U Ustavu je ravnopravnost polova i Zakon je o ravnopravnosti polova. To proističe iz opšte ustavne odredbe o politici jednakih mogućnosti. Dakle, nema polne ravnopravnosti ni u zakonu, ni u Ustavu, ali ste odlično pomenuli tradicionalne vrednosti. Koliko daleko u tradiciju? Sedamdeset godina da je ne mogu da biram da idem u školu? Sto godina - da nemam pravo glasa? Sto pedeset godina - da nemam prava da izađem iz kuće? Dve stotine godina - da me udaju za koga oni hoće? Pedeset godina - da mi propišu koliko ću dece rađati? Četrdeset godina - da oni odlučuju o mom telu? Koja tradicija zaista želite da ostane usvojena u našem sadašnjem životu, a da se tiče roda kao društveno propisane uloge žene u društvu?
Do 2002. godine, hoćete tradiciju da nije priznavano porodično nasilje? Ne postoji, kaže. Kaže – u našim porodicama nema nasilja. Hoćete li tu tradiciju? Da ukinemo krivično delo nasilja u porodici i da smatramo tradicijom, dobrom, lošom, kakvom god, porodicu kao mesto gde svako mlati svakoga dokle god mu odgovara?
Koju tradiciju? Hoćete li tradiciju čovekoljublja, tradiciju čojstva, da čuvaš druge od sebe, tradiciju žena koje su se borile kroz trnje, kamenje i sve što je prepreka na putu da bi bile školovane?
Hoćete li tradiciju žena koje su, uprkos društvenim zabranama, postizale rezultate u nauci, u umetnosti, iskazivale svoj talenat?
Ako hoćete ovu drugu tradiciju, onda hoćete ljudska prava. Ako hoćete ljudska prava, onda hoćete zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Nije dobro ni po koga bojiti prošla vremena gde je bilo definisano da neko drugi odlučuje šta je identitet žene, šta je njena uloga, šta je njeno pravo. Nije dobro zato što je to deo tradicije koju zbog dobre tradicije koju kao društvo imamo želimo da menjamo, da zaboravimo i da o njoj govorimo kao o nečemu što se dogodilo kao i drugim društvima na svetu, ali što se neće ponoviti.
Dakle, ako govorimo o tradiciji, ne podrazumeva se da je sve tradicionalno namenjeno ženi bilo dobro po žene ili po muškarce. Ono kad govorimo o tradiciji, govorimo o volji ovog naroda da menja na bolje sve što vidi u svojoj okolini, sve što živi i sve što hoće da menja da menja tako da deca koju rađamo žive u boljim uslovima nego mi.
To je tradicija ljudskih prava i zato sam zahvalna što spominjete tradiciju pokušavajući da postavite tradiciju kao kontrapunkt zakonskim rešenjima.
Jedina tradicija koja je kontrapunkt ovim zakonskim rešenjima je postavljenje žene na njeno mesto, njeno ućutkivanje, njeno ubijanje, oduzimanje njoj dozvole da odlučuje o svom životu. To je jedina tradicija koja je na suprotnosti od odredaba ovog zakona i ja sam potpuno sigurna da niko u ovoj sali, niko u Srbiji ne želi takvu tradiciju ponovo u Srbiji.

Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pa, evo već drugi ili treći put se danas dešava da, sada već više i ne verujem ni slučajno, izostavljate deo reči koje su jako značajne, a koje sam ja iskoristio.

Ja sam bio vrlo precizan kada sam rekao – pozitivne tradicije. Nisam pričao ni o vremenu kada se nije moglo o školu. Za mene to nije deo pozitivne tradicije, kao što nikome to ne bi ni smeo da bude pozitivne tradicije, ali niko nema pravo da izbriše upravo pozitivne tekovine tradicije koje postoje.

Šta, hoćete da kažete da ne postoji ništa pozitivno u srpskoj tradiciji? Sa tim ne verujem da će se sa vama složiti bilo ko u ovoj sali.

Ja vas još jedanput molim u ime pristojnosti i korektnosti, nemojte koristiti termine koje ja nisam koristio, odnosno potrudite se, a vi to jako dobro znate, da budete precizni onoliko koliko sam ja bio precizan.

Hvala.

Reč ima ministarka Čomić.

Da imam namere da kažem bilo šta loše o dobrom u tradicijama srpskog naroda, ja bih to rekla, a pošto nisam, onda vam je uzalud sa mnom se sporiti o tome šta je dobro u tradiciji ovog društva, potpuno uzalud, kao što vam je uzalud pokušavati sakriti da kada spominjete tradiciju spominjete kao kontrapunkt odredbama ovog zakona kao nešto što ovaj zakon hoće da poništi, uništi i učini nebitnim, što nema veze sa činjenicama, niti ima ikakvog argumenta koji bi tome išao u prilog.
Naprotiv, sve odredbe ovog zakona predstavljaju moderan pravni jezik, pretočen, pravni jezik 21. veka, ono najbolje, ono najlepše, ono najsvetlije u tradiciji našeg naroda, ono na čemu počiva naša duboka civilizacijska kultura pripadanja evropskom kontinentu.
Dakle, ne može oba. Ne možete i da tvrdite da ovo nije pozitivna tradicija, jer jeste i ne možete da tražite da se tradicijom suprotstavljate odredbama ovog zakona. Jedno od ta dva se isključuje.

