Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Za razliku od prethodnog govornika, predsednik Srbije zna i svaku mesnu zajednicu i svako naselje i svako selo i svaki zaseok naše države Srbije, kao i naše južne pokrajine, kao i mnogih država regiona, ono što sada nazivamo regionom. Ali, nije to tema.

Predsedavajuća, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, koincidencija je dovela do toga da je i meni, pripremajući se za današnju sednicu, na pamet pao čuveni odgovor Vinstona Čerčila kada je Hitler napao Veliku Britaniju, a nakon predloga ministara da se novac namenjen za kulturu budžetom izmesti i premesti u ratni budžet, na šta je on odgovorio: „Ako ukinemo izdvajanja za kulturu, šta je to što onda branimo?“

Mislim da svi mi prisutni treba da imamo to u vidu danas kada govorimo o kulturi, o infrastrukturnim projektima iz kulture, o rekonstrukciji pozorišta, muzeja, galerija, kulturnih centara širom Srbije, čime pokazujemo odlučnost i volju države da ulaže u kulturu i da nam je kultura visoko na listi prioriteta.

Takođe, pokazujemo da imamo snage i sposobnosti da na kvalitetan način rešimo sve one nagomilane probleme koje imamo kada govorimo o stanju infrastrukture u kulturi. Smatram da je izuzetno važno da negujemo materijalnu i nematerijalnu kulturnu baštinu, i to u skladu sa Strategijom razvoja kulture Srbije od 2020. do 2029. godine i obezbedimo širu dostupnost kulture preko ustanova i medija. To će, sasvim nesumnjivo, doprineti razvoju kulturnih inicijativa, privrednoj aktivnosti, otvaranju novih radnih mesta, kao i dodatnom razvoju turizma u Srbiji. To su oni konkretni benefiti koje će ovaj sporazum proizvesti.

Naravno, da bi došli do ove tačke, potrebno je bilo da prethodno finansijski konsolidujemo državu, da ozdravimo stanje javnih finansija, da oporavimo ekonomiju i privredu stavimo na zdrave i stabilne noge. Zato mi je zadovoljstvo što mogu da istaknem da sve više pažnje i značaja pridajemo kulturi i da uspešno sprovodimo malopre pomenutu Strategiju razvoja kulture Srbije, a kojom je definisano srpsko kulturno jezgro i, još važnije, srpski kulturni prostor koji ne podrazumeva samo teritoriju današnje Srbije kakvu je znamo, već i prostor na kome je srpski narod ostavio brojne tragove materijalne i nematerijalne kulturne baštine kroz istoriju.

Ali, dame i gospodo narodni poslanici, nemojte biti ubeđeni da će baš svi u Srbiji podržati ovo, neki će biti protiv. Neki će naći razlog i način da kritikuju čak i ulaganja u kulturu, kao što to čine kada je reč o svim ostalim pitanjima. Tako imamo, primetićete, kontinuiranu histeriju i negativnu kampanju u nekim medijima čak i o filmu „Dara iz Jasenovca“. Tu se ne zna da li ih više boli činjenica da je prikazana istina o stradanju našeg naroda nakon, slobodno mogu da kažem, višedecenijskog ćutanja o toj temi, dakle, da li ih to više boli, što je konačno taj film ugledao svetlost, ili činjenica da ga je država upravo na inicijativu Aleksandra Vučića kao predsednika pomogla, da je pomogla realizaciju tog filma? Pa, u te svrhe negativne kampanje, u te svrhe histerije koju vode protiv tog filma, svakog dana pozivaju razne istaknute, da tako kažem, drugosrbijance, poznate od ranije po autošovinizmu, da govore u svojim emisijama sve najgore i najcrnje o tom filmu.

