Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dr Orliću, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, pošto su moje kolege dosta toga rekle već o ovom sporazumu, dozvolite samo dve rečenice o njemu da kažem, a to je da ću podržati ovaj sporazum.

Zašto? Zato što predstavlja jedan ambiciozni projekat, jer je zamišljen tako da njegovom primenom region zapadnog Balkana postane deo zajedničkog vazduhoplovnog tržišta EU pre formalnog pristupanja u EU. To je jedan od osnovnih razloga pored mnogih, zbog čega ću podržati ovaj deo.

Poštovani potpredsedniče, dr Orliću, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas, zbog današnjeg i sutrašnjeg datuma, neću namerno govoriti o našim političkim protivnicima, a imao bi mnogo toga šta da kažem o njima.

Na početku, dozvolite da se zahvalim Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, odnosno što je smogao snage da na današnji dan upravo izda zbornik pod nazivom - "NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju (Republiku Srbiju), da se večno pamti", u kojem su pisali svetski stručnjaci od Meksika, Rusije, Grčke, Slovenije i da dalje ne nabrajam.

Hvala Ministarstvu prosvete i bivšem ministru Šarčeviću na pomoći koju je pružio Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane ministru Vulinu i dr Nebojši Stefanoviću.

Danas, poštovani građani Srbije se navršava 22 godine od zločinačke agresije NATO na našu otadžbinu. U 50 godina postojanja NATO saveza, agresija na SRJ je prvi agresivni rat koji je NATO savez vodio.

Agresija je izvršena po odluci NATO-a odnosno SAD bez mandata SB UN, jer to je veoma važno naglasiti. Agresijom su prekršene sve norme međunarodnog prava i sistem međunarodnih odnosa uspostavljen Poveljom UN.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, moram da naglasim, neke zemlje su učestvovale protivno Ustavu i zakonima svojih zemalja da ih ne nabrajam zbog vremena.

Za 78 dana, dakle od 24. marta do 9. maja 1999. godine na našu zemlju učestvovala je borbena avijacija NATO i što je vrlo važno, čak i pomoćna avijacija NATO izvršila je agresiju na našu zemlju.

Borbena avijacija NATO izvršila je 18.168 naleta u kojima je izvršeno 2.300 napada i oko 8.200 vatrenih dejstava. Što se tiče pomoćne avijacije NATO-a, ona je izvršila 7.927 letova.

Poštovani narodni poslanici, NATO je lansirao 415.000 projektila, sa oko 22.000 tona najubojitijeg tereta. Lansirano je oko 350.000 kasetnih bombi. Agresija je izvršena od oko 1.040 aviona i oko 1.000 krstarećih raketa. NATO bombe i rakete ubile su 88 dece, od toga 22 deteta albanske nacionalnosti do 14 godina.

Prva nevina i bespomoćna žrtva bio je sedamnaestogodišnji Senad Dacić iz sela Bresnik kod Požege. On je 25. marta 1999. godine naišao na kasetnu bombu. Najmlađa žrtva su bile bezimena beba albanske nacionalnosti spaljena u naručju majke u Koriši i jedanaestomesečna devojčica srpske nacionalnosti Bojana Tošović. Ubijena je 11. aprila u selu Merdare kod Kuršumlije u naručju oca Božina na stepeništu porodične kuće.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dana 17. aprila 1999. godine u 21.30 u Batajnici za vreme dejstava avijacije NATO od eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić na noši. Njena smrt postala je simbol stradanja, patnje dece Jugoslavije u brutalnoj agresiji NATO-pakta.

Naše snage oborile su za 78 dana agresije dva aviona, F-117A i avion F-16C, devet bez pilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i četiri velika projektila. Pored ovog, snage PVO prema oceni uslova i elemenata gađanja pogodile su i verovatno oštetile i još 36 aviona.

General Klark u svojoj knjizi koja se zove „Moderno ratovanje“ priznao je da se još jedan avion Harijer srušio u Jadransko more južno od Ulcinja.

Zvanični podaci vojske Jugoslavije, Novi glasnik br.5 od 2000. godine su da je protivvazdušna odbrana vojske Jugoslavije oborila 61 borbeni avion, sedam helikoptera, 30 bezpilotnih letelica i 338 krstarećih raketa.

Poštovani građani, uvaženi narodni poslanici, šta kažu SAD? Institut za odbranu i spoljnu politiku SAD je još 9. maja 1999. godine saopštio da je NATO u sudaru sa vojskom Jugoslavije, citiram – već izgubio 36 aviona, osam helikoptera i šest bezpilotnih letelica, završen citat.

Zbog vremena samo da kažem ko je osudio NATO agresiju na našu zemlju. Generalni sekretar UN Kofi Anan je tek kada je NATO projektilom 17. aprila 1999. godine usmrtio trogodišnju Milicu Rakić, smogao snage da kaže da su u Jugoslaviji, citiram - pogaženi pravo i pravda, završen citat. Predsednik Kine Đang Ceming je od SAD zatražio citiram - da odmah zaustavi agresiju na Jugoslaviju, završen citat.

