Zahvaljujem.
Sada idemo na predsednike, odnosno na predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima potpredsednik, Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovani predsedničke Narodne skupštine, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani, tema koja je danas pred nama Zakon o zaštiti prirode, kao i Zakon o vodama, je zapravo tema koja nije samo dobila svoj značaj u savremenoj ljudskoj civilizaciji, već pre više od dve hiljade godina zapravo filozofija kao jedan od najznačajnijih izvora ljudskog znanja i spoznaje, nastaje na temama prirode.

Najznačajniji, prvi, zapravo filozofi, utemeljitelji filozofije, Ksenofan, Protagora i Tagora i drugi, su se bavili temama prirode, odnosa u prirodi, zemlja, vazduh, voda, vatra. Značaj i odnosi. Istina, ubrzo posle toga sledeća grupa filozofa koji zapravo predstavljaju onu plejadu najjačih i najboljih, najvećih filozofa, Sokrat, Platon, Aristotel uviđaju nešto što je kasnije i obeležilo filozofiju kroz celu njenu istoriju i razvoj, a to je da samo razmatranje prirode, prirodnih pojava i odnosa u prirodi bez čoveka nema veliki smisao. Zato su oni u svojoj filozofiji težište stavili na čoveka, čoveka kao nosioca odgovornosti u prirodi, jer zapravo po svim tim knjigama priroda je blagodat koju uzvišeni daje čoveku na korišćenje i na čuvanje.

To je ono što predstavlja suštinu i savremenog pristupa prema prirodi i pokušaja da se pronađe način ispravnog ili zdravog, odnosno uravnoteženog odnosa čoveka prema prirodi. To je ono što je princip, ono što je ideal, ono čemu se teži.

Međutim, sa druge strane imamo ono što možemo prepoznati, kao paradoks, da savremena ljudska civilizacija na vrhuncu svoje moći, svoga tehnološkog, naučnog i celokupnog razvoja, ima svojevrstan raskorak u hvatanju koraka u harmoniji sa prirodom.

To je naravno, ne samo paradoks koga treba konstatirati, već i ključno pitanje savremene civilizacije, gde i mi danas kroz formu zakonodavne aktivnosti nastojimo da pronađemo najbolji način, jer bi nekako bilo logično, da kako napreduje ljudska civilizacija, da napreduje i harmonija čoveka sa prirodom.

Međutim, mi to danas nemamo. Naprotiv, izučavajući istoriju čoveka i prirode i njihovih odnosa, mi zapravo zaključujemo da je čovek, što je bio primitivniji, imao bolji sklad sa prirodom.

Ovo jeste paradoks na koga još savremena ljuska civilizacija, čak ni teoretski našla odgovor, a pogotovo ne praktičnoj.

Zapravo, ovo što danas činimo, usvajajući zakone, koristeći se dostignućima naprednih zemalja i EU, i određenim standardima koji su propisani, što predstavlja važan pravac našega kretanja, ali sa druge strane, ne možemo ostati samo na tom, da kažem resavskom nivou, usvajanjem tih standarda bez da otvorimo ova suštinska pitanja. Zapravo, trag rešenja je upravo na odnosu ove dve grupe filozofa i njihovih promišljanja koje sam pomenuo.

Znači, besmisleno je razmatrati pitanja prirode, po svim osnovama, njihovog značaja i međusobnih odnosa, ukoliko ne pozicioniramo čoveka.

Ali, čoveka ne možemo pozicionirati isključivo pravno i pravnom regulativom, jer i do sada smo imali zakone i do sada smo imali određene standarde, oni su bili možda manjkavi, u odnosu na ove nove koje donosimo, i ovo jeste iskorak i treba ga podržati, mi ćemo ga podržati, ali da bi smo ostvarili ozbiljan iskorak.

Dakle, pitanje zaštite prirode, kao i pitanje vode, odnosno, odnosa prema vodi, kao jednom od najznačajnijih resursa za život ljudi u toj prirodi, moramo imati shvatanje širega konteksta i ključnu poziciju čoveka.

Ali, ne samo u pravnoj regulativi, jer pravna regulativa koju prati sankcija, ima svoju efikasnost na određeni način, ali takođe, kroz celokupno iskustvo ljuske vrste do pokazano i dokazano.

Dakle, da pravna regulativa i sankcija, zapravo treba da se odnose samo na onu manjinu koja nije dosegla kulturnu i civilizacijsku svest odgovornosti, koja proizilazi iz sopstvenog kulturnog i etničkog kvaliteta, u svim odnosima uključujući odnos prema prirodi.

Zato ovo pitanje pored pravne dimenzije, mora imati svoju prosvetnu, medijsku, kulturnu i sve druge i to zajedno na istoj strani i na istom zadatku. Tek tada onda možemo očekivati da zapravo ovo što danas radimo, jeste bitno i kvalitetno, i jeste zakon dobro pripremljen i zaslužuje podršku, ali tek tada on može doneti rezultate koje očekujemo.

Dakle, drugi paradoks, ili primer ilustracije, koji je toliko surovo realan i jasan, mi danas nauku pored filozofije, koja je nešto anahronija u odnosu na akutelne izazove, same nauke, i filozofiju i nauku podređujemo odnosu prema prirodi, ili kako se to uobičajeno kaže odnosu prema životu ili odnosu prema unapređenju kvaliteta života.

Ali, što nam je jača nauka, to su nam jači naučno tehnološki potencijali, manje je rezultata i to je pitanje sa kojim se moramo suočiti, koje možda nije prevshodno pitanje zakonodavnog organa, ali jeste pitanje nas kao mislećih bića, a ja zapravo parlament pokušavam da doživim, a možda sam previše pod uticajem akademskog pristupa i to priznajem, ali i ono što sam učio i čitao na utemeljenju parlamenta još u vreme Rima sa Ciceronom, i drugim senatorima, parlament nije samo mesto predstavljanja naroda, već mesto promišljanja politike, mesto gde bi trebalo najjači politički umovi kroz predstavničku formu da promišljaju politička pitanja i mi se moramo boriti i težiti da zapravo i naša Narodna skupština, bar u jednom značajnom svom vitalnom delu, ima potencijala i da na takav način posmatra sve teme, uključujući i ove zakone.

Evo, ukoliko nismo uspeli da nauku, tehnologiju, filozofiju i ostale epistemološke resurse ljudske vrste, upotrebimo za odnos prirode, hajde da potražimo od koga to možemo da naučimo. Kazali smo da je primitivni, tzv. čovek prvobitne ljudske zajednice, imao harmoničniji odnos sa prirodom i to je tačno, ali će neko kazati, u redu, ali on nije imao industriju, nije imao teret koji mi danas imamo i to je tačno i zato nije isti kontekst u kome možemo posmatrati odnos čoveka prema prirodi, jer svaka energija i svaki blagodat, on donosi određene prednosti, ali isto tako proizvodi i određene kolateralne štete i zapravo danas, ono što se zove faktor opasnosti po prirodu, nije namerni odnos uništenja prirode, već zapravo ono što čovek u nus pojavi razvoja, tehnologije i razvoja, dakle, industrije i drugih oblika privređivanja, građevinarstva, proizvodi na štetu prirode.

Nije loše ni upotrebiti ni same životinje u odnosu prema prirodi, iako su životinje niže razvijena bića, bez razuma i umnih sposobnosti i kreiranja, ali pošto su ovi daleko istočnjački narodi životinje koristili da od njih uče borilačke veštine i skoro sve borilačke veštine su nastale na određenim idejama koje su, preuzimanje od određenih životinja koje su imale značajne sposobnosti ili istaknute sposobnosti u borbi i nije to jedina stvar koju čovek opet, paradoksalno, ali može da uči od životinja.

Danas, niti jedna osoba ne proizvodi nus efekte prema prirodi, niti jedna životinja ne proizvodi materije uništenja prirodne okoline, paradoks, ali koji je jako vredan za razmišljanje. Bez obzira na umnu zaostalost, niti jedna životinja ne proizvodi najlonske kese, niti jedna životinja ne zagađuje vode, ne zagađuje prirodu, itd. Tako da nije loše ni te lekcije, naravno, uključujući i neke druge teme koje ovog trenutka nisu aktuelne, kao što je način ishrane, jer mi danas imamo najveći broj nutricionističkih emisija na televizijama i na drugim medijima, najveći broj eksperata za ishranu, a najviše debelih ljudi, u povesti čovečanstva i ljudsku vrstu bismo danas mogli podeliti na one izrazito debele i izrazito mršave.