Boli ih činjenica da se u Srbiji promenio odnos prema događajima iz istorije. Boli ih činjenica da današnja Srbija, koju vodi Aleksandar Vučić, gaji i neguje kulturu sećanja na žrtve iz Jasenovca, ne stidi se svojih žrtava iz prošlosti, da današnja Srbija ne zaboravlja brojne zločine koji su učinjeni nad Srbima u istoriji i da ne prihvatamo besmislene teze kako su Srbi jedini krivci za sve ono što se dešavalo u našoj istoriji.

U tome je, dame i gospodo, bitna razlika između ove današnje Srbije koju vodi Aleksandar Vučić i Srbije koju su vodili Tadić, Pajtić, Đilas, Marinika, Borko Stefanović i svi ostali koji su svuda i na svakom mestu saginjali glavu i izvinjavali se i za šta je trebalo i za šta nije trebalo, ali mnogo češće za šta nije trebalo nego za šta je trebalo. O tome je, predsedavajuća, govorio i pre nekoliko dana moj uvaženi kolega Đorđe Dabić, kada je govorio da je atmosfera do 2012. godine bila takva da se nije smelo pominjati da su se u prošlosti dogodili zločini nad Srbima.

Dakle, bukvalno je zabranjeno bilo u periodu do 2012. godine pominjati srpske žrtve zločina. Nisi smeo da pomeneš ni Miljevački plato, ni Maslenicu, ni Medački džep, ni Oluju, ni Bljesak, nisi smeo da pomeneš ni Jastrebarsko, ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Staru Gradišku, ništa od toga.

Za monstruoznu NATO agresiju najčešće su korišćeni razni eufemizmi, poput NATO kapanja ili tako nešto. Nisi smeo stvari da nazoveš pravim imenom. Dozvoljeno je bilo isključivo i jedino govoriti kako su Srbi zločinci i kako su Srbi krivi za sve što se dešavalo u prošlosti. Ako se usprotiviš takvom narativu, narativu koji je tada vladao, odmah bivaš proglašen ratnim huškačem, ne znam, necivilizovanim, retrogradnim u svakom smislu, primitivnim itd.

E, ista ta ekipa, dakle, to je ta ekipa koja je tada vladala, a sada ta ekipa pokušava da ocrni i film „Dara iz Jasenovca“ i to su isti oni koji napadaju čak i spomenik Stefanu Nemanji i vode kampanju protiv svega onoga što u sebi ima makar i prizvuk nečeg patriotskog. Zato im je, dame i gospodo, i time ću završiti, glavna i stalna tema upravo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, zato što njegova politika vodi ka zaštiti srpskih nacionalnih interesa, što je njima trnu u oku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Sanja Jefić Branković.

Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam infrastruktura u kulturi. O tome smo dosta čuli danas od prethodnih govornika.

Ja bih samo istakla da su glavni ciljevi projekta pre svega renoviranje, obnavljanje i proširenje ustanova kulture, a one se uglavnom nalaze u istorijskim ili zaštićenim zgradama i kao takve okategorisane su kao kulturno nasleđe i nalaze pod zaštitom države.

Stanje brojnih zgrada u Srbiji je i te kako loše i moram da kažem da za to postoje brojni razlozi. Jedinice lokalne samouprave usled ograničenih budžeta često nisu u prilici da izdvoje dovoljan iznos sredstava kako bi se pozabavili renoviranjem ili dogradnjom starijih zgrada i zato je pomoć države u tom smislu i više nego neophodna i to sve govori u prilog potpunoj opravdanosti ovog zajma o kome danas govorimo.

Navedenim zajmom, između ostalog, obuhvaćeno je i Narodno pozorište u Nišu, o tome je govorila malopre koleginica narodna poslanica iz Niša, i ona podrazumeva obnovu postojeće zgrade Narodnog pozorišta, kao i izgradnju tzv. male scene u Nišu.

Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju srpskog pozorišta i prvi poznati pozorišni događaj zabeležen je u Nišu još davne 1883. godine i mislim da Niš zaslužuje ne samo renoviranje zgrade, već i izgradnju dugo očekivane male sale o kojoj danas želim da govorim.

