Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko gospođo Vujović sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u današnjoj raspravi imamo dva veoma bitna zakona koji se tiču zaštite prirode i zaštite voda.

Kada govorim o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, koji je podnela Vlada, treba da imamo u vidu da zaštita prirode obuhvata jednu od najznačajnijih pitanja savremenog sveta, a naročito spada u jednu od najvažnijih oblasti vođenja politike na nivou EU.

Na samom početku bih naglasio da će naša poslanička grupa PUPS - „Tri P“ u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, kao i drugi zakon u ovoj objedinjenoj raspravi, to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o vodama.

U ovoj oblasti se donosi sve više nadnacionalnih propisa i izdvajaju se sve veća zajednička sredstva za ove namene, pa se stoga postavljaju i sve veći zahtevi nacionalnim državama u pravcu insistiranja na sve višem stepenu zaštite prirode i održivog korišćenja resursa.

Ovi uticaji ne mogu da mimoiđu ni našu državu i zbog toga se naša država ovim izmenama i dopunama usaglašava sa evropskim zakonskim merilima.

Upravo zbog toga se donose ove izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode, koji pre svega imaju za cilj da razjasne neka konkretna pitanja dosadašnje praktične primene ovog zakona i njegovih efekata u praksi.

Na prvom mestu tu je pitanje tzv. mini hidroelektrana. Ovo pitanje u proteklih par godina usled brojnih kontradiktornosti, nemilih scena koje smo mogli da vidimo u pojedinim mestima, došlo u fokus šire javnosti i od jedne, u principu tehničke stvari, dobili smo dnevnopolitičku temu kojoj se zbog toga nije moglo prići na jedan objektivan način. Ova pitanja su posebno interesantna u nekim predizbornim kampanjama gde se neki zaštitnici pojavljuju i na jedan nekorektan način služe ovom temom.

Činjenica da građani imaju Ustavom garantovano pravo na zaštitu životne sredine i da je država dužna da ga obezbedi, činjenica je i to da iako većina običnih ljudi ne raspolaže nekim stručnim znanjem iz ove oblasti, ipak smo logički mogli da zaključimo da se u pojedinim slučajevima izgradnje tih elektrana i pratećih objekata nisu poštovala čak ni elementarna pravila građevinske struke, niti poštovanja mera za očuvanje prirodne ekosfere u tim sredinama.

U tom smislu revolt građana u mestima koja se nalaze neposredno uz takve tokove, odnosno potoke i rečice, iako u pojedinim elementima izgleda neprimeren, je svakako u znatnoj meri opravdan i realan, jer njima svakodnevni život zavisi od takvih intervencija koje su za širu zajednicu zanemarljivi i neinteresantni problemi.

No, na drugoj strani mora se biti realan i takođe prihvatiti činjenica da smo mi kao država dobrim delom već iskoristili hidro potencijal Dunava i ostalih većih reka, da smo se istovremeno obavezali da moramo da drastično smanjimo emisiju ugljendioksida iz termoelektrana za koje se takođe troše ograničeni resursi uglja koji nisu beskonačni. To nas dovodi do zaključka da ćemo onda u nekoj daljoj ili ne tako daljoj perspektivi biti prinuđeni da ili uvozimo električnu energiju iz inostranstva po tržišnim cenama, ili da smanjimo potrošnju, ili da se u krajnjem slučaju krenemo izgradnju nuklearne elektrane.

Pošto mislim da nijedna od ovih alternativa neće naići na odobrenje građana, onda nam jedino opet preostaje da se okrenemo ka razvoju alternativnih izvora za proizvodnju energije, što nas u krajnjoj liniji dovodi do toga da se izgradnja mini elektrana apriori ne može i ne sme odbaciti kao mogućnost, svakako uz određene predradnje koje podrazumevaju struku. Naročito ako se zna podatak naveden u obrazloženju ovog zakona, da je taj potencijal za proizvodnju električne energije procenjen na 449 megavata snage, što je polovina od instalirane snage u hidroelektrani Đerdap 1. Stoga, Vlada je zauzela upravo takvu nameru šaljući nam u proceduru ovakve predložene izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode.

Svakako je najvažnija izmena postojećeg člana 9. osnovnog teksta zakona, gde su uslovi zaštite prirode na osnovu kojih se prave stručni dokumenti za zaštitu pojedinih prirodnih celina sada znatno opširniji i preciznije definisani, gde će se za svaku intervenciju u prirodnu baštinu morati dati daleko veće obrazloženje, izdati mere koje se nameravaju sprovesti u minimiziranju uticaja izmene prirodne sredine.

U članu 35. vrši se, takođe, veoma značajna izmena koja se tiče zabrane izgradnje hidroelektrana, vodozahvata na hidroelektrane i regulacije odbrane od poplava u zonama drugog i trećeg stepena zaštite u zaštićenim područjima, sem izuzetno po odobrenju Ministarstva za zaštitu životne sredine.

U skladu sa tim odredbama, u članu 38. ovog zakona predviđeno je da se upravna rešavanja o izdavanju dozvola za izgradnju hidroelektrana u ovim područjima obustavljaju po službenoj dužnosti, dok se za rekonstrukciju postojećih mora tražiti specijalne dozvole. Mislim da je to za sada jedno korektno rešenje kojim se neće odjednom potpuno odustati i zanemariti ovaj vid proizvodnje energije, a sa druge strane rešiti deo problema koji se odnose na ove objekte u zaštićenim prirodnim zonama.

Ono što nam ostaje za nauk u budućem periodu je to da Ministarstvo i njegove inspekcije treba da posvete veću pažnju u ovim postupcima i da pažljivije prate njihovu realizaciju na terenu, kako se više ne bi našli u ovim situacijama.

Dodavanjem člana 68. u zakonu se uvodi jedna pozitivna novina, a to je formiranje saveta korisnika zaštićenog područja, u koje bi ulazili predstavnici lokalnih samouprava, turističkih organizacija, nevladinog sektora, udruženja lovaca i ribolovaca, te korisnika šuma i poljoprivrednog zemljišta. Smatram da je ovakve savete odavno bilo neophodno formirati kao kariku između pravljenja zaštićenih dobara i samih građana koji su životno vezani za zaštićeni prostor. Treba se nadati da će njihovo formiranje, pre svega, doprineti boljoj promociji vrednosti našeg prirodnog nasleđa, ali i njegovog boljeg očuvanja, jer se mora primetiti to da se u našoj prirodi neprekidno nailazi na divlje deponije, nelegalnu gradnju i prekomernu eksploataciju šuma, sa čime se moramo izboriti.

