Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 119 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 49. Zakona o Narodnoj skupštini predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom svakog odlučivanja postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Zahvaljujem.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 153 narodna poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedniče Skupštine.

Uvažene kolege, građani Srbije, postaviću nekoliko pitanja koja se tiču sada aktuelne situacije, vezano za bezbednost saobraćaja, za učešće u saobraćaju, normalno, za obavljanje svih onih radnji gde vozilo mora biti obezbeđeno i spremno da učestvuje u saobraćaju.

Inače, unazad 10 dana promenjen je Pravilnik o vršenju tehničkog pregleda, Pravilnik kojim se definišu određene radnje u okviru rada tehničkog pregleda, gde zbog tog novog pravilnika, nespremnosti ljudi i vlasnika tih tehničkih pregleda, veliki broj vlasnika vozila kojima ističe registracija dolaze u situaciju da treba da urade tehnički pregled, a ne mogu da dođu na red, ne mogu da urade tehnički pregled baš zbog toga što u Srbiji imamo preko 2,5 miliona vozila, gde imamo preko 1.500 tih tehničkih pregleda, a sada je u funkciji možda 500 tih tehničkih pregleda koji rade i koji su aktivni. Ostali tehnički pregledi nisu usaglašeni, nisu obezbedili te mašine kojim se vrše ti tehnički pregledi, pa zbog toga dolazi u situaciju da veliki broj naših vozača, naših građana koji imaju vozila ne mogu da urade tehnički pregled, izlazi im registracija i normalno ti ljudi imaju problema.

Konkretno, recimo, na teritoriji Nišavskog okruga imamo oko 50 tih tehničkih pregleda, a sada radi samo njih 10. Stvaraju se velike gužve, velika nervoza, a kada dođe čovek, kada se prijavi na tehnički pregled, zakaže mu se termin, dođe, sada se sve to snima, normalno, sve ovo je zbog toga da bi bilo sigurnije u saobraćaju, da ne bi bilo problema, ali sa druge strane vozilo koje uđe na tehnički pregled, ima tu 17 radnji, rade njihovi kontrolori, dođe do toga, prvi uđe na tehnički pregled, sve to snima kamera, nema vode za brisače tamo gde se sipa voda, taj kontrolor vrati tog vozača i on mora za 72 sata da ispravu tu grešku. To je jedan deo. Možda ima situacije gde je zadnji deo vrata izgreban, isto mora da se vrati to vozilo i taj vozač i vlasnik tog vozila ne može da uradi tehnički pregled dok se to ne uradi.

Sve to verovatno ima nešto što je potrebno, ali mislim da je za sve nas bitno da su ispravne košnice, upravljači i sve ono što štiti sutra sigurnost tog vozila. Sve te male greške, da li zadnji brisač ne radi dobro ili je metlica na brisaču nešto lošija, sve to sada pravi problem tim našim vlasnicima vozila koji treba da urade tehnički pregled. Oni se vraćaju, a pravi se ponovo gužva. Za 72 sata taj vlasnik tehničkog pregleda trebalo bi ponovo da prijavi tog vozača, odnosno vlasnika tog vozila, da uradi tehnički pregled ukoliko bude mesta. Ukoliko nema mesta i prođe 72 sata, taj vlasnik vozila i taj vozač kome se radi tehnički pregled mora ponovo platiti tehnički pregled.

Sada je i povećana cena tehničkih pregleda, od 4.500 sada ide i do 7.200 dinara, a to je dosta veliki udarac za naše vozače, za naše vlasnike vozila, jer smo svi svesni da situacija jeste još teža na jugoistoku Srbije, a suština svega, svih nas, jeste da se obezbedi što bolja bezbednost saobraćaja, ali da se to ne radi na takav način da bez nekih nebitnih stvari čovek se vraća, gubi se vreme. Inače, minimalni rad na tehničkom pregledu za jedno vozilo je 30 minuta. Sada kada se radi, kada se sve snima, te radnje traju mnogo duže i zbog toga su radili mali broj vozila.

Sada trenutno veliki broj naših vlasnika vozila čeka da urade tehnički pregled zato što je kompletni tehnički pregled… Vlasnik i ti radnici su otišli na odmor zato što ima nekih nesuglasica, nekih nerazjašnjenih stvari, pa zbog toga su otišli na tehničke preglede na odmor i sada ti naši vlasnici vozila ne mogu da urade, ne mogu da stave vozilo u funkciju, a veliki broj njih od toga i živi, to su profesionalni vozači.