Niš ima samo jedno Narodno pozorište i ono se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture, a ideja o izgradnji male scene postoji dugi niz godina. Mala scena za ljubitelje pozorišta, odnosno oni koji vole pozorište i te kako znaju o čemu pričam, mala scena namenjena je baš za predstave koje su rađene da bi se igrale na maloj sceni i ona podrazumeva jednu potpuno drugačiju interakciju sa samom publikom i jedan potpuno drugačiji doživljaj za one koji uživaju u predstavama koje se igraju na maloj sceni.

Sadašnje Narodno pozorište u Nišu raspolaže sa 390 sedišta u parteru i 156 na balkonu, a izgradnjom male scene bi se omogućilo igranje svih onih predstava koje iz tehničkih nemogućnosti do sada nisu mogle biti igrane na jednoj ovakvoj sceni.

Niš ima bogatu kulturnu baštinu. Festival glumačkih ostvarenja, poznati filmski susreti jesu ponos svih Nišlija i on se održava u gradu još od 1966. godine na letnjoj pozornici. U tom kontekstu pomenula bih da je nedavno letnja pozornica i obnovljena ulaganjem čak 15 miliona dinara koje je obezbedilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i to je ono što Nišlijama omogućava da uživaju u jednom ovakvom festivalu koji je potpuno jedinstven u ovom delu Balkana.

Kada govorimo o zgradama kulture, moram da pomenem i to da Niš još uvek nema adekvatnu zgradu muzeja, odnosno čini se da je najveći broj odvojenih objekata upravo onaj koji se nalazi u okviru Narodnog muzeja. Započeti su pregovori sa Vojskom Srbije o ustupanju određenih objekata od strane vojske, a koji se nalaze u njihovom vlasništvu, međutim, pregovori nisu završeni. Ja mislim da će to biti jedan od narednih koraka kada je reč o ovoj zgradi.

Moram ponovo da se vratim na temu male scene i improvizovanih pozorišnih scena. Možda javnost nije dovoljno upoznata sa time, ali Niš ima jedan fantastičan festival međunarodnog karaktera koji se zove Urban fest. To je jedan festival koji se u junu mesecu svake godine igra na otvorenoj sceni, da kažem pod otvorenim nebom, na različitim improvizovanim lokacijama u gradu. To je jedan svojevrsni mi ga zovemo maraton, pozorišni maraton koji imamo u gradu, i tada prosto važi parola pod kojom se igraju sve ove predstave, ceo grad je pozorište i zaista jeste tako. Ja bih volela da imate priliku da dođete u Niš da učestvujete u jednom takvom događaju, odnosno da ga doživite na način na koji ga mi iz Niša doživljavamo.

Iako je celokupni projekat planiran u iznosu od oko 30 miliona evra, od kojih 20 miliona evra zapravo podrazumeva zajam o kome danas raspravljamo, a preostalih 10 je planirano za izdvajanje iz budžeta Republike Srbije i uprkos tome što se Niš nalazi samo na okvirnoj listi, ja se nadam da će preostati dovoljno sredstava da se ovaj projekat realizuje i kada je reč o našem pozorištu u Nišu. Ja sam sigurna da Vlada Srbije ima dobru nameru u pogledu procene neophodnosti koji su to objekti u koje treba ulagati, a ja sam tu da u ime Nišlija zamolim prosto da se uzmu u obzir sve ove okolnosti koje sam navela prilikom odlučivanja o tome u koje će se zgrade ulagati.

Na kraju, umetnički izvođači „Jesenje sonate“, „Herostata“, „Mrtvih duša“, „Violinista na krovu“, „Gospođe ministarke“ i drugih velikih naslova koji se igraju u Narodnom pozorištu u Nišu zaslužuju da svoje umeće i svoj talenat pokažu u nekom novom, renoviranom i izmenjenom svetlu. Hvala lepo.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Sanji Jeftić Branković.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe SPS narodna poslanica Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege, građanke i građani Srbije, danas govorimo o zajmu koji je obezbeđen od Banke za razvoj Saveta Evrope, tačnije Narodna skupština na dnevnom redu ima Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam koji se tiče infrastrukture u kulturi.

