj ideji, imamo iskustvo iz naše ranije kulturne istorije, a mislim na period šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kada je naša kultura bila prisutna na evropskim i svetskim scenama.

Upravo to iskustvo može da nam posluži i kao inspiracija, ali i kao uzor za novo kretanje na kulturnu mapu sveta, pogotovo imajući dobre rezultate i u oblasti turizma koji je, kao što vidimo, implementiran i u efekte projekata koje ćemo finansirati zahvaljujući zajmu Razvojne banke Saveta Evrope.

Znam da je Ministarstvo kulture jedno od najprivlačnijih, ali možda i jedno od najtežih mesta. Zahteva strast, jaka uverenja i vreme da uspostavi svoju politiku, ali zahteva i ogromnu podršku cele Vlade.

Uobičajeno se smatra da kulturna politika počiva na tri stuba, na kulturnoj baštini, stvaralaštvu i transmisiji kulture. To je pojam koji pokriva specijalizovano umetničko obrazovanje, kao i akcije kulturne demokratizacije.

Polako mi vreme ističe kao ovlašćenoj za ovu tačku dnevnog reda. Da ponovim još jednom, drago mi je što Prvo redovno zasedanje u 2021. godini, počinjemo upravo temama iz kulture i poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u Danu za glasanje dati punu podršku usvajanju ovog Sporazuma. Hvala.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici, Nataši Mihailović Vacić, ovlašćenoj predstavnici poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije.

Da li ministar možda želi da odgovori? (Ne.)

Onda, nastavljamo.

Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, narodni poslanik Stefan Srbljanović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Poštovani gospodine Udovičiću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, često smo u prethodnom periodu i u ovoj sali i u ovom visokom domu imali priliku da slušamo o rezultatima koje je SNS zabeležila u godinama iza nas, ali i o planovima za budućnost.

Ti rezultati, planovi su nam obezbedili zaista veliku podršku građana Srbije i to je nešto što obavezuje i tera na još veći rad.

Teškim reformama koje smo sproveli 2012. godine sprečili smo bankrot i postavili temelje za ubrzan napredak i razvoj Srbije na svim poljima. Ekonomski smo ojačali državu, smanjili nezaposlenost, postali lideri u regionu po privlačenju stranih direktnih investicija i istrajali u borbi za nacionalne i državne interese.

Srbija je danas ogromno gradilište. To je država koja će za samo par godina biti premrežena auto-putevima, brzim saobraćajnicama i brzim železnicama. Kliničke centre i bolnice koji su u prošlosti u potpunosti bili zapostavljeni sada su obnovljeni i obnavljamo i dalje bolnice i domove zdravlja. Gradimo nove škole i nove vrtiće.

Pored škola, vrtića i bolnica, Srbija će očigledno morati da u budućnosti gradi i nove zatvore, jer s obzirom na najavljena hapšenja i silinu kojom je država udarila na organizovani kriminal, verovatno će postojeći kapaciteti uskoro biti popunjeni.

Treba da budemo oprezni i znamo da smo dobili bitku, ali ne i rat u borbi protiv organizovanog kriminala i da sve dokone koji su učestvovali u svim ovim procesima i koje je i predsednica Vlade označila kao one ljude koji su radili i za državu i za mafiju, dok njih ne izvedemo pred lice pravde, ova borba neće biti završena.

Mafija ne može i ne sme biti jača od države i svi oni koji su učestvovali u ovom procesu moraju biti sankcionisani.

Sutra će pred nama u okviru ove sednice biti i odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na funkciju. Ovim putem bih im poželeo ukoliko budu izabrani da svoj posao obavljaju časno, odgovorno i u interesu građana Srbije, odnosno da sude po važećim zakonima ove države.

Sve oči su nakon poslednjih dešavanja uperene baš u pravosuđe, jer je jasno da samo saradnjom i koordinacijom svih državnih institucija država iz ove borbe može izaći kao pobednik. Naš cilj je moderna i jaka Srbija, Srbija koja pobeđuje i Srbija koja može i mora da bude još bolja i još uspešnija.