Kako je ministarka naglasila u uvodnom izlaganju da se i u vreme Cara Dušana vodilo računa o zaštiti prirode i da je Dušanovim zakonikom iz 1349. godine definisana prekomerna seča šuma. Još tada su definisali da se za jedno posečeno drvo mora zasaditi novo.

Na posletku želeo bih da uputim jedno pitanje predstavnicima Ministarstva. Poštovana ministarko, prema zvaničnim podacima, naša država ima prilično nizak procenat površina pod različitim vidovima i stepenima zaštite. To se naročito odnosi na nacionalne parkove, kojih imamo tek pet u celoj državi, što je osetno manje nego neke susedne države. Primera radi, Mađarska ima 10, Rumunija 14, Hrvatska osam, Crna Gora pet. S vremena na vreme pominjalo se da bi još neki predeli trebali da dobiju status nacionalnog parka. Pre svega, govorilo se o Južnom Kučaju, Beljanice, Staroj planini, Deliblatskoj peščari i Goliji, ali za sada nismo videli da se nešto od toga realizovalo. Vi ste u obrazloženju ovog zakonskog predloga naveli da mi moramo da povećamo broj zaštićenih površina, pa me zato zanima da li se planira da se neko od ovih ili drugih područja u perspektivi proglasi za nacionalni park?

Druga tačka današnjeg dnevnog reda, o kojoj danas vodimo načelni pretres, jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama. Ova materija se prirodno nastavlja na zaštitu prirode, jer su vode, reke i jezera sastavni deo našeg prirodnog okruženja i njegov su izvor.

Zakonske izmene u ovom predlogu vezuju se pre svega za upravne postupke za izdavanje dozvola, za eksploataciju resursa i za vodne površine, gde se predviđa da će se u primeni ovog zakona u buduće uvek supstidijarno primenjivati odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i time se izbeći da se u praksi desi da određeni upravni postupci iz Zakona o vodama budu sporni usled nejasnog pozivanja na pravni osnov. Izvršeno je i dodatno definisanje priobalnog pojasa uz kanale za koje se predviđa da iznose pet metara od ivice kanala.

Ono za šta postoji najveće interesovanje javnosti, to je pitanje splavova u Beogradu, mislim da je rešeno na jedan korektan način. Tu je data mogućnost dosadašnjim zakupcima mesta da zakup sklapaju putem neposredne pogodbe, ali je takođe u zakonu predviđeno da najniži iznosi zakupnine ne mogu biti niži od onih koje propisuje Vlada svojim odlukama. Na taj način tu se za one koji su već zakupoprimci suštinski neće promeniti ništa, ispoštovaće se njihova stečena prava, a uštedeće se na vremenu koje je bilo potrebno kada bi se oni stalno pozivali na obavljanje zakupa na javnim nadmetanjima.

Na posletku sa nekoliko samostalnih članova ovog zakona biće naloženo Republičkom geodetskom zavodu, Službi za katastar nepokretnosti da na svim preostalim vodotokovima, gde to već nije urađeno, po službenoj dužnosti upišu pravo javne svojine Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine za neplovne kanale na njenoj teritoriji, čime će se napokon stanje u registrima uskladiti sa odredbama Zakona o javnoj svojini, koji predviđa da se vodotokovi i vodene površine nalaze u javnoj svojini.

Poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, pošto smatramo da se radi o dobrim zakonskim predlozima, Poslanička grupa PUPS „Tri P“ će u danu za glasanje dati svoju podršku za njihovo usvajanje. Takođe, Poslanička grupa PUPS „Tri P“ će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja koja su planirana za razmatranje na ovoj sednici i glasati za.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem se ovlašćenom predstavniku Poslaničke grupe PUPS „Tri P“.

Reč ima narodni poslanik, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS, Ljubinko Rakonjac.

Poštovana potpredsednice Skupštine, poštovana ministarko dr Vujović sa svojim saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, želim prvo da iskažem zadovoljstvo, poštovana ministarko, da vas često viđamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, što znači da se radi dosta u zakonodavnoj aktivnosti iz oblasti zaštite životne sredine, tako da tu izražavam zadovoljstvo. Danas su dva značajna predloga zakona na dnevnom redu i to iz oblasti zaštite prirode i voda.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode uređuje planiranje, uređenje, korišćenje prostora, prirode i svih prirodnih resursa, zaštićenih područja i područja ekološke mreže koju čine biljne i životinjske vrste. A prirodu štitimo pre svega od negativnih efekata i posledica ljudske delatnosti, odnosno onda kada su priroda i prirodni resursi istovremeno predmet rudarske poljoprivredne, saobraćajne, turističke, energetske, ribolovačke, šumarske, vodoprivredne, lovačke ili bilo koje druge prerađivačke delatnosti.

Zaštita je nužna jer održivi razvoj možemo definisati kroz princip da nema ekonomskih sloboda i opšteg razvoja čovečanstva bez ekoloških sloboda i održivosti. Dakle, radi se o međuuslovljenosti i nužne usklađenosti između potreba čoveka da bolje živi i više stvara i opstanka prirode koja je uslov života celog sveta.

Suština evropske zelene politike, koja je opet deo globalnih milenijumskih ciljeva Ujedinjenih nacija, među kojima je održivi razvoj, jeste upravo uspostavljanje ravnoteže između prirode i čovekove delatnosti. Uspostavljanje programa „Natura 2000“ predstavlja jedan od značajnih procesa u zaštiti prirode. Program proističe iz dve direktive, to su Direktiva o očuvanju prirodnih staništa divljih vrsta, a druga se odnosi na očuvanje divljih ptica. Ove dve direktive ugrađujemo u naš Zakon o zaštiti prirode tako što unosimo principe zaštite i dobijamo najznačajniji instrument – zeleni alat, ali i odgovornost za ostvarenje principa zaštite. Mudrost i snaga naroda i pojedinaca meriće se upravo na svim zelenim verigama održavanja života.

Mi poslanička grupa SPS i Zeleni oduvek smo smatrali da nož i pogača ne mogu da budu u jednoj ruci. Oni koji žele brz razvoj i brz dolazak do kapitala obično ne mare mnogo za prirodu i njeno očuvanje. Pri ovome znamo da se i naša zajednica ljudi, mislim na Srbiju, biološki ne razvija u najboljem skladu sa prirodom. Svedoci smo gotovo decenijskih ataka na prirodu, a prema nekim podacima, Srbiji preti nestanak trećine biljnih i životinjskih vrsta. Ako se zna da Srbija predstavlja jedno od najbogatijih područja Evrope, onda je jasan značaj Srbije na ekološkoj karti Evrope. Podaci kazuju da je u svetu samo u prošloj godini potpuno nestala 31 biljna i životinjska vrsta. To nas još više obavezuje da se vratimo prirodi kao šansi i da je još više čuvamo. Biološka snaga opstanka je u povratku u budućnost prirode i prostora.