Zahvaljujem.
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Paunović.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Gospođo Paunović, izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Član 4. stav 5. posle reči: „Nasilje zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu ili promeni pola“, dodaju se reči: „Nasilje prema ženama“. Važan član, zbog, nažalost, važne pojave.

Iskoristiću priliku govoreći o ovom amandmanu i da skrenem pažnju na ovaj vid nasilja, koji se ispoljava u različitim oblicima. Mi ga imamo od nasilja u porodici, preko partnerskog nasilja, zlostavljanja na poslu, da ne navodim, pričali smo o tome, različitih pojava ima, kada je u pitanju nasilje prema ženama.

Pre svega, zahvaljujem se što ste zaista imali sluha za promenu termina nasilje nad ženama i uvažili amandman moje koleginice Sandre Božić, jer smo i na konferenciji Ženske parlamentarne mreže o tome razgovarali i tada vas molili. Potpuno ste bili u pravu, i Sandra u svom obrazloženju i vi koji ste dodatno objasnili zašto ste to prihvatili.

Činjenica je da u poslednjih 10 godina, i govorili smo o tome, ubijeno je 320 žena, i to je negde, ako se ne varam, prosek od 30 žena na godišnjem nivou. Neću ni pokušati, a kamoli reći da nasilje ne postoji i nad muškarcima, jer ne bih bila niti dovoljno iskrena, niti dovoljno ja, ako ne bih stavila akcenat na to, ali je činjenica da statistički podaci govore, nažalost, u prilog tome da su žrtve isključivo žene, možda ili u većem broju žene, možda i zbog toga što su fizički slabije. No, bilo kako bilo, mi kao društvo moramo da prepoznamo da tu moramo uraditi više, da moramo zaštiti.

Sa treće strane, takođe, moramo imati svest o tome i o tome opet moramo govoriti, da ovakva zakonska rešenja često umeju da inspirišu i one koji improvizuju, koji lažno predstave nasilje koje su doživeli ili preživeli, pokušavajući da se na bazi neke izmišljene ili spinovane priče sakriju i pokupe benefite koje misle da će imati pravo, ukoliko se na taj način oglase.

Sve to moramo da prepoznamo kao društvo. Ali, da bismo uopšte došli do faze da možemo da prepoznamo da li postoji zloupotreba zakona, moramo da ga donesemo i da pustimo njegovu primenu da bismo videli kako će to izgledati.

Treće i najvažnije, ne mogu da ostanem imuna na priču o tradiciji. Tradicija, ne samo srpskog naroda, nego živog čoveka je da kod svoje reprodukcije nekada dobije sina, a nekada ćerku. Svaki zakon, naročito Zakon o rodnoj ravnopravnosti, moramo da pogledamo kroz prizmu našeg deteta. Znate, jer ako tu prepoznamo da za našu ćerku možda ovim zakonom postavljamo temelj za neko njeno bolje prekosutra, ona će svakako sutra nadograditi ovo naše, biće pametnija nego mi, imaće neko drugo vreme, ako to tako budemo sagledali, lakše ćemo ga podneti.

Isto mislim i za sve one koji to trebaju da sagledaju sa pozicije mog sina. To je negde jedino što je izostalo, jedino što nismo uspeli da sami sebi objasnimo, nego nam je lakše da se ogradimo, pozivajući se na divnu našu tradiciju. Divna je ona bila i u ono vreme o kome ste, ministarka, govorili, kada se razgovaralo o tome da li se može u školu ili se ne može. Možda bi neko s nostalgijom i na to gledao. Možda to sa ove distance možemo da razumemo, ali ono što primarno moramo da shvatimo i zbog čega sam, pre svega, bavila se ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, jeste da živimo u 21. veku, jednom modernom društvu koje rapidno samo sebe modernizuje.

Sigurna sam da će ovaj zakon pretrpeti svoju promenu na bolje već za godinu dana. Što bismo se libili da danas napravimo prvi korak, ako nas prekosutra očekuje drugi. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naziv iznad člana 5. i član 5. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Paunović.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Gospođo Paunović, izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Amandmanom se predlaže, pre svega, jezička intervencija u tački 3. stav 1. člana 6. Predloga zakona, koja više odgovara najpre duhu jezika, ali da smanjim obrazloženje.

Pojam rodne perspektive podrazumeva, pre svega, svest o rodnim razlikama i uključivanje i uvažavanje tih razlika i specifičnosti prilikom formulisanja konkretnih mera, politika i aktivnosti vezanih za rodnu ravnopravnost. Poštovanje razlika je uslov tolerancije, razumevanje i ravnopravnosti. Ako se ovi standardi poštuju, onda neće biti ni diskriminacije, odnosno, imaćemo manje razloga za primenu prvog zakona o kome smo u pojedinostima razgovarali. Hvala.

Hvala.
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na naziv glave II iznad člana 7. i član 7. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na naziv iznad člana 8. i član 8. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Niko ne želi reč.
Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Paunović.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Gospođo Paunović, izvolite.