Danas raspravljamo o zahtevu o kreditnom zajmu kod banke za razvoj Saveta Evrope, a reč je, konkretno, o modernizaciji infrastrukture u kulturi. Ministar Udovičić je u svom uvodnom obraćanju zaista detaljno opisano šta podrazumeva projekat i koje investicije će biti finansirane ovim sredstvima.

Veoma je bitno što uopšte govorimo o ovom projektu je uz ekonomsku, privredu i infrastrukturnu obnovu ove zemlje, jako je važno da radimo i na duhovnoj i kulturnoj obnovi srpske države.

Podsetiću vas samo da je ova vlast nakon 15 godina renovirala i ponovo otvorila zgradu Narodnog muzeja u Beogradu i rekonstruisala zgradu Muzeja savremene umetnosti. Renoviran je i muzej Vuka i Dositeja, nauke i tehnike, Galerija Matice srpske u Novom Sadu i na desetine domova kulture u celoj Srbiji, uključujući i Priboj iz kog dolazim.

Samo u protekle tri godine u završetak radova na hramu Svetog Save uloženo je čak 46, odnosno 43 miliona evra, pardon. To mesto je jedno od najvećih i najvažnijih mesta okupljanja i srpskog naroda i svih drugih naroda. Na taj način je hram nakon 86 godina od početka izgradnje, postaje neka nova Sveta Sofija i najveći srpski pravoslavni hram i najveći pravoslavni hram na Balkanu.

Glavni ciljevi ovog projekta o kome danas govorimo jesu nastavak ulaganja renoviranjem, obnavljanjem i proširenje ustanova kulture i ta ulaganja će doprineti poboljšanju uslova rada, povećati broj posetilaca, a samim tim povećati prihode, što doprinosi njihovoj finansijskoj i organizacionoj samostalnosti.

Ovim kreditnim zajmom u iznosu od 20 miliona evra finansiraće se ulaganja u Narodno pozorište u Beogradu, Muzej Jugoslavije, Pozorište u Nišu, digitalizaciju centara kulture, izgradnju Galerije umetnosti na Kosančićevom vencu i pretvaranje stare železničke stanice u muzej.

Svi ovi projekti razvijaju kulturni turizam u Srbiji i važan su detalj u pomenutoj kulturnoj i duhovnoj obnovi države i naroda.

Strateški prioriteti razvoja kulture koje je Ministarstvo kulture i informisanja, na čelu sa ministarkom Majom Gojković, definisalo prepoznaju 20 tačaka prioriteta kulturne politike koji zahtevaju posebnu pažnju.

Što se tiče ostvarenja ovih prioriteta, uz pravo rukovođenje i jasne faze, značajno će se poboljšati kulturna slika Srbije, a s obzirom na to koliko energije i elana ministarka ulaže u vođenje ovog ministarstva, nema nikakve sumnje da će tako i biti.

Glavni stubovi razvoja, između ostalog, odnose se na budžet za kulturu, koji je nikad veći, očuvanje kulturno-istorijskog nasleđa, decentralizaciju kulturne produkcije u Srbiji, uvođenje umetnosti i kulture u škole, obrazovanjem i učešćem u kulturnim programima, kulturnu diplomatiju, pokretanje i nastavljanje velikih projekata, izgradnju važnih objekata, kao i poreske podsticaje za ulaganje u kulturu, ekonomsku dimenziju kulture, digitalizaciju, razvoj kulturnog turizma, unapređenje položaja samostalnih umetnika, kulturnih radnika i strukovnih udruženja umetnika.

Svi ovi planovi imaju samo jedan cilj, a to je osnaživanje svesti o sopstvenom kulturnom identitetu kroz utemeljenje u bogatoj tradiciji i kroz savladavanje novih savremenih metoda i tehnologija za njihovo prenošenje.

Takođe, nikada veća sredstva biće uložena i u filmsku industriju.