To su dame i gospodo zatražili i predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, predsednik Ukrajine Leonid Kučma, predsednik Rusije Boris Jeljcin, Vlada Indije i mnoge druge slobodoljubive zemlje sveta. Srbija i narod Srbije će im to večno pamtiti.

Potpredsednik Parlamentarne skupštine OEPS Bili Vimer je rekao, citiram - ovo je crni dan za svet, dan kada su Povelja UN i međunarodno pravo brutalno pogaženi, završen citat.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Republika Srbija je 1999. godina vodila odbrambeni rat. Bila je to odbrana zemlje od agresije spoljne NATO-a i oružane pobune unutar zemlje koje su predvodili teroristi OVK-a na teritoriji naše južne srpske pokrajine. I kao što u ovom zborniku kaže - da se večno pamti.

Na kraju, naš predsednik Vučić, vrhovni komadant i vrhovni komadant je tvorac politike vojne neutralnosti i odbrambene sposobnosti Srbije, vodi politiku mira u regionu i svetu, politiku zdravlja u ovim pandemijskim uslovima naših građana i politiku ubrzane modernizacije Srbije. Živela Srbija, živeo naš predsednik.

Zahvaljujem gospodine Atlagiću.

Preostalo vreme poslaničke grupe je 26 minuta.

Reč ima prof. dr Vladimir Marinković.

Hvala potpredsedniče Orliću.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sigurno je da je NATO agresija koja se dogodila i koja je sprovedena protiv tadašnje SRJ pre 22 godine jedna od možda i najvećih sramota modernog zapadnog sveta koja im se dogodila u proteklih nekoliko vekova.

Sedamdeset devet dana besomučnog i brutalnog bombardovanja, više hiljada izgubljenih života, ekološka i ekonomska katastrofa za našu zemlju, naravno da nam ne dozvoljavaju da ove događaje iz bliske prošlosti zaboravimo i naravno da dobro razmislimo o tome kada ćemo uspeti da oprostimo i koliki će period proći do toga da oni koji su to uradili, sa kojima danas moramo da sarađujemo kada ćemo moći da normalizujemo i uspostavimo potpuno normalne odnose i odnose koji su u punom kapacitetu.

Ono što je još važnije napomenuti je da, sem toga što je naša zemlja bombardovana gotovo ekonomski uništena i devastirana, to je da smo mi i dan-danas posle 22 godine optuženi za genocid, da smo izloženi jednoj ogromnoj, snažnoj ofanzivi kosovskih Albanaca i njihovih mentora širom sveta i da, naravno, na sve te optužbe moramo da odgovorimo, iako smo optuživani za genocid, kako oni to govore i promovišu u stranim centrima moći, i silovanja preko 20 hiljada žena i raznorazna nepočinstva koja su, naravno, plod njihove ogromne i snažne propagande protiv naše zemlje, ono što treba da uradimo je da sagledamo našu poziciju i da je na dnevnom nivou jačamo.

To je ono što je uradio predsednik Vučić, s obzirom da je 2014. godine nasledio državu koja po tom pitanju, po pitanju geopolitike, po pitanju ekonomskog osnaživanja, po pitanju jačanja naše pozicije na globalnom nivou, nije uradila gotovo ništa i nije uradila gotovo ništa zato što smo imali neodgovorne političare, ljude koji nisu znali šta je država, ljude koji nisu bili definitivno patriote i koji su se mnogo više o tome šta će biti sa našom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom, šta će biti sa našim građanima, bavili time kako da napune svoje džepove i kako da sklone pare koji su oteli od domaćih kompanija i od građana Republike Srbije.

Ono što je predsednik Vučić uradio i ono što je najznačajnije danas da se kaže to je da je on od Srbije stvorio jednog relevantnog partnera za ceo svet, jednu pouzdanu zemlju, ali zemlju koja se svakodnevno vojno, ekonomski, socijalno i na svaki drugi način osnažuje, zemlju koja ima svoj integritet, koja ima svoje crvene linije. On je to pokazao i u Vašingtonu prilikom vašingtonskih pregovora i pokazao da je Srbija zemlja koja ima dostojanstvo, koja ima svoj ponos i koja više ne daje za pravo, dakle apriori, zapadnim centrima moći da ovde mogu da rade šta god hoće. Srbija nije njihov dominion od 2014. godine, Srbija je samo zemlja koja želi da sarađuje, koja želi da se modernizuje, koja želi da pripada toj porodici zapadnih i razvijenih evropskih zemalja, ali koja to želi da radi na ravnopravnim i partnerskim osnovama.

Nama u to vreme 1999. godine, nažalost, nije išla ni svetska geopolitika. Moram da napomenem da je u ovaj sukob uvučena i Kina. I Kina neće zaboraviti bombardovanje njihove ambasade za vreme bombardovanja SR Jugoslavije. Čini se da je zapadni svet i međunarodna zajednica tada htela da opere svoju nesposobnost, s obzirom da je izgubila dizgine i u sukobu u Africi, gde je u samo nekoliko meseci život izgubilo 800 hiljada ljudi u konfliktu Ruandi i u nekim drugim konfliktima.