Srbija danas ima oko 7,66% zaštićenog područja, ali iskreno sa izuzetkom prirodnih odlika koje Srbija ima na svakom koraku trebalo bi da se ponašamo kao da je svaki deo naše teritorije zaštićeno područje, zato što je svega 7,6% područja zaštićeno i mi se nalazimo pred velikim izazovima. Zaštićena područja u Republici Srbiji predstavljaju područja koja po svojim ekološkim, biogeografskim i drugim karakteristikama predstavljaju prirodne celine od izuzetnog značaja, sa ekosistemima i predelima posebnih vrednosti u pogledu izvornosti i raznovrsnosti vegetacije, flore i faune, reprezentativnih, geomorfoloških, geoloških, hidroloških i drugih pojava i procesa.

Kulturnoistorijske vrednosti nastale su u interakciji čoveka i prirode i kao takve nalaze se pod zaštitom države. Zato uvođenje u zakon načela predostrožnosti, kada postoji pretnja da može nastati značajna ili nepovratna šteta za zaštićeno prirodno dobro, ali i značajan negativan uticaj na ciljeve očuvanja ili celovitosti ekološke mreže, uvodi se obaveza preduzimanja mera za sprečavanje ugrožavanja i degradacije prirode u skladu sa ovim zakonom, čak i kada nedostaju neki naučni podaci.

Dakle, načelo ekološke predostrožnosti zahteva od nas da odgovorno pristupamo prirodi i njenim vrstama. Srbiju je potrebno posmatrati kao celinu, čiji svaki pedalj zaslužuje da bude u statusu zaštićenog područja u kome se usklađuje privredni rast po principu zelene cirkularne ekonomije, bez raubovanja prirodnih sirovinskih snaga i dostojanstvenim ekonomskim dohotkom za sve.

Ekonomija zaštićenih područja pokazuje i pokazivaće da su zelena radna mesta i zeleni razvoj mogući i u najstrožem modelu zaštite prirode. Ako prirodu štetimo rešenjima oslanjanjem na prirodu, onda možemo opstati. Svako nasilje nad prirodom vrati se čoveku kroz klimatske promene koje u krajnjem mogu imati fatalne posledice po opstanak živog sveta i čoveka na planeti. To moramo što pre da razumemo, a ovaj zakon štiti da se to ne desi.

Druga izmena zakona odnosi se na izgradnju mini hidroelektrana u zaštićenim područjima, posebno kada su u pitanju tzv. mini hidroelektrane kojima se voda stavlja u cevi i time potpuno menja biodiverzitet. Zato je veoma značajno što se ova tema koja je veoma aktuelna sa stanovišta očuvanja prirode i prirodnih vrednosti, posebno voda, nalazi u ovom Predlogu zakona i rešavaju se ta pitanja. Jasno je da je energetskom sistemu Srbije značajan i ovaj vid proizvodnje hidroenergije, ali u isto vreme je važno da se mini hidroelektrane više ne mogu raditi u zaštićenim prirodnim dobrima bilo kog nivoa zaštite. Kada ovo govorim, mislim pre svega na našu obavezu zaštite prirode koja je sagledana i kroz program „Natura 2000“, kojim se Srbija obavezuje na očuvanju i obnovu biljnog i životinjskog sveta.

Male hidroelektrane nisu ekološki prihvatljive na delovima zaštićenih područja, bez obzira na režim zaštite i to je zakonom regulisano, što treba imati u vidu kao jedan od kriterijuma prilikom revizije lokacije malih hidroelektrana i proglašenja zaštićenih područja. Pregledom i analizom postojećeg katastra malih hidroelektrana, koji je zaista rađen 1980-ih godina, konstatovano je da podaci iz katastra malih hidroelektrana Republike Srbije često ne odgovaraju stvarnom stanju na terenu i ne bi ih trebalo striktno primenjivati u današnjim uslovima bez tehnološke i posebno ekološke evaluacije rešenja i saglasno optimalnom korišćenju raspoloživog potencijala vodotoka.

Usled značajnog protoka vremena od izrade ovih katastara i nastalih promena u prostoru i hidrologiji, neophodna je prethodna provera stanja u prostoru i hidrologiji. Ove objekte je moguće graditi i na drugim lokacijama, uz saglasnost nadležnog ministarstva u pogledu maksimalnog iskorišćenja energetskog potencijala vodotokova i saglasnosti drugih ministarstava i institucija.

Srbija je najsiromašnija zemlja Balkana kada su u pitanju autohtone površinske vode, a upravo na ekološki i hidrološki najvrednijim rečicama započela je sprovođenje masovne gradnje mini hidroelektrana. Problemi koji su uočeni izgradnjom postojećih mini hidroelektrana zahtevaju hitno preispitivanje procedura za izdavanje dozvola, kako za planirane, tako i za izgrađene objekte, uz imperativ zabrane dalje gradnje u zaštićenim područjima, kako je ovim Predlogom zakona regulisano, što će se postići upravo merama koje predviđa ovaj zakon, a pre svega zabranom izgradnje mini hidroelektrana u zaštićenim područjima. Omogućiće se i pravna sigurnost za potencijalne investitore kojima se omogućava da pre preduzimanja bilo kakvih radnji imaju jasna i precizna saznanja o tome gde je izgradnja mini hidroelektrana zabranjena.

Ocena prihvatljivosti određenih projekata koji treba da se realizuju u zaštićenim područjima vršiće se, verujemo, uz primenu programskih mera Ekološke mreže „Natura 2000“, koje podrazumevaju strog kontrolni mehanizam zaštite koji podrazumeva uključivanje Evropske ekološke mreže i preduzimanje mera, odnosno uključivanje mehanizma inspekcijskog nadzora unutar Srbije, a u okviru Evropske ekološke mreže.

Dobro je što će Vlada doneti trogodišnje planove zaštite prirodnih dobara, kao i što se zakonom strogo zabranjuje korišćenje, uništavanje i preduzimanje drugih aktivnosti kojima bi se mogle ugroziti strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva, uključujući i ptice i njihova staništa. Suština je u tome da mi kao savesna i svesna nacija, koja je svojevrstan nacionalni park Evrope, mora biti potpuno odgovorna prema budućnosti života i sveta na planeti.

