Zahvaljujem.
Još jedno izvinjenje ako sam vas prekinula u vašoj misli, ali sam čula da pružate podršku i mislila sam da je vreme.
Još jedno obaveštenje pre nego što nastavimo sa daljim radom, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potreba da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara, narodna poslanica Emeše Uri.
Izvolite.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsednici, poštovani ministre, poštovani saradnici iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savez vojvođanskih Mađara je nakon analize Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je stava da je Predlog zakona dobro osmišljen, da je iskorak napolje, da su ispravljene neke greške, naročito u pravcu nepravilnosti koje se odnosilo na diskriminaciju žene poljoprivrednice, na koje smo mi iz SVM nekoliko puta ukazali, te ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Ustav Republike Srbije kaže da pravo na slobodu odlučivanja o rađanju, prava deteta, prava i dužnosti roditelja, posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, kao i socijalna zaštita građana i porodice je stvar koja je vrlo bitna za Republiku Srbiju.

Zatim, treba imati u vidu da postoje i prava i dužnosti roditelja i zbog toga je potrebna sva pomoć da bi se deca u jednoj porodici podigla na pravi način sa pravom podrškom i od strane same porodice i od samog društva.

Razlozi zbog kojeg je potrebno naglasiti da je došlo do izmena nekih stavki iz prethodnog zakona su proizašle iz analize te primene zakona, odnosno prakse i nakon nekih odluka Ustavnog suda, sada prvenstveno mislim na diskriminaciju poljoprivrednica, porodilja koje su morale da ostvaruju duži vremenski period uplaćivanja poreza da bi imali pravo na iste uslove za vreme porodiljskog odsustva. Vrlo je bitno da su kod usaglašavanja ovih izmena i dopuna zakona razmatrani i predlozi i sugestije građana i udruženja. Mislim da je to vrlo bitno da se čuje glas udruženja gde se skupljaju roditelji sa nekim posebnim potrebama, sa nekim posebnim viđanjima nekih problema.

Vrlo je bitno da je minimalna zarada merilo, odnosno ispod kojeg ne može da bude za vreme porodiljskog odsustva do navršenja trećeg meseca deteta dohodak koji ta žena ostvaruje.

Ono što je bitno je da Vlada proaktivno i ministarstvo proaktivno pokušava da utiče na demografski trend kod nas kao što je i sam ministar malopre rekao. Znači, ovo nije novina, nismo izuzeci. Nažalost, cela Evropa se bori sa istim problemom. Samo je stvar negde i mogućnosti i razmišljanja, odnosno inicijative i kreativnosti koliko koja država uspeva ili se koliko trudi da negde sanira ovaj problem.

Nije nebitno i treba da negde dođe svima nama u vidokrug koliko je potrebno sredstava za realizaciju ovih promena u zakonu. To je negde oko 65 milijardi dinara na godišnjem nivou za ovu godinu predviđeno, odnosno da pretvorimo u razumljivu cifru 55 miliona evra, to nije mala svota, možda sam zaokružila, možda nije tačno u dinar, ali bitno je da se shvati da to nisu mala sredstva koja su predviđena da se nešto pozitivno pokrene u pravcu nataliteta.

Ono što je bitno što su moji prethodnici kolege govornici već istakli da su neke greške iz prethodno zakona ispravljene. Znači, ponovo naglašavam što je za nas iz SVM izuzetno bitno, to su žene poljoprivrednice, zatim žene koje imaju veće prihode i da one ne bi bile u nekoj nezavidnoj situaciji, da li će se odlučiti za dete ili za novac, kod njih zakon omogućava da pet prosečnih plata bude uzeto u obzir u ovakvim situacijama.

Ono što je još dodatno bitno, to je dečiji dodatak koji isto pomaže roditeljima da neposredno brinu o detetu, odnosno da svakog meseca dobiju još neki podsticaj i pomoć u odgajanju dece. Jednoroditeljske porodice su isto prepoznate i negde su u povoljnijem položaju nego što su bili u nekom prethodnom periodu.

Ono što je, na žalost, veliki problem, a to je da je rađanje dece daleko ispod prostog obnavljanja stanovništva, što je slučaj i kod drugih razvijenih zemalja u okruženju. Međutim, kao što je malopre ministar rekao, vrlo je alarmantno jer praktično to nije samo prosto smanjivanje broja stanovnika nego prvenstveno, odnosno najveći efekat se vidi u tome da se smanjuje broj žena, fertilni žena, mladih žena koje bi eventualno mogle da rađaju.

Meni je jako žao da na današnjoj sednici nema mladih koleginica koje imamo u izuzetno velikom broju u ovom sazivu, koje bi trebalo, ja ih pozivam, evo nisu tu ali će nadam se kolege preneti. Možda bi trebalo napraviti inicijativu ispred Ženske parlamentarne mreže, da se naprave otvorena vrata, kako ćemo god da zovemo taj neki skup gde možemo svi otvoreno pričati o ovom problemu.

Ja se ne osećam adekvatnom da pričam iz stava mladih žena. Ja sam ostvarena kao majka, koliko, toliko u karijeri, imala sam pomoć i svojih roditelja i roditelja od muževljeve strane, ali mislim da treba da poslušamo mlade žene, šta je po njima problem osnovni, da budemo otvoreni, da slušamo ono sa čime se oni suočavaju.

Kada gledate sa muške strane, onda se vrlo lako pokrene etiketiranje mladih ambicioznih žena – eto one ganjaju karijeru, neće decu. Čak se nekada etiketiraju da su nemoralne, neetične, da nisu svesne svog nacionalnog identiteta. Verujte da nije to to i da je to pogrešno razmišljanje. Zbog toga smatram da o ovom problemu prvenstveno treba da pričaju mlade žene, čak ni ja, ni žene mojih godina, a naročito, ja se izvinjavam kolegama, ali ne muškarci. Znači, treba da slušamo žene. Koji su naši problemi, koji su njihovi problemi i zašto se one odlučuju da će sačekati sa rađanjem deteta.

Trebalo bi možda napraviti strategiju o povećanju nataliteta. Grubo zvuči, ali bi bilo potrebno da se napravi neki plan ne za godinu dana, ne za dve godine, za deset godina i onda ćemo možda imati neke efekte.

Ja dalje ne bi gledala, ne bi analizirala sam Predlog zakona, nego bi opet neke cifre. Rekli ste nisu pare motivacija, ali verovatno jesu. Za prvo dete se dobija novčana pomoć jednokratna. Trenutno je to nekih 102.000 dinara. Značajna je suma, verujte. Za drugo dete se dobija trenutno 246.754 dinara na dve godine. To je nekih 10.280 dinara mesečno u tih dve godine. Za treće dete se dobija 1.480.000 dinara, podeljeno na 121 mesečnih rata, znači mesečno 12.337 dinara. Za četvrto dete 2.220.000 dinara na 120 meseci. Na deset godina žena koja ima četvoro dece u jednom periodu može da dobije oko 30.000 dinara, možda čak i više.

Ono što je bitno, znači, porodica sa četvoro dece od države dobija pomoć negde oko četiri miliona dinara. To je 35.000 evra za deset godina. To nisu male pare. Ja ne kažem da žene treba da prave biznis od toga, ali možda bi trebalo razmišljati o tome da postoji zanimanje, profesija majka i da ona bude nagrađena platom. Možda bi to bila motivacija.