Srbija je kao zemlja koja se pokazala kao možda jedina slobodarska u to vreme i u tom periodu u celoj Evropi, koja je želela da očuva svoj integritet, svoje mišljenje i svoje pozicije, očigledno platila za njihovu nesposobnost, za njihove greške i očigledno je, ja to moram teška srca da priznam, da smo platili zato što smo mala hrišćanska pravoslavna zemlja u srcu Evrope.

I ja mislim da će u svetskoj istoriji ostati to zapisano da pred četvrtu industrijsku revoluciju, u srcu Evrope, zemlja koja je uvek bila slobodarska zemlja, koja je uvek bila na pravoj strani istorije, koja se borila sa saveznicima, branila svetski poredak, branila ekonomske slobode, branila ljudska prava, branila političke slobode, bila uvek prva na braniku odbrane tih prava, uz ogromne žrtve, uz ogromne žrtve platila je za sve ono što je zapad imao kao greške u tim 90-im godinama. Mogli smo da vidimo kako su se te njihove avanture završavale na Bliskom istoku i na drugim delovima sveta, gde nijedna takva intervencija nije urodila plodom.

Nažalost, moram da kažem i to da naša zemlja u to vreme nije imala prijatelje. Zahvaljujemo se svima na saopštenjima, na pisanoj, usmenoj podršci, ali je razlika između Srbije tada i Srbije 2021. godine što je Vučić od Srbije napravio zemlju koja ima pouzdane partnere i prijatelje, koji ulažu ovde svoj kapital, koji su spremni da sarađuju sa nama u oblasti odbrane, da nam prodaju dobro i najkvalitetnije moguće oružje, jer jednostavno koliko ste danas vojno snažni, koliko je danas vaša ekonomija snažna, koliko uspevate da obezbedite radnih mesta, tolika će biti i vaša moć odvraćanja i vaš integritet i pozicija ne samo na regionalnom nivou, nego na svim mogućim nivoima, i u Evropi i na globalnom nivou.

Na kraju, da kažem da je Vučić uveo u našu politiku posle toliko godina nešto što je od strateškog značaja, a to je kultura sećanja. Nas danas nije sramota da govorimo o tome da jeste strateški interes Srbije da sačuvamo naš narod u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, da sarađujemo sa njihovim institucijama, da branimo i štitimo interese našeg naroda gde god on živeo. Koliko god neko govorio o tome da mi govorimo danas o nekom srpskom svetu, o nekoj novoj Vučićevoj doktrini, o srpskom svetu, mene nije sramota da kažem, iako ta doktrina ne postoji, postoji samo zaštita državnih i nacionalnih interesa, zaštita srpskog naroda, ona nikoga ne ugrožava, ona samo pokazuje da Srbija konačno ima dostojanstvo i da pokazuje i iskazuje pravo koje imaju i drugi narodi i druge države širom sveta. Mislim da je to Aleksandar Vučić definitivno postigao.

Da završim, na kraju, uvaženi ministre, što se tiče avio-saobraćaja, što se tiče sve ove infrastrukture, sve ono što radite u proteklih nekoliko meseci je jednostavno nešto što prati politiku, ciljeve i strategiju predsednika Aleksandra Vučića u unapređenju te tzv. tvrde infrastrukture. Vi kao neko ko dolazi iz turističkog biznisa, ko je jedan od možda i najliberalnijih ekonomista i ekonomskih pogleda u ovoj zemlji, koji podrazumeva i promoviše jačanje tržišta, jačanje liberalnih vrednosti u tom ekonomskom domenu, mislim da može mnogo toga da uradi u tome da kada se završi ova kriza izazvana koronom unapredimo tu infrastrukturu i da još više putem poslova kao što je urađeno sa „Etihadom“, sa Aerodromom „Nikola Tesla“, takvom vrstom partnerstava koja su proizvod geopolitičkih prijateljstava koje je Aleksandar Vučić napravio da idemo napred sa razvojem turizma, većim prihodima, jačanjem infrastrukture i jačanjem Srbije u svakom domenu, pa i ovom naravno vojnom i odbrambenom o kojem su danas sve kolege govorile, što je valjda i na neki način izraz dobrog i lepog vaspitanja.

Nije jednostavno, logično je da svako od nas danas malo posveti vremena i govori o onome što nam se desilo pre 22 godine i što nikada SNS i predsednik Aleksandar Vučić neće dozvoliti, zahvaljujući svojoj politici ljubavi prema svojoj zemlji, patriotizmu koje se izražava na pravi način. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Mirković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, ja ću za razliku od prethodnih mojih kolega poslanika koji su govorili pre mene početi sa onim o čemu smo ovde danas diskutovali i vi kao ministar ste imali odlično izlaganje, a tiče se onoga što je danas na dnevnom redu.