Dakle, one koji nemaju dovoljno hrane da se prehrane i one koji imaju viška hrane i ne znaju kako da smršaju.

Dakle, ljudska civilizacija se u svojim paradoksima podelila nekako prirodno na te dve krajnosti, a zato osim par nekih životinjskih vrsta, pod specijalnim okolnostima, skoro da ne možemo naći životinju koja ima viška kilograma kojoj je potrebna dijeta i kojoj su potrebni nutricionisti itd.

Dakle, ovo su lekcije koje treba da nam budu pomoćni izvori našeg razmišljanja, u pogledu traženja rešenja za harmoniju sa prirodom.

Prvi princip bi bio da je čovek odgovoran za prirodu. Da čovek jeste gospodar prirode, tu se slažu svi izvori znanja, i teologija, i umetnost, i filozofija, i nauka. Čovek je gospodar prirode, ali ne neograničeni gospodar.

Da biste bili gospodar nečega legalno onda morate pokazati odgovornost. Ne možete gospodariti nečim, a da nemate odgovornost. Ne postoji neograničeno gospodarenje. Ono što vam daje legitimitet za vladanjem ili gospodarenjem jeste odgovornost prema tome što ste zadužili. To se ne odnosi samo na odgovornost čoveka prema prirodi, već i na sve druge odgovornosti.

I kroz ljudsku istoriju, gde god je jedan čovek, jedna vlast, jedan vladar, jedan imperator, jedan car, jedan sultan, šta god bio, pokazao neodgovornost prema onome što mu je povereno, on je to izgubio na koncu. I, to je tako. I, ta se zakonitost neće promeniti. Čovek u meri u kojoj pokaže neodgovornost prema prirodi on je gubi kao blagodati, pravi sebi pustoš za život.

Prvi princip je odgovornost koja se mora pokazati prema prirodi. Da, čoveku je data priroda da je koristi, ali ne i da je uništava. Korišćenje mora biti selektivno u skladu sa principom odgovornosti i samo onoliko koliko je nužno i koliko je potrebno.

Dakle, ovako razumem i ovaj Zakon, da mu je ovo intencija i zato on ima svoju vrednost i zato ga treba podržati.

Kada su u pitanju implikacije ili očekivanja konkretnih rezultata po tom pitanju, tu su nam isto pozitivna očekivanja zato što sada imamo i određene ili pogrešne prakse koje su delom ili bile nepoštovanje zakona ili možda nedostatak kvalitetne zakonske regulative.

Odnos prema šumama, i nije prvi put da o ovome govorim, i ne govorim sada tako što mi je neko nešto dojavio, dakle, prošle godine, kada bih vikendom dolazio kod svojih roditelja u svoje rodno selo, sa suprotne strane se nalazi jedna predivan šuma koja se zove Tupik, šuma koja mi je, neću samo reći obeležila detinjstvo, već mislim da su horizonti te šume, između ostalog, sa sve njenim visinama, bogatstvima, strminom jednom, skoro vertikalnom, pa možda uticali na formiranje mog karaktera, da ne preteram.

Ono što se sećam kao dete, da su tada tzv. šumari ili štitari, ili zaštitnici šume, baš te šume bili toliko strogi da su za jednu bukvu, za jedno drvo ljude slali u zatvor, kažnjavali žestoko.

Sećam se tada tih razgovora i rasprava u našem selu, gde su prenosili šta ti šumari kažu, pa i obrazloženje je bilo da je ta šuma toliko strma, da je veoma opasno ukoliko bi se samo na jednom delu, u podnožju ili nekom drugom delu pojavila golet, da bi zapravo postojala opasnost da se ta šuma koja sa njenim vrhom prelazi 1.300 – 1.400 metara nadmorske visine da se uruši, gde bi mogla da se desi ogromna katastrofa, što ima svoju logiku.

Sada na osnovu tog obrazloženja, znači, decenijama je ta šuma čuvana od masovne seče i sada se odjednom desi da pre dve godine samo se pojavi na desetine motornih testera koje su zaglušivale taj prostor i samo se počela pojavljivati goleti u određenim delovima te šume.

Ta šuma i dalje ima istu vertikalnost padine. Opasnost od erozije urušavanja su potpuno iste. Šta se to desilo? Građani su protestvovali, zvali. Rečeno im je da je to selektivno, da se neće preterati, da su ugovori potpisani, ne može se nazad i tako dalje.

Ono što sam očima video, isto tako vozeći se tim pravcem prema Novom Pazaru, isto pre dve godine, sa desne strane su se pojavile potpune goleti masovne seče, gde ne ostaje ni jedno jedino drvo. Isto, obilazeći taj deo tamo, selo Draga, tutinska opština prema Rožajama i jednim delom prema Kosovu, na tim zapadnim padinama Mokre Gore, isto tako masivna neselektivna seča šuma.

To je nedopustivo i apsolutno neću da priznam, neću da prihvatim, neću da uđem u obrazloženja da sada je odjednom, nenormalno postalo normalno. Dakle, ne moram biti ekspert za šumarstvo da bih shvatio da je logičan prored, logično je da se seku stara stabla kada dođe do određenih zagušenja u šumi itd. To mi je sve logično i to je nešto potpuno razumljivo, ali da vi šume koje imaju stotine godina svoje tradicije odjednom učinite dostupnom da ih pretvorite u goleti, pa ne postoje nauke, tehnike, administracije i argumentacije koje će nam to obrazložiti.

Ja vas molim, da prosto teritoriju države Srbije u sprovođenju zakona po ko zna koji put, po različitim temama to potenciram, tretiramo jednako i da ne postoji manje vredna i više vredna teritorija, jer ukoliko se takve poruke šalju onda se one mogu razumeti na drugi način, da se na manje vrednoj teritoriji može raditi svašta, ne samo seći šuma, nego se raditi još po nešto. Dakle, to su veoma opasne stvari iz aspekta zakona, etika i svih drugih aspekta su neprihvatljive.

Drugo, odlična su ideja, recimo, određene zaštićene zone prirode kao što je Specijalni rezervat prirode "Peštersko Polje", to je odlukom opštine Sjenica nedavno donesena odluka.

Međutim ono što ja želim da naglasim, dakle, pozdravljajući takve ideje, jer zapravo ti krajolici kao što je Pešterska visoravan, kao i druge pomenute površine, su nešto što predstavljaju dragulj ove zemlje i zato ideja da postoje posebno zaštićene zone, rezervati prirode je odlična ideja.

Kao što sam rekao, ono što želim da naglasim jeste da i to mora biti harmonično ušiveno ili uklopljeno u ostale potrebe, jer vi ukoliko imate Peštersku visoravan, pa na toj Pešterskoj visoravni "Peštersko Polje" proglašavate specijalnim rezervatom prirode, što je sjajno, s druge strane imate ideju da Pešter i Pešterska Polja i poljane budu što i jesu, dakle ogromni potencijali poljoprivrede i stočarstva.

Te dve stvari nisam siguran da ukoliko se ne urede idu baš zajedno. Dakle, mi moramo dati odgovore na to. Što znači da elaborate za formiranje specijalnih zona zaštićene prirode i potrebe poljoprivrede i stočarstva moraju biti usaglašeni i ne mogu tek tako biti doneseni.

S treće strane, imate isto polje na kome se odigrava najveća vojna vežba u ovoj zemlji, što opet nisam siguran da to ide zajedno, da se prospe toliko oružja, bombi, ne znam kakvih granata u toj vojnoj vežbi, naravno, razumejući potrebu Vojske da ima svoje vežbe, ali sada govorimo o lokalitetu.

Da li ćemo mi uspeti da postignemo efekat ukoliko imamo na istoj visoravni, na istoj površini Specijalni rezervat prirode? Dakle, imamo poljoprivredne potencijale, ambicije i vizije sa turističkim i imamo najveću vojnu vežbu. Dakle, harmonija je potrebna tome, kao što je potrebna harmonija čoveka sa prirodom.