Mislim da je potrebno da nadležno Ministarstvo saobraćaja, MUP, Agencija za bezbednost saobraćaja, da neke stvari, one koje se tiču pro forma, papirologije, nekih sitnih stvari kao što je grebanje vrata ili da mu metlica na zadnjem brisaču nije dobra, da se obezbedi tim ljudima da to mogu da poprave i da se ne vraćaju da se ponovo rade tehnički pregledi i da prave troškove.

Jedno od bitnih stvari za nas koji se bavimo poljoprivredom jeste da veliki broj teritorija opština, kao što je opština Svrljig, opština Bela Palanka, opština Gadžin Han, opština Merošina, imaju problema da ne mogu da urade tehničke preglede na traktore zato što tehnički pregledi koji postoje na tim teritorijama nemaju mogućnost da urade tehnički pregled na traktorima. Svi smo svedoci da veliki broj naših ljudi, poljoprivrednika…

Milija, mora da se završi.

Evo, završavam, bilo bi dobro da se omogući tim ljudima da mogu da urade tehnički pregled na traktorima i da to njima ne pravi veliku štetu. Hvala još jednom.

Hvala.
Reč ima Stefan Krkobabić.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine, uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za ministarku državne uprave i lokalne samouprave Mariju Obradović za Ministarstvo pravde i za Ministarstvo za brigu o selu i Vladu Republike Srbije.

Građani Srbije nas pri svakom obilasku sela i varošica u slabo nastanjenim brdsko-planinskim područjima, kao i u onim naseljenim, koja se nalaze u rubnim, pograničnim krajevima naše zemlje zamole da pitamo Vladu Srbije, ministarku državne uprave i lokalne samouprave, kao i ostala resorna ministarstva, da li je izvodljivo da i oni formiraju svoje nove tzv. seoske opštine i na taj način dobiju mogućnost da u većoj meri odlučuju o potrebama i razvoju svoje lokalne zajednice i, evo, u njihovo ime mi prenosimo to pitanje?

Mi iz poslaničke grupe PUPS „Tri P“ smo naglašavali da je neophodno što pre definisati novu politiku ravnomernog regionalnog razvoja koja bi smanjila nejednakost regiona, a istovremeno pospešila individualno razvijanje i prepoznatljive osobenosti.

Prvi korak u tom velikom poslu jeste izrada mape reona Srbije, koji treba da predstavljaju zaokruženo jedinstvo prirodnih, demografskih, ekonomsko-privrednih, socioloških i kulturnih osobenosti sa upečatljivim gravitacionim centrom.

Poslanička grupa PUPS „Tri P“ predlaže novu reonizaciju za početak istočne, južne i jugozapadne Srbije, uz istovremeno određivanje gravitacionih centara tih područja, koje bi postale nove opštine.

Za ovaj predlog PUPS-a tj. osnivanje novih seoskih opština postoji zakonski osnov u aktuelnom pozitivnom zakonodavstvu i to pre svega u Zakonu o teritorijalnoj organizaciji i Zakonu o lokalnoj samoupravi, gde Zakon o teritorijalnoj organizaciji predviđa u članu 11. stav 3. da izuzetno kada postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi može se osnovati nova opština koja ima manje od 10.000 stanovnika. U Zakonu o lokalnoj samoupravi u članu 17. stav 2. stoji da teritorija za koju se osniva jedinca lokalne samouprave predstavlja prirodnu i geografsku celinu, ekonomski povezan prostor koji poseduje razvijenu i izgrađenu komunikaciju među naseljenim mestima sa sedištem kao gravitacionim centrom.

U članu 18. stav 4. istog zakona stoji da baš kao i u zakonu o teritorijalnoj organizaciji izuzetno kada postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi može se osnovati nova opština koja ima manje od 10.000 stanovnika.

Takođe, prema važećem Zakonu o teritorijalnoj organizaciji u Srbiji 30 lokalnih samouprava ima status grada, a kao što je poznato, grad na svojoj teritoriji može da formira posebne gradske opštine.

Međutim, simptomatično je da sedišta tzv. gradskih opština po pravilu uspostavljaju u urbanim sredinama, a ne recimo u većim selima koja takođe pripadaju teritorijama tih gradova.

Prilikom formiranja ovih tzv. seoskih opština u rubnim područjima Srbije posebnu pažnju bi trebalo posvetiti tome da im se upravo zbog tih njihovih specifičnosti daju posebna podsticajna prava u smislu smanjivanja poreza i doprinosa, kao i umanjivanju stope PDV-a, ali i da se predvidi mogućnost dodatka na plate za lekare, radnike, veterinare i druge javne radnike kako bi se dodatno motivisali za rad i život u tim, za državu Srbiju, važnim sredinama.