Ako analiziramo zašto žene ne rađaju, ja sam anketirala mlade devojke, žene, koleginice moje ćerke koja je pri kraju fakulteta – šta je to što je za, šta je to što ih sprečava da rađaju? Prvi i osnovni problem nedostatak partnera i tu dolaze muškarci. Gde su? Zašto se oni aktivnije ne bore da osnuju porodice? Nisu uvek žene krive.

Zatim, veliki broj mladih devojaka, žena, ipak želi prvo da završi svoje studije, školovanja, usavršavanja, pa tek onda da budu roditelji. Razumljivo. Iz mog gledišta kao roditelj, apsolutno podržavam svoju ćerku u tome.

Zatim, vrlo realno gledaju da barem jedan od njih ima stalni posao, a znate da dugo godina unazad stalni posao je misaona kategorija. Znači, možete dobiti posao, pa vas ucenjuju, pa vas proveravaju, pa ponovo proveravaju i vi nikada da dođete do toga da se osećate sigurnim i da zasnujete porodicu na pravi način i da se ostvarite kao majka.

Mnogi čekaju svoje roditelje da budu blizu penzije, jer onda mogu da računaju na njih. Naročito je aktuelno u velikim gradovima. Znači, ako je nečiji roditelj iz malog mesta, ne mogu svaki čas doći da pričuvaju dete, da pomognu. Ta mlada porodica znači mora da sačeka da roditelji malo budu stariji, onda da li su sposobni da pomažu, ali nažalost veća je šansa tako.

Ima i onih koji bez obzira na sve ove probleme ipak su se prihvatili da budu roditelji i bore se sa svim ti problemima, sa svim nedaćama, koliko toliko uspešno, manje-više.

Šta je ono što razlikuje ženu i muškarca kada se razmišlja o deci? Za ženu je bitno da ima, čak ako je potrebno i manji broj dece, ali da im da punu sigurnost, puno pažnje, jer njeno ulaganje u rađanje je mnogo konkretnije, mnogo opasnije, ona čak može da izgubi svoj život za vreme trudnoće ili rađanja, dok muškarci imaju mnogo prostiji instinkt što se ove stvari tiče, a to je da prenesu svoj genetski kod. Znači, njima je u interesu da imaju više dece, samo gde su sada?

Zatim, ako gledate sa strane samosvesti o trenutnoj situaciji sveta, prenaseljenost, ekološki momenti, nekad je i to blokada da li je dobro da imam petoro, šestoro, sedmoro dece, ako je zemlja prenaseljena, jeste da nije naša država i naša zemlja.

Ono što je interesantno i što ste svi primetili, jeste da porodice sa nižim obrazovanjem ranije imaju decu i imaju više dece. Koja je bila logika ranije porodica, zašto su ranije rađali više dece, proste porodice, a zašto danas manje? Ranije se razmišljalo - rodiću, imaću više dece, jedno za vojsku, za otadžbinu, jedno za popa, ako je neko pametnije dete možda će biti nastavnik, lekar, što se tiče devojčica jedna će biti monahinja, druga će biti zanatlija, kuvarica, krojačica, a ona što je brižna, ta će biti blizu mene da me neguje kad ostarim. Nije bilo penzionog fonda. Porodice, društvo je tako razmišljalo, sebe je obezbeđivalo. Nemojte sve prebaciti uvek na ženu, ženu je kriva, a nije etično danas, ne razmišlja. Ranije se tako razmišljalo jer je sebe osigurala na taj način.

Danas drugačije razmišljamo. Danas praktično sav taj teret koji sam malo pre nabrajala, da bude i vojnik i lekar i pop i nastavnik i monahinja i krojačica i da brine o nama padne na jedno ili dvoje dece. Teško breme za to dete. Znači, treba da napreduje, da ima svoju karijeru, a da neguje i svoje roditelje.

Postoje, međutim, neki potencijali. Ako razmišljamo, a mnoge devojke su to i izrekle same, čekaju da njihovi roditelji dođu u penziju i da onda pričuvaju decu, možda bi država trebalo u tom pravcu da razmišlja, Vlada da razmišlja u tom pravcu, ministarstvo. Možda bi trebalo omogućiti roditeljima mladog bračnog para koji će imati decu da i oni učestvuju, da i oni mogu da biraju ili da majka može da bira ako želi da se vrati na posao koji njoj možda osigura veću platu za njenu porodicu, napredovanje, karijeru, a da njeni roditelji ili neko od njenih roditelja uzme porodiljsko odsustvo. Znači, bake i deke da budu priznati kao nosioci porodiljskog odsustva i na taj način smo rešili problem i ko će pričuvati dete i ko će ga odgajati i kako će ga odgajati, a istovremeno majke mogu da nastave neki svoj život koji im je takođe bitan.

Mlade žene bi trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju, a ne da poslodavac gleda, aha, ti si mlada, neudata ili tek udata, ti ćeš biti trudna za nekoliko meseci, bićeš na trudničkom bolovanju, pa ćeš biti na porodiljskom bolovanju, nisi poželjna radna snaga. Tu bi trebalo videti koji su potencijali, kako može da se negde zainteresuje neki od poslodavaca da ipak mlade žene imaju prednost. I na taj način smo opet njih stimulisali, znači, ima posao, ima mogućnosti da razmišlja o potomstvu.

Druga bitna stvar je da se na kraju završetka porodiljskog odsustva mogu da vrate na svoj posao, makar sa delimičnim radnim vremenom. I to je nešto.

Zatim, druge socijalne mere - produžen boravak u školama, veći broj obdaništa, zabavišta, sve je to što može država i društvo da osigura za ženu.

Što se tiče boravka u školama, puno smo pričali o tome da imamo malo dece, da odjednom broj nastavnika je u višku. Možda bismo tu mogli da iskoristimo njih, znači da se u školama za vreme tog boravka završe domaći zadaci i manje se opterete majke. Školski obrok, jedna šolja mleka i jedno kuvano jelo za svako dete, verujte, i to je velika pomoć i vrlo praktična. Dalje, povoljne ekskurzije, letovanja, i to naročito za porodice sa više dece.

Za kraj, ovaj predlog je pozitivan i Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, s tim da opet želimo da iniciramo društveni dijalog o tome, da uvučemo što veći broj ljudi da kažu svoje mišljenje, da budu kreativni i da zajedno iznađemo bolje rešenje. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Partije ujedinjenih penzionera "Tri P" Hadži Milorad Stošić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas kad govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom koji je podnela Vlada, treba da se podsetimo da je pre otprilike desetak godina, tačnije 2012. godine, kada smo usvajali Predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti, posle dugog prethodnog perioda, ova Skupština je počela da vodi računa o porodici sa decom.

Skupštinski sastav tadašnjeg saziva je bio sličan sastavu kao i danas. Tada je PUPS na Predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti podneo amandman na član zakona koji reguliše dečiji dodatak, a koji je glasio da se svim porodiljama za vreme porodiljskog bolovanja isplaćuje pun iznos plata, što do tada nije bio slučaj. Velikom većinom je taj amandman prihvaćen, čime su porodilje tretirane na kudikamo bolji način.

Kada danas govorimo o ovom zakonu, naglasio bih da će poslanička grupa PUPS "Tri P" u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovog Predloga zakona, kao i drugog zakona koji je u ovoj raspravi.

Kada je pre nekoliko godina bio donet Zakon o finansijskoj pomoći porodicama sa decom, označio je važan iskorak u ovom vidu pomoći društva roditeljima da se lakše izbore sa uobičajenim problemima sa kojim se većina nas susretala pri dolasku novog člana porodice na svet. Normalno, velika većina nas je imala i ima to iskustvo.