Hvala.

Zahvaljujem se potpredsedniku Narodne skupštine akademiku Muameru Zukorliću.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. članovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije obaveštavam vas da ćemo danas raditi posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Ujedinjena dolina - SDA Sandžaka narodna poslanica Selma Kučević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, pred nama se danas na dnevnom redu nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona i zaštiti prirode.

Dakle, briga o prirodi i životnoj sredini treba da bude prioritet i imperativ iz razloga što se radi o resursu koji je od sveukupnog značaja za naše društvo.

Zdrava životna sredina osnov je za ljudsku egzistenciju, ali i za zdrav razvoj našeg celokupnog društva.

Obzorom da je u poslednjim godinama priroda značajno ugrožena nekontrolisanom ljudskom aktivnošću, smatram da je neophodno uskladiti realne potrebe stanovništva sa ekološkim zahtevima. Dakle, uskladiti održivi razvoj koji zadovoljava potreba sadašnjice, ali naravno da se vodi računa o tome da budućim naraštajima se ne dovodi u pitanje sposobnost zadovoljavanje njihovih potreba, svakako da uz to ide potreba da vodimo računa o prirodi kako bismo našim budućim naraštajima ostavili zdravu prirodu.

Srbija je zemlja koja raspolaže velikim prirodnim bogatstvima, koje je neophodno očuvati i unaprediti, a samim tim i propise u ovoj oblasti.

Na opšte zadovoljstvo građana Prijepolja, uspešno je privedena kraju taj višedecenijski problem deponije u ovoj opštini, koje zapravo predstavlja jednu veliku ekološku bombu. Međutim, na mnogim deponijama širom Srbije sanitarni standardi se ne ispunjavaju, pa štetne i opasne materije završavaju u zemljištu, u vazduhu, u hrani, vodi koju pijemo i smatram da je ovo pitanje koje je od životnog značaja i njemu treba prići sa velikom odgovornošću.

Ja dolazim iz opštine koja ima jedan gorući problem, a to je problem otpada koji dolazi iz Crne Gore. Taj otpad dolazi iz Crne Gore i uliva se u jezeru u Ribariću. Ovo jezero pripada opštinama Zubin Potok, Tutin i određenim delom gradu Novom Pazaru. Shvatajući taj turistički potencijal i prirodni potencijal i važnost tog potencijala, ove tri opštine skoro svake godine organizuju te dobrovoljne akcije čišćenja ovog jezera. Međutim, svaka obilnija padavina nanosi taloge otpada u ovo jezero.

Ovo jezero je nekada bilo zaista izuzetno posećeno zato što poseduje predivne obale. Plaža je bila nekada najposećenija u ovom kraju gde su dolazili turisti iz cele Srbije. Međutim, zbog ovih problema koja sam vam navela ova plaža je opustela, a turisti mahom zaobilaze ovo područje, što je, naravno, problem i životnog standarda, a i prihoda meštana ovog kraja.

Dakle, jezero Gazivode nije ukras samo Ribarića, nije ukras ni samo našeg regiona, već cele Srbije i smatram da je neophodno što pre rešiti problem ovog jezera i postaviti eko brane, koje će prikupljati taj ambalažni otpad. Stoga pozivam ministarku Vujović da što pre dođe da zajedno obiđemo ovaj biser prirode koji je zaista jedan veliki turistički i prirodni potencijal, da zajedno obiđemo i pronađemo adekvatno rešenje za ovo jezero, obzirom da se radi o međudržavnom problemu.

Ono što je kolega prethodni govornik započeo, ja želim da nastavim. Dakle, Vlada Republike Srbije je 2015. godine usvojila Uredbu kojom se Peštarsko polje proglašava specijalnim rezervatom prirode. Dakle, Peštarsko polje je proglašeno i zaštićenim područjima prve kategorije od međunarodnog, nacionalnog i izuzetnog značaja.

Ovo Peštarsko polje svakako se nalazi na teritoriji opštine Tutin i Sjenica. Na preko 3.000 hektara specijalni rezervat prirode stavljen je pod zaštitu radi očuvanja reprezentativnih i jedinstvenih odlika biodiverziteta i geodiverziteta. Dakle, jedan je od najvećih preostalih brdsko-planinskih tresavskih kompleksa u Srbiji i na Balkanu, gde su utočište našle brojne reliktne, endemične, retke, ugrožene, nacionalno i međunarodno važne vrste flore i faune.

Dakle, ovaj prostor može se proglasiti za nacionalni park iz razloga što ovo područje ispunjava ne samo jedan, već četiri kriterijuma koja su neophodna, i to hidrološki, geomorfološki, zatim prirodne specifičnosti i postojanje kulturno-istorijskih i etnoloških fenomena. Dakle, odlukom o proglašenju Peštarske visoravni i za nacionalni park, koja bi se oslanjala na relevantna istraživanja o raritetima Peštarske visoravni i endemskim životinjskim i biljnim vrstama, na osnovu kojih je Vlada Srbije donela uredbu, mi bi ovo područje postavile na mesto koje mu i pripada, dakle na područje koje rame uz rame sa Kopaonikom, Fruškom Gorom, Đerdapom i ostalim.

Ono što me zbunjuje svakako jeste i tekst odredbe iz 2015. godine koju sam spomenula. Dakle, u članu 5. ove uredbe jasno stoji da je izvođenje svih radova koji bi mogli da naruše ili izmene geomorfološke, pedološke karakteristike, što se pre svega odnosi na degradaciju zemljišta, njegovo zagađenje i neracionalno korišćenje, dakle, i pored uredbe o svesnosti, o prirodnoj posebnosti, o svesnosti, o potencijalu, Vlada Republike Srbije krši uredbe koje samo donosi i opet bira Peštarsko polje koje je zaštićeno područje za izvođenje vojnih vežbi.

Dakle, ako govorimo o pitanju biljnog i životinjskog sveta, onda moram stvarno da naglasim da na ovom području ima preko 110 vrsta ptica. Ovo stanište je veoma značajno za ptice beloglavog supa, roda i još mnogih vrsta.

Dakle, ako izuzmemo nehumani odnos prema meštanima ovog kraja, meštanima koji su bili prisiljeni da svu svoju stoku zaključaju na deset dana u letnjem periodu, kada je sezona, dok je u prethodnim godinama vojna vežba vršena u jesenjem periodu, sada je to bilo u letnjem, u prethodnim godinama je trajala dva dana, sada je trajala deset dana. Dakle, meštani ovog područja su bili na rubu egzistencije. Morali su da se odreknu svih svojih prihoda, obzirom da je stočarstvo jedini izvor njihovih prihoda. Dakle, nameće se jedno logično pitanje – da li ste vi kao resorni ministar i dali saglasnost da se na ovom području koje predstavlja zaštićeno područje koristi i hemijski zagađuje vazduh brojnim otrovima od tehnike koja je bila upotrebljena prilikom izvođenja ovih vojnih vežbi?

Na ovaj način je došlo i do pitanja opstanka beloglavih supova, čije je ovo stanište. Dakle, u ovom predlogu zakona dosta pažnje posvećeno je i pooštravanju mera, kao i zabrani izgradnje malih HE na zaštićenom području, što smo svakako spremni da pozdravimo. Međutim, ukoliko se radi o monopolu EPS-a, onda je to zaista veliki problem.

Zahvaljujem.

Sledeći je narodni poslanik Milorad Mijatović.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče, uvažena ministarka zajedno sa svojim saradnicima, u ime poslaničke grupe SDPS ja mogu da naglasim da podržavamo stav Vlade Republike Srbije, da je zaštita životne sredine jedan od prioriteta u radu ove Vlade.

Predsednica Vlade Ana Brnabić to stalno naglašava i budite uvereni da će naša poslanička grupa uvek davati podršku onim zakonima koji znače unapređenje životne sredine.

Stav Vlade oko zaštite životne sredine nije deklarativan. Pokazalo se i u rebalansu budžeta za 2021. godinu, kada su prvi put izdvojena značajna sredstva za unapređenje životne sredine. To je veoma dobro, to je značajno, jer nema poboljšanja stanja u ovoj oblasti ukoliko se ne izdvajaju značajna sredstva.