Ovaj sporazum je potpisan u januaru mesecu ove godine i ako se ne varam od strane ministra finansija. I ne bi to ni bilo možda mnogo važno da neću reći ovo što ću reći, a to je da podržavam ovaj sporazum iz najmanje dva razloga. Prvi od njih je što se iz njega jasno vidi opredeljenje ove Vlade da osim budžetskih sredstava za kulturu, koja su ove godine negde oko 1%, u kulturu ulažu i sredstva iz drugih izvora. To je ona priča na koju se vraćamo kada smo razgovarali o budžetu i komentarisali da treba pomoći kulturi, da možda 1% nije dovoljno, ali da jeste dobar iskorak.

Drugo je što se, po mom mišljenju, radi o nekoliko kapitalnih institucija kulture od nacionalnog značaja i ulaganje dodatnih 20 miliona evra u infrastrukturu, i to u renoviranje, rekonstrukciju, modernizaciju i adaptaciju postojećih institucija kulture, kao što je Narodno pozorište u Beogradu, u Nišu, kao što je Muzej Jugoslavije i kulturni centri širom Srbije.

Ono što mene posebno raduje jeste što će zgrada stare železničke stanice, koja je deo kompleksa na Savskom trgu, biti istorijski muzej, koji sada, ako se ne varam, postoji na tri lokacije, i to umnogome otežava njegov rad, a time i brigu o istorijskom nasleđu koja za svaki narod predstavlja deo sopstvenog identiteta, pre svega. Ako sam dobro razumela, najveći deo tog muzeja biće posvećen srednjovekovnoj Srbiji i to je jako važno. Čuvanje istorijskih dokumenata, njihovo predstavljanje javnosti i stalno izučavanje prošlosti umanjuje mogućnost falsifikovanja istorije, a Srbija je u poslednje vreme bezbroj puta bila na udaru kojekakvih falsifikatora.

Ova tema usko je vezana za kulturu jer je, nažalost, ne samo istorija, već i naše kulturno nasleđe predmet pokušaja falsifikata.

Opet ću se vratiti na Kosovo i Metohiju, sasvim svesno, i reći da moram da upozorim da ne smemo dozvoliti da se prisvaja ono što je naše. To je zadatak Ministarstva kulture da se tome suprotstavi ovakvim pokušajima koji su nimalo retki i, čini mi se, sve agresivniji u poslednje vreme.

Obavezu poštovanja, čuvanja i promovisanja istorije Srbije imaju i druge nacionalne institucije i kada to kažem, pomenuću pre svega SANU. Nesporno je da mi možemo imati lični stav o svemu, osim o onome što je istorijsko nasleđe i kulturna baština, to ne smemo nikada sebi dozvoliti da zbog bilo kakvog populizma ili momenta koji bi nam doneo popularnost zanemarimo i stavimo u drugi plan. Ako ne sačuvamo kulturno nasleđe Kosova i Metohije, o tome je pre mene, čini mi se, govorio kolega Stefan, nasleđe koje su nam ostavili Sv. Sava, Stefan Nemanja i ostali srpski vladari iz dinastije Nemanjića, to znači da smo se odrekli svojih predaka, ali u dobroj meri i sebe, i da smo time odustali i od svoje budućnosti. Na to prosto nemamo pravo, jer moramo imati svest da je to bilo i biće naše.

Kada govorimo o obnovi važnih institucija kulture koje treba da čuvaju naše kulturno i istorijsko nasleđe, želim da podsetim i na to da je u proteklih 20 godina na teritoriji Kosova i Metohije uništeno mnogo našeg kulturnog blaga. Vankuverska deklaracija UN iz 1976. godine kaže precizno: „Neotuđivo je pravo svake zemlje da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije“. Dakle, naše pravo na kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji proističe iz našeg istorijskog prava, ali i iz međunarodnih dokumenata, kao što vidite.

