Zahvaljujem.

Po amandmanu Danijela Veljović.

Hvala predsedavajući.

Amandman na član 37. stav 1, amandman je prihvaćen, ali želela bih ovde da podelim sa vama neka moja razmišljanja. Smatram da je možda bilo bolje da su ostali termini „mizagene, mizandrijske sadržaje“ koji se menjaju terminom „seksistički sadržaj“ i mizantrija sada ću i objasniti zašto. I mizandrija i mizoginija su reči koje vode poreklo iz Stare Grčke prihvaćene su kao stručni termini u nauci. Mizandrija je patološka mržnja prema muškarcima kao polu, mizoginija u bukvalnom prevodu - ženo mržnje ili netrpeljivost, mržnja predrasude prema ženama, odnosno ženskom polu.

Što se tiče samog pojam seksizam postoji izvestan problem u definisanju ovog pojma. Uglavnom se on svodi na pojmove predrasude, stereotipizacije na osnovu pola i diskriminacije, a sama suština Zakona o rodnoj ravnopravnosti je da upravo stane na put duboko ukorenjenim predrasudama u društvu, institucijama time stvori jedan potpuno drugačiji ambijent i kulturu poštovanja različitosti i zbog svega navedenog, zbog toga što stručni termini mizandrija i mizoginija konkretno lokalizuju probleme, smatram možda da je bilo bolje da se ostane na ovim terminima. Hvala.

Ministarka Čomić.

Saglasna sa izvanrednim objašnjenjem. Prosto je Savet Evrope u terminologiji koju koristi preporučio da se zameni i to je verovatno bio motiv da se tako i dogodi i mi smo prihvatili amandman narodne poslanice Snežane Paunović, ali ste vi pokrenuli takođe jednu temu o kojoj nedostaje dijaloga u društvu, odakle nam ta dva izraza, koliko se ljudi, žena i muškaraca pati na dnevnom, mesečnom, šta ja znam, zato što postoji ćutanje i o mizogimiji i mizandriji, a ne bi trebalo da se ćuti o tome zato što se mržnja bira, dobrota se uči i možda bi mogli da iskoristimo i vaše znanje i svih o tome šta je mizandrija i mizoginija i da se učimo malo dobroti. Ne može od toga nikome škoditi i znaćemo da je izraz koji je u zakonu sada da podrazumeva upravo objašnjenje koje ste podelili sa nama.

Hvala.
Po amandmanu Dragan Šormaz.

Hvala predsedavajući.

Za čitavu oblast, čitav ovaj deo amandmana moram da kažem jednu stvar. Verovatno je, evo da kažem, do mene krivica, mada mi kao parlament, kao 250 poslanika niko nije podneo takav amandman, ali znam da bi mi ministarka odgovorila, radi se o privrednim subjektima i rodnoj ravnopravnosti u realnom sektoru, kod privrede, kod privatnika, u nadzornim i upravnim odborima da je potrebno da postoji uravnoteženo rodno prisustvo itd.

Mi smo država u tranziciji i znam da imaju privatnici rok od tri godine da se prilagode tome, ali ja tvrdim da je to kratak rok i u veoma kratkom tom roku posle toga da ćemo imati neprimenjivost ovog dela tog člana zakona, da će biti teško primenjiv ili neprimenjiv jer mi nismo ni Luksemburg, ni Švedska. Mi smo, ponavljam, država u tranziciji i mi tek otvaramo, nadam se uskoro, i zatvaramo poglavlja, klastere i sve ostalo.

Juče predsednik Vučić dogovara nove investitore iz Češke i sada zamislite situaciju, govorim, prvo, o korporacijama, upravne odbore čine oni koji su vlasnici kapitala, koji investiraju i sada mi njima da kažemo – ne, ovde mora da bude muškarac iako si ti žena investitor ili mora u upravnom i nadzornom odboru da bude toliko i toliko žena. Oni će reći – ljudi, pa to je naš kapital. Mi upravljamo našim kapitalom, našim investicijama. Naš ambijent mora da bude drugačiji nego ambijent u Švedskoj. Mi moramo da privlačimo, a oni su čak i izvoznici investicija.

Mislim da ćemo biti primorani za tri godine da to menjamo i zato hoću čisto da upozorim sve i da kažem da neke stvari možda i ne možemo uz svu dobru volju u ovom trenutku kao društvo da sprovedemo. Pre par sati sam govorio o društvenoj smrti i ostalom. Sada ispada da govorim nešto drugačije. Nije, ovo je potpuno drugačija situacija. Isto dobro za Srbiju. Ovo što govorim po mom mišljenju, možda grešim, je dobro za Srbiju.

Zamisliste vi sada da mi NIS-u gde je ruski investitor kažemo – ne, ne može takav da bude vaš upravljački odnos, a borbu vodimo, a pazite tu smo čak i suvlasnici kao država, sa njima da ne izbace ljude sa posla ovih dana, vidite naslovne strane novina. Zamislite da kineskom „Hibisu“ kažemo – tako mora da izgleda upravni odbor, koliko ja znam, čak ga i nema nego je u Kini ili nadzorni odbor. Ili američkom MSR koji ima skoro četiri hiljade zaposlenih ljudi u Beogradu sa minimalnom platom 800 evra i koji treba da otvori novi park i da ima četiri i po hiljade, pet hiljada zaposlenih od septembra i da im mi kažemo – ne, ne, morate da nas pitate kako da napravite upravni odbor.