Pre svega, gospodine ministre, želim da vam kao narodni poslanik pružim podršku jer je iza vas težak period gde ste samo sprovodili politiku SNS, borili se za svaki kilometar auto-puta, sledili ste odgovornu politiku predsednika Aleksandra Vučića, a jedino što su našli da vam zamere jeste nešto što je izvučeno iz konteksta na jednom obilasku radova na putevima i to je bio pokušaj da se baci senka na sve ono što ste do sada uradili. Kao što ste vi pružili podršku mladim poslanicima i kao što ste se obratili nekima pojedinačno i lično, tako želim da znate da ćete i u nama poslanicima uvek imati podršku za one stvari koje su od opšteg značaja i interesa za građane Republike Srbije.

Kada pričamo o avio prevozu, kada pričamo generalno o napretku naše zemlje i u ovom segmentu, ne možemo da se ne osvrnemo na neke konkretne podatke. Dakle, evo, samo ću uzeti iz tri primera gde se jasno vidi gde je Srbija bila negde do 2012. godine, a gde je danas. Do 2012. godine mi smo imali dva međunarodna aerodroma danas ih imamo tri. Beogradski aerodrom ili aerodrom „Nikola Tesla“ tih godina je imao tri miliona putnika, podatak je iz 2011. godine. Ako uzmemo 2019. godinu kao poslednju relevantnu godinu pre ove korona krize taj podatak i ta brojka prelazi čak šest miliona ljudi, što znači da smo uspeli da dupliramo broj putnika na našem aerodromu u Beogradu. Ako uzmete u obzir, aerodrom u Nišu je 2014. godine, nisam mogao da poverujem da je taj podatak takav, ali sa više strana sam uporedio, samo 1.300 putnika je koristilo usluge tog aerodroma dok već 2019. godine ta brojka je čak preko 420.000.

Ako samo uzmete ovaj primer vidite koliko napredujemo i kao zemlja i kao svest u ljudima koliko možemo da verujemo svakom našem kapacitetu koji posedujemo, a i koliko razvijamo svoje sopstvene kapacitete.

Ovde ste pričali o drugim aerodromima, pričali ste o mnogim stvarima koje su, složićete se sa mnom do pre sedam ili osam godina bili apstraktni. Dakle, mi danas pričamo i o novim međunarodnim aerodromima koje ćemo otvarati. Pričamo o ulaganjima koja su nekada bila na poslednjem mestu onih koji su do juče vodili državu, a i to poslednje mesto nikada ne bi došlo na red, jer je njima na prvom mestu bio lični interes. Ono što je negde bilo na vrhu liste njihovih prioriteta ni to nisu ispoštovali, jer su se bavili ličnom promocijom, ali iznad svega ličnim bogaćenjem.

Vaše prisustvo, poštovani ministre ne mogu da propustim, a da ne spomenem i ono što ulažemo i u puteve, u auto-puteve, što ulažemo u putnu infrastrukturu. Znate kako, vi ste malopre napomenuli gde se sve rade putevi i šta je sve u izgradnji. Mislim da je najbolji podatak da mi danas nemamo jedan slobodan kamion koji nije negde na nekom putu i ne služi izgradnji nekog puta i to samo govori koliko se naša zemlja danas razvija.

Želim, poštovani ministre, da vi što češće dolazite u Skupštinu, da imate što češće ovakve i predloge i zakone i odluke i kako god se to u narednom periodu bude definisalo, jer je za građane jedino bitno da se naša zemlja razvija, da se naša zemlja gradi. To ćemo uspeti jedino odgovornom politikom kada vodite računa o svakom dinaru koji imate na raspolaganju.

Znate, opravdano građani nekad sumnjaju da li će se završiti neki put, da li će do njih doći asfalt, da li će auto-put baš biti izgrađen u tom roku koji je predviđen, jer morate da znate i da to sagledate iz ugla građana koji su glasali za nas. Do 2012, 2013. godine mogu su ih lagali. Svašta su im obećavali. Znate, imali ste situaciju po gradskim opštinama ovde u Beogradu, da ne ulazim sad kako se to dešava negde po unutrašnjosti gde gradonačelnik dođe, gradonačelnik bivši Dragan Đilas, dođe dve nedelje pred izbore, izvuče mašine „Beograd puta“, obeća da će biti urađeno 100 ili 200 metara asfalta, a onda kako prođu izbori on im uradi 50 metara i vrati te mašine. Zašto? Da bi mu poslužile za neke republičke ili predsedničke izbore. I, sa pravom građani nekad su bili skeptični da li će se sve to na taj način i odvijati i dešavati.

Od dolaska SNS na vlast predsednik Aleksandar Vučić je zacrtao jasno koji su to ciljevi, a oni se svi svode na bolju budućnost i bolji život svih građana Republike Srbije gde god da oni žive i drago mi što smo u prilici da vidimo da i vi pratite taj tempo iako, kao što sami kažete, dolazite iz privrede.

Dakle, i privreda i ovo mesto koje sada obavljate, tj. mesto na kome se danas nalazite, funkcija koju obavljate, jako slično funkcionišu. Ako radite, ako se borite i ako sve posmatrate domaćinski imaćete rezultate. Ako to ne činite nećete stvarati rezultate i vrlo brzo će građani proceniti da li ste sposobni da obavljate tu funkciju ili niste.