Drugo, u javnosti se puno piše o ovim zakonima. Piše se o zakonima o zaštiti prirode i o vodama. Naglašavam, ovo su izmene i dopune ovih zakona. Nisu neke epohalne izmene, već izmene i dopune ovih zakona.

A o čemu se radi? Sve uočene nepravilnosti, pravne praznine se dopunjavaju i ti zakoni se, takođe, usklađuju sa direktivama EU. Dakle, nisu neke značajne velike, ali su i male promene koje znače poboljšanje vrlo bitne i vrlo važne. To naglašavam zbog toga jer ovaj parlament, fokus grupa za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja za zaštitu životne sredine veoma pažljivo prate šta radi Vlada u ovoj oblasti i ono što je dobro pohvaljujemo, ali budite uvereni da i ono što smatramo da je loše rešenje, da ćemo biti veoma kritični. U jednoj raspravi doći ćemo do najboljih rešenja, jer treba štiti našu prirodu koja je dugim vremenom zaista u dosta elemenata bila devastirana.

Znate, mi smo nedavno usvojili Zakon o klimatskim promenama. To je jedan dobar i kvalitetan zakon, ali neće nama zakon popraviti stanje u ovoj oblasti. Svedoci smo da, evo, napolje ne možemo da izađemo, jer nam je temperatura 36 – 37 stepeni, a to je zato što smo dugi vremenski period, ne samo naša zemlja, već i sve okolne zemlje, čitav svet nije posvećivao pažnju klimatskim promena. Nije ulagao.

Imali smo nekontrolisano zagađenje životne sredine i došlo je dotle da smo izgubili mnoge biljne i životinjske vrste. Neke od njih smo zauvek izgubili, a priroda postoji upravo zbog svojih raznovrsnosti i kao zemlja koja ima sticaj srećnih okolnosti da se nalazi na takvom geografskom području gde ima i dovoljno vode, dovoljno zelenila i bogatstvo i flore i faune. Ali, ona neće opstati sama po sebi. Flora i fauna će opstati ukoliko budemo vodili računa, ne budemo zloupotrebljavali, ne budemo arčili ono što imamo, već čuvali, negovali i pridržavali se onog načela održivog razvoja.

Ovu prirodu, ovu zemlju smo dobili od predaka, mi je moramo unaprediti i ostaviti našim potomcima. To je načelo održivog razvoja i ja se nadam da Ministarstvo zaštite životne sredine upravo se drži tog načela i da nam predlaže zakone, a takođe, i mere koje će to da poštuju.

Podržavam stav da se velika pažnja mora posvetiti zaštićenim područjima. Mi u Srbiji imamo 7,6% zaštićenih područja na celoj teritoriji. Moram da kažem odmah da je to malo i nedovoljno. Moramo dati sebi ciljeve, ciljeve koji će biti takvi da se to poveća.

Naime, negde sam pročitao do 2021. godine da moramo imati 12% zaštićenih područja. Ja se nadam da će Vlada na tome istrajati i da ćemo mi imati tu raznovrsnost nacionalnih parkova, spomenika prirode, parkova prirode, predela izuzetnih oblika, dakle, nešto što će omogućiti da imamo zdrav razvoj, pre svega, poljoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma. Ako imamo uništenu prirodu, verujte, neće niko doći u našu zemlju.

Ono što našu zemlji karakteriše i ono što većina turista koji dođu kod nas kažu da dolazimo zbog prirode, dolazimo zbog zdrave hrane, dobre vode, dobrog vina i možemo lepo da se provedemo. Da bismo to zadržali, mislim da to moramo onda insistirati na toj činjenici da se sve ono što imamo čuva, unapređuje i razvija.

U javnosti se mnogo priča i o tzv. malim hidroelektranama. Ajmo jednom i da tu priču otvorimo, a i da je na jedan korektan način i zatvorimo.

Ovo što se govori, mi imamo 856 lokacija za male hidroelektrane. Znate, to je doneto 1987. godine. Institut „Jaroslav Černi“ je našao ta područja gde to može da bude.

Godine 1987. godine i 2021. godine se mnogo toga izmenilo. Pre svega, pojačana je svest o zaštiti životne sredine, svest o značaju potoka, reka i tih predela koje imamo i niko ne kaže da će sve te minihidroelektrane biti izgrađene.

Dobro je, dosad je izgrađeno samo 18, ima u planu još nešto, ali ja mislim da će Ministarstvo za zaštitu životne sredine imati poseban senzibilitet za zaštićena područja, gde je inače i zabranjena izgradnja, a tamo gde se bude gradilo, da će to biti po svim naučnim principima, svim ekološkim principima.

Znate, ako uništimo floru i faunu u potocima, nemamo ni biljni svet, nemamo ni životinjski svet, onda verujte da te minihidroelektrane, čiji je potencijal inače 9,4% ukupnog energetskog potencijala, ne znače mnogo.

Imamo drugih načina, vetro parkovi, imamo načina kako da imamo sunčevu energiju, solarnu energiju, imamo, što je najvažnije, što smo krenuli u velike zahvate, čuvanja energije, izmene zaštite zgrada, prozora, itd.

Znate, minihidroelektrane su sada postale i političko pitanje. Mnogi pokreti, grupe građana odjednom idu sa tom tezom da je to najznačajnije političko pitanje. Znate, zaštita životne sredine za mene je zaista vrlo važno političko pitanje, ali nije pitanje dnevne politike, nije pitanje jedne stranke, već je pitanje države Srbije, građana Srbije, kako da sačuvamo ono što imamo, ko nudi bolji program, ko može da napravi bolje, nek napravi, ali ne možemo se tim pitanjima zaštite životne sredine baviti načinom da smatramo da se na osnovu toga stiču jeftini politički poeni.

Nešto o izmenama i dopunama Zakona o vodama. Znate, voda je naš najznačajniji resurs. Srbija je relativno bogata i s time se možemo ponositi, ali ne toliko bogata da se odnosimo neodgovorno prema vodi.

Vodu moramo čuvati, to je ograničeni resurs. Kvalitet vode nam nije svugde isti. U Vojvodini mi imamo gradove koji ne mogu da piju vodu iz vodovoda, ima arsena i drugih hemijskih sastojaka koji nisu dobri za zdravlje. Ali, ako znamo da čuvamo vodu, verujte, čuvaćemo i budućnost naše Srbije.

Zakon o vodama, koji sam pažljivo pročitao, dao je dobra rešenja. Tamo stoji da su vode prirodno bogatstvo i javna svojina Republike Srbije, naglašavam javna svojina, i ne samo vode, već i vodno zemljište su javna svojina. A, moramo svi znati u našoj zemlji, svaki građanin zemlje, a posebno mi narodni poslanici, članovi Vlade, svi oni koji rade u državi, da je javna svojina neprikosnovena. Ona se mora štititi. Ona se mora štititi osim zakonima, i kaznama.

Neko je ovde rekao da uopšte se ne bojim drakonskih kazni ako je neko uradio da je javno dobro uništeno ili javno dobro dovedeno do situacije da je nestalo. Tu mogu da idu kazne koje su vrlo velike i da na taj način štitimo ono što imamo.

Znate, ne poštujemo zakone. Krenemo li samo Savom, Dunavom, videćemo da mi u obalnom području, a koje je jasno Zakonom o vodama definisano, mi imamo građenje kuća, pontona, plutajućih objekata, popularno zvanih splavova, ograđivanje obala, reka i jezera, pa čak imamo skretanje prirodnih tokova vode, zagrađivanje, pravljenja nekih ličnih privatnih jezera.

Postavljam pitanje, a nadam se da će mi gospođa ministarka odgovoriti na to pitanje, da li imamo dovoljno vodnih inspektora koji to treba da kontrolišu? To mogu da kontrolišu i inspektori zaštite životne sredine, ali i sanitarni inspektori.

Drugo, znate, ako neko uništava, zagađuje priobalni eko sistem ili vode u rekama i jezerima, on mora da plati, jer imamo stav – zagađivač plaća.