Drugi zakon, koji danas menjamo, jeste Zakon o vodama i suštinske izmene se odnose na upravljanje i status vodnog područja. Po zakonskoj definiciji vodno zemljište je kao područje korita vodotoka, uz pripadajuću obalu, po zakonu odvodno zemljište se ne može prodavati i njime se mora pažljivo i odgovorno upravljati. Na njemu važe posebni uslovi korišćenja i gradnje. Zakonom je definisano da je vodno zemljište u javnoj svojini i da je potrebno da bude uknjiženo u katastru, kao javna svojina i to pod nazivom - vodno zemljište. Verujemo da će u pitanju uknjižavanja vodnog zemljišta pristupiti još efikasnije, jer je na taj način da se ovaj vid javne svojine bolje zaštiti i efikasnije ekonomski valorizuje.

Kada su konkretne izmene Zakona o vodama u pitanju, dozvolite mi da predložene izmene i dopune Zakona o vodama nazovem svojevrsnim zelenim, pojačanim sistemom upravljanja vodama i vodnim zemljištem, kao javnim resursom. Zato podržavam rešenja koja potvrđuju tu pojačanu gotovost i rešenost države da se ova pitanja reše.

Donošenjem zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama, nastavlja se proces reformi u sektoru voda, koji treba da obezbedi uspešno funkcionisanje i razvoj ovog sektora, kao i usaglašavanje propisa u oblasti voda, sa propisima EU. Značaj ovih izmena i dopuna je u tome što se njima Zakon o vodama usaglašava sa zakonima, propisima, koji su doneti posle njega, te se time ostvaruju uslovi da se bolje gazduje vodama, sa ciljem što bolje zaštite voda, korišćenje voda i normalno zaštite od voda.

Donošenje ovog zakona, uređuje se raspolaganje i upravljanje vodnim zemljištem, što je veoma bitno imajući u vidu, da se na vodnom zemljištu obavljaju značajne privredne delatnosti. Dobro je rešenje da će Ministarstvo zaštite životne sredine davati saglasnost, u postupku davanja uz zakup vodnog zemljišta, u javnoj svojini, u zaštićenom području i području ekološke mreže.

U skladu sa određenim uslovima zaštite zaštićenog područja i smernicama za upravljanje ekološkom mrežom, značajno i odavno očekivano usaglašavanje je i sa Zakonom o zaštiti prirode. U kontekstu ovog zakona, osvrnuo bih se na pitanje, erozije vodnog zemljišta i posledica ove pojave, čiji smo svedoci poslednjih godina. Činjenica je da lokalne samouprave, koje nemaju stručne, niti finansijske resurse, da se bave posledicama erozija, izazvane bujičnim poplavama, što se pokazalo za vreme katastrofalnih poplava u Srbiji, posebno 2014. godine.

Treba reći da je problematika erozije bujičnih tokova koji su posledica erozije zemljišta u slivu i bujične poplave u nadležnosti države u svim razvijenim zemljama. To je jedna sugestija. Na primer u SAD još 1936. godine proglasile su eroziju zemljišta državnim neprijateljem broj jedan i formirale moćnu državnu kompaniju, službu za konzervaciju zemljišta i voda. Francuska je još sredinom 19 veka formirala moćnu državnu firmu za restauraciju brdsko-planinskog zemljišta. Sličnu državnu službu ima i Austrija. Radove na projektovanju, izvođenju protiv erozirnih radova u cilju zaštite od erozije zemljišta i bujičnih poplava u tim zemljama finansira država.

Treba reći da je Srbija imala sličnu direkciju do kraja 70-ih godina prošlog veka i da smo tada imali veliki uspeh u kontroli erozije i bujičnih poplava, a radove je finansirala država. Pored Direkcije bilo je deset specijalizovanih preduzeća u celoj Srbiji koji su rešavale probleme erozije zemljišta i prevencije i zaštite od bujičnih poplava. Problem erozije zemljišta i bujičnih poplava je vrlo ozbiljan jer je u Srbiji registrovano više od 12 hiljada bujičnih tokova i svake godine imamo štete od njih, jer se u poslednjih 30 godina tom problemu posvećivala minimalna pažnja, a još manje finansijskih sredstava.

Imajući sve to u vidu, ne smemo dozvoliti da problem erozije zemljišta i bujičnih tokova, vodo tokova drugog reda i bujičnih poplava ostavimo u nadležnosti samo lokalnih samouprava koje za to nemaju kadrova, a još manje para i to su bile sugestije i kada je prošli put, u prošlom sazivu donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vodama.

Ideja da se ponovo razmatra, razmišlja o nacionalnoj organizaciji koja će se baviti ovim problemom koji u jednom delu je posledica klimatskih promena, uništavanja šuma, nedostatka prevencije naše nebrige. Zato moramo kroz ovaj zakonski okvir pokazati potpunu odgovornost prema resursima bez kojih život na zemlji neće biti moguć, a to su vodu, zemljište, vazduh, biljni i životinjski svet.

Ovi predlozi zakona predstavljaju unapređenje dosadašnjih akata i poslanička grupa SPS će u danu za glasanje glasati za ove predloge zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem se.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, narodni poslanik Marko Parezanović.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Republike Srbije, pred nama su izmene i dopune dva zakona, Zakon o zaštiti prirode koji je u skupštinsku proceduru došao na predlog Ministarstava za zaštitu životne sredine, kao i izmene i dopune Zakona o vodama, koji je došao na predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstava i vodoprivrede. Ja ću nešto više pažnje posvetiti izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, obzirom da je tema zaštite životne sredine jedan od najzastupljenijih tema u našoj javnosti, ali i ujedno jedna od najčešće zloupotrebljavanih tema.

Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, ono što je za građane najvažnije, najjednostavnije rečeno, nakon usvajanja Zakona o obnovljivim izvorima energije, jer pre nekoliko meseci i sada sa ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, mi možemo na jedan jasan i nedvosmislen način da kažemo da u zaštićenim područjima nema više gradnji mini hidroelektrana. Dakle, na prostoru od 678 hiljada 623 hektara, odnosno 7,68% teritorije Republike Srbije, a to je prostor koji trenutno čine zaštićena područja, one će svakako u budućnosti biti još veći, dakle, na tom prostoru nema gradnji mini hidroelektrana bilo kog tipa, bilo koje snage, a postupci koji su i toku biće po službenoj dužnosti obustavljeni.