Priština je ne tako davno probala da na račun Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške čak uđe u UNESCO. Na veliku sreću, prepoznali smo jednu takvu težnju i energičnom i uspešnom diplomatskom akcijom celog državnog vrha, ali pre svega ministra spoljnih poslova u to vreme, aktuelnog predsednika Skupštine, Ivice Dačića, sprečili smo taj pokušaj. Iako, moram priznati da niko od nas nije čuo za slične pokušaje od strane neke samoproglašene i nepriznate države koje imaju potrebu da falsifikuju pre svega svoju istoriju.

Ono što je vrhunac cinizma jeste u činjenici da su iste te manastire na osnovu kojih su probali da dobiju članstvo u UNESCO nemilosrdno palili i rušili u proteklom periodu. Samo kratko da se vratim na to da je preko 150 crkava i manastira zapaljeno. Ovo su zvanični podaci UNESCO-a, da je pokradeno preko 10.000 vrednih ikona, da je oštećeno oko 5.300 nadgrobnih spomenika na oko 256 srpskih pravoslavnih grobalja. Koliko je sve pokradeno dokumenata i knjiga istorijskih to se još uvek ne zna, ali je jasno da im je krajnji cilj da ponište sve što je srpsko na toj teritoriji, ne bi li nekako uspeli da dokažu da to nikada srpsko nije ni bilo.

Ono što je simpatično jeste da su u popisu koji su Turci sproveli 1455. godine stanovništvo u tadašnjem kosovskom vilajetu se ustanovilo da je tamo živelo 46 albanskih porodica u 23 sela, ali im to nije smetalo da tvrde da su manastiri iz 12, 13, 14. veka gradili baš oni. Neću im više posvećivati pažnju.

Ono na šta takođe hoću da skrenem pažnju jeste opasan proces, a to je revitaliziranje odnosa prema srpskoj nacionalnoj istoriji, a time i prema istorijskim događajima i činjenicama. Imamo naviku da sve češće koristimo izraz „negovanje kulture sećanja“, čak i na formalnom nivou. Šta znači „kultura sećanja“ kada su u pitanju istorijski događaji? Sećanje ne obavezuje, obavezuje pamćenje i čuvanje i bilo bi dobro da ovakav jedan pristup promenimo, jer nova kultura ne sme da zatre kulturno nasleđe i da zatre temelje na kojima je nastala pre svega Srbija, naš narod i Srpska pravoslavna crkva kao takva.

Na ozbiljan posvećen državnički odnos prema istoriji i kulturnom nasleđu obavezuju nas i najnoviji pokušaji falsifikovanja činjenica u Jasenovcu, i o tome se ovde govorilo, kao logora smrti za Srbe, Jevreje i Rome. Mi jesmo delom odgovorni što tvrde i kruže različita tumačenja, različite brojke. Sigurna sam da se to Jevrejima ne bi desilo. Videli smo reakciju javnosti koja se podigla i uznemirila zbog filma „Dara iz Jasenovca“ i moram da naglasim da mi u našim poslaničkim redovima imamo svoju Daru iz Jasenovca, to je naša Smilja Tišma. Ona je živi svedok svih tih užasnih zločina kakve ne pamti čovečanstvo od nastanka. Ja ne znam šta se može porediti sa Jasenovačkim logorom za decu. Mislim, da to niti pamti istorija, a nadam se da se u budućnosti nikada neće ni desiti. Na nama je da negujemo „kulturu sećanja“, da istražimo sve do kraja i sačuvamo svaki dokaz i svaki dokument i da čujemo svaku priču koliko god bila ona potresna iz tog perioda.

Na kraju da se vratim i na sam zajam za infrastrukturu u kulturi. Simbolično ću reći da ovim infrastrukturnim projektima kojima će se finansirati iz zajma Banke za razvoj Sveta Evrope udarimo još jači i dublje temelje našoj kulturi u oba strateška segmenta i u očuvanju kulturne baštine ali i u stvaranju nekih novih kulturnih sadržaja.