Znate, ne može se nešto uništiti, a da to neko ne plati. Često, posebno sad u ovim sušnim periodima, vi čujete određeni potok, reka zagađeni, plivaju ribe okrenute na trbuh. Ja još nigde nisam pročitao ko je kriv za to zagađenje vode, ko je platio kaznu što je uništen riblji fond, ali ne samo riblji fond, već čitavo to stanište, nisam pročitao. Ja bih voleo da to bude. Zašto? To treba da bude primer, primer da se zna da se priroda mora čuvati, priroda se mora poštovati i upravo oni koji poštuju, moraju da imaju sve ono što se od njih očekuje.

Znate, mnogo smo mi izgradili veštačkih jezera ili kako se to u zakonu kaže – brane sa akumulacijama.

Ja ću napomenuti da u prelepoj Fruškoj Gori mi smo izgradili devet takvih jezera, veštačkih jezera, koja služe kao akumulacije za zalivanje. Neka od takvih jezera, ja moram primetiti, su se tako uklopili u prirodu, gde izgledaju kao prirodna jezera.

Ja ću iskoristiti priliku da kažem, da govorim o dva jezera. To su jezera Bruje i Moharač, koja se nalaze u Erdeviku, u zapadnom delu Srema, zapadnom delu Fruške gore, posebno jezero Bruje. To je jezero koje se uklopilo u jednu prirodnu dolinu sa zelenim šumama, fruškogorskim šumama, jezero koje ima izuzetan turistički potencijal.

Postavljam pitanje – kako se to jezero čuva? Da li neko vodi računa ili treba o tome da vode računa samo grupe građana, volonteri, a postoje takve grupe građana? U tom mestu, Erdeviku, sticajem okolnosti, tu sam rođen i tu s ponosom idem i stalno sam prisutan, vidim kako grupa građana Bruje štiti to jezero, čuva okolinu, uređuje to jezero na volonterski način, dobrovoljnim prilozima građana.

Ima pojedinaca koji smatraju da mogu da ograde jezero, da vi ne možete više prošetati, da nađe bodljikave žice i da ne mogu obalom da idem i da pecam gde hoću, čak piše privatni posed. To me podseća, znate, pre desetak godina sam se u Americi kupao na jednoj javnoj plaži, na jednom jezeru i počeo sam da plivam i odjednom sam video privatni posed i više nisam smeo dalje da plivam.

Jezera, vode, moraju biti i ostati javna svojina, dostupna svim građanima, jednako dostupna i svim građanima da uživaju, da štite, a pojedinci koji su blizu toga mogu samo da koriste tu pogodnost što su blizu, ali ne mogu zabraniti da bilo ko prošeta, da bilo ko uživa u tim jezerima.

Drugo jezero u Erdeviku jeste Moharač. Ono služi za zalivanje i dobro je, zato je i napravljeno. Ima velikih plantaža borovnica. Ja postavljam samo jedno pitanje – da li oni koji koriste tu vodu za zalivanje plaćaju tu vodu? Znate, to je jedno od drugih načela, a to je korisnik plaća. I da li postoje pravila korišćenja te vode? Da li u ovim sad sušnim vremenima previše crpimo vode? Na taj način ugrožavamo biljni i životinjski svet u tim jezerima.

Voleo bih da znam, dakle, ta nadoknada koja ide javnim vodoprivrednim preduzećima, kolika je, a to će biti možda jedno od narednih pitanja kad bude prisutna Vlada u ovom parlamentu. Ne očekujem sada odgovor, znam da je to složeno, i to pitanje ću verovatno u napred da postavim.

Ja bih još jednu stvar spomenuo a to je pitanje kanala u atarima. Vojvodina je bila močvarna, vrlo dobro znate, bila je plavno zemljište, Marija Terezija je isušila, kanalima, radom mnogih generacija, ali pohlepno ponašanje pojedinaca koji su jednostavno te kanale preorali, zasadili pšenicu i kukuruz zbog male koristi nama se dešava da imamo situaciju da kad dođu velike vode da se to, jednostavno, imamo stvaranje bara itd.

Ovo naglašavam i zbog toga jer smatram da to pitanje moramo otvoriti. Ne može niko kanale koji su javna svojina zatrpati. Država, inspektori, moraju da reaguju. Moraju toga ko je to uradio da nateraju da ih vrati u prvobitno stanje i još da plati kaznu za to što je uradio. Zbog sitne koristi on je napravio državi veliku štetu.

Naglašavam, i to ću uvek naglašavati, zadatak svih nas građana, narodnih poslanika, državnih službenika jeste da se štite državni interesi, da se štite interesi javne svojine koja treba da bude dostupna svima.

Jedno pitanje koje ću takođe otvoriti a to je pitanje rečnih nanosa, šljunka i peska. Nisam protiv toga da se šljunak i pesak koriste, to je dobro, to je resurs, ali i za to treba da se plati. Ne može svako time da se bavi i ne mogu pojedinci da koriste i da se bogate, ali ukoliko plaćaju određenu nadoknadu koja mora biti realna, onda ćemo imati situaciju da ćemo imati da se to koristi na način koji je dobar.

Možda pitanje gospođi ministarki za razmišljanje. Ja se celo vreme pitam - zašto su vode van Ministarstva za zaštitu životne sredine, već u Ministarstvu poljoprivrede? Meni je prirodno da one budu, sektor voda, u zaštiti životne sredine. Možda tu grešim. Voleo bih da mi date argumente zašto nije. Ja ću prihvatiti, ako su oni prirodni i ako to ide, ako je to tako.

Naglašavam, poslanička grupa SDPS će podržati ove predloge izmena i dopuna zakona i ubeđeni smo da će njihova dosledna primena doprineti poboljšanju stanja u zaštiti životne sredine. Isto tako, podržavaćemo sve predloge da se javna svojina štiti, unapređuje i ostavlja u boljem stanju za buduće generacije.

To je nešto za šta ćete uvek imati podršku od poslaničke grupe SDPS, ali takođe i od fokus grupe za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja koja vrlo pažljivo prati i pratiće sve što se dešava u ovoj oblasti. Dakle, davaćemo podsticaje, ali ćemo isto tako naglasiti ono što u datom trenutku mislimo da nije dobro, jer ovo je tema koja neće biti za jedan dan, za jedan mesec. To je tema o kojoj ćemo govoriti u narednim desetinama godina, jer o zaštiti životne sredine ima mnogo toga da se uradi da bismo ostavili budućim generacijama bolju zemlju nego što smo primili. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mijatoviću.
Reč ima narodni poslanik Nenad Filipović.
Izvolite.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko sa saradnicima, poštovani građani, danas su na dnevnom redu veoma bitne izmene i dopune dva veoma bitna zakona, naročito u ovom vremenu – Zakon o zaštiti prirode i Zakon o vodama. Naravno, ove izmene i dopune su nastale kao proizvod uočenih nedostataka u dosadašnjoj primeni ovih zakona, usklađivanje sa propisima EU, naročito kada se radi o ekološkoj mreži koja je ovim zakonom potpuno definisana, ali i usklađivanja sa određenim domaćim zakonima, kao što su Zakon o planskom sistemu Republike Srbije i Zakon o inspekcijskom nadzoru.

Kada govorimo o Zakonu o zaštiti prirode, ipak, po meni, jedan od glavnih razloga izmena i dopuna ovog zakona se odnosi na izgradnju derivacionih malih hidroelektrana u zaštićenim područjima. Male hidroelektrane u Srbiji su aktuelne u javnosti, rekao bih, u poslednjih 20-ak godina, ali one postoje u Srbiji od početka prošlog veka, od 1901. godine. Prva mini hidroelektrana izgrađena je u Užicu na reci Đetinji, a sledeća je iz 1903. godine u Vučju na reci Vučjanki kraj Leskovca.

Đorđe Stanojević, inače čovek zaslužan za uvođenje prvog električnog osvetljenja i izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji, a inače veliki prijatelj Nikole Tesle, izabrao je upravo kanjon Vučjanke za izgradnju ove mini hidroelektrane koju je lično projektovao i koja je poznata u Srbiji po tome što od svog početka rada, 1903. godine, nije prestajala sa radom, to nijedna mini hidroelektrana nije činila u Srbiji, do njene revitalizacije. Da nije bilo te revitalizacije i dalje bi nastavila da radi. Znači, ona ima više od 115 godina svog rada. Inače, ona je poznata i po tome što je prvi dalekovod u Srbiji krenuo od mini hidroelektrane Vučje u dužini od 17 kilometara do Leskovca. Da ne nabrajam sve, ali da kažem da i dalje imamo mini hidroelektrane iz 1909. godine u Gamzigradskoj banji, pa Sićevo itd.