Ne verujem da je neko osporio samu suštinu ovog zakona, odnosno dobru volju, ali i obavezu države da srazmerno svojim mogućnostima pomogne. Sa druge strane, činjenica da je sprovođenje pojedinih zakonskih odredbi pokazalo da oni u praksi stvaraju određene propuste i dovode do efekata koji su u suštoj suprotnosti sa duhom ovog zakona.

Može se razumeti opravdano nezadovoljstvo pojedinih kategorija roditelja koji su primenom nekih odredbi ovog zakona faktički ostali nepravedno uskraćeni za određene prinadležnosti koje su realno trebale da im pripadaju. Sa druge strane, mora se znati i to da se jednim zakonom ne mogu unapred predvideti i regulisati apsolutno sve potencijalne situacije na koje se on primenjuje, kao i to da ne postoji ni jedno društvo na svetu u kome je ekonomski trošak roditeljstva i podizanja dece u potpunosti prevaljen na državni budžet i socijalna davanja, već da je to ipak pre svega ne isključujuća obaveza i pravo roditelja pre svakog drugog.

S obzirom da je Ustavni sud prethodno reagovao i svojim odlukama stavio na snagu pojedine odredbe ovog zakona, mislim da je dobro što se ovo nalazi pred nama i što imamo priliku da ga doradimo kako se ovakvi propusti više ne bi dešavali.

U tom smislu najvažnija je izmena u članu 14. postojećeg zakonskog teksta kojem je sprovedena odluka Ustavnog suda, pa je novo redakcijom teksta u ovom članu predviđeno da mesečni iznos naknade zarade više ni u kom slučaju, ni pod kakvim okolnostima neće biti manji od minimalne zarade koja je utvrđena na dan početka ostvarivanja prava.

Pored toga, u članu 17. takođe je ispoštovana odluka ovog tela, pa je predviđeno da će prava iz ovog zakona moći da ostvaruju i žene koje su poljoprivredni osiguranici, a ukinuta su i ograničenja koja su postojala za pojedine kategorije potencijalnih korisnika koji su već ostvarivali neke druge vidove naknade iz oblasti socijalnih davanja, odnosno socijalnog osiguranja.

Mi u poslednje vreme često govorimo o obnovi i oživljavanju sela Srbije, ali bez povoljnosti koje treba da usmerimo prema ženama sela, koje su osnovni nosioci tog procesa, teško da ćemo daleko stići. Zbog toga je i mnogo važno da se žene koje rade i žive na selu ravnopravno sagledavaju u odnosu na one koje žive i rade u gradovima. Nažalost, taj slučaj do sad nije bio, ali ako želimo stvarno da ženama damo punu pažnju, onda moraju biti sve žene isto tretirane, bez obzira na mesto življenja ili rada koji obavljaju.

Drugu grupu izmena i dopuna ovog zakona čine ona poboljšanja kojima se dodatno poboljšava položaj potencijalnih korisnika. Počev od 1. januara 2022. godine biće povećan maksimalni gornji iznos naknade sa tri na pet prosečnih zarada u Srbiji. U članu 22. izvršene su određene korekcije koje treba da omoguće da se isplata prinadležnosti ostvari i za peto dete u pojedinim specifičnim situacijama smrti ranijih novorođenčadi. I ovde bi možda trebalo razmisliti da se u perspektivi daje neki vid pomoći za svako peto dete, koje ne mora biti u visokom iznosu kao za treće i četvrto, ali će značiti određeno priznanje države i za ove majke i očeve. Za ove potrebe biće potrebno izdvajati nešto veća sredstva u republičkom budžetu, ali mislim da takvi izdaci ni u kom slučaju nisu uzalud potrošeni.

Malopre, na konstataciju prethodne koleginice o vršenju ankete u njenom okruženju, mi dobijamo slične odgovore i kod žena i kod muškaraca. Mlade žene, mlade devojke ne mogu da nađu odgovarajućeg partnera, ali to kažu isto i mladi momci i mladići. Jednostavno, mislim da nije to razlog i da su razlozi sasvim drugi. Ako smo mi u našim vremenima ili u nekom prethodnom periodu otprilike preko 90% uspevali da nađemo svoje partnere, mislim da sada ne postoji nikakav razlog da u sadašnjem savremenom društvu ne mogu da se nađu određeni partneri. Zato najčešće u kafićima, u restoranima vidimo grupu mladića ili vidimo grupu žena koji ne obraćaju pažnju jedni na druge, već se bave sobom.

Drugi zakon u današnjoj raspravi je Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i sprečavanju poreske evazije sa Republikom Singapurom. Tu se nema puno toga reći. Svakako je dobro da se ovakvi sporazumi sklapaju sa što više država u svetu, jer se time stvaraju povoljniji poslovni ambijenti za investitore i ulaganja, a to je naročito bitno kada se radi o državi poput Singapura, koja je ekonomski prilično uticajna.

Posebno bih istakao član 4. ovog sporazuma, koji veoma detaljno reguliše obaveze i prava rezidenta države ugovornice.

Takođe bih istakao i član 18. koji se tiče penzija, a on glasi: „Zavisno od odredaba člana 19. stav 2. ovog ugovora, penzija i druga slična primanja koja se isplaćuju rezidentu države ugovornice po osnovu ranijeg radnog odnosa oporezuju se samo u toj državi“. Ovim je upravo regulisano da ne postoji duplo oporezivanje, što je svakako novina i što je svakako povoljno za ljude.

Pošto smatramo da se radi o dobrim zakonskim predlozima, i po 1. i po 2. tački, poslanička grupa PUPS – „Tri P“ će u danu za glasanje dati svoju punu podršku za njihovo usvajanje. Takođe, poslanička grupa PUPS – „Tri P“ će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja razmatrane na ovoj sednici i glasati za.

Poštovani gospodine ministre, smatram da smo danas čuli dosta dobrih stvari, dosta novih predloga koji bi mogli u narednom periodu biti inovirani u neke nove predloge, izmene i dopune zakona. Svakako, i vama i vašem timu će biti od koristi što ste sve to čuli i da, kao što ste već najavili, u narednoj godini postoji mogućnost ponovnih izmena i dopuna, da sve to na neki način ugradite i da na jedan adekvatan način učinimo da žene, trudnice, porodilje, mlade devojke nemaju argument da kažu – nemamo partnera ili nemamo mogućnosti da nađemo partnera.

Svakako bi trebalo razmišljati pre svega o ženama koje žive na selu, koje žele da ostanu u okviru svoje porodice na selu, da stvaraju porodicu na selu, da se posebni uslovi iznađu za žene, odnosno mlade devojke na selu, jer su u osnovi one nosioci nemigracije iz sela, odnosno neodlaska iz sela.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građanke i građani Srbije, u stvari kategorijo majki, aktuelne i buduće, populaciono pitanje u Srbiji je otvoreno dugo, predmet je brojnih strateških dokumenata, naučnih istraživanja, analiza, pa i zakonodavne aktivnosti. Diskusije koje su prethodile mojoj su bile zaista više nego kvalitetne i ukazale su na sve ono što jesu problemi sa kojima se susrećemo kao društvo i važno ih je čuti.

Šta hoću posebno da pohvalim? Kada govorite o ovom problemu sa pozicije žene, onda vam nekako bude lakše jer razumete problematiku. Zato smo jedna drugu podržavale i dok su diskusije trajale. Ja ne mogu da se ne osvrnem i na diskusiju koleginice Nataše i na diskusiju koleginice Emeše, zato što su i jedna i druga ukazale na ono što jesu suštinski problemi žene u Srbiji.