Polako ću završavati. Moje kolege su danas mahom svoje obraćanje počinjale sa onim što je negde danas svima najjači utisak, a to je 22 godine od početka NATO agresije. Ja ću se osvrnuti na to, ali samo iz jednog drugog ugla, niko od mojih prethodnih kolega poslanika se nije osvrnuo na to.

Raznorazni predstavnici bivšeg režima DS, da li je to Vuk Jeremić, da li je to Dragan Đilas, Boris Tadić, na dnevnom nivou se osvrću na bilo koju temu i znaju da kritikuju bukvalno svakog ko danas predstavlja vlast i znaju da kritikuju i onog ko nema veze sa SNS i ne čini vlast, ali jednostavno podržava politiku koju sprovodi Vlada. Ali, ono što je meni danas zapralo i oči i uši jeste činjenica da se ama baš niko od njih danas nije prisetio ovog datuma, da baš niko od njih se nije osvrnuo na taj 24. mart 1999. godine. Ja sam na današnji dan, pre 22 godine, imao svega 10 godina i sećam se kako je sve počelo i čitanjem obaveštenja na vestima da smo ušli u ratno stanje i sećam se da je odmah u 20 i 10 krenuo film „Boj na Kosovu“ i pamtim svaki taj dan i svake godine nakon tog 24. marta 1999. godine ja imam pomešano osećanje.

Jako boli i iritira svakog građanina Srbije kada oni ljudi koji danas Aleksandra Vučića i SNS optužuju za nedostatak patriotizma. Baš na današnji dan se ne sete da posvete jedan Tvit ili jedan tekst na društvenim mrežama koje su im prepune koje kakvih napada, izmišljotina na SNS i predsednika Aleksandra Vučića. Patriotizam nisu samo reči, patriotizam su dela. Patriotizam su i borbe za nove škole, za svako novo radno mesto, za bolnice, za domove zdravlja, ali i za svaki kilometar i puta i kanalizacione infrastrukture i vodovoda i svega onog što našim građanima čini bolji život.

Bombardovanje je i NATO agresija nad našom zemljom je nešto što svi dobro pamtimo ali moramo svi zajedno da se okrenemo i budućnosti, jer je to u interesu naše zemlje.

Za sam kraj, oprostićemo ako budemo mogli, a zaboravićemo samo ako ne budemo postojali. Vama ministra želim još mnogo uspeha u narednom periodu, nadam se još mnogo dobrim ovakvim predlozima i zakonima, jer veće časti i veće obaveze od rada za budućnost generacija koja dolaze, naše dece i budućnost Srbije nema veće časti i nema većeg zadatka. Hvala vam i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Narodna poslanica, Sadra Božić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Dačiću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, moram da krenem od onoga što je moj poštovani kolega Mirković ispravno primetio, a to je da se danas niko iz redova bivše vlasti nije osvrnuo na današnji datum, jako bolan za naš narod, jako bolan za našu istoriju koja je i te kako bliska i te rane su još uvek žive i otvorene i te kako krvare. To govori o njima, a mi smo danas rekli o sebi upravo svako je sa ovog mesta, iz poslaničke klupe danas govorio o 24. martu 1999. godine, zato što je to naša obaveza prema pokoljenju. To je obaveza prema našoj deci, prema njihovoj budućnosti. To je obaveza koju imamo prema samima sebi.

Moram isto tako u svom današnjem izlaganju, ne mogu da se ne osvrnem i ne prisetim svih tih sirena koje su nas podsećale i uzbunjivale da nismo u redovnoj situaciji, koje su podsećale da moramo potražiti zaklon i koje su podsećale na to da je naša zemlja u opasnosti.

Danas je dosta bilo reči o tome na koji način smo bili bombardovani, kako je taj „Milosrdni anđeo“ izgledao, ali ja se moram, oprostićete mi osvrnuti na moje Pančevo. Pančevo je bilo posebna meta NATO avijacije, znajući da su tamo postavljeni i vojni objekti ali i te kako kalkulišući da se tamo nalazi ozbiljna hemijska i naftna industrija.

Tokom 78 dana bombardovanja, Pančevo je gađano 24 puta sa oko 60 projektila. Svakodnevno smo bili meta NATO napada posebno, rekla sam, zbog fabrike aviona „Utva“, vojne baze u okolini Kačareva, kasarne „Pet hiljada“ koje su bombardovane gotovo svakodnevno. U ranu zoru 4. aprila bombe su pale i to je ono što je u odnosu na sve ostale mete u Srbiji bilo specifično na pogon „Energana“ u Rafineriji nafte Pančevo. Tom prilikom poginuli su i radnici ove fabrike: Dejan Bojković, Dušan Bogosavljev i Mirko Dmitrović.

Sedam dana kasnije gađana su i skladišta postrojenja Rafinerije nafte Pančevo.

U jutarnjim satima 1. juna, u blizini Starčeva koje se nalazi odmah pored naftne industrije, poginuli su pripadnici oružanih snaga: general pukovnik Vojske Jugoslavije, pilot Ljubiša Veličković, pukovnik Božidar Pejčić i major Svetomir Trifunović.