Na ovaj način prvi put posle 2009. godine kada je doneta Uredba o mini hidroelektranama, i kada niko nije ni razmišljao o zaštićenim područjima, možemo da kažemo da stavljamo tačku na ovu temu i da i ako je do sada bilo možda nekih pravnih nejasnoća ili ne adekvatnih pravno-materijalnih rešenja, da to više neće biti slučaj.

Ono što je osnovna novina, ovog zakona, to je već pomenuto načelo predostrožnosti, koje se odnosi na slučajeve kada nemamo dovoljno naučnih dokaza, naučnih podataka. To više neće biti prepreka za sprečavanje, ugrožavanje prirode.

Ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode se usaglašava sa već pomenutim Zakonom o obnovljivim izvorima energije. Dakle, radi se o dva različita zakona koji dolaze iz dva različita resora, a koji su potpuno u koleraciji. Ovde se vidi da se radi o planskom delovanju, što je jako važno, jer tema zaštite životne sredine se ne odnosi samo na resorno ministarstvo, već se, što direktno, što indirektno prelama i na sve druge resore i na kompletno čitavo društvo.

Primera radi, kada smo usvajali energetske zakone, poseban akcenata je stavljen na tzv. energetsku efikasnost. Obzirom da znamo da u našoj zemlji imamo problem već decenijama sa gubicima energije, a svako rasipanje energije za posledicu ima dodatno trošenje energenata koji vrlo često nisu ekološki prihvatljivi ili imaju za posledicu povećanju proizvodnju električne energije, što ponovo podiže sagorevanje fosilnog goriva i sve to ima, kao što znamo, negativan efekata na kvalitet vazduha. Ovde najbolje vidimo koliko je sve u oblasti zaštite životne sredine međusobno povezano i koliko je važno da postoji sinhronizacija između svih resora u Vladi i svih institucija u našoj državi.

Dakle, mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali moramo da vodimo računa i o nečemu što je nedavno pominjao predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, a to je, energetska bezbednost naše zemlje.

Drugim rečima, mi moramo da proizvodimo električnu energiju, ne samo zbog toga što bi oslanjanje na uvoz električne energije bilo veoma skupo, što je svakako značajan faktor, već i zbog toga što država koja zavisi od uvoza električne energije ne može sebe da nazove nezavisnom državom. Takva država uvek može na sijaset načina biti uslovljavana, ucenjivana, teže se može boriti za svoje interese.

Dobro znamo da i samo par dana bez električne energije ili sa problemom u distribuciji električne energije može izazvati katastrofalne posledice na privredu zemlje. Ovo sve kažem zbog sve češćih medijskih kampanja, veoma zlonamernih medijskih kampanja, koje ne posmatraju ovu temu na racionalan način, pa tako i na primeru, malih hidroelektrana, imate čitava udruženja koja su finansirana iz Evropske unije, a koja se protive izgradnji malih hidroelektrana u Srbiji, iako znamo da u Evropskoj uniji imamo 24.000 malih hidroelektrana, jer je valjda poenta da što manje struje proizvodimo iz obnovljivih izvora energije, a da onda tu struju kupujemo po znatno nepovoljnijim i skupljim uslovima od Evropske unije ili nekog drugog.

Isto tako imamo negativnu kampanju kada su u pitanju vetroparkovi koji, eto ugrožavaju ptice, pa negativnu kampanju protiv termoelektrana i sagorevanja fosilnih goriva, i onda u nekom trenutku se postavi pitanje – kako ćemo mi uopšte da proizvodimo električnu energiju?

Potrebe za proizvodnjom električne energije su sve veće. Mi praktično na nivou od nekoliko godina imamo i do 30% povećane potrebe za električnom energijom i gasom, i to su velike promene, na koje naša zemlja mora da nađe adekvatan odgovor.

Jedna od veoma važnih stvari je i današnja poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kladovu i najava rekonstrukcije puteva, ali i ne samo to, već i ulaganje u hidroelektranu „Đerdap“ koja u narednih 10 godina trebala da proizvede dodatnih 50 megavata struje, što je veoma važno za našu zemlju, ako uzmemo u obzir sa kakvim izazovima se suočavamo.

Iz svega toga, ono što je jako važno jeste naći taj balans između zaštite životne sredine, a sa druge strane, očuvanje energetske bezbednosti zemlje i privrednog razvoja koji je poslednjih godina na zavidnom nivou.

Mislim da upravo ove izmene i dopune zakona, su primer kako taj balans funkcioniše, jer u našoj zemlji baš kao i u Evropskoj uniji gradnja malih hidroelektrana je dozvoljena u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, ali nije dozvoljena u zaštićenim područjima, jer je procena da to nije interes Srbije, odnosno da potencijalna šteta može biti veća nego korist.

Kao što sam već rekao, ovo je tama koja izaziva jako puno pažnje u javnosti i što je dobro, jer je potrebno podizati svest o značaju zaštite životne sredine, ali istovremeno, ume da bude i veoma negativno, zato što jedan broj političkih aktera, različitih političko ekoloških udruženja i ovu temu je prepoznala, kao mogućnost za sticanje određenih političkih poena, prepoznavanje na javnoj sceni u Srbiji i kao priliku da se predstave kao zaštitnici prirode, kao da imaju tapiju na zaštitu životne sredine, i kako oni mnogo više brinu o životnoj sredini nego mi, ali ono što ja mislim da jeste važnoc da sve ono što mi govorimo i pričamo, ali su mnogo važnija dela i ono što radimo i ono što ostaje iza našeg rada.

I ako, neko misli da npr. to što je recimo, grad Čačak zajedno sa Ministarstvom i sa Vladom Srbije, skoro dva miliona evra uložio u rekultivaciju deponije koja se prostirala na osam hektara i koje je nekada bila prepuna smeća, a danas je prava zelena oaza, i ako neko misli da to što je Ministarstvo veoma brzo za nekoliko meseci rešilo višedecenijski problem građana Prijepolja, u vezi sa deponijom Stanjevina, ako mislite da je to nešto što je uobičajeno, nešto što se uvek dešavalo, moram da kažem da nije. Da se nije dešavalo nikada da imamo tako velike investicije, kao što nikada nismo mogli ni da razmišljamo o fabrikama za prečišćavanje otpadnih voda, i da konačno prestanemo da fekalije ispuštamo u reke bez prečišćavanja, nikada naša država nije bila u mogućnosti da uopšte razmišlja o tome da stotine milione evra uloži u ovu oblast, jer to je nešto što će već za nekoliko meseci polako početi da postaje realnost, već bi se to dogodilo da nije bilo krize izazvane virusom Korona, ali eto možemo da kažemo da će država već za nekoliko meseci krenuti u velike projekte i širom Srbije, koji se tiču prečišćavanja otpadnih voda. To je ono što pravi razliku.