To malo teško ide na taj način. Da bismo privukli investicije mislim da nije problem sad i neće biti problem naredne tri godine, ali za tri godine čisto sumnjam da ćemo biti u situaciji da ovo možemo da sprovedemo. Možda da se razmisli u ministarstvu da se konsultuju sa Privrednom komorom Srbije i da vidimo eventualno neke izmene i dopune u narednih godinu, dve da bismo prilagodili situaciju da ne gubimo investitore ne daj Bože. Hvala.

Ministarka Čomić.

Uvek moć kaže da to nije moguće. Nema veze od čega je moć, da li od politike, da li od ekonomije, da li od čega god, ali moć prvo kaže – to je moje, prvi sam ga video, to ništa ne važi i to je ljudski potpuno.
Naša namera da ovom odredbom, koja je upućujuća, kažemo uravnoteženo upravljanje, ako ne možeš, podnesi, donesi, predloži posebne mere kojima ćeš nekad u budućnosti omogućiti da i žene imaju pristup upravljanju i u privatnim kompanijama.
Svaki put je isto. Znači, kada žene traže pravo glasa, ne može, jer one ne umeju. Kada traže pravo da se školuju, ne može, to će kod ženskinja na zlo izaći, citiram. Kada traže pravo da nasleđuju, šta će njoj, ima brata. Kada traže pravo da se zapošljavaju, ne može, ona treba da rađa, imaće problem da ima i decu i posao. Naravno da će imati problem, zato što ne razgovaramo o posebnim merama koje i ženama i muškarcima olakšavaju ono što je ideja, jer žena u privatnim kompanijama ima, dakle, mi ih znamo, kada konsultujete žene iz velikih privatnih kompanija, one su sa obe ruke za ovakvu odredbu. Zato što ne mogu da dođu do upravljačkih mesta, jer postoje svi sindromi koji i inače postoje razvijeni tamo gde je novac i moć. I mi kažemo, niko tebi ne naređuje da uravnotežiš za mesec dana, ali hajde da vidiš te žene oko tebe u velikoj firmi odlične su ali ne ulaze u tvoj mali muški klub, one su tamo negde, nisu one za to, nemaju kapital.
Nije moguće, pošto i žene sa kapitalom su isto imale intervencije na ovo i mi smo kazali – dobro, hajde da otškrinemo vrata i prozore za upravljanje nad resursima u društvu, jer je privatni kapital takođe društveni resurs, nije društvena imovina, daleko bilo, ne dao Bog, nego je prosto resurs za razvoj društva. Mi kažemo – uravnotežite upravljanje. Ako ne može, smislite neke posebne mere kojima ćete ići ka tome da upravljanje bude više uravnoteženo. Ako ne možete uopšte, nateraće vas život, zato što iskustvo sa ovakvom odredbom pokazuje da su kompanije privatne, koje uvaže žensko znanje, žensku ambiciju, žensku ulogu, u privatnim kompanijama ostvaruju veći profit u jako kratkom roku. Znači, može da bira: ili će da uravnoteži odmah ili će da uradi neke posebne mere kojima ide ka uravnoteženju ili će ga konkurent preteći, jer će konkurent reći – pa, koja budala ne bi iskoristila sposobne žene, požrtvovane, obrazovane, zašto da ih držim na nižem nivou upravljanja ako su kreativne i mogu da donose odluke. Tako je i u politici, tako je i u ekonomiji, tako je u bankarstvu, tako svugde. Najdalje smo u ideji o tome da bilo koju privatnu nanesemo štetu. Najbliže smo tome da dođemo do dijaloga, da iskoristimo za sebe, za državu, dakle, za društvo sve resurse koji su nam na raspolaganju. Žene u privatnim kompanijama, obrazovane žene su takav resurs. Dok ne napišete ovakvu odredbu sa upućivanjem na posebne mere ako ne može, neće ih, prosto, niko videti, to je priroda stvari, to je stanje stvari u društvu.

Po amandmanu, Snežana Paunović.

Zahvaljujem.

Najpre hvala koleginici Danijeli, potpuno ste u pravu. Ovde sad nekako vidim i kao svoju grešku činjenicu da možda nismo, eto, tog izostalog dijaloga. Da smo razgovarali o ovom amandmanu možda bismo našli srećnije rešenje koje jedno drugo ne isključuje. Dobro je prepoznati ovo da prepoznamo koja je mogućnost da u perspektivi zaista razgovaramo više, iako sam juče sa kolegom Bačevcem razgovarala i shvatila, pre svega, iz ugla jednog lekara zašto interveniše, ali je, nažalost, bilo kasno za promenu sadržaja amandmana.

Kada je u pitanju kolega Šormaz, jeste u pravu. Razumem bojazan o kojoj je govorio, s tim što, jeste to ministarka lepo objasnili, ne obavezuje, ona upućuje i dobro je ne shvatiti ili da nas bar javnost pogrešno ne shvati, a kamoli potencijalni investitori da ovde postoji neka obavezujuća klauzula, jer i sami ste rekli u obrazloženju imamo kinesku firmu čiji je upravi odbor u Kini, pa nikako ne podleže ovome što ovde piše, čak i ako bi bilo obavezujuće, a kamoli ako je upućujuće.

Važno je nešto reći da se prepozna kao mogućnost, a nesporno verujem da neće biti ovo makar jedan od motiva za odustajanje bilo kome ko se ozbiljno bude bavio. Možda se zamisli da li u toj Srbiji ima nekih pametnih žena pa ih teško nađe, ali da će baš odustati od svoje investicije, gotovo da sam sigurna da neće. Hvala.