Za primer teme o kojoj pričamo odabrao sam Opštinu Babušnica čiji je jedan od specifičnosti deo njene teritorije jer se nalazi na samoj granici sa zemljom Evropske unije i članicom NATO-a Bugarskom.

Takođe, bitna specifičnost Opštine Babušnice je konstantan odliv stanovništva, u poslednjih 50 godina broj stanovnika je smanjen za više od 50%. Privreda je prilično nerazvijena, stopa nezaposlenosti je znatno veća od republičkog proseka.

U smislu nekog postojećeg ili potencijalno gravitacionog centra ističe se selo Gorčinci, nekoliko kilometara južno od naselja Babušnice i kroz koje prolazi put Pirot-Babušnica-Vlasotince-Leskovac. Zbog blizine međunarodnog saobraćajnog Koridora 10 od Niša do Sofije i dalje ka Turskoj i zemljama Male Azije Opština Babušnica i sva njena sela imaju najveću mogućnost za razvoj ruralnog turizma.

Formiranjem nove opštine sa centrom u selu Gorčince građani ovog kraja bi na neposredniji način odlučivali o pitanjima bitnim za razvoj i život stanovnika tog kraja. Slični primeri se mogu naći širom Srbije.

Prema tome, pitanje za Vladu Republike Srbije, odnosno Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo pravde i Ministarstvo za brigu o selo – da li je i na bazi postojećih zakonskih rešenja i bez izmena Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije moguće ući u proces osnivanja novih opština i da li o ovoj temi od strateškog značaja za našu zemlju je raspravljano na sednicama Vlade Republike Srbije? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Đorđe Milićević.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dok Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici, koga po svim međunarodno-pravnim kriterijumima nije bilo, dotle se o svim srpskim žrtvama u BiH nažalost još uvek ćuti.

Ne sporimo da je u toku krvavog rata kojim se raspadala SFRJ bilo ratnih zločina i mi ih naravno osuđujemo, ma ko da ih je počinio, ali ima li bilo kakvog smisla prećutati preko 3.500 srpskih žrtava počinjenih upravo u selima oko Srebrenice i Bratunca gde su brutalno ubijana i deca i žene?

Upravo je u ovom pohodu na srpska sela Zalazije, Biljača, Sase i Zagone, 12. jula 1992. godine pobijeno srpsko stanovništvo i spaljene sprske kuće. Za ovaj međusobni sukob i stradanja naroda Srbi su osuđivani na doživotne kazne zatvora, čak i za komandnu odgovornost, dok je za 3.500 srpskih žrtvama presuđena jedna jedina sramotna presuda. Niko za ovaj zločin nije odgovarao i ovde međunarodna zajednica, pa i zemlje regiona već dve decenije apsolutno ćute.

Uprkos svim srpskim žrtvama, uprkos svemu što se devedesetih godina dešavalo, Srbija se izvinila za zločine i bila je prva zemlja u regionu koja je to učinila usvojivši Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici. To je bila naša međunarodna i moralna obaveza.

Politika Srbije je jasna. Mi smo za politiku pomirenja, za mir i stabilnost u regionu, što smo mnogo puta pokazali, posebno našom solidarnošću prema svim zemljama u regionu u period kovida.

Upravo da bi pokazali nacionalnu odgovornost tadašnji premijer Srbije, Aleksandar Vučić, otišao je u Potočare da izrazi saučešće porodicama žrtvama, a kako je dočekan? Linčom, kamenovanjem i pokušajem ubistva. Dakle, na najbrutalniji mogući način. Ni za ovaj sraman čin prema zvaničniku Srbije niko nije odgovarao.

Ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske zvanično je saopštio da postoje brojni neoborivi dokazi, fotografije i imena organizatora napada na Aleksandra Vučića i sami smo svedoci da se u tadašnjem TV prenosu nedvosmisleno videlo da je u pitanju dobro organizovan i planirani napad, a ne pojedinačni, kako je rečeno, pojedinačni eksces.

Ovo je bio pokušaj ubistva državnika. Institucije BiH su imale do danas punih šest godina da istraže ovaj slučaj i procesuiraju počinioce, ali očigledno da oni to ne žele. Zato bih postavio pitanje i Vladi i MUP-u – da li nadležni organi Republike Srbije mogu preduzeti bilo šta kako bi se otkrili i osudili počinioci pokušaja atentata na Aleksandra Vučića u Potočarima? Da li MUP može od institucija Republike Srpske da zatraži sve prikupljene dokaze kako bi se od BiH zatražilo preduzimanje adekvatnih mera prema počiniocima ovog sramnog čina? To smo obavezni da uradimo, kao što smo obavezni da tražimo osudu svih zločina počinjenih nad Srbima, jer pojava umanjivanja i omalovažavanja srpskih žrtvama je postala praksa gotovo u svim zemljama regiona, nažalost, ponavljam, a o tome više od dve decenije ćuti i celokupna međunarodna zajednica.