Raduje i što država ne zaboravlja i naše sunarodnike i sugrađane i što pruža bezrezervnu podršku srpskom narodu na KiM, gde pokušavamo da sačuvamo našu kulturnu baštinu. Mi moramo po svaku cenu da sačuvamo našu kulturnu baštinu.

Sada na području KiM Albanci više neće rušiti i uništavati kulturno nasleđe. Oni će pokušati jednu mnogo opasniju metodologiju, i to već čine, a to je promena identitetske karakteristike kulturnog nasleđa.

To je ono što oni pokušavaju da urade već čitav niz godina. Oni više ne negiraju da ono postoji, ali negiraju njegov srpski karakter, insistirajući na tome da je to karakter albanske države, odnosno albanske nacije.

Neotuđivo je pravo svake zemlje da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije. To stoji u Vankuverskoj deklaraciji UN iz 1976. godine. Ovo pravo je, kao što mi svi dobro znamo, uskraćeno Republici Srbiji na KiM. Političari, mediji, umetnici, istoričari, čini se da su se svi stavili u službu politike, pa se srpski manastiri iz srednjeg veka određuju kao vizantijski ili kao spomenici kosovsko-vizantijskog stila. Nije retkost čuti i to da su srpske crkve građene na temeljima albanskih hramova.

Ono što moramo, jeste da istorijskim činjenicama, koje su na našoj strani, pokušamo da sve te napade koji dolaze sa suprotne strane amortizujemo i iskoristimo na najbolji mogući način. Niko nama konkretno ne može oduzeti naše bogomolje, to je sigurno, ali realne su pretnje u smislu krivotvorenja istorije. Naravno da će postojati takvi pokušaji. Očigledno je da Albanci to pokušavaju.

Ono što moramo da znamo jeste da ako jedan narod svedemo na demografiju, ako mu oduzmimo svetinje i ognjišta, on će jednostavno u jednom momentu nestati. To Albanci vrlo dobro znaju i zato pretenduju na naše manastire, jer su to upravo bastioni naše slobode i seme iz kojega stalno niče i neguje se iznova i iznova taj kosovski zavet da Srbi imaju istorijsko i moralno pravo na Kosovu.

Takođe, mi moramo da budemo narod koji je svestan svojih zadužbina, svestan svoje kulturne baštine. Ta kulturna baština je nemerljiva. Mi moramo da budemo, pre svega, svesni da smo zapravo iskonski i istinski, identitetski vezani za našu kulturnu baštinu, a to su pre svega freske i hramovi poput Gračanice.

Moram da napomenem da smo u prethodnom periodu otvorili Srpsku kuću u Podgorici, sačuvali našu crkvu i manastire, odbranili naš identitet. Pokazalo se još jednom na tom primeru koliko je srpski narod jak kada je složan. Srpska kuća je simbol svega onoga što je država Srbija u prethodnom periodu radila u Crnoj Gori, a tiče se pomoći srpskom narodu. Ona pokazuje novo lice Srbije, koja je svakim danom sve jača i jača.

Predsednik države je pre par dana, gostujući na jednoj televiziji, pomenuo da će uputiti predlog Vladi Republike Srbije da Srbija ubuduće piše udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije, što je zaista izuzetan predlog, jer su to oblasti koje država treba i mora da uređuje, i to na način da se bitnim i važnim detaljima da na značaju i da naša deca stiču znanja koja nisu imala ili su ih imala u nedovoljnoj meri.

Poražavajući su podaci sprovedeni anketama kod naših srednjoškolaca i osnovaca koji pokazuju da jako malo znaju o nacionalnoj istoriji, jer su neke teme nepravedno zapostavljene, maternji jezik koji je u kulturom mas-medija napadnut tuđicama koje imaju savršen pandan u rečima i izrazima u srpskom jeziku. Naravno da postoje i one reči koje su gotovo nezamenjive, ali njihova prekomerna upotreba je nekada zaista neprirodna i nepotrebna.