Međutim, šta je takođe važno reći? Važno je reći da smo danas čuli i diskusije iz ugla muškaraca, koje nisu bile uskopartijske, nisu bile uskopolitičke i nisu bile u onom cilju koji obično ume da bude u parlamentu, a to je da profitiramo na ovako važnoj temi. Ovo jeste važna tema. Zašto je važna za profitere? Zato što, po statističkim podacima, 51% društva čine žene, i to jeste lep potencijal. Međutim, ima jedna definicija žene koja kaže da ona nije lakoverna, naročito ne kada je tema.

Ima ovde prostora za različito sagledavanje i Predloga zakona i pada nataliteta, kao jedne velike opasnosti za Srbiju u ovom trenutku, međutim, da bismo o tome razgovarali, mi moramo napraviti jedan istorijskih osvrt pre svega i reći da se Srbija sa pitanjem smanjenja rađanja pre svega suočava decenijama. To nije ništa novo.

Depopulacija Srbije posledica je raznih društvenih i istorijskih okolnosti i, hajte samo podsećanja radi, možda je ovo idealan momenat da kažemo da je Srbija u Prvom svetskom ratu izgubila preko milion i 200 hiljada stanovnika, da smo u Drugom svetskom ratu izgubili gotovo isto toliko i da je savršeno jasno da ovaj stravičan demografski gubitak nije lako nadoknaditi ni posle 70, ni posle 100 godina i verovatno ćemo još imati problema. Ginuli su naši ljudi i za svoju slobodu i za slobodu okruženja, ginuli smo i u odbrani Evrope, nije meni prvi put da to kažem, i duplo iritira.

Ja ću samo nakratko skrenuti sa ove užasno važne teme i osvrnuti se na ono što je aktuelni pritisak na Srbiju, na ono što je nedopustivo u zdravorazumskom svetu, a to je da imate izjavu jednog ministra spoljnih poslova Hrvatske koji sugeriše Srbiji da usvoji deklaraciju o zločinu u Srebrenici, sa pozicije pripadnika hrvatskog naroda, koji genocid imaju u krvi.

Snosim punu ličnu odgovornost za rečenicu - da genocid imaju u krvi. Nemaju da je knjiže nekom drugom, ali ne mogu da je ne kažem. Posledica genocida nad Srbima u svakom smislu te reči, pa čak i u onom da smo zaista dobrovoljno branili i sebe i Evropu. Neminovnost je i tragedija zbog koje smo danas u ovoj situaciji kada je demografija u pitanju, kada je natalitet u pitanju.

Šta je važno? Prepoznali smo ovaj problem i krenuli u njegovo rešavanje. Imate težak zadatak ministre, uopšte ovo nije mali problem i uopšte ovo nije lako rešiti, ali vam je za nijansu lakše nego što je bilo prof. dr Slavici Đukić Dejanović u momentu kada je bila ministar bez portfelja zadužen za ovaj problem sa pozicije sa koje trebalo najpre osvestiti Srbiju, da taj problem postoji. Onda prepoznati sve one probleme koji postoje na temu. Onda ih dovesti do zakonskog okvira koji smo doneli…

Predsedavajući, ja cenim da kolegama ima nešto što je interesantnije od ovog zakona, pa vas molim da obezbedite mir da bih ja mogla da govorim, jer ne mogu da se nadglašavam ni sa kim. Hvala.

Dakle, prepoznali smo ga najpre sa formiranjem Vlade 2012. godine, pa smo doneli niz zakonskih akata koji su omogućili da prevaziđemo ovaj problem i ovo što danas radimo je poboljšanje zakonskog rešenja u cilju da uklonimo one nedostatke koje je pokazala praksa u primeni ovog zakona. Govorilo se o tome šta se dešava i u kom smeru se menja ovaj zakon i koliko će pomoći.

Međutim, opet ću se vratiti na nešto što kaže da su uzroci bele kuge, odnosno kompletne depopulacije različiti. Oni su analizirani u Strategiji podsticaja rađanja koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2018. godine, kao neki krovni dokument, rekla bih, za kloniranje mera u oblasti populacione politike i iste godine je donet i taj inovirani Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je imao veće obime. Mere iz ovog zakona koja daje već pozitivan efekat jeste roditeljski dodatak koji predstavlja podršku porodici, koju ostvaruje majka po rođenju, prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a tome je govorila koleginica Emeše, nema potrebe ponavljati to, ali ako analiziramo statističke podatke o rađanju oni govore da su se roditelji najteže odlučivali za rođenje drugog deteta, odnosno da se smanjio broj drugorođene dece, što opet dovodi do one priče o kojoj je govorila koleginica Emeše, a to je da su roditelji odnosno majke pre svega izložene nekim društvenim pojavama koje su ih zaustavile kod rađanja prvog deteta i obeshrabrile da se opredele za drugo dete.

Kako god da se problem zove, on se reflektuje kroz položaj žene, majke i zaposlene i nezaposlene, ali i one o kojima je govorio kolega Stošić, a to su žene na selu koje se bave poljoprivredom. Ne mislim ja ovde isključivo na ekonomski položaj žena, već i na ukupan društveni položaj žene koji treba da je dovede do faze da odluči da će biti majka i skrenula bih pažnju na ono što se veoma često zanemaruje a to je tzv. psihološka cena roditeljstva.

Psihološka cena deteta je ekonomski nemerljiva i bilo bi grubo razgovarati o tome, prosto je takva kategorija. Ali, predstavlja subjektivni doživljaj ulaganja, odricanja ili na kom su frustracije pre svega žene jer se roditeljstvu u Srbiji pre svega i prvenstveno i uglavnom izjednačava sa materinstvom i to sa intenzivnim materinstvom, što podrazumeva neupitno i ogromno angažovanje i može se reći i iscrpljivanje žene za svoje bližnje pre svega, za decu, supruga, domaćinstvo, danas sve više i za svoje roditelje ili srodnike kojima je pomoć potrebna.

Sav taj porodični rad, o kome je takođe neko govorio, žena ima najčešće za posledicu često odsustvovanje sa posla, odustajanje od zaposlenja, smanjenje radne aktivnosti i produktivnosti, umanjenje zarada, umor, slabiji kvalitet rada žena u odnosu na muškarce i mnogo i daleko manje šanse za napredovanje u odnosu na muškarce.

Dakle, psihološka cena deteta i prateći stres koje roditeljstvo izaziva su one ekonomski nemerljive kategorije koje često stoje iza odluka da se ne rađa još jedno dete. To je negde, bojim se, odnosno to bi moglo da bude prepoznato kao jedan od elemenata, ali moramo reći da psihološku cenu roditeljstvo i porodice plaćaju i muškarci, odnosno očevi, jer trpe društveni pritisak da budu hranioci u društvenim okolnostima kada je to sve teže ostvariti. Podrazumeva se u patrijarhalnom sistemu da je muškarac onaj koji obezbeđuje materijalnu sigurnost porodici.

Ovaj osvrt sam napravila potpuno svesno jer smo ovde čuli i te stavove mladih žena koji su nedvosmisleno tačni, u kojima negde i partneri, čak imam i neku reakciju od kolega koji je rekao – kako mislite da rađate decu bez muškaraca. Nije to tema, ovde zaista, otežane su okolnosti i za jedne i za druge.

