Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada raspravljamo o jednom delu izveštaja raznih državnih organa kada je u pitanju trošenje javnih sredstava ili kontrola državne pomoći koja se upućuje ka privredi.
Pre svega, prva stvar koju moram da istaknem jeste sa kakvim se sve problemima sukobila Srpska napredna stranka kada smo došli na vlast 2012. godine, po onom zakonu o kome je pričala koleginica Jovanović, koji je važio pre 2012. godine. Komisija je bila prilično samostalna, prilično nezavisna. O njihovim izveštajima nismo vodili diskusije, a i u o nekom njihovom izboru nismo nešto ni učestvovali, Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Isto tako, Komisija za kontrolu državne pomoći nije ni postojala. Neki privid je bio Komisija za hartije od vrednosti. Tako je to funkcionisalo do 2012. godine.
Prvi ozbiljni korak ka uređenju naših javnih finansija jeste Zakon o javnim nabavkama koji je donet novembra meseca 2012. godine. Mogu da se pohvalim ili da pohvalim i Narodnu skupštinu da je to, koliko je meni poznato, jedini Zakon o javnim nabavkama koji je poslanički zakon.
Narodni poslanici su napravili Radnu grupu, narodni poslanici su organizovali javne rasprave, narodni poslanici su napisali Predlog zakona i narodni poslanici su usvojili taj zakon. Tačno je da je on 2019. godine promenjen ili zamenjen, zato što ispunio svrhu svog postojanja i da je oblast javnih nabavki nešto što je živo i što je potrebno da se reformiše i unapređuje kako mi kao društvo napredujemo. Da ne pričam o onim drugim delovima, kao što je usklađivanje sa direktivama EU, zato što su i oni učesnici u postupcima javnih nabavki koje sprovodi Republika Srbija.
Šta su bile novine po tom Zakonu o javnim nabavkama? Prvo je bio Portal javnih nabavki po tom zakonu koji je stupio na snagu 1. aprila 2013. godine. Drugo, Registar ponuđača javnih nabavki i to znači da samo neko ko je kvalifikovan i ko ispunjava određene uslove može da učestvuje u postupku javne nabavke. Treća novina je bio građanski nadzornik za javne nabavke koje su bile velike vrednosti. Četvrta novina je bila da je odbor nadležan za poslove finansija raspisivao, sprovodio konkurs i predlagao Narodnoj skupštini članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
To su novine koje je poslanička grupa Srpske napredne stranke – Aleksandar Vučić predložila Narodnoj skupštini 2012. godine i koje i dan danas u onom manjem ili većem obimu, građanski nadzornik ne, ali sve ostalo i dan danas funkcioniše u sistemu javnih nabavki Republike Srbije, što znači da su one strateške promene u zakonu bile dobre i da su postigle svoj cilj.
Danas živimo u vremenu koje je opterećeno virusom korone i pandemije i kako god otvorite neki portal, vidite saopštenje određenih nevladinih organizacija. Prva stvar koja će da bude spomenuta jeste kako je Srbija i pod kojim uslovima nabavljala respiratore, kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala drugu medicinsku opremu i kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala vakcine na teritoriji Republike Srbije.
Ja bih da se vratim na neko prethodno vreme, kada je zakon iz 2012. godine ušao u primenu. Za istu količinu medicinskih sredstava i opreme u 2013. godini Republika Srbija je platila oko 400 miliona evra manje. Tada nisam čuo nijednu dežurnu pitalicu kako se trošilo tih 400 milina evra svake godine za vreme vlasti bivšeg režima ili, da prevedem u bruto dohodak, 1,5% svega što se proizvede u Srbiji preko samo jednog organa bivši režim je otimao od građana Srbije.
Ja bih voleo da kada raspravljamo o nekom narednom vašem izveštaju da vidimo koliko je to, da li će to da spomene Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili će možda Kancelarija za javne nabavke, koliko je bilo pregovaračkog i hitnog postupka po zakonima koji su važili 2012. godine u procentima? Koliko je danas? Ja tvrdim da je danas višestruko manje i pored pandemije korona virusa. Koliko je trajao postupak po starom zakonu? Bio je i po šest meseci. Znali su to članovi Komisije koji su bili imenovani 2013. godine kakav su posao imali i koliko su vremena morali da provedu da bi rešili predmete koji su stari po nekoliko godina i koji su bili započeti po starom zakonu koji je doneo bivši režim.
