Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Jelena Žarić Kovačević, predsednica Odbora za ustavna pitanja.

Hvala vam predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici.

Mi smo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo razmatrali ovaj Predlog zakona koji se danas nalazi pred nama u načelnoj raspravi i ocenili smo da njegove odredbe jesu u skladu sa Ustavom i zakonskim rešenjima Republike Srbije.

Naravno, uvek moramo imati u vidu, analizu efekata zakona, kao i rad Radne grupe kako je ministarka upravo navela. Sa druge strane moramo i dati šansu nekim novim zakonskim rešenjima od kojih očekujemo pozitivne efekte, pre svega, koji će se odnositi na popravljanje položaja potrošača i koji će se odnositi na kvalitetnije ostvarivanje njihovih prava.

Predlog zakona o zaštiti potrošača, osim što vrši usklađivanje sa pravilima koja važe u EU, unaprediće rad udruženja i Saveza za zaštitu potrošača, uvešće efikasniji sistem kazni, kreiraće jednu politiku zaštite potrošača, uspostaviće evidencije potrošačkih sporova koji se vode pred sudovima, ali i regulisaće, recimo, vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Biće tu još detalja koje ćemo moći da čujemo u načelnoj raspravi. Imaćemo raspravu i u pojedinostima.

Pružanjem odgovarajućeg pravnog okvira, donošenjem ovog zakona u mnogome ćemo doprineti brzom postizanju efekata koje je, verujem i radna grupa imala pred sobom kao cilj prilikom izrade teksta koji je danas pred nama u formi predloga.

Ja bih iskoristila priliku da pozovem koleginice i kolege narodne poslanike da ovaj Predlog zakona u danu za glasanje podržimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslanička grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas je važan zakon pred nama, a voleo bih da sam u prilici da mogu u normalnom ambijentu i na normalan način, kako je to uobičajno i kako smo to činili ranije govoriti o Zakonu o zaštiti potrošača.

Sigurno bi to i učinio da pre tačno mesec dana, tačnije 6. avgusta, na gradskom šetalištu u Sjenici, građanin, humanista, otac sedmoro dece, Edin Hamidović, na sred gradskog šetališta, u najvećoj gužvi nije izrešetan od strane pripadnika zloglasne, zločinačke, kriminalne organizacije Latović. On je zbog, dakle, ranjavanja sa desetak hitaca posle nekoliko dana podlegao i ostavio suprugu i sedmoro dece. Njegov jedini greh je to što je vlasnik sjeničkih novina, portala koji je proteklih meseci i godina pisao o ovoj kriminalnoj grupi, o sprezi ove kriminalne grupe sa određenim lokalnim političkim, policijskim pravosudnim, tužilačkim strukturama.

Dakle, imali smo prilike što kroz ono što smo dobijali kao informacije, što kroz razne filmove da gledamo razne obračune i razne oblike brutalnih likvidacija, ali čak i na Siciliji ni Kolumbiji, kada bi se desilo da ubice vide šestoro dece ili osobu sa decom, da bi odgađali ubistvo, odnosno likvidaciju. Ovoga puta, likvidiran je čovek pred šestoro dece, maloletne i pred suprugom, u najvećoj gradskoj gužvi i nakon toga ubica, njegov pomagač su odšetali netaknuti, izašli iz zemlje i danas su nedostupni pravdi, pravosuđu, odnosno organima gonjenja.

Ovo što se desilo ne može se tretirati kao obično ubistvo i ne možemo dopustiti da prosto nastavimo dalje i kažemo, pa dobro desilo se. Prvo zbog brutalnosti, drugo zbog pozadine, a treće zbog reakcije i nadležnih organa i drugih faktora javnosti.

Dakle, mi u Sandžaku znamo i bili smo očevici da zbog nekog poreskog propusta ili nekog drugog prekršaja ili sumnje za krivično delo, da specijalci upadaju ljudima u spavaće sobe u četiri ujutru da bi eventualno našli dokaze za određeno krivino delo, a sada za ovakvo krivično delo, za ovakav zločin sa ovoliko brutalnosti nismo videli da se podigao niti jedan helikopter, da je organizovana bilo kakva potera, čak sedmog ili osmog dana je izvršen pretres kuća i lokala članova pomenute zločinačke, kriminalne bande ubica i silovatelja.