Ono što je, čini mi se, još važno, možda čak i najvažnije reći, jeste još jedan problem sa kojim se roditeljstvo suočava i ono se oslanja na onaj Zakon o zabrani diskriminacije, a to je da imamo izraženu diskriminatorno ponašanje koje ponekad postaje dominantno u opredeljivanju mladih za roditeljstvo. Na često nedopustivu diskriminaciju od strane poslodavca nailaze buduće majke, nailaze porodilje, nailaze mlade majke, pogotovo one koje su zaposlene na određeno vreme i onda ih posle porodiljskog kao nagrada za doprinos natalitetu sačekaju uglavnom otkazi. Ovo je nebrojan broj primera. Mislim da smo kao društvo prepoznali problem, ali da nismo došli do rešenja još uvek i evo, zadatka za sve nas. Obaveza je da se borimo protiv ovog oblika diskriminacije roditeljstva tim pre što je potpuno u suprotnosti sa našim nastojanjem da pomognemo i kao zakonodavna i kao izvršan vlast, da natalitet u Srbiji zaista bude veći.

Sve ovo govorim zato što smo čuli i jednu ideju sa kojom se potpuno slažem, a to je da Ženska parlamentarna mreža i probaću da odgovorim kao jedna od koordinatorki pre svega u odsustvu koleginice Božić koja predsedava Odborom za kulturu, a to je da u samom sazivu imamo ne mali procenata mladih žena koje treba da postanu majke. Mislim da je najpraktičnije odatle čuti, ovo je zanimanje koje možda najteža okolnost, otežavajuća okolnost, da mi ne zamere mladi poslanici. Na ovu temu će posle mene govoriti moj uvaženi kolega Uglješa Marković koji je mlad čovek, otac dva sina blizanca. Znači, nemam nameru da ovde apostrofiram da je nečiji problem veći u odnosu na drugog, ali želim da pre svega ostavim tu mogućnost koja de fakto postoji, samo cenim da možda ne znaju da baš postoji Ženska parlamentarna mreža je mreža svih poslanica u parlamentu. Sve vaše ideje, sve vaše pretpostavke, svi problemi na kraju krajeva, dovoljno je da o njima bilo šta kažete samo na glas, a onda ćemo sesti da svi zajedno nađemo rešenje.

Tako da mislim da Ženska parlamentarna mreža može imati ulogu pre svega u ovom delu društvenog dijaloga koji je istina tiče ministarstva koje je sada formirano i time se bavi. To je taj iskorak ove Vlade Republike Srbije, to je taj plan premijerke Ane Brnabić koji je zaista sva ključna pitanja prepoznao i dodelio resore tamo gde ih Srbija nikad nije imala. Tako imamo i zadovoljstvo da danas razgovaramo o ovom zakonu sa resornim ministrom, a ne više bez ministarstva ili sa ministarstvom bez portfelja zaduženim za ovu oblast.

Dakle, ovaj zakon je deo ukupne društvene brige o deci i on ima za cilj podsticaj rađanja dece, da se obezbede što bolji uslovi za zadovoljenje potreba dece i doprinosi poboljšanju uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, da pruži podršku porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, što je takođe važna

kategorija, odnosno sa invaliditetom, kao i deci bez roditeljskog staranja. Zato ovaj zakon predstavlja opredeljenje države koja u oblasti socijalne politike, a uključujući demografske potrebe, istovremeno je i važan instrument populacione politike.

Kada su u pitanju deca sa posebnim potrebama, odnosno sa invaliditetom, imali smo u prošlom sazivu, setiće te se uvažene koleginice, koja je bila poslanik, ako se ne varam SDPS-a koja je bila majka deteta sa posebnim potrebama i bezbroj puta smo čuli koliko je teško i koliko sistem nije prepoznavao te roditelje. Koliko oni nisu imali podsticaj u onom delu u kome im je trebalo više slobodnog vremena, jer njihovo dete zahteva, hajde, grubo je reći više pažnje, da i to, nažalost i to.

Ove izmene zakona to u jednoj meri poboljšavaju. On u ovoj svojoj fazi jeste zakon za koji će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije apsolutno glasati, ali sam sigurna da ćemo izmene imati vrlo brzo, jer će opet primena pokazati da treba još nešto dograditi.

Zašto to kažem? Zato što mislim, ne da ima nedostataka, nego smo možda pogrešno procenili, određene kategorije koje će definisati same sebe. Ono što mi se naročito sviđa i što bi posebno pohvalila, jeste rešenje koje se odnosi na omogućavanje majkama koje su od 18 meseci, pre rođenja, bile poljoprivredni osiguranici, pravo na ostale naknade po osnovu rođenja, nege deteta i potrebne nege deteta.

Zatim, ovim Predlogom zakona uvedena je mogućnost da korisnici naknade zarade za vreme odsustva sa posla radi posebne nege deteta i ostalih naknada po osnovu posebne nege deteta koristi pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.

Dosadašnje rešenje nije omogućavalo roditeljima koji imaju decu sa posebnim potrebama, odnosno sa smetnjama u razvoju uz pravo i na tuđu negu da ostvaruju i prava na ostale naknade po osnovu ovog zakona. Ovo je dobra izmena u zakonu, negde se naslanja na ovu priču o kojoj sam govorila.

Još jedna dobra novina i to što se sada omogućava i korisnicima prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, dakle i nezaposlenom roditelju da dobije stručno mišljenje o zdravstvenom stanju deteta, u cilju produženja ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti u periodu dok traje produžena nega deteta.

Značajna novina u ovom zakonu jeste i uvođenje imunizacije dece kao neophodnog uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak i možda ovde sugestija jedna blaga. Ako sam dobro protumačila, a cenim da jesam, u koliko starije dete nije imunizovano gubi pravo prijavljeno dete i roditelj na naknadu. Možda bismo mogli da razmišljamo o jednoj ovakvoj odluci, uzimajući u obzir Zakon o imunizaciji koji defakto obavezuje.

Nemam nikakvu dilemu da se iz moje diskusije ne bi zaključilo da sam protivnik imunizacije, samo molim da možda proverimo da li nam to, ministre, nije pod okolnostima da se radi o periodu koji je iza nas pre donošenja ovog zakona, da li se možda nismo ogrešili o neku kategoriju ili možda ovo treba nekako srećnije rešiti? Ne kažem da ne treba razmišljati o tome, ali možda naći neko srećnije rešenje.

U suštini, kada se ovaj zakon posmatra, iz predloženog teksta, se vidi da su pojedina sporna pitanja iz važećeg zakona sagledana na način koji država omogućava bolju i značajniju podršku porodicama sa decom. To potvrđuje i ozbiljan pristup države u ostvarivanju strateških ciljeva podsticanja rađanju, odnosno u borbi protiv bele kuge, jer ako nas bude sve manje, ako nam sa druge strane stanovništvo jeste sve starije onda su svi drugi razvojni ciljevi nažalost uzaludni, osim ako ne dozvolimo da ih neko drugi, osim nas, sprovodi.

Ima još jedan predlog koji, zaista smatram neophodnim i na koji treba obratiti pažnju. U periodu iza nas, vreme Kovida-19, pandemija koja je promenila, čini mi se sliku celog sveta i demografsku i ekonomsku, mi imamo obavezu više, ja smatram, prema majkama koje su postale majke, baš u tom periodu. Trebalo je biti hrabar, pa u vreme Kovida-19 odlučiti se za roditeljstvo.

Ne bih da danas licitiram sa pozicije svesti od toga da nije sve uvek lako sprovesti, svaka ideja ume da bude humana, ali se teško uklapa u ono što je projektovani budžet, ali razmišljati na koji način se odužiti porodiljama u vreme Kovida-19.