Kada već govorim o temi kulture, istorije, tradicije, ne mogu da se ne dotaknem velelepnog spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Srbija je 800 godina čekala da se neka vlast udostoji i izradi spomenik rodonačelniku srpske srednjevekovne istorije. Ceo taj prostor je do skoro bio simbol oronulog, uništenog i propalog. Sada, kada pogledamo spomenik, Beograd na vodi i uz adaptaciju zgrade stare železničke stanice, to je simbol uspeha i napretka Srbije. I žezlo i napukli šlem govore o našoj istoriji i kulturi, odakle potičemo i dokle smo stigli.

Na sve načine su oni koji simbolizuju neka prošla vremena, teška, kada se brinulo samo o sopstvenom džepu, pokušavali da ospore i omalovaže i ovaj projekat, a za njihovo vreme kultura i nacionalna svest nisu postojali ni u fragmentima. U svakom detalju su tražili manu, pa im je tako smetalo i kako Nemanja izgleda, jer su verovatno oni u svom porodičnom albumu imali njegovu sliku pa su znali kako je izgledao. Pitam se samo kada su bili toliko pametni, zašto za vreme svoje vladavine nisu izgradili taj spomenik? Jedini spomenici koje su oni ostavili za sobom su uništena privreda, siromaštvo, nacionalno poniženje i država bez perspektive.

Pitali su se i zašto Nemanja u svojoj ruci drži mač, a ne krst, verovatno ne znajući da je Nemanja mačem i ognjem napravio svoju državu, ratujući i sa svojom braćom i sa Vizantijom i sa Dubrovnikom, pokušavajući da izbori samostalnost i nezavisnost svoje države, da je progonio bogumilske jeresi štiteći pravoslavlje. Tek na kraju svog života, kada predaje tron svom sinu Stefanu Prvovenčanom postaje monah Simeon, a kasnije svetac. Opet, da drži krst u ruci, verovatno bi ti veliki vernici imali primedbu da je Srbija sekularna država i da taj krst vređa verska osećanja onih građana koji su druge kulture i nacionalnosti.

Degutantno je zaista više govoriti o svim temama i tekstovima koje plasiraju u svojim medijima, jer očigledno da im ništa nije sveto, jer su pokušali da ospore čak i izbor patrijarha srpskog nazivajući ga Vučićevim patrijarhom. Opet, svog potencijalnog predsedničkog kandidata biraju iz redova te iste crkve.

Složićete se da je to vrhunsko licemerje, ali smo naučili da kada napadaju nas, govore o sebi, nema tu ništa novo da se kaže.

Mogao bih o njima i njihovim delima da pričam zaista do sutra, ali sam obećao sebi da ću u svojim govorima se truditi da što manje vremena poklanjam bivšim političarima, jer smatram da im na taj način dajem na značaju. Znaju građani vrlo dobro blagodeti njihove politike, sećaju se svakog lažnog obećanja, svakog izgubljenog radnog mesta, pljačkaških privatizacija, afera međunarodnog ugleda Srbije u to vreme. Svega što je obeležilo njihovu vladavinu i što je poslužilo da ih isti ti građani na izborima pošalju u političku istoriju.

Nisam ponosan poštovane dame i gospodo što su neki pripadnici mog naroda činili zločine, ali jesam što su privedeni licu pravde, jer se na taj način skida ljaga sa celokupnog srpskog naroda. Ponosan sam što svi znamo i za Srebrenicu, i za Potočare, i za Štrpce, i za Sjeverin, i za svako stratište drugih naroda, jer na taj način negujemo sećanje na zla vremena i na nešto što više nikada u ovoj državi i okruženju ne sme da se ponovi.

Ovo govorim iz jednog prostog razloga, a to je, jer mi moje vaspitanje nikada nije dozvoljavalo da pravim razliku među žrtvama koje su nevino stradale samo što su bile druge vere, nacije i kulture. Istovremeno sam tužan i razočaran ogromnom dozom autošovinizma, da tek nakon toliko godina, kroz film koji govori o strahotama Jasenovca, pričamo o tom istom Jasenovcu i Gradišci. Da tako mali broj naših ljudi zna nešto više o Prebilovcima, Jadovnom, Šumarcima i Bivoljem brdu. Ako pogledate malo bolje, ne idu Jasenovac i „Oluja“ odvojeno. Prebilovce vidimo i pre 80 i pre 30 godina, što nam govori samo jedno, a to je da ne smemo zaboraviti i živeti u zabludi, da je to nešto što se dogodilo i neće se dogoditi više nikada, jer ništa nas, poštovane kolege, ne opominje na to osim ovog filma i niko nije platio cenu tih krvavih pirova, već se slave kao heroji.