Sada je koleginica Hana Hukić, predsednik Komisije rekla da je rok kada se formira predmet ispod 30 dana. Opšti rok je 30 po Zakonu o upravnom postupku i po Zakonu o javnim nabavkama i to je nešto zbog čega moramo da odamo priznanje Komisiji, jer oni koji nisu učestvovali nikad u tom nadzoru kako izgleda rad Komisije, ne znaju o čemu se govori i najčešće nemaju predstavu koliko je to ozbiljan posao da se jedan i najbezazleniji predmet reši i koliko je potrebno konsultovati druge državne organe zbog raznih mišljenja i tumačenja da bi uopšte Komisija stekla pravu sliku kako da odluči po nekom predmetu.
Voleo bih da nam Komisija za zaštitu prava izvuče statistički podatak koliko je po istoj pravnoj stvari Komisija koja je funkcionisala do 2012. godine donosila različite odluke i koliko je onda bilo ponuđača za javne radove, a koliko ih ima danas? E, to bih voleo da postave pitanja ti koji stalno sumnjiče nešto sadašnji režim da zloupotrebljava sredstva kojima raspolažu građani.
Samo da podsetim još jednom, 400 miliona evra je bivši režim godišnje, znači svake godine, 12 godina su bili na vlasti, samo preko jednog državnog organa otimao od građana Republike Srbije.
Sad će Vuk Jeremić, Marinika Tepić, Dragan Đilas da me pitaju koliko su koštali ovi respiratori, koliko su koštale vakcine? To zaista nema smisla. Svako drugi možda ima pravo da pita, ali oni koji su to radili i koji su tada ćutali, nisu radili, ali su ćutali, gledali, jer su konkurisali za razne projekte kod Vlade Republike Srbije i projekti su im bili odobravani da bi ćutali o pravim zloupotrebama, neka se takođe pokriju ušima. To je onaj civilni sektor, jer ovde nije reč o političkim stvarima.
Setite se samo kako su nabavili vakcine protiv, čini mi se, svinjskog gripa, pa svi koji su učestvovali kasnije, odgovarali pred zakonom. Valjda im je to autoprojekcija da ako se nešto nabavlja za građane Srbije po njihovom principu pola ćemo građanima, pola ćemo za sebe, ili da raspravljamo o tome da li je Narodna skupština za vreme bivšeg režima raspravljala o vašim izveštajima. Ja se ne sećam.
Sećam se jednog smešnog izveštaja DRI, gde je tada bio ministar Žarko Obradović, a DRI mu je pronašla da nije napisao, opisao način kako je potrošio novac na knjige. Evo, time su se bavili. Nisu bili ni nezavisni, samostalni zna se ko je, to su samo sudovi. Sad možete da zamislite da tadašnju Uprava za javne nabavke postavlja Vlada, kojoj on treba da daje saglasnost i da daje mišljenja, da odobrava postupak javne nabavke, pa smo imali neku komisiju za žalbe, koja je po samoj suštini zakona bila jača od Uprave, ali je Uprava ta koja je kontrolisala komisiju. Potpuni nedostatak pravnog sistema i nadzora nad trošenjem javnih sredstava.
Šta je još odrađeno po zakonu iz 2012. godine, a nije više bilo, a bilo je u ranijem zakonu? To su bili aneksi ugovora. Po zakonu koji je doneo bivši režim, moglo je da se aneksira do 25%, ali znate kako su oni to tumačili? Na osnovni ugovor 25%, pa kad zaključe aneks ugovora, e onda još 25% na aneks i ugovor, pa tako tri puta, četiri puta. Pa, nije više bilo bitno ni da li je najkvalitetnija ponuda, ni da li je najjeftinija, biće najlopovskija.
Pričamo o sistemu javnih nabavki. Kroz sistem javnih nabavki prolazi, ugrubo rečeno, negde oko sedam milijardi evra, kroz lokalne samouprave, kroz fondove, kroz javne radove itd. Možda par milijardi više nego što je to bilo za vreme bivšeg režima. Ali, šta su oni uradili sa tih pet milijardi evra? Jel se sećate neke bolnice, jesu li napravili? Jesu li napravili neku školu? Jesu li napravili neki put, osim onog Mosta na Adi, koji je koštao kao polovina autoputeva u Srbiji? Nisu ništa. Pa, koju su korist građani imali od toga? Nikakvu. A, ovi što su tad bili na vlasti, veliku.