Kako su u javnosti ove derivacione mini hidrocentrale poznate kao trenutno najveća ekološka pretnja održivosti na određenim područjima, normalno je za očekivati da se ovaj zakon, koji je veću primeni ovim izmenama i dopunama, kategoriše kao zakon koji će pokušati da reši sva ova sporna pitanja koja se stalno čuju u javnosti.

Mi iz poslaničke grupe Jedinstvena Srbija, smatramo da su ovi predlozi izmena i dopuna Zakona dobri, da će se u primeni ovih zakona pokazati da su sadašnje zamerke javnosti upravo na ove izmene i dopune preuveličane i neutemeljene. Mi ćemo u danu za glasanje podržati ove predloge zakona.

Naime, ovaj zakon ubacuje neke nove elemente i definiše na pravi način sve ono što je u primeni zakona uočeno kao nedostatak u očuvanju životne sredine. Najpre, imamo načelo predostrožnosti koje deluje preventivno u cilju sprečavanja ugrožavanja i degradacije prirode, kada god postoji pretnja značajne štete ili negativnog uticaja za zaštićeno prirodno dobro, tj. životnu sredinu.

Zatim, svako ko hoće da gradi u ovim područjima moraće da dobije prethodnu saglasnost Ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, kao i da pribavi akt o uslovima zaštite prirode za sve tipove hidroelektrana, dakle, bez obzira gde se lokacija nalazi, da li su u zaštićenom području ili ne.

Jedna od najbitnijih stvari prilikom izgradnje ovih mini hidroelektrana jeste kako odrediti reprezentativan biološki minimum, odnosno ekološki održiv protok, tj. koja je to dovoljna količina vode koja ide u rečno korito koja bi trebala da obezbedi opstanak flore i faune. Do sada se određivalo na osnovu verovatnoće, primene verovatnoće, empirijskih ili statističkih metoda, ali bez ikakvih garancija da će se nastaviti život biljnog i životinjskog sveta koji zavisi upravo od te reke.

Od sada će se određivati tek nakon detaljnog monitoringa živog sveta od strane stručnih lica iz oblasti hidrobiologije, hidrometrije. Takođe u celu ovu priču oko određivanja biološkog minimuma treba uključiti i samo lokalno stanovništvo jer ono najbolje poznaje samu reku i floru i faunu oko nje i u njoj.

Moramo, takođe, napomenuti i da ovakav detaljan monitoring sistema nije obavljen ni za jednu mini hidroelektranu u Srbiji, tako da se s pravom postavlja pitanje reprezentativnosti usvojenih vrednosti biološkog minimuma, odnosno nema dokaza da tako određeni proticaj, odnosno određena količina vode obezbeđuje uslove za opstanak živog sveta u rečnom toku. Dakle, sa primenom ovakvog detaljnog monitoringa mi pravimo veliku branu zaštite životne sredine, tj. prirode u kojoj i sa kojom živimo.

Druga bitna stvar jesu tzv. riblje staze koje su potrebne za uzvodnu i nizvodnu migraciju rečnog sveta. Međutim, one su uglavnom bez vode, zasute nanosom ili granjem, dakle, potpuno nefunkcionalne. Pored ovoga treba napomenuti da dovođenjem teške mehanizacije za izgradnju mini hidroelektrana dolazi do mnogih drugih posledica po životnu sredinu.

Dakle, ovakve i slične negativne uticaje ovaj Predlog zakona o zaštiti prirode će u startu iskoreniti, a pored toga ovaj zakon definiše interese lokalnog stanovništva. Osniva se savet korisnika u cilju međusobne saradnje na zaštiti životne sredine i održivom korišćenju prirodnih vrednosti i resursa. Sve su ovo elementi koji mogu da nam daju jedan vid sigurnosti da će ovaj zakon maksimalno zaštititi naše okruženje i samu životnu sredinu.

Napomenuo bih da je Prostornim planom Republike Srbije utvrđeno da se mini hidroelektrane grade na osnovu tehničke dokumentacije i da je Katastar mini hidroelektrana iz 1987. godine predstavljao dokumentacionu podlogu za lokacije za njihovu izgradnju, čijom analizom je utvrđeno da podaci često ne odgovaraju stvarnom stanju na terenu i da se ne bi trebali striktno primenjivati.

Takođe, moramo reći da male hidroelektrane nisu ekološki prihvatljive na delovima zaštićenih područja bez obzira na režim zaštite, što treba imati u vidu kao jedan od kriterijuma prilikom revizije lokacija malih hidroelektrana i proglašenja zaštićenih područja. Verovatno se zato i zovu zaštićena područja.

Sve su ovo elementi koji nam daju za pravo da u danu za glasanje ovaj Predlog zakona podržimo što će poslanička grupa Jedinstvena Srbija i u danu za glasanje i učiniti.

Kada su u pitanju izmena i dopuna Zakona o vodama, cilj ovog zakona je poboljšanje postojećih zakonskih rešenja i stvaranje pravnih uslova za njegovo efikasnije sprovođenje u praksi. Takođe, cilj je usklađivanje sa odredbama drugih zakona, Zakona o inspekcijskom nadzoru, Zakona o opštem upravnom postupku, Zakona o prekršajima, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o javnoj svojini.

Kada dolazi do izmena i dopuna Zakona zbog uočenih nedostataka to znači da onaj ko primenjuje zakon, a uoči odgovarajuće nedostatke, treba što hitnije da prenosi svoja iskustva sa nadležnim ministarstvom koji i predlaže te izmene. U ovom slučaju Javno vodovodno preduzeće „Srbijavode“ u svom radu uočilo je određene nedostatke zakona u delu sprovođenja postupka davanja u zakup vodnog zemljišta u delu koji propisuje davanje u zakup vodnog zemljišta izuzetno putem neposredne pogodbe, šta se sada ovim zakonom i definiše.

Svi znamo šta voda predstavlja i za čoveka i za planetu i tu se ne bih mnogo zadržavao. Da bi ovaj zakon mogao da adekvatno funkcioniše i da bi mogao da bude potpuno implementiran, pored Javno-vodovodnog preduzeća i određenih institucija grada Beograda potrebno je da se vrši i adekvatni inspekcijski nadzor i ja bih se tu zadržao. Poslove vodnog inspekcijskog nadzora na teritoriji Republike Srbije vrše vodni inspektori u Odeljenju vodne inspekcije i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i kao poverene poslove vodnog inspekcijskog nadzora za teritorije sedam upravnih okruga vodni inspektori u Sektoru za vodoprivredu, Odeljenja za vodnu inspekciju Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine, a za grad Beograd vrše vodni inspektori u Sekretarijatu za inspekcijske poslove.

Kada sam pogledao izveštaj o radu Odeljenja vodne inspekcije uočio sam neke možda čak i zabrinjavajuće stvari. Naime, Odeljenje vodne inspekcije ima sistematizovanih 21, a popunjenih 13 radnih mesta. Broj vodnih inspektora je od 2009. godine kada ih je bilo 34 pao na 13 u 2020. godini. Starosna struktura je takođe zabrinjavajuća. Od 13 inspektora 10 je preko 50 godina. Prosečna starost je preko 50 godina. Većina ima zvanje savetnika, a to zvanje se dobija samo posle tri godine radnog iskustva, a ovde vidimo da mnogi imaju radno iskustvo i preko 20 godina. Plata vodnog inspektora u ovom zvanju bez minulog rada je od 50 do 70 hiljada, dobijaju se i dodatna zaduženja odredbama novog zakona.

Kao proizvod napred navedenog, kao prvo logično pitanje možemo da postavimo – da li je ovo adekvatan broj vodnih inspektora koji vrše nadzor i sprovode mere iz svog delokruga rada? U nekim analizama stoji da je broj potrebnih vodnih inspektora 67 u odnosu na sadašnjih 13. Sada je situacija da jedan vodni inspektor vrši nadzor i sve poslove vezane za preduzimanje određenih mera u jednom upravnom okrugu, ponegde i na teritoriji čak dva upravna okruga.