Takođe, nažalost, u sećanju će ostati i noć između 15. i 16. aprila, kada su pogođene „Petrohemija“ i „Azotara“. U „Azotari" je pogođen rezervoar amonijaka, a vinilhlorid monomera u „Petrohemiji“. To je ono što su mogli i ostali građani Republike Srbije iz okolnih mesta iz Beograda, pa čak sam danas dobila jednu informaciju i poruku, iz Požarevca se video plamen koji je goreo nad Pančevom.

Pančevo je bilo pod gustim crnim dimom, vrlo specifičnim. Deset hiljada puta su više izmere sve materije koje nisu dozvoljene u vazduhu. Svi znamo da je taj oblak dima jedno 10 godina kasnije odneo prilično veliki broj života Pančevaca koji su preminuli, nažalost od karcinoma.

U bombardovanju SRJ koja je bez prekida trajala 78 dana teško su oštećenie infrastrukture, mostovi, putevi, fabrike.

Znamo svi za humanitarnu katastrofu koja se desila na Kosovu i Metohiji, koja je bila, praktično, izgovor za neuspeh pregovora o budućem statusu pokrajine, koji su vođeni u Rambujeu i u Parizu i koji je poslužio kao izgovor da građani Republike Srbije, da Srbija postane meta.

Ovaj zločin je prošao bez kazne, ali, kao što ste maločas rekli, goloruki smo bili složni u toj borbi i osećaju dužnosti da srcem branimo našu Srbiju.

Tako je branimo i danas. Nismo više goloruki. I te kako smo vojno-tehnički osposobljeni ne da napadamo, ali i te kako da vodimo računa o tome da naši interesi ne budu ugroženi i i te kako smo postali respektabilna sila u regionu koja ume i može da odgovori na sve rizike i pretnje koje dolaze.

Nadam se da ovu priliku koju smo imali pre 22 godine naša deca nikada više neće imati, a to je da čujemo sirene koje nas opominju da moramo sići u podrume, skloništa, da moramo skloniti našu decu, da moramo zaštiti naše domove.

Upravo politika SNS, politika predsednika Aleksandra Vučića govori u prilog tome da se ta vremena nikada više neće desiti. Upravo politika mira, razgovora, politika koja nas povezuje sa Istokom, Zapadom ali i Severom govori u prilog tome da je Srbija bezbedna zemlja, da je Srbija zemlja u koju, a vi ste ministre sasvim sigurno svedok koji svakodnevno obilazi našu zemlju u kojoj se gradi, u koju se ulaže, u kojoj se napredak nastavlja.

Međutim, vraćajući se na dnevni red i pripremajući se danas za dnevni red današnje sednice, shvatajući da su standardi upravo kada je u pitanju spremnost Republike Srbije da i dalje primenjuje najviše evropske standarde u oblasti civilnog vazduhoplovstva bitan, time što ćemo se pripremiti za sve ono što u okviru ove teme Evropa propisuje, ali i svet, ne samo u tom kontekstu razmišljajući i razmatrajući ekonomske standarde, već i standarde koje avijacija zahteva i u bezbednosti koja je ipak u ovom segmentu najvažnija.

Ja sam, prosto, razmišljajući o ovoj temi i razrađujući je, ipak nisam uspela, a da se ne prisetim nekog prethodnog vremena u kojem na one koji su vodili ovu zemlju nakon tog bombardovanja, koji su dobili poverenje građana i koji su ga prokockali na najmonstruozniji i najstrašniji način, da sasvim sam sigurna izmerimo štetu onoga što je NATO avijacija ostavila za sobom i onoga što su Dragan Đilas, Boris Tadić ostavili za sobom, prilično bi se vodila bitka oko toga koliko su nas ojadili i jedni i drugi.

Upravo, s obzirom da ih ništa nije sprečavalo da ruku zavuku u bilo čiji džep, uvek im je nekako JAT bila okolnost u koju su često i prečesto zalazili i pokušavali da izvuku ono sve što nisu mogli na drugim stranama, pa, tako sam došla do ugovora iz septembra 2007, tačnije zaključenog 26. septembra 2007. godine, podsetiću vas da je u tom periodu premijer Republike Srbije bio Koštunica, predsednik Boris Tadić, a Dragan Đilas, koji je neizbežan u svim kombinacijama, pa tako sasvim sigurno i u ovoj, pretpostavićemo, ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan.

Pretpostavljam da je tada trebalo razmišljati o tome da pista za Mauricijus mora biti napravljena, jer neće se sigurno novostečeni i novonapravljeni tajkun padobranom spuštati na Mauricijus, pretpostavljam da je bilo neophodno razmišljati unapred, pa se iz tog razloga ovaj ugovor koji se zaključuje sa nekakvom konsultantskom kućom, koja je, praktično, trebalo da napravi, odnosno izradi implementaciju strategije privatizacije za javno preduzeće "Jat Aiarways", dobili smo jednu vežbaonicu u kojoj je trebalo naučiti i izvežbati kako doći do prvog miliona, a ovde se konkretno radi i više od toga, radi se o ugovoru koji je vredan 1.200.000 evra, za konsultantske usluge koje će "Jat Aiarways" pripremiti za privatizaciju.