Mi praktično imamo jedan non sens, danas u Srbiji, a to je da danas u Srbiji sa jedne strane imamo nikad veće investicije, ozbiljne investicije u zaštiti životne sredine, a da sa druge strane, negativna medijska kampanja na ovu temu, je nikad veća.

Primera radi, svi znate kakvu smo medijsku kampanju imali npr. kvaliteta vazduha, obzirom da se ozbiljan monitoring u našoj zemlji vrši poslednjih nekoliko godina, mi ne možemo na precizan način da uporedimo kvalitet vazduha danas i pre 15 godina.

Obzirom da to naši politički protivnici znaju, oni su ovako požurili da kažu da je situacija u Srbiji sa vazduhom, nikad gora, da udišemo nikad lošiji vazduh, i da je za sve to kriva SNS.

Međutim, ako realno pogledamo način na koje javni objekti u Srbiji koriste energente za grejanje, mi možemo videti da imamo drastično manje kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, na primer grad Čačak iz kojeg ja dolazim, mi imamo još samo jedan i to je javni objekat, Mašinsko saobraćajna škola, koja koristi kotlarnicu na mazut, svi drugi javni objekti su uveliko prešli na prirodni gas i koriste ekološki daleko prihvatljivije energente.

Takođe znamo kada su u pitanju privatni korisnici, znamo da pre 10,15 godina, retko ko je koristio prirodni gas, i onda se postavlja pitanje kako je to moguće da je danas kvalitet vazduha u Srbiji lošiji, nego pre 15 godina?

Ako je to tako, hajte da vratimo sve te mazutne kotlarnice, na ugalj i lož ulje, ako je to tada bilo idealno kvalitetno, a danas, kako neko želi da predstavi nije dobro. Vaše Ministarstvo je na početku ove godine raspisalo između ostalog i konkurse za zamenu kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, što je svakako jako dobro i nadam se da ćete nastaviti sa tom praksom i u narednom periodu.

Ono što može da bude potencijalni problem, jeste što sam primetio da pre svega u manjim sredinama, lokalne samouprave imaju problem sa projektno tehničkom dokumentacijom, zbog čega ne mogu da konkurišu na konkursima.

Apelujem na sve da iskoriste narednih 6 do 7 meseci, da te nedostatke otklone ili ako imaju problem, da se obrate i nadležnom Ministarstvu, i da im i vi pružite i stručnu pomoć, kako bi naredni konkurs u januaru, februaru dočekali mnogo spremniji.

Takođe, želim da pohvalim i konkurse koji su se ticali pošumljavanja, jer znamo koliko je to važno za našu državu i za emisiju CO 2.

Međutim, tu bih želeo da istaknem još neki problem sa kojim moramo da se suočimo, a to je činjenica da intenzitet štete, od strane čoveka prema šumama, se na žalost povećava, pa smo tako imali situaciju da u 2019. godini, preko 27 hiljada kubnih metara, bespravno posečeno iz državnih šuma, u najvećoj meri u istočnoj i južnoj Srbiji, kada tome pridodamo šumske požare koji najčešće postaju kao posledica nesavesnog odnosa čoveka.

Imali smo 3.397 kubnih metara šume koje je izgorela u 2019. godini, a to je pet puta više, nego u 2018. godini. Ovo su stvari na koje moramo da obratimo pažnju u budućnosti.

Generalno moramo mnogo više da radimo na nečemu što se zove odnos pojedinca prema zaštiti životne sredine, jer nekako mi smo svi deklarativno za to da se ponašamo ekološki i savesno, ali sa druge strane svi previše očekuju od države, da reši sve probleme, a da to nekako posmatraju sa strane, bez da budu svesni da je ovo oblast u koju svaki pojedinac mora da da svoj doprinos. Tu će nam biti potrebno mnogo više energije i na edukaciji pre svega mladih, ali i na mnogo represivnijem kažnjavanju onih koji svesno urušavaju životnu sredinu, jer sve to što radimo i deponije koje saniramo i ulažemo veliki novac, sve to pada u vodu, kada pogledamo u kakvom stanju nam se nalaze izletišta i reke i koliko posle svakog većeg skupa, ostavimo velike količine smeća na prostoru na kome to ne bi trebalo da radimo.

Još jedna tema koju želim da prokomentarišem, a koja je veoma prisutna u prethodnih meseci u javnost i tiče se potencijalne eksploatacije litijuma. Svi znate da je ovo tema koja je izazvala mnogo pažnje u javnosti. Neću sada da govorim i da vas podsećam da je „Rio Tinto“ u Srbiju došao još pre 17 godina i da je još 2004. godine ustanovljena ruda Jadarit, ali želim da primetim da pojedini politički pokreti se zalažu za obustavljanje svih geoloških istraživanja u Srbiji.

Zaista mi je to bilo potpuno neverovatno, obzirom da znamo da je geologija jedna od najstarijih nauka, da su ljudi još u doba neolita sprovodili geološka istraživanja u vreme kada su nastala prva naselja, kada su dolazili do prvih saznanja o mineralnim sirovinama i o načinu na koji se oni koriste, kada su nastali prvi podzemni rudnici u Južnoj Engleskoj i u Belgiji, pre više od 5.000 godina, mi danas u XXI veku, u 2021. godini, imamo političke pokrete koji se zalažu da se obustave sva geološka ispitivanja u našoj zemlji.

Iako niko od nas nije ovde nikada nije rekao da po svaku cenu se zalažemo za eksploataciju te rude i proizvodnju litijumskih baterija, već smo rekli - hajde da vidimo tu studiju, da vidimo koje su prednosti i mane svega toga, pa da na osnovu toga donesemo određen zaključak i vidimo da li je to dobro za našu državu.

Ako postoji šansa da u našoj zemlji imao fabriku za proizvodnju tih baterija i ako postoji promil šanse da imamo fabriku za proizvodnju električnih automobila, zašto bi to odbacili blanko i ko je to u svetu, bilo kad bilo koje prirodno bogatstvo odbacio, a da nije ni razmotrio da li je to dobro za te zemlje.

Imamo mnoge zemlje koje su bile veoma bogate naftom, i ako znamo da eksploatacija nafte takođe štetna po ekologiju i zaštitu životne sredine, nijedna zemlja na svetu toga se nije odrekla, već su naprotiv, sve postale veoma bogate.