Pavelić je 15 godina nakon rata ubijen, odnosno preminuo od posledica atentata u Buenos Ajresu. Maks Luburić takođe u Španiji od ruke agenta UDBE i sina ustaškog koljača Vinka Stanića. Neki su usled starosti prespavali svoja suđenja, jer su tek pred kraj svog života dovedeni u Hrvatsku da bi preminuli.

Pre samo 13 godina u Hrvatskoj su pojedinci koji su činili najteže zločine sahranjivani uz najveće počasti. Gotovina, Markač i ostali su slobodni ljudi. Nad srpskim žrtvama niko ne plače i to moramo prihvatiti, okrenuti se sebi i čuvati sećanje i pamtiti svoja stradanja, jer ako ga mi zaboravimo neće nas na njega niko drugi podsetiti. Zahvaljujući gospodinu Antonijeviću, Vladi Republike Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću koji je jedini mogao i smeo, ovaj film je snimljen i samim tim je veoma važan, jer govori o našim žrtvama i našem mnogostradalnom narodu.

Nećemo tu stati, već sam ubeđen da će ovaj film pokrenuti lavinu i da ćemo na ovaj način uz pomoć filmske industrije ukazivati, podsećati i učiti o našoj istoriji i vekovnoj borbi našeg naroda na ovim prostorima.

Takođe, željno iščekujemo i gradnju Memorijalnog centra „Gradina“ koji će Srbija i Republika Srpska graditi zajedno. To pokazuje naše jedinstvo, jer nikada naš narod nije bio jedinstveniji. Nikada ujedinjeniji u želji da pojedine datume obeležava zajedno. To je dokaz da ćemo opstati i ne samo to, to je dokaz da ćemo se potpuno nacionalno konsolidovati i to je nešto čega ne treba da se stidimo, već treba da se ponosimo.

Nećemo se više nikada stideti ni heroja sa Košara, već ćemo o njihovoj žrtvi govoriti sa ponosom. Nećemo dozvoliti da se zaboravi ni jedan srpski vojnik, ni jedan junak koji je dao život za otadžbinu. Dobijaće ulice, podizaćemo im spomenike i spomen ploče. Ti ljudi su svoje živote položili za Srbiju, da bi Srbija danas bila slobodna i nezavisna.

Takođe, nikada više se ne sme dozvoliti da u zaborav padnu Jasenovac, „Oluja“, „Bljesak“ ili NATO agresija na našu zemlju. Ti datumi će biti obeležavani, kao što jesu za sve ovo vreme vlasti SNS, jer je to naša dužnosti i obaveza kako prema žrtvama tako i prema generacijama koje dolaze.

Na kraju, pozvao bih vas sve da glasate u danu za glasanje za ovaj predlog sporazuma i završio bih svoje današnje obraćanje jednim citatom iz knjige „Zaveštanje velikog župana Stefana Nemanje, svom sinu Svetom Savi“, a gde se kaže, citiram: „Čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju, red se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatiju reč svog jezika. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod.“

Hvala. Živela Srbija.

Zahvaljujem se ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Pošto u sistemu ne vidim više prijavljenih ovlašćenih predstavnika, prelazimo na listu narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajuća.

Uvažene kolege poslanici, građani Srbije, uvaženi ministre sa saradnicima, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga, a to je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša. To je najlepši grad u Srbiji.

Inače, ovde u Skupštini predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, izabran sa liste Aleksandar Vučić – Za našu decu, gde zajedno svi mi ovde radimo da sve ono što je kvalitetno, ono što je dobro dođe do svakog dela naše Srbije, do svakog čoveka ma gde on da živi.