Nijedan jedini papri iz ovog ugovora koji bi na bilo koji način doprineo tome, a druga je sasvim priča privatizacija JAT doprineo tome da se tema ugovora sagleda, izgradi, da dođe do nekog rezultata između Vlade Republike Srbije i konsultantske kuće ne postoji.

Dakle, ovaj ugovor je, kao i mnogi drugi, možda, vi ministre, imate bliže informacije o ovoj temi, poslužio je samo da se 1.200.000 evra ispumpaju iz budžeta Republike Srbije, kako bi se tamo nahranio neki račun na Mauricijusu, Hong Kongu, Švajcarskoj, Delaveru i ko zna koliko će još, između onih 57, koliko se pretpostavlja da ih ima u preko 17 zemalja, doći do saznanja da je jedan od ovih koji je u tom trenutku harao Srbijom imao priliku da skloni državni novac otet od građana Republike Srbije.

Dakle, ovo je osnovna naslovna strana ugovora koji držim u ruci, a reći ću vam detalje. Zaposleni na ovom ugovoru na konsultantskim uslugama koji su prošli ovaj tender koji je fiktivno bio napravljen sa nula poena koji su kvalifikovani ovaj ugovor između više ponuđača, imali su, sasvim provereno, jer u ugovoru to i stoji, dnevnicu, dakle, primanja na nivou dana, u proseku 2.500 evra. Dakle, za vazduh, maglu za koju su angažovali, primili su ogroman novac za koji mi ne znamo gde je završio, kakva je uloga ovog konsultantskog ugovora bila, ali to je, naravno, samo jedna kap u moru oko Mauricijusa, okeanu, u kome su upravo Dragan Đilas, Boris Tadić, a kasnije se priključio i Vuk Jeremić, Borko Stefanović, a videli smo da im je i zvezda Marinika Tepić itekako uvežbala uzimanje ovog miliona i u pokrajinskoj vladi. Oni su vežbali za svoj prvi milion i toliko su se uvežbali da su došli do 619 miliona,

Upravo taj koji danas moralne pridike drži kaže da nas treba ućutkati, a pokušava to krivičnim prijavama da učini. Sve ono što se ovde iznosi i što je, naravno, istraživačko novinarstvo, do čega je došlo, što nije zabranjeno, složićete se, da postoje ogromni milioni, za sada otkriveno oko 10 miliona novca, za koje se smatra da je Dragan Đilas ili pokušao da ih skloni u taj porez ili na neki način da sakrije poreklo svog bogatstva, leže na nekim računima u nekim poreskim rajevima, ali on na to nema odgovor.

Ono što ima jeste napad na novinare, i to ne bilo kakav, nego posebno na žene. Podsetiću vas da je to izuzetno opasno kada dolazi do ove vrste predatora koji u istoriji svoje porodice ima i nasilje, jer znamo da je njegova žena lično izjavila da je on tukao tasta i taštu, e kada dolazi takva vrsta pretnje jednoj novinarki od strane ovakvog predatora, to se zaista smatra ozbiljnom pretnjom na koju je odreagovalo, podsetiću vas, jedno udruženje u Srbiji, samo jedno.

Dakle, da ne dužim, s obzirom da smo na koncu današnje rasprave. Obruč oko kriminala i beskompromisne borbe u borbi protiv kriminala, mafije i korupcije se sužava. Dragan Đilas, videli smo da je promenio imidž na poslednjoj konferenciji za novinare, sve više liči na nekog lika iz filma „Kum“, recimo, u nekim dugačkim kaputima. Ja se plašim kada se taj kaput negde razgrne, da nas neke dvocevke ne dočekaju u tom istom režimu.

Ja bih mu samo poručila da umesto, kao što je moja koleginica Vladanka Malović, inače napadana od strane Dragana Đilasa i njegovih produženih ruku u režimskim medijima, poručila da umesto svilenih tajkunskih odela, polako se navikava na ono odelo na pruge, jer dugo će gledati taj dizajn.

Ono što bih na kraju želela da kažem, ministre, s obzirom da napadi dolaze i na vas i na sve one koji u ovoj Srbiji pošteno rade, koji žele da doprinesu tome da Srbija nastavi da živi kao sav normalan svet, da unapredimo standard naših građana, predaja nije opcija. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Izvolite, ministre.