Koliko je sve to što se dešava na ovu temu licemerno, ja sada hoću da vam pokažem samo kroz jedan citat, dakle, citiraću jednu izjavu Dragana Đilasa iz 2017. godine, na temu eksploatacije rude Jadarit. On kaže ovako: „Hajde da pričamo o koncesiji na te rudnike, ali da fabrika baterija bude kod nas zato što su one u svim mobilnim telefonima i električnim automobilima. Zar to nije šansa za Srbiju? To će da zaposli 1.000 i 1.000 ljudi i napravi brend od naše zemlje. Zamislite da u svakom mobilnom telefonu ili automobilu gde imate deo na kome piše „made in Serbia.“, sa puno zanosa govori je tada Dragan Đilas.

Sada ja postavljam pitanje šta se tu desilo za ovih par godina i kako je nešto što je bilo velika šansa za Srbiju sada odjednom postaje katastrofa za Srbiju, da li se tu radi ne samo o licemerju, već u jednoj mnogo opasnijoj stvari, a to je da sve ono što je potencijalno dobro za Srbiju, opozicija u našoj zemlji doživljava kao veoma loše za sebe, jer im se tako smanjuje šansa da se vrate na vlast i da svaki put kada bilo šta dobro se dogodi, bilo da otvorimo neku školu, bolnicu, autoput, da imao čitavu histeriju na opozicionim medijima koji pokušavaju da omalovaže baš sve ono dobro što se dešava u našoj zemlji. Bojim se da upravo ova tema zaštita životne sredine veoma podlo tle za širenje takve kampanje i za borbu protiv privrednog rasta naše zemlje.

Želim ovom prilikom da pohvalim sve ono što je ministarstvo radilo u prethodnih godinu dana. Vi ste drugi ili treći put ovde kod nas u Skupštini, branite određene zakonska rešenja. Imali ste puno aktivnosti, puno toga urađeno na terenu za svega nekoliko meseci i pozivam vas da nastavite sa takvim radom.

Kao što sam rekao malopre, šta god mi ovde pričali, ono jedino na kraju što se meri i što je merljivo jesu dela i rezultati i to je ono što građani Republike Srbije na kraju uvek znaju da prepoznaju, znaju da razlikuju rezultate od praznih priča.

Zaključio bih sa tim da mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali isto tako moramo da vodimo računa i o privrednom rastu naše zemlje, jer ako ne budemo imali privredni rast nećemo imati novca ni za sanaciju deponija, ni za transfer stanice, ni za fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, ni za kvalitetni vazduh.

Dakle, da bi sve to mogli da radimo, a radi se o ogromnim investicijama koje se mere, stotinama miliona evra, može čak i milijardama evra u oblasti životne sredine, moramo našu ekonomiju da nastavimo da podižemo.

To su sve razlozi zbog kojih će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu u danu za glasanje podržati ovo zakonsko rešenje.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Pošto su svi ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa iskoristili svoje pravo, prelazimo na listu govornika.

Reč ima narodni poslanik Samir Tandir.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, danas govorimo o važnom setu zakona i pre nego što pređem na samu tematiku zakona i ono o čemu mi danas govorimo, suštinu zakona, želim da čestitam ministarki Ireni Vujović na izboru za Počasnog građanina opštine Prijepolje, zaista, to je minimum što je opština Prijepolje mogla da učini za ono što ste vi uradili za opštinu Prijepolje, za sve građanke i građane i tokom vašeg boravka na teritoriji opštine Prijepolje mogli ste da se uverite da tu zahvalnost ne osećaju samo oficijalno političari, već da se to oseća u svakoj građanki i građaninu opštine Prijepolje i da su oni svesni onoga što ste vi uradili, ne samo za nas, već prvenstveno za našu decu i za generacije koje dolaze.

Ono što bi svim kolegama ovde, građankama i građanima koji nas gledaju putem malih ekrana preporučio jeste da pogledaju kratak film koje je uradilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a koje se tiče toga kako se rešavao problem nesanitarne deponije "Stanjevine".

Ono što bi takođe istakao kada je u pitanju vaše Ministarstvo jeste da ste dosta posvećeni terenskom radu i to je ono što je dobro. Znači, bili ste i u Prijepolju i tom delu Srbije, ali vidim i u Vojvodini, Kolubarski okrug i tako dalje.

To je ono što očekujemo od svih predstavnika Vlade Republike Srbije i mislim da je to nešto što je politika i predsednika države i predsednice Vlade, da budemo na terenu sa građanima, da svojim očima vidimo problem, da se ne udaljimo od građana, već da oni osete da je ministarstvo, da je Vlada njihov suštinski servis i da ako nešto ne možemo u tom trenutku da rešimo, da postavimo neke realne rokove i da oni vide da se problemi ne rešavaju u kabinetima u Beogradu, već da svaki ministar ima uvid u problem svakog građanina.

Hoću da vam se zahvalim za projekat „plutajućih prepreka“ i sanaciju i rekultivaciju zemljišta usled pojave klizišta, erozija. To su dva projekta za koje je vaše Ministarstvo izdvojilo novac za lokalnu samoupravu u Prijepolju. Hvala vam. To su suštinski važni projekti, između ostalog, to je tema o čemu mi danas govorimo. Ako je, kaže se, XX vek bio vek borbe za naftu, XXI vek će biti borba za vodu.

Priroda koju mi imamo ovde u našoj zemlji je dar od Boga. Znači, niko od nas nije birao gde će biti rođen, rođeni smo u zemlji koja ima prelepa prirodna bogatstva, ima reke, ima planine, ima jezera i to je nešto što smo dužni da našoj deci i generacijama koje će doći posle nas sačuvamo i ostavimo u amanet.

Dokaz da raste svest i na globalnom nivou i da globalni lideri su svesni šta znači životna sredina, jeste da je na svakom forumu i vrhu agende nalaze se klimatske promene.

Ako pogledamo kampanju tadašnjeg kandidata, sada predsednika SAD, videćemo da je borba sa klimatskim promenama i borba da se SAD vrate Pariskom sporazumu, bio vrh prioriteta predsednika Bajdena.

Takođe, ovo što mi danas govorimo jeste dokaz da smo mi kao država i kao društvo svesni šta znači voda, šta znači naše prirodno okruženje.

U onom vremenu u kojem je ostalo, od vremena poslaničke grupe hoću da vas i vaše Ministarstvo upoznam sa nekim izazovima sa kojima se mi suočavamo na prostoru Sandžaka.

Opština Tutin u XXI veku nema vodu za piće, nema funkcionalan gradski vodovod. To je nešto što je zaista jedna činjenica koja sve nas treba da zapita u kakvom mi društvu živimo i da damo dodatni napor da se taj problem tih građana reši.