Cenim da te žene zaslužuju našu podršku, ja cenim da bi smo možda mogli odužiti se na način što ćemo im produžiti porodiljsko za 60 dana, kao jedna od mera, potpuno zanemariti moj predlog, ali obratite pažnju na kategoriju.

Čini mi se da taj broj nije mali i čini mi se da je za svako poštovanje, pod okolnostima da smo svi živeli taj strah od Kovida-19 i da nam je zaista ta neizvesnost uticala na kvalitet života. U tom momentu se opredeliti za ovako hrabar potez i odluku jeste za respekt.

Na kraju svih krajeva, to je obaveza kategoriji srpske majke, onoj kategoriji koja kaže, ako se ja ne varam, a ne bi trebalo da se varam, u vreme Prvog svetskog rata, u vreme kada je, maltene 90% i više muškaraca bilo van teritorije države Srbije natalitet je bio najniži, ali se posle završetka rata oporavio.

Šta je važno? Važno je reći da je srpska majka u najtežem periodu kada je ostala sama na zemlji, odbranila i zemlju, narod, čast i dostojanstvo. Ta srpska majka ima naslednice i u ovim majkama koje su postale majke 2020. i 2021. godine i dobar je uzor za sve one majke od kojih očekujemo da poprave demografsku sliku 2030. i 2035. godine.

Imamo zajednički cilj, čini mi se da niko u sali nije govorio kontra od ovoga što sam ja rekla. Ono što sam iz obrazloženja ovog predloga videla je da će se sprovođenjem ovog zakona povećava obuhvat korisnika, izdvajaće se dodatna sredstva iz budžeta. Ja sada ovde imam neku cifru, ali ne bi licitirala sa tim. Važno je reći da to na svoj način potvrđuje ono što zaista država u ovom trenutku smatra prioritetima.

Sve navedeno je više nego jak razlog da SPS, kao autentična levica ne samo glasa za ovaj zakon, nego pomogne i u sprovođenju i u možda dopuni ili izmeni za bolje sutra, svih nas zajedno.

Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, svakako da će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu podržati izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom zato što je cilj izmena i dopuna Zakona upravo da država materijalno podrži roditelje u ekonomskoj ceni izdržavanja dece, ali ima za cilj dobrobit deteta, odnosno ima za cilj da se svako dete, bez obzira iz kakve porodice dolazi što se tiče materijalnog statusa ima najpovoljnije i najoptimalnije uslove za život i odrastanje, za pravilan psihofizički razvoj i tu je obaveza država i tu obavezu odgovorno i na savestan način ispunjava, upravo i kroz ove zakonske izmene.

Moram da istaknem da je moto Srpske napredne stranke da život mora da pobedi smrt. Moto Srpske napredne stranke je i to da je neophodno da se popravi prirodni priraštaj, odnosno natalitet, da je neophodno da imamo decu da bi održali i sačuvali svoju državu koju smo stekli i nasledili od svojih predaka i naše je pravo i obaveza da državu koju smo nasledili i dobili od svojih predaka predamo u ruke našoj deci i našim unučićima.

Ono što moram da istaknem, a već sam rekla da je demografsko pitanje pitanje koje zadire u sve sfere društvenog života. Naravno da demografsko pitanje zahteva i jedan multidisciplinarni pristup.

Ali, ono što je istina, a to je da se Srbija još od pedesetih godina prošlog veka u kontinuitetu susreće sa negativnim prirodnim priraštajem i taj problem niko pre Aleksandra Vučića nije izneo na sto i pokušao da pronalazi i iznalazi rešenja upravo zato da bi našu državu ostavljali našoj deci, naša deca živela u ovoj državi, zarađivala, stvarala svoju porodicu i mladi ljudi, takođe ostavljali državu svojoj deci.

To govorim iz razloga što je Srbija tokom Dvadesetog veka, naravno, gubila stanovništvo i u ratovima. U Prvom svetskom ratu, Velikom ratu, Srbija je izgubila 30% stanovništva. Preko milion i 200 ljudi je ubijeno. Šezdeset posto onih vojnika koji su otišli da učestvuju u borbama u Velikom ratu nije se kući vratilo ili se vratilo kao teški invalidi. Gotovo na svakoj kući u srpskim selima vio se crni barjak kao znak da je iz te kuće neko u Velikom ratu dao svoj život za slobodu.

Ništa bolje nismo prošli ni u Drugom svetskom ratu, kada smo, takođe, izgubili veliki broj stanovnika, takođe preko milion.

Ono što želim da napomenem to je da smo u Drugom svetskom ratu, nažalost, na području Nezavisne države Hrvatske izgubili i mnogo dece i to od one dece koja su se nalazila u majčinom stomaku, pa do dece starijeg uzrasta.

Izgubili smo decu u koncentracionim logorima na području Nezavisne države Hrvatske i to su bili jedini koncentracioni logori za srpsku, jevrejsku i romsku decu na području fašističke Nemačke.

O tome se, takođe, nikada do sada nije pričalo. Prvi koji je progovorio o stradanjima dece u Jasenovcu od 1941. do 1945. godine upravo je Aleksandar Vučić. On je hteo i smeo da o tome govori kao državnik, kao odgovoran državnik prema svom narodu, prema svojim precima, ali i pokazao je i odgovornost prema budućnosti. To je deo našeg identiteta. O tome mora da se uči u školama i to moramo da znamo.

Nažalost, ni bombardovanje 1999. godine nije mimoišlo decu. Za 78 dana zločinačkog bombardovanja 19 zemalja sveta, predvođenih NATO paktom, svakog dana 78 dana stradalo je po jedno dete i ne samo po jedno i po više, kao na primer u Novom Pazaru dvoje u naručju i zagrljaju svojih roditelja.

Ali, bez obzira na ratove, na velike gubitke stanovništva, ono što nije dobro i što niko do Aleksandra Vučića nije izneo kao pitanje od nacionalnog značaja, nacionalnog interesa, kao pitanje opstanka nas kao naroda, pitanje opstanka države, niko pre Aleksandra Vučića to pitanje nije pokrenuo.

U prilog tome govori i činjenica da je dolaskom na vlast najpre formirano Ministarstvo bez portfelja koje se bavilo demografijom, a onda 2020. godine formirano je i posebno ministarstvo, a to je Ministarstvo za brigu o porodici i deci, na čijem čelu ste vi, gospodine ministre, čelu i koje treba da na i te kako sveobuhvatan način bavi se porodicom i decom.

Naravno da demografsko pitanje nije samo pitanje za vaše ministarstvo. To je pitanje i za Ministarstvo obrazovanja, to je pitanje i za Ministarstvo zdravlja, to je pitanje i za Ministarstvo sporta, ali ja moram da istaknem šta smo mi nasledili do 2012. godine, kada se govori o onim oblastima koje i te kako imaju uticaj na pravilan rast i razvoj dece i na onim radnjama koje su se ticale materijalne isplate porodilja i trudnica.

Moram da istaknem da je do 2012. godine u gradu Beogradu pljačkaš narodnih para Dragan Đilas oteo od trudnica 400 miliona dinara, oteo od porodilja 6,1 milijardu dinara, ostao dužan najugroženijim kategorijama stanovništva 124 miliona za isplatu jednokratnih novčanih davanja, a ta jednokratna novčana davanja daju se upravo onim stanovnicima za zadovoljenje egzistencijalnih, odnosno osnovnih životnih potreba.