Ovde su u pitanju dvostruki standardi, a ne međunarodno pravo. Ne mogu se pravda i pravo primenjivati selektivno. O tome smo više puta govorili i to samo prema nama Srbima. Šta je sa srpskim žrtvama u Hrvatskoj, BiH, na KiM i imamo li mi pravo na istinu i na pravdu? Zahvaljujem predsedniče.

Hvala.
Reč ima Nebojša Bakarec.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane dame i gospodo poslanice i poslanici, poštovani građani, tražim obaveštenje od Kancelarije za KiM, Zaštitnika građana, od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti o pogaženim pravima srpske junakinje Dragice Gašić iz Đakovice. Prete, prava joj gaze lažna država Kosovo, opština Đakovica i mnogobrojni ekstremisti koji je svakodnevno napadaju.

Gospođa Gašić je postala simbol stradanja srpskog naroda na KiM, novi simbol borbe za ljudska prava i borbe protiv albanskog rasizma i nehumanosti. Gospođa Gašić je najhrabrija žena na svetu. Treba da osete stid svi oni koji kliču frazu „dogodine u Prizrenu“, a Dragica Gašić im je pokazala svoju hrabrost svojom parolom koju je sprovela u delo ove godine u Đakovici.

Albanske vlasti Kurtija, Osmanijeve, pokazuju do sada neviđen primitivizam i rasizam. Uplašila ih je jedna žena koja se drznula da se vrati u Đakovicu, jedna žena sama. Fizički napadaju Dragicu Gaši, izbacuju iz stana, maltretiraju, još sada žele da je umore glađu. Zabranjeno joj je da uđu u prodavnicu i neće da joj prodaju ni hleb. Jedina je Srpkinja u Đakovici. Rodila se u Đakovici, udala, izrodila decu, radila je u MUP kao čistačica. Izbegla je iz Đakovice 1999. godine da ne bi bila ubijena sa celom svojom porodicom.

Posle 22 godine 9. juna ove godine se vratila u svoj dom, u svoj stan, u svoj grad. Već mesec dana ona trpi neviđeno maltretiranje od strane Albanaca i od strane opštine Đakovica. Gospođa Gašić je, da se razumemo, dobila svu potrebnu pomoć i podršku od predsednika Vučića, od Kancelarije za KiM, od ministra Gorana Rakića.

Kancelarija za Kim je kupila blindirana vrata, video nadzor, rešetke na stanu, pokućstvo, internet i obezbedila je dostavu hrane. Nažalost Albanci su odmah uništili i napali hrabrog čoveka koji je dostavljao hranu.

Kosovsko ministarstvo za zajednicu i povratak Gorana Rakića uručilo je Dragici pomoć u vidu nameštaja, bele tehnike i hrane, a humanitarna organizacija „Srpska solidarnost“ je Dragici Gašić kupila bojler i televizor. Nažalost blindirana vrata i rešetke je zaplenila opština Đakovica i policija. Neviđeno.

Kako nema dostave hrane, Dragica Gašić je u petak, sada ovaj petak, pre pet dana, otišla u prodavnicu da kupi hleb, jer su sve prodavnice albanske i nijedna prodavnica nije htela da je pusti da kupi bilo šta, nisu hteli da joj prodaju hleb. More je glađu. Dragica ima dijabetes, operisala je kičmu i teže hoda, pa ipak ona svaki dan odlazi u crkvu „Uspenja presvete Bogorodice“ da tamo nađe mir.

Srbi na Kosovu 2021. godine imaju manja prava nego Afroamerikanci u Alabami 1955. Tada je u gradu Mongomeri u Alabami čuvena Roza Parks uhapšena zbog toga što je u autobusu sela na mesto predviđeno za belce. Međutim Roza Parks i drugi Afroamerikanci tada 1955. godine su mogli neometano da kupe hleb i hranu, a slušaj Roze Parks je pokrenuo celu borbu za ljudska prava u SAD je pokret Martina Lutera Kinga, pokret protiv rasizma i segregacije.