Izvinjavam se. Znam da je već sam kraj zasedanja. Samo sam želeo kratko da se osvrnem, nepripremljen za ovakvu vrstu rasprave, ali ni najmanje iznenađen ovim što ste rekli, naravno. Samo bi mene začudilo, draga koleginice Božić, draga Sandra, da ste vi iznenađeni ovako nekakvim papirima.
Nekada davno, posle 5. oktobra, kada su se pojavile čuvene javne nabavke od pepeljara koje su koštale 500 evra, šoljica od 300 evra, kanti za smeće od nekoliko hiljada evra, tada smo bili iznenađeni. Sada kada su došli fiktivni ugovori koji iznose više miliona evra, koji nemaju nikakvu podlogu iza toga, to zaista ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Možda bi svi trebali da se zamislimo u vezi toga. Takvi ugovori postoje i na Železnici. To nije jedini ugovor.
Ne bih želeo sada paušalno, zaista nisam spremljen, ali to je jedan manir koji je doveo do toga da nekada moćni JAT, ne znam koliko ljudi znaju šta je JAT kroz istoriju bio, to je bila jedna od najjačih kompanija bila. Posle 5. oktobra uz ogromne donacije, od ogromne subvencije, od ogromne investicije, mi smo došli do ruine tog nekada moćnog preduzeća. Nije to moglo bez konsultanata. Ne bi do toga došlo da se nisu umešali neki stručnjaci ovog profila koji su koštali, svakako i više od 2.500 evra. Meni ta cifra ne zvuči loše.
Iskoristiću još samo par minuta da se zahvalim svim poslanicima na razgovoru, onda i da se osvrnem na jedno dobro izlaganje gospodina narodnog poslanika Janka Langura, koji je pričao o vakserima, antivakserima. Mi zaista imamo jednu potpuno neverovatnu situaciju da s jedne strane imamo ove antivaksere. Platforma je jasna, moramo da je uvažimo. Oni su protiv vakcinacije, „Munje iznad Mirjeva“, „Ravna ploča“, „Ljotić“. Mi to moramo da uvažimo i to je neka činjenica koja postoji u ovom društvu, kojima moramo da probamo da objasnimo da zemlja nije ravna ploča, da ne postoje „Munje iznad Mirjeva“ itd.
Mi smo sada dobili novu strukturu, nadriantivaksere, koji tvrde da smo mi svi kao građani sa ovim Kinezima deo nekakvog eksperimenta u trećoj fazi ne znam čega. Kao član Kriznog štaba, zaista, moram opet da izađem iz svog resora i da izrazim jasno protivljenje takvom stavljanju. To nije napad na mene, to nije napad na Vladu, nije napad na predsednika, to je napad na ljude, članove Kriznog štaba, na Agenciju za lekove koje je odobrila te vakcine da budu u upotrebi.
Zamislite vi na kom nivou neodgovornosti mi danas komuniciramo. Neki ljudi koji pretenduju da su lideri opozicije, koji su svojevremeno bili ni manje ni više nego predsednici sveta, pričaju da smo mi zamorčići u nekakvoj trećoj fazi ispitivanja i da mi svi sada rizikujemo sa milionima vakcina i da je to sve deo jedne velike egzibicije naše.
Zaista je teško dati komentar. Meni je krivo i zaista želim to da najoštrije osudim, da najoštrije negiram. Ne zbog mene, meni to zvuči zabavno i onako zanimljivo, na nivou „Munja iznad Mirjeva“, ali zbog svih ljudi članova Kriznog štaba, sa kojima mi često imamo različita mišljenja, ali ti ljudi su najbolje što ova zemlja ima iz ugla medicine, i oni su selektovani da nam pomognu u ovoj odbrani od ovog neviđenog zla koje je zadesilo ceo svet. Iz poštovanja prema njima, nemojte ovakve gluposti da pričate. Ovo je zaista smešno.
Da smo želeli da budemo deo eksperimenta i da uđemo u treću fazu ispitivanja, kao što su neke zemlje uradile, mi to nismo želeli. Nismo želeli da rizikujemo. Predsednik Republike je jasno rekao – mi ne želimo da rizikujemo, verujemo da je ovo najbolje što postoji u smislu vakcinacije, ali ipak ne želimo da rizikujemo, pitanje je da li bi oni odobrili. Ovako, bez rizika, mi smo vodeća zemlja po pitanju vakcinacije.
Još jednom, zahvaljujem se gospođi Božić. Izvinjavam se što na ovaj način repliciram. Nažalost, nisam iznenađen. Nažalost, to nije jedini papir. Nažalost, toga je bilo dosta. Ko će time da se bavi, ja zaista ne znam. Mi moramo da se bavimo time da ovu kompaniju koja je nekad bila JAT, koja je nekad bila ruina, nastavljamo da podižemo, da probamo s njom u nekom komercijalnom smislu da osvojimo Evropu, da probamo ekonomski standard da dalje dižemo, da probamo da dalje podignemo ove plate koje su sad već na preko 500 evra prosečne zarade. To su naši zadaci, do 2025. godine da izgradimo svu ovu infrastrukturu. U ovim uslovima korone, u najgorim uslovima, kad se ceo svet zatvorio, kad cela Zapadna Evropa doživljava recesiju, kad su svi povukli, mi se ne povlačimo.
Odgovornom politikom, ozbiljno, ova politika, na čelu sa predsednikom Republike, vodi ovu zemlju napred, održavamo ekonomiju iznad površine i spasavamo nas vakcinacijom. Hvala još jednom.

Hvala.
Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Imate tri minute i 28 sekundi.