Ne zaboravimo da je kultura jedan od segmenata kojima se čuva ili gubi identitet jednog naroda. Da ne budem pogrešno shvaćena, jer to ne želim, Srbija je multikulturalno društvo i podjednako brine i o kulturnim dostignućima svih nacionalnih manjina koje sa nama ovde žive i to jeste naše najveće bogatstvo. Odnos prema tome, poštovanje svega toga jeste na ponos Srbiji. Međutim, to nikako ne znači da treba u bilo kom trenutku dozvoliti poništavanje svog kulturnog, istorijskog i nacionalnog identiteta. Zaista ne mislim da bilo ko od nacionalnih manjina, a koje žive u Srbiji ima takvu težnju osim tog pokušaja u južnoj srpskoj pokrajini koji je na žalost delom posledica i činjenice da kada nemate svoju istoriju, a želite da pripadate Evropi, onda pribegavate svemu pa i lopovluku. To je pitanje morala, a tu se o moralu odavno ne može govoriti.

Naglasiću da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje svakako podržati Predlog zakona o zajmu koliko god, a kad god kažemo zajam uznemirimo građane koji nas slušaju, ovoga puta ovo je zaista zajam koji je za dobrobit države Srbije i građana u njoj. Hvala vam.

Zahvaljujem se, zamenici predsednika poslaničke grupe SPS.
Reč ima narodni poslanik, Samir Tandir. Izvolite.
Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je tri minuta.

Hvala predsedavajuća.

Koleginice i kolege narodni poslanici, na početku želim da istaknem da je predsednik Srbije, danas u Sarajevu gde uručuje donaciju vakcina tamošnjim vlastima, članovima predsedništva. Želim da se zahvalim predsedniku Srbije, da je to gest koji dokazuje dobrosusedske odnose, koji dokazuje težnju naše zemlje za pravljenjem najboljih mogućih odnosa među narodima u regionu i jedan od delova sporazuma između Stranke pravde i pomirenja i SNS jeste unapređenje odnosa između bošnjačkog i srpskog, srpskog bošnjačkog naroda, između Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine. To je gest koji svaki dobronameran građanin i ove zemlje i regiona mora da pozdravi. Iskreno se nadam da će ljudima u Bosni i Hercegovini ta donacija svakako dobro doći i da će stići do onih koji su najugroženiji.

Zakon o kome danas raspravljamo zajam za sredstva infrastruktura u kulturi je jako važan zakon. Mi ćemo za njega glasati. Mislim da je neophodno izdvajati mnogo veća sredstva kada je kultura u pitanju, pogotovo u delove naše zemlje koje zovemo da su unutrašnjost. Dolazim iz Sandžaka. Stanje institucija u oblasti kulture, pogotovo kada je u pitanju infrastruktura jako loše.

Međutim, mnogo je lakše napraviti jednu zgradu nego promeniti navike, uticati na obrazovanje i na kulturu jedne generacije.

Pozivam Ministarstvo kulture u čijem je portfelju i informisanje da malo više obrati pažnju na sadržaje koje naša deca gledaju na TV i sadržaje koji su im dostupni kada govorimo o obrazovanju kroz udžbenike, kroz sva druga nastavna sredstva i kroz sadržaje koji su dostupni kroz štampu. Znači, moramo jasno da vodimo računa ako želimo da imamo odgojene generacije koje znaju šta je to kultura.

Posebno hoću da istaknem loše stanje u oblasti kulture u sandžačkim opštinama.

Opština Sjenica nema muzej, nema zgradu muzeja i treba investirati u to. U Prijepolju biblioteka nema svoju matičnu zgradu. Krov Doma kulture u Prijepolju prokišnjava. Biblioteka u Sjenici funkcioniše na 45 m2.