Aleksandar Vučić je za Srbe na KiM Matin Luter King, predsednik Vučić je za Srbe na KiM učinio više nego bilo ko u poslednjih 100 godina, a na KiM ne postoji albanski pokret protiv rasizma i segregacije, već postoji albanska vlast koja podržava rasizam i segregaciju. Gde su danas albanski poslanici ovde da kažu koju reč u zaštitu Dragice Gašić? Nema ih. Oni jednom mesečno dođu u Skupštinu da ispljuju Vladu, kada se postavljaju pitanja, da uzmu pare i sledećih mesec dana ih nema i tako svakog meseca.

Unmik i OEBS nažalost pružaju samo mlaku verbalnu podršku Dragici Gašić. Ne čine ništa da je zaštite. Ćute Nataša Kandić, Sonja Biserko, Latinka Perović i Marinika Tepić ću u svom Porše „Kajenu“ od 155.000 evra. Da je ugrožena neka Albanka ili Bošnjakinja sve četiri bi vrištale do neba. Autošovinistkinje ne mare za usamljenu Srpkinju Dragicu Gašić, anđela iz Đakovice.

Ali, Dragica nije sama. Uz nju su i Aleksandar i Petar i Marko i Goran i Dalibor i Milan i Igor i Ana i cela Vlada i ceo parlament, svi mi. Uz Dragicu je cela Srbija. Šta kaže Dragica Gašić? Citiram „Namerili su se da me oteraju iz grada, iz stana koji sam dobila 1993. godine kao radnik MUP Srbije u kome sam živela sa dvoje dece, jer mi je muž umro.

Ima sve potrebne papire, ne samo od pre rata, nego i od kosovske agencije. Nije mi svejedno, ali Đakovica je moj dom. Pisali su peticiju da me isele i oteraju. Neka protestuju. U svom su gradu kao i ja, pa neka rade kako misle da treba. Ja, znam da nikada nikome ništa nisam učinila nažao. Dvoje dece sam rodila tu.

Šta rade Albanci u Đakovici i vlast i civilno društvo? Opština Đakovica je pokrenula tužbu kojom traži poništavanje legalnog ugovora Dragice Gašić, a 11 humanitarnih, pazite, albanskih nevladinih organizacija iz Đakovice traži od lokalnih vlasti da isele Dragicu Gašić iz Đakovice. Kakva humanost.

Nusrete Kumnova, predsednica Udruženja „Pozivi majki“ u izjavi za radio Slobodna Evropa kaže – ona ne može živeti ovde, svi Srbi su počinili zločine, a ona da dođe da živi ovde, ne. I ne samo to, već ne dozvoljavamo povratak nijednog Srbina. Kraj citata. Kakva čovekoljubivost.

Stopa povratka Srba na KiM zadnje 22 godine je manja od 2%. da ponovim, Srbi na KiM u Albanskim sredinama, 2021. godine imaju manje prava nego afroamerikanci u SAD u Alabami 1955. godine, ali su afroamerikanci i tada bar mogli da kupe hleb. Albanski rasizam, segregacija i mržnja prema Srbima su mnogo veći od rasizma, segregacije i mržnje belih suprematista na jugu SAD tada 1955. godine. Albanski rasisti ne dozvoljavaju Dragici Gašić da kupe hleb. Žele da je umore glađu.

Albanci su sa Turcima počinili genocid nad Srbima, da podsetim, u 18. i 19. veku i svi istoriografi poput ovoga i ovog kapitalnog dela svedoče o tome, Dimitrije Bogdanović „Knjiga o Kosovu“.

U oba svetska rata Albanci su se borili na strani zla i ubijali su Srbe. Da, srpske snage su 1999. godine počinile zločine nad Albancima, ali i obrnuto. Međutim, Albanci su 1998. i 1999. godine ubijali Srbe tako što su pronašli nove metode nečovečnosti, trgovinu organima otetih i ubijenih Srba. Na taj način, Albanci na KiM, ali i u Albaniji su ubili oko 1000 Srba i o tome svedoči bivša tužiteljka Karla Del Ponte i Dik Marti i Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

Albanci su ubijali našu decu 2003. godine u Goraždevcu, počinili su strašan pogrom 17. marta 2004. godine i ubili mnogo Srba. Za sve ove zločine koje sam nabrojao nikada nije kažnjen nijedan Albanac, niko.

Završavam, kada bi mogle, albanske vlasti bi pobile svih 95.000 Srba koji žive na KiM, ali ne smeju. Zašto ne smeju? Ne smeju zbog toga što je Vučić učinio Srbiju jakom i uzdigao je. Jedino što smeju Albanci je da more glađu srpsku junakinju Dragicu, jedinu Srpkinju u Đakovici. Plači voljena zemljo, plači slobodo, živela Srbija, hvala.