Kontrola državne pomoći, pa evo, kad je urađena revizija našeg Fonda za razvoj, 140 milijardi dinara su bile nenaplaćene potraživanja Fonda za razvoj, neobezbeđene, 140 milijardi dinara, preko milijardu evra su davali Farmakomima i sličnima, pa delili pare.
Sad kad imamo potpuno uređen sistem, gde postoje tela koja učestvuju u postupku nadzora nad trošenjem javnih sredstava, koja vrše kontrolu, zakonsku ispunjenost, koja podnose izveštaj Narodnoj skupštini o svom radu i ne volim da koristim tu reč transparentno, nije srpska, ja ću da kažem javno raspravljamo o trošenju naših javnih sredstava, ne transparentnih, nego javnih, da građani Srbije kroz ovu diskusiju vide jesmo li ih trošili u skladu sa zakonom, koliko nam je efikasan državni aparat i kakvi su rezultati upotrebe tih sredstava, a to sve nisam mogao za vreme bivšeg režima. To je razlika između nas i njih.
Nije problem da pitaju koliko smo platili vakcine, odgovorićemo, samo neka odgovore kako su zaradili po 600, 700 miliona evra, kao Dragan Đilas, ništa više. Evo, mi ćemo odmah unapred sve da mu odgovorimo, ali on nama neka to objasni.
Voleo bih, jer znate šta, nije on sigurno najpametniji u Srbiji. Ako je to stekao na zakonit način, valjda u Srbiji ima još hiljadu takvih, pa bi i oni na zakonit način zaradili 600, 700, 800 miliona evra, pa to bi bilo bogatstvo za Srbiju, ali nije bilo na zakonit način. Ponašao se kao najobičnija lopuža i pravio nas sve ludim, izigravao sistem. I donosili smo zakone da ne bi krivično odgovarali, njihovi poslanici su izglasavali zakone da oni ne bi krivično odgovarali za njihove lopovluke.
Kao što vidimo iz ove diskusije, i novi Zakon o javnim nabavkama, gde je sad formiran još jedan organ koji učestvuje i nadam se da neće da se bavi toliko seminarima kao što se to ranije bavila Uprava za javne nabavke, daje određene rezultate. I svakako da sve te rezultate treba pozdraviti. Da li možemo da budemo sa njima zadovoljni? Relativno, zato što je još mnogo toga ostalo da se uradi u smislu da naši zakoni budu još efikasniji, još primenljiviji. Ali, to ne može preko noći, jer su nam potrebna iskustva.
Sasvim je sigurno da ćemo i ovom zakonu u nekom periodu imati neke izmene i dopune, ne zato što su sadašnje odredbe loše, nego zato što kroz sprovođenje zakona možemo da vidimo i uvidimo način da zakoni koje donosi Narodna skupština budu još efikasniji.
Znači, sada imamo i pravu Komisiju za hartije od vrednosti, a ne da se bavimo službenim putovanjima, kao što je to bilo ranije i koje će da se bave samo vlasničkim transformacijama, pa kada neće predsednik Komisije da potpiše kako „Knjaz Miloš“ treba da se proda, oni ga spakuju u zatvor. Jel tako bilo? Štimac je tada bio predsednik Komisije, završio u zatvoru.
Imamo pravu Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koja više ne odlučuje godinama o nekom predmetu, pa na taj način onaj ko je uložio žalbu fino kaže – ili nećeš nikada dobiti posao, već ćeš morati malo da me častiš da povučem žalbu. Sada rešavaju to u roku od 30 dana.
Nemamo više Upravu za javne nabavke, nego Kancelariju koja ne organizuje više seminare po Srbiji da bi imali ekstra prihoda, nego je sve usmereno na to da naš sistem javnih nabavki, državne pomoći, hartije od vrednosti bude efikasan, racionalan, da isključivo funkcioniše u korist građana i države, a ne Dragana Đilasa i društva oko njega, jer čini mi se da je jedini razlog njegovog bavljenja politikom taj što je Srbija sada ponovo puno bogatija nego u vreme kada je on izgubio vlast, pa bi ponovo deo kolača koji pripada građanima Srbije da prisvoji za sebe samo, pošto smo mnogo bogatiji kao država nego 2012. godine. Siguran sam da ne bi bilo 600 ili 700 miliona evra, bilo bi tu možda oko par milijardi, ali on to može samo da sanja, jer prvo mora da pobedi na izborima.