Podsetiću da je tamo na vlasti jedna stranka preko dve decenije, a da nije uspela da reši ovaj problem. Sve su im drugi krivi za neke globalne probleme, a ne mogu da reše problem pijaće vode svojih građana.

Takođe, hoću da istaknem problem obojenih reka. Evo, imamo ovu ovde fotografiju. Ovo je centar grad opštine Prijepolje, reka Mileševka. Sličan problem smo imali u Novom Pazaru, reka Raška. Znači, usled neodgovornih pojedinaca imamo situaciju da imamo u sred bela dana ovakvu obojenu reku.

Naravno, nikad niko nije odgovarao i ja hoću ovo da kažem da ne može sve država i ministarstvo da nam budu odgovorni. Da li je neko preduzeo neke mere? Nije. Prijepolje, ni Novi Pazar nisu ni Njujork, ni Nju Delhi, niti je to, ne znam, Silikonska dolina, pa da vi sad imate na hiljade privrednih subjekata i da se ne zna ko je vinovnik zaista ove bruke i sramote.

Ovde smo više puta čuli da neće biti izgradnje malih hidroelektrana. Ja sam zaista u zaštićenom području srećan zbog te činjenice. Hoću da istaknem da smo imali veliki izazov pre desetak godina, kada je u pitanju izgradnja srednjih hidrocentrala na reci Lim. Očekujem, kao i po svim pitanjima, jedan odgovoran pristup ministarstva po ovom pitanju. Stav građana mora da se poštuje i mora da čuje.

U danu za glasanje glasaćemo za predložene zakone.

Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.

Donošenjem izmena i dopuna Zakona o vodama izbegnuto je da se vodi ozbiljna javna rasprava i time je povređena Arhuska konvencija i mnogi zakonodavni okviri našeg zakonodavstva.

Zašto je rađeno tako da nije bilo ozbiljne javne rasprave, da javnost nije uključena, to ostaje na Ministarstvu da objasni, ali o tome kako izgledaju neke izmene i o tome kako izgleda ovo što je predviđeno u izmenama i dopunama Zakona o zaštiti voda mi vidimo da postoje neke tendencije, koje inače postoje u vlasti SNS, a tiču se jednog vrlo blagonaklonog i previše blagonaklonog odnosa prema stranim investitorima i onima koji, ulažući u našu zemlju, uzimaju profit, a nama ostavljaju problem i u ekologiji i problem u radno-pravnim odnosima i svemu ostalom.

Inače, pod vlašću SNS 2016. godine donesen je zakon koji je vodu, umesto opšteg dobra, proglasio za resurs koji može da bude u komercijalnoj upotrebi i na taj način smo došli u suprotan proces u odnosu na ono što sada, redimo, rade u Sloveniji, gde su na referendumu postigli to da ne dozvole svojoj Vladi da vodu definiše kao robu u potrošnji, već da je gledaju opšte dobro.

Znači, čak i kad se odnosimo na EU i kad gledamo da pratimo njihove neke tendencije, mi selektivno biramo ono što je gore za naš narod i za naše okruženje, prirodno i svako drugo, i ulazimo u situaciju da podržavamo nešto što ni drugi narodi koji vode računa o svom postojanju u EU to više ne rade.

Takođe, ideja o neposrednoj pogodbi koja je ovde uvedena po pitanju vodnog zemljišta jeste ideja koja isključuje transparentnost i ideju javnih konkursa, ideju da ljudi mogu, jednostavno, da budu jasno upoznati sa tim kako neko dolazi do toga da koristi vodno zemljište.

Ta ideja sa neposrednom pogodbom, u stvari, daje veliku diskrecionu vlast organima koji o tome odlučuju i na taj način, takođe, korupciju uvodi u ovu oblast, a vidi se da i u tretmanu rečnih nanosa mi imamo predviđeno da će moći neposrednom pogodbom da se odlučuje onda kada je to u interesu projekata koji su od značaja za Republiku Srbiju.

Opet čitajte da je tu strani investitor i njegove potrebe i da smo opet spremni da izađemo u susret toliko da čak u jednom segmentu naše zakonodavstvo u odnosu na zaštitu životne sredine, a u drugom segmentu, što nije tema ovog zakona, ali jeste svega što zakonodavna vlast radi pod vlašću SNS, a to je zaštita radno-pravnog statusa naših ljudi u tim korporacijama. Sve se to stavlja van snage i daje se veliko ovlašćenje državnim organima da izađu u susret strani investitorima.

Sve ovo nas dovodi u situaciju da se setimo kako su donošeni zakoni o rudarstvu, zakoni o saobraćajnoj infrastrukturi. Svuda smo imali te elemente jednog velikog blagonaklonog stava prema onima koji donose kapital u našu zemlju, ne razmišljajući da taj kapital ima svoju cenu. Ta cena se ogleda u radno-pravnom statusu naših sugrađana koji su obespravljeni, a na duže staze se vidi u odnosu prema prirodnoj sredini i okruženju koji ovi zakoni treba da zaštite. Tako da u tom smislu sve vreme imamo taj dualitet jedne stranke koja ima 750.000 članova i samim tim bi trebalo da bude narodna partija, da štiti interese normalnih ljudi, a u stvari njeni vrhovi, kad god mogu, štite interes multinacionalnih korporacija i spremni su da izađu u susret, kao što je to bilo nedavno, i bankama kada su prvi put ugrožene od strane naroda, građana koje su opljačkali i advokati.

Odjednom se pojavljuju u SNS ljudi koji štite banke, banke koje nigde u svetu nisu poznate kao humanitarne organizacije, banke koje su ovde došle prvo tako što su uništile naše banke koje i dan danas imaju toliku imovinu da ne mogu da završe postupak stečaja, a onda su došle neke banke koje su se predstavile kao strane banke, a u stvari čak nemaju ni odgovornost, ni vezu sa svojim centralama.

Znači, štitite banke, štitite strane investitore, a treba da budete partija ovog naroda i po svojoj glomaznosti i po svemu tome tako da me, prosto, čudi da vaši članovi, koji ne pripadaju vladajućem i bogatom sloju, dozvoljavaju sebi da ne primete kako stranka koja veliku većinu našeg naroda mobiliše oko sebe u ekonomskom smislu, spremna je da učini sve za strane korporacije i da nas dovede u situaciju da imamo višedecenijske posledice svega toga.

Iz ovih razloga i mnogih drugih neću glasati za vaš zakon.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Izvolite.