Mislim da ova sredstva trebaju tu da budu usmerena, da sva sredstva ne završe u Beogradu, jer ako želimo da nam Srbija i naša zemlja celokupna ne ostane pusta moramo ravnomerno razvijati našu zemlju. Ne možemo sve investirati u Beogradu. I naša deca u Prijepolju, u Novom Pazaru i u Svrljigu moraju da imaju pozorište i bioskop i muzej i biblioteku.

Hvala.

Zahvaljujem se predsedniku poslaničke grupe Stranka pravde i pomirenja - Ujedinjena seljačka stranka.
Sledeći na listi je potpredsednik Narodne skupštine, Radovan Tvrdišić.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici.

Ako je ikada iko u Srbiji sumnjao da li je kultura značajna, posle zadnjih nekoliko nedelja je moglo da se utvrdi da je ona veoma značajna.

Dakle, ona ima tu sposobnost da dotakne tu najdublju crtu, najdublju srž naše duže. Ovo što se dešava, posebno posle prikazivanja filma „Dara iz Jasenovca“ i posle otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, pokazuje da je kultura veoma bitna u Srbiji.

Zašto je odjednom postala toliko bitna? Zato što se u ova dva primera pokazalo da država Srbija, konačno ide putem povratka kulturi pamćenja, konačno prepoznavanju suštinskih, temeljnih tački svog identiteta i zato je film „Dara iz Jasenovca“ proizvela takvu reakciju, zato je izazvala toliko negativnih i pozitivnih, svakih drugih reakcija. Zašto? Zato što je pokazala da posle 80 godina srpski narod koji nije jedini koji je stradao, ali jeste jedini koji nije progovorio o svom stradanju. I posle 80 godina konačno je u formi filmskog izraza napravljen film o stradanju srpskog naroda.

To je jedna vrsta neverovatnog presedana da pripadamo narodu koji nije imao snage ili mogućnosti da na svom jeziku, da na srpskom jeziku progovori o svom sopstvenom stradanju.

Zbog toga je taj film izazvao tolike reakcije, jer pokazuje jednu vrstu odluke, jednu vrstu sposobnosti da se krene u pravcu povratka kulture pamćenja.

Na isti način je bila reakcija oko otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji. Sve priče o estetici, sve priče o arhitekturi, sve priče o ne znam kakvim nijansama koje nam se ne sviđaju suštinski su pokrivka za najveći problem koji ovaj spomenik izneo, a to je problem za neke što se srpski narod i srpska država okreće kulturi pamćenja.

Ovde treba dobro razdvojiti kulturu pamćenja od kulture sećanja, jer sećanje je obično vezano za jednu generaciju. Kultura pamćenja na kojoj je jevrejska država izgradila identitet i na kojoj je postala ono što je danas, je jedna vrsta sinhronizovanog sintetičnog odnosa prema slikama, prema filmovima, prema određenim ritualima koji izjašnjavaju i objašnjavaju tu vrstu odnosa neke države.

Dakle, kultura pamćenja je ključna, pa i u ovom današnjem zakonu o kome pričamo i zbog toga je posle prikazivanja tog filma i posle otvaranja spomenika Stefanu Nemanji logično bilo da se ta kultura preliva i posle inicijative predsednika Srbije upućenog ka Vladi, da se udžbenici pod kontrolom države iz predmeta istorije, geografije i srpskog jezika, konačno, puste našoj deci, odnosno da konačno imamo pravo i mogućnost da imamo svoju vizuru naše istorije, našeg jezika i onoga što smatramo ključnim stvarima vezanim i za geografiju.

Dakle, i tu se nastavlja kultura pamćenja. Dolazimo do današnjeg Predloga zakona, odnosno zajma koji upravo tom logikom, idući tom pričom o kulturi pamćenja koja se naravno pominje i u strategiji, koju uskoro očekujemo, koji idući tom logikom dolazi do onoga što je veoma bitno, a to je infrastruktura za čuvanje tog pamćenja.