Današnjeg dana imamo predlog ovog sporazuma, jer nama je interes da se ulaže u kulturu, u spomenike, u sve ono za šta su naši dedovi, pradedovi dali svoje živote, da znamo, da ne zaboravimo.

Kolega Stefan, koji je malopre govorio, rekao je to baš onako kako treba, ja baš tako isto i mislim i zbog toga smo zajedno bili na istoj listi, zato smo dobili najveću podršku naroda na parlamentarnim izborima 2020. godine.

Još jednom, ovo je odlična stvar. Infrastruktura u kulturi, najbitnija stvar od toga što, za mene kao čoveka, jeste što ćemo od ovog imati mogućnost da se investira i u Nišu. Niš je inače, što se kaže, centar jugoistočne Srbije. U Nišu će biti, trebalo bi da se odradi Narodno pozorište, biće i u Pirotu. Bilo bi dobro da kroz ovaj projekat koji, gde je i opština Svrljig iz koje ja dolazim, da odradimo i tamo da se odradi rekonstrukcija objekta i da se tamo nešto uradi.

Inače, ja sam u prethodnom periodu kada je bila tu ministarka kulture, gospođa Maja, ja sam je pozvao da obiđe opštinu Svrljig, gde bismo mogli da obiđemo te naše lepote, gde u toj opštini ima veliki broj spomenika, jer su tamo ljudi bili uvek verni svojoj zemlji, svojoj otadžbini, ratovali za našu zemlju i zato ja ovde uvek govorim iz srca, govorim o onim stvarima koje su bile, ali najbitnije sem ovog jeste šta će biti u narednom periodu.

Uvaženi ministre, iako ste vi ministar sporta, ja bih vas pozvao da i vi dođete da obiđete opštinu Svrljig, da zajedno tamo vidite sportske objekte, jer imamo tamo jednu sportsku halu koja je započeta, pa da ona ne ostane samo još jedan spomenik koji nije završen, da tu sportsku halu završimo u Svrljigu i da radimo na tome da svaki deo naše lepe Srbije bude pokriven i svim onim stvarima što se tiče sporta, ali i privrede i poljoprivrede.

Još jednom, ja ću glasati za predlog ovog zakona.

Zahvaljujem.
Dajem reč narodnom poslaniku Vladanu Glišiću.
Izvolite.

Vinston Čerčil je bio pod pritiskom da sredstva određena za kulturu prenese u odbranu i u vojsku. To je bilo vreme kada je Britanija bila na udaru Nemačke, ali on je odbio taj zahtev rečima: „A šta ćemo gospodo braniti ako se odreknemo kulture?“

U skladu sa kodeksom političke pristojnosti i sa ovom rečenicom Vinstona Čerčila, ja podržavam ovaj zajam, jer smatram da je potrebno ulagati u kulturu, potrebno je obnoviti institucije i tu prestaje moja saglasnost sa ovim. Jednostavno zato što kada pogledate strukturu zajma, od ovih 20 miliona evra, gro sredstava će biti uloženo u institucije u Beogradu.

Mi znamo da ono što će biti uloženo u Narodnom pozorištu u Nišu je dobro i ono što je dobro jeste i Kulturni centar u Pirotu i priča o 11 digitalizacija, tj. digitalizaciji 11 centara kulture po Srbiji. Međutim, većina sredstava će otići na Beograd i mi opet, ja znam da su ljudi iz Ministarstva kulture u zatečenom stanju i da moraju da obnove ono što imaju i da je posledica jedne centralizacije koja se dešavala decenijama došla na naplatu.

Ta centralizacija dovodi do toga da je Srbija mesto koje se prazni i da nekoliko urbanih centara, pre svega Beograd, ali i Novi Sad, Kragujevac i Niš, prazne Srbiju i da je pravo rešenje za Srbiju i u kulturi, ali i u nekim drugim oblastima demetropolizacija. To je jedan specifičan oblik decentralizacije koji podrazumeva, pored jačanja lokalnih sredina, i ulaganje u manje opštine i manje gradova, jer će oni tako, ne samo u kulturi, nego i u privredi i u svakom drugom ulaganju, omogućiti da se ruralna zaleđina tih gradova zadrži, da ljudi zadrže i da ostanu na tim prostorima.