Ovakav odnos broja inspektora prema površini na kojoj svako od njih gravitira uglavnom ide na uštrb kvaliteta rada i adekvatnog funkcionisanja samog zakona. Kako je delokrug rada vodnih inspektora i to da se preduzimaju mere koje se odnose na rekonstrukciju postojećih vodnih objekata i izvođenja drugih radova koji mogu uticati na promene u vodnom režimu jer ako dođe na primer do nekontrolisane eksploatacije šljunka i peska iz reke može čak doći da se sama rečna korita izmeštaju. Jedan takav primer je i rečno korito Južne Morave koje se toliko izmestilo da je došlo do samog naseljenog mesta, a to mesto se zove Grajevce blizu Leskovca, a posledice su pokopavanje i rušenje kuća koje se sada nalaze faktički uz samu obalu reka, a nekada su bile udaljene od te obale pedesetak i više metara.

Ako govorimo o zaštiti voda od zagađenja i tu je situacija slična, a to je takođe u opisu posla slobodnog inspektora.

Da potvrdimo, da nije čoveka i njegovog delovanja vode i reke bi bile potpuno čiste i zato moramo uložiti maksimalne napore kako bismo spasili naše vode i naše reke.

Drugo logično pitanje koje se može postaviti je pitanje vezano za mogućnost korupcije, jer ako imamo jednog čoveka zaduženog za tako veliki, površinski gledano, potez sa platom za koju na malopre napomenuo kolika je, a on je zadužen za nadzor i postupanje prema subjektima oko kojih se okreću milioni naravno da moramo da postavimo i takvo pitanje.

Dakle, svaki zakon koji je u primeni i da je najbolji sama javnost tj. građani mogu smatrati da nije dobar samo onda ako se on ne implementira na način na koji je napisan. Za potpunu implementaciju zakona i da on može da potpuno adekvatno funkcioniše potrebni su svi ovi elementi.

Poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Filipoviću.
Sledeći je narodni poslanik Arpad Fremond. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovani saradnici iz Direkcije za vode, dame i gospodo narodni poslanici, dosledno kao što smo 2010. godine podržali donošenje Zakona o vodama i kao što smo 2012, 2016. i 2018. godine podržali izmene i dopune, poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati i Predlog izmene i dopune Zakona o vodama, ne samo zato što pitanje zaštite životne sredine, zaštite zemlje, vode i vazduha predstavlja centralno mesto programa Saveza vojvođanskih Mađara, već zato što je to pitanje političke i društvene odgovornosti naše stranke.

Svesni političke odgovornosti, Savez vojvođanskih Mađara je i u koalicionom sporazumu koji smo potpisali sa Srpskom naprednom strankom, posebno naglasila aktivnosti koje imaju za cilj unapređenje standarda zaštite životne sredine.

Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara će podržati Predlog izmene i dopune iz istog razloga zbog koga smo podržali i sve prethodne.

Predloženim izmenama i dopunama, u skladu sa direktivama EU, pomera se akcenat samo sa zaštite voda na aspekt zaštite životne sredine, usvaja se kompleksan integrisani pristup koji podrazumeva da bez zaštite zemljišta i vazduha nema ni zaštite voda, kao i da zaštita voda znači zaštitu zemljišta i vazduha. To znači da zaštita voda podrazumeva kontrolu nad različitim izvorima zagađenja, kao što su komunalne otpadne vode, nitrati iz poljoprivrede, emisija opasnih supstanci iz industrijskih postrojenja, kao što i deponovanje otpada dovodi do zagađivanja zemljišta i podzemnih voda.

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, više od 6% deponija se nalazi na manje od 500 metara od postojećih izvorišta za snabdevanje vodom, a nekad u samim koritima i na obalama. Tokom padavina koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju se štetne materije, čime se zagađuju zemljište i podzemne vode.

Sve su to razlozi zašto je EU 2000. godine usvojila Okvirnu direktivu o vodama, popularno nazvanu "Evropski ustav o vodama". Ključni princip tog dokumenta je da voda nije komercijalni proizvod nego nasleđe koje treba čuvati, zaštititi i shodno tome postupati.

Predlog izmena i dopuna pokušava da ostvari ravnotežu, da se uz kvalitetnu zaštitu životne sredine ostvari ekonomski napredak, da se postigne društveni razvoj, uz očuvanje kvaliteta vodenih tokova.

Cilj predloga je i usklađivanje sa odredbama drugih zakona. Kada smo kod usklađivanja sa Zakonom o javnoj svojini, za nas je važan deo koji se tiče nadležnosti AP Vojvodine i posebno za nas je važna novina u Predlogu izmena i dopuna, da prestaje pravo korišćenja i da se konstituiše pravo javne svojine AP Vojvodine na kanalskoj mreži na teritoriji AP Vojvodine koja nije deo plovnih puteva.

Zaključno sa 31. decembrom 2020. godine pravo javne svojine u korist AP Vojvodine upisano je na ukupno 4.203 katastarskih parcela, koje čine neplovnu kanalsku mrežu.

Kako Zakon o javnoj svojini ne sadrži odredbu o tome ko izdaje potvrdu da kanalska mreža nije deo plovnih puteva, precizira se da tu potvrdu izdaje "Vode Vojvodine".

Kada je reč o doslednosti u vreme donošenja Zakona o vodama 2010. godine, poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara je pokrenula i temu - naknada za odvodnjavanje. Tražili smo da se utvrdi drugačija metodologija obračuna, kako bi se smanjio teret doprinosa za poljoprivrednike, da se naknada obračunava po hektaru, da se utvrdi najviši iznos i godišnje usklađuje sa stopom inflacije.

Iako ne na način kako smo želeli, ipak su naša zalaganja dala rezultat. Odredbe Zakona o vodama koje su regulisale naknade za odvodnjavanje prestale su da važe 1. januara 2019. godine, danom početka primene Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.

Novim zakonom je ustanovljena drugačija metodologija izračunavanja osnovice naknade za poljoprivredno zemljište, kao što smo tražili, u hektarima, s tim da se uvodi raspon naknada zavisno od kategorije zemljišta, koji se usklađuju sa godišnjim indeksom potrošačkih cena. U slučaju Bačke Topole, opštine iz koje ja dolazim, za 2019. godinu raspon naknada je bio 273 dinara do 1.656 dinara za najkvalitetnije zemljište. U drugim opštinama, gde je drugačiji kvalitet zemljišta, naknade su i do tri puta niže.

Za Savez vojvođanskih Mađara, koji je na terenu skoro 30 godina, nema dileme. Jasno je da su vodni resursi u Srbiji ugroženi, a pošto smo dnevno aktivni u Vojvodini, više ću govoriti o stanju vodenih tokova u AP Vojvodini.

Kada kažem da su ugroženi vodeni tokovi, mislim na zagađenje otpadnim, komunalnim i industrijskim vodama, izgradnju na vodnom zemljištu, komunalnim deponijama, ali mislim i na korišćenje pijaće vode za zalivanje kroz bunare koji su bušeni dublje nego što je to dozvoljeno.

Po pitanju kvaliteta vode govorimo o tri grupe problema. Prva grupa je neodgovarajući kvalitet vode za piće, koji je prisutan posebno u Bačkoj i u Banatu. Druga je nadeksploatacija podzemne vode, prisutna u celoj AP Vojvodini. Treća je nedovoljna zaštićenost izvorišta, prisutna na mnogim izvorištima u celoj zemlji.

U našem pravnom sistemu oblast voda ili sistema zavisnih od voda uređuju brojni zakoni, skoro 30 različitih zakona, a za našu poslaničku grupu je važno da predložene izmene i dopune, posebno u svetlu ove tri grupe problema, imaju za cilj da spreče zagađivanje površinskih i podzemnih voda i da obezbede saniranje zagađenih voda, kako bi se postigao dobar status na svim površinskim i podzemnim vodama.

Iskustvo nam govori da je ključni problem kontrola, kontrola i sprečavanje zagađivanja voda, kontrola korišćenja rečnih nanosa, kontrola korišćenja podzemnih voda, kao i kontrola izgradnje i sprečavanje ilegalne izgradnje na vodnom zemljištu.