Znači, nisu isplaćivane te naknade koje su zakonom bile propisane. Ostao im je dužan, jer njega nisu interesovale ni trudnice, ni porodilje, a ni deca. Da je tako pokazuje i podatak da je u najelitnijem delu Beograda, na Košutnjaku u Pionirskom gradu, upravo uzurpirao prostor koji je bio namenjen za gradnju dečijeg igrališta i za dečiji boravak da bi izgradio kuću „Velikog brata“ i da bi, naravno, od izgradnje te kuće stekao prve milione, trgujući svojim sekundama. Da li su oni prvi, ne znam, ali znam da ih je zaradio 619 miliona evra, dok je vršio vlast u Beogradu.

Takođe, moram da istaknem da je Dragan Đilas, na primer, kada su u pitanju vrtići, u njegovo vreme na listi čekanja bilo je 10 hiljada dece u Beogradu koja nisu mogla da se upišu u dečije vrtiće, jer nije bilo mesta. Nije bilo mesta zato što se dečiji vrtići nisu gradili ili su možda otvarani samo u vreme kampanje, kada je trebalo da se slika Dragan Đilas da ponovo manipuliše građanima, pa je tako otvorio jedan vrtić u opštini Zvezdara koji, naravno, nije uopšte bio priključen na gradsku pijaću vodu.

Tako je radio Dragan Đilas, ostavljajući dug u budžetu grada Beograda od milijardu i 200 miliona evra i zadužujući svakog građanina Beograda za 700 evra.

Šta smo radili od 2012. godine, kada smo došli na vlast? Znamo da je period od 2014. godine, s obzirom da su pljačkaši i tajkuni ostavili ekonomski potpuno razorenu i opustošenu i devastiranu zemlju morali da provodimo mere fiskalne konsolidacije. Tada je premijer bio Aleksandar Vučić. Te mere jesu bile teške i bolne, ali su bile jedino moguće. Upravo zahvaljujući tim merama došlo se do ekonomskog oporavka zemlje, došlo se do četiri godine za redom suficita u budžetu, došlo se do situacije da je Srbija i tokom pandemije kovida najbolja što se tiče ekonomskog rasta, odnosno da je tokom 2020. godine imala najmanji pad, da je imala, odnosno obezbedila za svoje građane četiri vrste potpuno besplatnih vakcina, kojima građani mogu da se vakcinišu protiv kovida.

Takođe, moram da napomenem da je smrtnost u nekim zemljama kao što je, na primer, Španija, bila i do 30%, da je smrtnosti u SAD bila 22%, a da je smrtnost, prema podacima koje objavljuje Republički zavod u Srbiji, naravno, za nas velika, ali i znatno manja.

Takođe, moram da istaknem da smo za ovo vreme vršenja vlasti i te kako radili na izgradnji dečijih vrtića i to ne samo u Beogradu, gde do 2023. godine treba da se izgradi 24 vrtića, tako da neće biti apsolutno više liste čekanja. Vrtiće smo radili i gradili i u unutrašnjosti Republike Srbije. Ja dolazim iz Priboja. U Priboju je predškolska ustanova Neven potpuno rekonstruisana, adaptirana, urađena fasada, urađena stolarija, urađena kotlarnica i svako dete koje pohađa dečiji vrtić ima optimalne, bezbedne i sigurne uslove za boravak u dečijem vrtiću.

Takođe, moram da istaknem da su žuti pljačkaši i tajkuni u liku i delu Drgana Đilasa i Pajtića pljačkali i decu ometenu u razvoju, pa su, na primer, samo kroz dvorac „Heterlend“ od dece ometene u razvoju oteli 157 miliona. Naravno da taj dvorac nikada nije izgrađen, ali ni pare nikada nisu vraćene. Uzeli su ih oni koji svoje džepove pune narodnim parama, a račune raznose po raznim belosvetskim destinacijama i poreskim rajevima.

Ono što moram da istaknem je da smo dolaskom na vlast, a posebno nakon 2016. godine, radili na podizanju, izgradnji, adaptaciji dnevnih boravaka za decu ometenu u razvoju upravo da bi dali podršku i roditeljima te dece. Dok su deca u dnevnim boravcima mogu da traže zaposlenje, a naravno to nismo radili samo u Beogradu. Takođe, navešću Priboj, mesto odakle ja odlazim, u Priboju postoje dva dnevna boravka za decu, i to jedan dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i jedan dnevni boravak za decu obolelu od cerebralne i dečje paralize.

Takođe, moram da istaknem da je, sem dnevnih boravaka, u Beogradu razvijena i usluga koja i te kako znači roditeljima koji imaju decu sa poteškoćama. Ja više volim da kažem sa poteškoćama u razvoju, nego sa invaliditetom. Uvedena je jedna nova usluga koja se zove „predah usluga“. Ona je uvedena i u Nišu. Radi se o tome da roditelji tokom dana mnogu da ostavljaju tu svoju decu, ali i tokom vikenda i, naravno, mogu i više dana da borave kako bi roditelji prikupili novu snagu i kako bi im država pokazala da vode računa i pruža podršku i takvim roditeljima.

Naravno da sve mere koje se preduzimaju prema deci, osobama sa invaliditetom i onda kada budu na najvišem stadijumu neće biti dovoljne, jer to je posebno osetljiva, posebno ranjiva grupa, a mi sve ovo vreme radimo na socijalizaciji ove dece, ali i na podršci roditeljima, da im olakšamo njihovo roditeljstvo.

Takođe, želim da kažem, što se mladih tiče, da je u vreme Dragan Đilasa nezaposlenost mladih u Srbiji bila 50%. Opšta nezaposlenost stanovništva u Srbiji je bila 27%. Bili su samo poznati po podizanju javnog duga. Javni dug bio je 79%, a to znači da su oni na sve moguće načine zaduživali generacije koje dolaze.

Ono što želim da istaknem, to je da je danas nezaposlenost mladih smanjena. Ona je i dalje velika i iznosi oko 22%, u evropskim zemljama ona je 15%, ali ukupna nezaposlenost stanovništva smanjena je. Ona je jednocifrena i prvi put, tokom 2020. godine, nezaposlenost stanovništva, baš u vreme pandemije kovida, bila je na istorijskom minimumu i ona je iznosila 7,5%. Na kraju godine nezaposlenost je bila 9,5%.

Moram da istaknem da odgovorna Vlada i na čelu sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem ulaže ogroman novac u infrastrukturne projekte. Svi ti infrastrukturni projekti poboljšavaju kvalitet života svakog građanina, a samim tim i kvalitet života svakog deteta.

Moram da istaknem da je planom Srbija 2025 obezbeđeno 14 milijardi evra za novo lice Srbije. To je jedan kompletan budžet, ali predviđeno je i 700 miliona evra za mlade, 500 miliona evra za pomoć u rešavanju njihovog stambenog pitanja i još 200 miliona evra za otvaranje savetovališta za reproduktivno zdravlje za pomoć prilikom vantelesne oplodnje i za druge vidove podrške i pomoći kako bi mladi ljudi ostajali u našoj zemlji i ovde stvarali svoje potomstvo.

Moram da istaknem da je princip dualnog obrazovanja uveden 2017. godine. Na taj način se postiže da mladi ljudi što pre dođu do svojih kvalifikacija, da steknu znanja, veštine, kompetencije. Oni jedan deo provode u školi, jedan deo na praksi kod poslodavca, 70% tih mladih ljudi se zapošljava u tim privatnim kompanijama. To je naravno mogućnost da što pre odu od svojih roditelja, da se što pre osamostale, da što pre stvore svoju porodicu, naravno, rađaju decu.