I u ovom Predlogu je vrlo bitno i meni veoma drago što se, osim pomoći za infrastrukturne objekte, u ovom trenutku su od vitalnog značaja za čuvanje tog pamćenja, govori se i o digitalizaciji, čime pokazujemo kao država da smo svesni i spremni da prepoznamo trenutak u kome živimo, da prepoznajemo svet koji se menja, da prepoznajemo ključne trendove u tom svetu koji se menja, da razumemo da je digitalizacija proces koji mi ne možemo preskočiti i da ako je već digitalizacija neminovnost onda je treba staviti u svoje ruke.

Na taj način kroz prihvatanje procesa digitalizacije, kroz prihvatanje svega onoga što možda i nismo u dovoljnoj meri upućeni, a tiče se rada na nivou eUprave sa kojim konkretno i ja nisam bio do kraja upućen dok nismo kroz pododbor vezan za digitalizaciju koji smo pre neki dan održali nisam shvatio u kom stepenu je jedna vrsta državnog suvereniteta na prostoru digitalizacije izvršena i kroz formiranje tog Data centra u Kragujevcu koji na taj način stavlja jednu vrstu povećanog državnog suvereniteta iz oblasti digitalizacije.

Dakle, stalno vrtimo, mislim da je to ključna tačka o kojoj stalno treba da ponavljamo, kultura pamćenja, a ne možemo govoriti o kulturi pamćenja ako ne pomenemo srpski jezik.

Srpski jezik je najveća žrtva tržišnog koncepta vrednosti, robovanja trendovima, mnogo puta i političkih logika, sitnog ćara trenutnih. Srpski jezik je nažalost, što radom nekih koji su imali cilj da ga unište, a što našim ne delovanjem bio velika žrtva tog procesa tranzicije. Evo, ta reč tranzicija, opet strana reč, kao što je strana reč i transparentnost umesto jasnost, dakle, na mnogo nivoa je taj srpski jezik napadnut.

Da ne pričamo o čuvenoj psihološkinji, da pričamo da više imate problem kako nekog da nazovete, a da ga ne uvredite, da ne pričamo i o onome što mene posebno boli, a to je što smo pridev – srpski, počeli da izbacujemo kao potreban uopšte, zato što nam je neko rekao da to nije politički korisno.

Ako Srpska akademija nauke i umetnosti kao prvu reč stavi pridev srpski, koji je po Vujakliji sinonim za srpski narod i državu, zašto je onda problem da isto radimo na svakom nivou.

Po mojoj logici, idući za logikom ljudi koji su veoma stručni, a to je u stvari najstručnija institucija, Srpska akademija nauke i umetnosti, ja, na primer, lično smatram da treba da bude srpski fudbalski savez, srpski košarkaški savez, ali, ja nisam stručnjak, nisam lingvista, ali postoje ljudi koji su stručnjaci i kojima treba da prepustimo da oni definišu šta jeste, a šta nije ispravno.

Ovako dolazimo u situaciju da su jezici svih nacionalnih manjina zaštićeni, i apsolutno treba na svaki način da budu zaštićeni, a srpski jezik nije zaštićen u dovoljnoj meri.

Siguran sam da u skladu i sa Strategijom o razvoju kulture, koju ćemo uskoro, nadamo se, dočekati ovde u parlamentu, sa Poveljom o jedinstvenom srpskom kulturnom prostoru, koja je takođe potpisana i u kojoj se naznačuje neophodnost potrebe za sistemsku borbu za očuvanje sprskog jezika i pisma, i naravno, sa Ustavom kao ključnom i temeljnom tačkom odakle sve potiče i odakle sve proizilazi.

Nadam se da ćemo uskoro doći do situacije da tu kulturu pamćenja prenesemo i na prostor srpskog jezika u nadi da će ovdašnji i ovaj sadašnji saziv prisustvovati i toj vrsti jednog pomaka, naravno da podržavam da ovakav jedan predlog zakona se usvoji i ja ću u danu za glasanje glasati za taj zakon.

Hvala.