U Izveštaju objavljenom u oktobru 2020. godine, Evropska komisija je ocenila da su neprečišćena kanalizacija i otpadne vode i dalje glavni izvor zagađenja. Zabrinjava nivo arsena u pijaćoj vodi, a podaci objavljeni u julu 2020. godine u Izveštaju o zdravstvenoj ispravnosti vode Instituta za javno zdravlje Srbije "Batut" navode da je najveći broj neispravnih gradskih vodovoda u Vojvodini. Od 43 kontrolisana, ispravnih je bilo samo 10. Čak 21 gradski vodovod u Pokrajini imao je fizički, hemijski i mikrobiološki neispravnu vodu.

Kvalitet vode je dodatno ugrožen u slučajevima kada nije rešeno odvođenje otpadnih voda, kada ne postoji kanalizaciona mreža, kada su propustljive septičke jame i dolazi do direktnog ulivanja otpadnih voda. U Strategiji upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine navodi se da gotovo 75% stanovništva Republike Srbije živi u naseljima većim od 2.000 stanovnika, da je u tim naseljima prosečna priključenost na javne kanalizacione sisteme 72%, a na septičke jame oko 27%.

Uz pobrojane najveće uzroke zagađenosti vode za piće u Vojvodini je i samo izvorište, jer zbog prirodnih karakteristika voda nije dobrog kvaliteta, a mali je broj fabrika koje prerađuju vodu.

Ujedinjene nacije su 2010. godine usvojile rezoluciju po kojoj je pravo na pijaću vodu uvršteno u ljudska prava i pozvale su države i međunarodne organizacije da pomognu u izgradnji kapaciteta i razmeni tehnologije kako bi se svim ljudima obezbedila kanalizacija i zdravstveno ispravna, čista, dostupna i pristupačna voda za piće.

Neprečišćene otpadne vode i dalje predstavljaju glavni izvor zagađenja površinskih, a time i podzemnih voda. Dok se u EU prečišćava više od 18% komunalnih otpadnih voda, u Srbiji je to manje od 10% sa velikim brojem domaćinstava u ruralnim predelima koja nisu ni priključena na kanalizacioni sistem. Prema analizi Ministarstva zaštite životne sredine iz 2019. godine, Srbiji nedostaje 300 novih pogona za tretman otpadnih voda, što košta između četiri i pet milijardi evra. Subotica, Šabac i Vrbas su jedina tri grada sa novoizgrađenim postrojenjima za preradu otpadnih voda, a za to su koristili evropske fondove.

U Vojvodini se, kada je reč o preradi otpadnih voda, grade dva postrojenja uz podršku Pokrajinske vlade, u Bačkoj Topoli i u Malom Iđošu. Često u svojim obraćanjima pominjem problem reke Krivaje, koja uz Begej i delove kanalskog sistema DTD spada u najzagađenije vojvođanske tokove, zato što je Krivaja primer do čega vodi nepoštovanje standarda zaštite životne sredine.

Stručni timovi sa Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu godinama analiziraju Krivaju, kvalitet otpadnih voda i kvaliteta površinskih voda i upoređuju ih sa vrednostima koje su propisane uredbama i pravilnicima. Svi rezultati su porazni.

Pre desetak dana više od 300 kilograma smuđa, najosetljivije vrste ribe, uginuo je u Krivaji na dva kilometra od ušća reke u kanal Dunav-Tisa-Dunav. Uginuće je uzrokovano, pre svega, izuzetno niskom količinom kiseonika u vodi, a zatim i nepovoljnim vremenskim uslovima, odnosno izuzetno visokom temperaturom vode i vazduha.

Jedno od pitanja koje sam pre nekoliko meseci postavi Vladi je bilo da li postoje sredstva i fondovi iz kojih bi mogli da se podrže projekti privatnih preduzeća iz opštine Bačka Topola kroz koje bismo omogućili rešavanje problema reke Krivaje.

Po mišljenju stručnjaka optimalno rešenje bi predstavljala izgradnja sopstvenih prečistača u svakom preduzeću čija bi izgradnja koštala više miliona evra. Do tih sredstava najlakše se može doći preko evropskih fondova, a naš zadatak je da pokušamo da dođemo do sredstava sa svih nivoa vlasti, iz budžeta Republike Srbije, iz AP i lokalnih samouprava i da saniramo barem deo problema.

U Bačkoj Topoli SVM je uz podršku Pokrajinske vlade i lokalne samouprave pokrenuo projekat izgradnje centralnog gradskog prečistača za koji se očekuje da će početi sa početnim radom još u toku ove godine, a kroz taj prečistač će se tretirati oko 30% otpadnih voda sa teritorije naše opštine.

Poslanička grupa SVM smatra da su od posebnog značaja i prelazne i završne odredbe Predloga izmena i dopuna kojim je propisano da će na teritoriji AP Vojvodine nadležni organ odredi granice vodnog zemljišta do 31. decembra 2023. godine. Ova odredba je važna jer se u praksi u katastru vodno zemljište često vodi kao građevinsko i poljoprivredno što omogućava njegovu nezakonitu prodaju, a takođe i nekontrolisano kopanje šljunka u priobalju što povećava rizik od poplava.

Nema ozdravljenja vode bez ozdravljenja zemlje, pa se SVM posebno zalaže da se u cilju sprečavanja difuznog zagađenja oko vodenih tokova, na primer oko reke Krivaje i jezera Palić, uspostavi mreža pojaseva koja se širi na osam do deset metara višespratnog zelenila.

Jedna od prioriteta našeg rada je i da zajedničkim zalaganjima pokušamo da obezbedimo sredstva iz fondova EU, iz budžeta Republike Srbije i uz pomoć lokalne samouprave za proces samoizlečenja Palićkog jezera, isušivanje jezera tokom jedne sezone kako bi se smanjila zapremina mulja, kao i za završetak sanacija prostora između gradske deponije Aleksandrovačka bara i jezera Palić.

Otprilike oko 50.000 tona otpada na godišnjem nivou dospe na deponiju Aleksandrovačka bara, što u ovom trenutku predstavlja oko tri miliona tona smeća. Procene su da bi remedijacija deponija koštala, zavisno od načina, između pet do 21 milijardu evra, a tri predloga za rešenje su upućena Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine.

Park prirode Palić stavljen je pod zaštitu kao zaštićeno područje, a studije od pre nekoliko godina pokazuju da sveukupna investicija sanacije jezera Palić košta oko 10 milina evra. Problem je što se u jezeru izliva kanalizacija, što se poljoprivredne aktivnosti obavljaju uz samu ivicu jezera i svake godine povećavaju njegovu površinu usled odrona dela zemljišta i zagađuju jezero raznim herbicidima. Tek sa izgradnjom gradskog prečistača bi se problem ublažio, ali bi dugotrajno rešenje predstavljala sanacija vodotokova, podzemnih voda i izgradnja zaštitnog pojasa. Govorimo o poluvekovnim problemima i zato je sporo i zato je i skupo.

Budući da se poslednjih meseci raspravlja o ustavnim promenama u ovom trenutku u delu pravosuđa poslanička grupa SVM predlaže da se, kad za to dođe vreme, razmisli o formulisanju nove ustavne odredbe koja bi, uz odredbu člana 74. Ustava koja kaže da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu, kao i da su Republika Srbija i AP Vojvodina odgovorne za zaštitu životne sredine, garantovao pravo na zdrav život u smislu zaštite vode i poljoprivrednog zemljišta, da se voda i poljoprivredno zemljište definišu kao ustavne kategorije. Na primer, na način koji je Slovenija pravo n pijaću vodu uvela u najviši pravni akt, a vodne resurse definisala kao javno dobro kojim upravlja država. U Ustavu Slovenije se navodi da izvori pijaće vode ne mogu biti predmet trgovine.

Podsećam i da se poslanička grupa SVM još 2015. godine, u vreme rasprave o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zalagala da se Ustavom reguliše zaštita poljoprivrednog zemljišta na način kako je to uradila Mađarska.

Na kraju, da potvrdim još jednom, naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama, kao i ostale predloge koji se nalaze na dnevnom redu.

O Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o zaštiti prirode će govoriti kolega Ujhelji, naravno i taj predlog podržavamo. Hvala na pažnji.