Takođe, moram da istaknem, što se zdravstvenog sistema time, Univerzitetska dečja klinika u Tiršovoj izgrađena je 1924. godine. To je jedna od najstarijih klinika, najpoznatijih, tu ne dolaze deca samo iz Srbije, nego iz čitavog regiona. Klinika je bila u takvom stanju da je fasada otpadala, da su uslovi unutra bili potpuno neadekvatni, da je unutrašnjost prokišnjavala, da su oluci bili bušni, podlivali su pod temelje zgrade, tako da je pretila opasnost od totalnog urušavanja Tiršove.

Naravno da smo uspeli da izvršimo rekonstrukciju Univerzitetske dečje klinike. Rekonstrukcija je završena na Vidovdan 2019. godine. Nabavljen je najsavremeniji ultrazvučni aparat, magnetna rezonanca za decu, potpuno nova angio sala, nova opremljena pedijatrijska odeljenja, hirurška odeljenja itd, a sve u cilju očuvanja zdravlja dece, u cilju pravilne dijagnostike i u cilju pravilnog lečenja.

Poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu će podržati ovaj zakon koji jeste jedan od alata i mehanizama za poboljšanje materijalnog položaja porodica sa decom, ali će nastaviti da sledi politiku Aleksandra Vučića, politiku prosperiteta i napretka u svim oblastima Republike Srbije, kako bi svi građani u njoj bili zadovoljni, jer mir i stabilnost… Aleksandar Vučić, kao ozbiljan državnik, na tome radi. To je neupitno. Ekonomski napredak je neupitan. Ono što je upitno je rađanje dece. Na tome moramo da radimo i kroz podizanje svesti, jer ja ne znam tri plemenitije reči od reči – majka, dete i ljubav. Znam da ljubav kada se deli i umnožava ona se širi i jača, a posebno kada se deli zajedno sa svojom decom. U to ime živela Srbija.

Zahvaljujem.
Prelazimo na listu prijavljenih za reč.
Reč ima Misala Pramenković.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog izmena i dopuna Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Jako važno pitanje. O važnosti ovog zakona su kolege pre mene svakako govorile. Ono što je dobro je što je ovo otprilike izmena i dopuna zakona u pogledu nekih nedostataka koji su se u praksi pokazali, a tragom onoga što je počelo da se primenjuje, odnosno implementira od 1. jula 2018. godine, i to je jako značajno.

Dakle, kada vlast prepoznaje pitanje nedostataka vlastitih akata koja su donesena i u tom smeru je spremna da reaguje, to je nešto što je svakako za svaku pohvalu.

Pitanje porodice, društvene podrške porodici se zapravo treba gledati još dublje i suštinski se ovim pitanjem baviti, jer je ekonomski segment, finansijska podrška porodici samo jedan od segmenata podrške porodici, ali mi kao društvo moramo raditi na promociji vrednosti same porodice, vrednosti majke i vrednosti dece unutar same porodice. U tom smislu, jako me raduje i činjenica da je, čini mi se, kroz ovu dopunu poseban akcenat stavljen na porodice koje imaju decu sa poteškoćama u razvoju, nekom vrstom invaliditeta, težih oboljenja ili kako god da to naslovimo.

Dakle, složićemo se svi da rađati, odgajati decu u današnjem društvenom ambijentu nimalo nije lako. Uz sve podrške i države i beneficije i sve ostalo to je jako zahtevna i odgovorna uloga i samo oni koji su u potpunosti svesni zapravo toga odlučuju se na ovako odgovoran vid i društvene pozicije i roditeljstva i svega ostalog.

Možemo pretpostaviti koliko su izazovi i poteškoće veće kod porodica koje imaju dete sa invaliditetom ili bilo kojom vrstom poteškoće, odnosno oboljenja. Još koliko je dodatno potrebno snage, finansijskih sredstava, volje, želje da se to dete izvede i dovede, da kažemo, do nekih normalnih tokova života koliko je to moguće.

Ono što bih želela da upitam uvaženog ministra, vi ste u svom izlaganju spomenuli primanja po osnovu posebne nege deteta da će ići do pete godine deteta sa invaliditetom, u tom smislu mislim da bi se i dalje trebalo razmišljati o nekoj ozbiljnijoj pomoći takvoj deci i nakon pete godine - zbog čega? Pa, neki invaliditeti, bolesti su takvog tipa da bukvalno traju celi život. Pitanje je šta nakon te pete godine deteta, posebno ukoliko se radi o detetu koje je prvo ili drugo po rođenju, pa recimo ne potpada pod domen roditeljskog dodatka do 10 godina kako to danas imamo. To je jedna stvar. U tom smislu bi jako značajno bilo iskoračiti u nekim budućim izmenama i dopunama zakona, pošto u ovom segmentu se išlo dotle.

Ono na šta bih ja još želela ukazati, dakle, podrška majkama, odnosno porodicama, posebno majkama koje su rodile više od četvoro dece. Mi imamo pitanje roditeljskog dodatka koje od 1. jula 2018. godine na treće i četvrto dete, i uvećano za svakako za prvo i drugo dete, ali posebno želim naglasiti primanja koje majke dobijaju za treće i četvrto dete - 12.000, odnosno 18.000 i ovo je nešto što je jako značajno za porodice i za sve one koji primaju ovu vrstu pomoću.

Međutim, mislim da zakonskim rešenjima i da generalno kao društvo nismo ispromovirali majke koje su rodile više od četvoro dece. Ja sam negde pročitala argument da Svetska zdravstvena organizacija smatra da nije zdravo roditi više od četvoro dece i iz tih preporuka dalje se zakonskim aktima ne seže. Mislim da žena koja i pored toga što je svesna da roditi petoro i više dece preuzima toliki rizik na sebe, s druge strane vidimo da neke od koleginica su spominjale problem drugorođenog deteta, da se uglavnom bračni parovi ili majke odlučuju da rode jedno dete, već je problem kod drugog deteta, šta sa ženama koje su se odlučile da rode više od četvoro dece? Ja smatram da te žene prosto treba proglasiti herojima, satisfakciju finansijsku i svaku drugu im dati u pogledu nekog načina, modela, da li će to biti plata redovna, da li će biti neki status finansijski koje one ostvaruju.

Mislim da ukoliko bismo neku statistiku ili istraživanje odradili po pitanju toga u kojim područjima zemlje su upravo te brojnije porodice. Mislim da ćemo naći da su to uglavnom seoske porodice i porodice koje upravo imaju i drugih izazova. Ceniti takvu odlučnost, hrabrost žene, koja pored toga što je rodila toliki broj dece, ima i drugih tereta u pogledu fizičkog rada i svega ostalog, smatram da bi kao društvo pokazali bismo visoki stepen svesti i odgovornosti ukoliko bismo u tom smeru išli. Tako da je to neka od preporuka za sve nas, za sve one koju budu učestvovali u procesu donošenja odluka da se aktivnije pozabavimo ovim pitanjem.

Recimo, u zemljama Zapadne Evrope koje su jako razvijene, čini mi se ili bar iz konstatacija naše dijaspore koja tamo živi, da žena koja rodi, sad ne znam da li šestoro ili sedmoro dece, njima recimo država reši trajno stambeno pitanje, dodeli im kuću, dodeli im stan, to su jako značajni podsticaji, tako da nam i to donekle treba biti motiv u daljem delovanju. Hvala vam najlepše.