Mi u ovom trenutku imamo prazne prostore po Srbiji, koji se ubrzano prazne. Veliki urbani centri, kakve sam naveo malopre, pre svega Beograda, ali i ova druga tri, prazne Srbiju i dovode nam ljude u te gradove, u te velike urbane centre. Da to nije dobro za Srbiju, znamo iz nekoliko elemenata. Najbolje je videti sada da su ti urbani centri po svojoj prirodi žarišta epidemija, da su mesta gde je životna sredina zagađenija i ljudi su više na udaru zagađene životne sredine, da su ta mesta gde je kvalitet života slabiji nego da smo Srbiju drugačije razvijali. U isto vreme, dolazimo u situaciju da je u tim mestima nemoguće sprečavati demografsku katastrofu, tj. kako narod zove belu kugu.

Nama je potrebno da demetropolizujemo Srbiju, da ulažemo u manje opštine i manje gradove i u kulturi, ali i u svim drugim oblastima. Naravno, ako hoćemo Srbiju da sačuvamo i da sprečimo ovo pražnjenje Srbije, mi ne treba samo to da radimo u oblasti kulture, jer koliko god da vi ulažete u kulturu, ako privreda i drugi društveni i politički elementi našeg društvenog razvoja ne podržavaju manje opštine, ne podržavaju demetropolizaciju, onda ni kultura neće biti dovoljna.

Zato hoću da se osvrnem na još jednu stvar koja je bitna za decentralizaciju i demetropolizaciju Srbije, a to je ono što se ovih dana dešava u pregovorima oko izbornih uslova, izbornog sistema. Samo jedna stvar koju bi prihvatila vladajuća većina, pre svega najveća stranka, a to je SNS, samo jedna stvar koju bi prihvatila bi omogućila da ljudi koji žive po manjim mestima u Srbiji shvate da se ozbiljno namerava učiniti da tamo i ostanu. Na osnovu čega? Ako vi izbor opštinskih rukovodstava, pa čak i rukovodstva mesnih zajednica, radite na takav način da uopšte nije bitno da tu postoji pozitivna selekcija i da ti kadrovi budu najbolji, bez obzira kojoj stranci pripadaju, vi šaljete poruku ljudima koji žive u tim mestima da se ne očekuje da će tu biti budućnosti.

Naša izborna pravila u kojima ljudi koji su lideri stranaka mogu da budu nosioci liste, a da i ne žive u opštinama gde će biti nosioci liste, da čak budu nosioci liste i u mesnim zajednicama u kojima se možda nikada neće ni pojaviti, to šalje poruku onima koji treba da žive u tim mesnim zajednicama i u tim opštinama da niko nema nameru da ulaže u te krajeve. Jer, ne zaboravite, kada je uslov da budete neko ko će sutra vladati u nekoj opštini to da li ste skupili određeni broj kapilarnih glasova i da li ste uspeli da u stranačku kasu donesete određena finansijska sredstva, to nije potvrda da ćete biti dobar predsednik opštine. Ako vam stranački lider pokriva sve one na listi svojim autoritetom, onda ni jedna stranka neće imati interes da vrši pozitivnu selekciju i da najkvalitetnije ljude iz svojih redova stavi na listu.

Dakle, samo ta jedna izmena. Normalno je da lider najveće stranke i predsednik naše države bude na listi kada se bori za predsedničku funkciju, normalno je kandidat za poslanika da nosi poslaničku listu, ali nije normalno da nosi listu u opštini u kojoj neće živeti ili da nosi listu u mesnoj zajednici za koju ni ne zna gde je. Pretpostavljam da mesnu zajednicu Garaši gospodin predsednik SNS, a i predsednik Srbije i ne zna gde postoji. Hvala vam.