Sada ću vas podsetiti koliko dugo, koliko meseci, koliko sedmica i koliko puta sa ovog časnog mesta i sa drugih medijskih pozicija govorim o opasnosti koja se nadvila nad nama, koja se zove sprega politike, policije, pravosuđa, tužilaštva i kriminala. Uvek sam govorio za delove ove zemlje za koje to znam sigurno, odnosno za područje sa koga dolazim. Dakle, ovo je nešto što je svojevrstan presedan u ovoj zemlji.

Ono što je takođe teško zabolelo i što izaziva jako puno pesimizma jeste reakcija javnosti, pogotovo medijske javnosti. Mi smo imali od većine medija ćutanje. Evo, meni čak neke kolege malopre dok je kolega Samir postavljao pitanje, onda kažu – čekaj, pa šta se to desilo, kad se desilo? Dakle, očito da većina vas nisu ni čuli da se na teritoriji ove zemlje nešto ovako desilo pre mesec dana i da se uopšte može desiti. To je ono što posebno boli i što posebno ukazuje da nešto grešimo, da imamo određeni problem, određeni propust.

Većina medija je ćutala, jedan mediji, tačnije Kurir je na naslovnici posvetio tome stajući u stranu ubica i ove kriminalne grupe i tražeći krivce u nekome drugome koji, eto, nešto želi ovim da uradi u Sandžaku, protiv ove zemlje i poziva na pobunu i tako dalje.

Dok su drugi mediji objavljivali naslove tipa - Posle pucnjave u Sjenici, Hamidović je preminuo. Ne, nije posle pucnjave, pucnjava je kada imate određeni obračun između dve strane pa onda od tog obračuna neko bude pogođen i podlegne i premine. Ovde se radi o najbrutalnijem obliku likvidacije. I ukoliko većina medija ćuti, ukoliko imamo bledu reakciju policije i ostalih organa, a mi vam više puta govorimo šta radi tužilac odnosno pomoćnik tužioca u Sjenici, pronašli su mu u njegovoj fijoci dva predmeta koja su vezana za samoga ubicu, za izvršioca ubistva, jedan je krivična prijava o bespravnom nošenju oružja, taj predmet stoji u njegovoj fijoci i nije procesuiran, a mi ćemo i dalje govoriti - pa, dobro, tužilaštvo je odvojen organ, šta da radimo?

Ukoliko imamo krivičnu prijavu čije procesuiranje blokira pomoćnik tužioca i ukoliko lice koje je trebalo procesuirati izvrši ubistvo, taj pomoćnik tužioca nije samo neko ko je nesavesno radio svoj posao, neko ko postaje saučesnik, jer da je procesuirao dotičnu osobu za bespravno nošenje oružja, pitanje je da li bi ta osoba bila u prilici da izvrši ovakvo zločinačko krvoločno delo?

Druga krivična prijava koja je stajala u fijoci dotičnog pomoćnika tužioca jeste napad na službeno lice. Dakle, ubica, izvršilac ovog gnusnog ubistva je prethodno toliko bio nasilan da je napao običnog policajca i postoji zvanična krivična prijava protiv njega, koja nije procesuirana. Šta još treba da se desi da bismo se uverili ne o sprezi određenih tužilačkih struktura i kriminalne bande, već da bi prosto upalili alarm, da bi shvatili koji stepen te sprege tu zapravo postoji?

Narednih dana ćemo dobiti informacije o određenim propustima kod samog tretiranja krivičnog dela, jer nalazimo tri beleške od dvojice tužioca i od policije, vezano za ovo ubistvo. Sve su različite. Znači, informacije koje imamo su od tužioca na licu mesta, od policijskog inspektora koji je dobio nadležnost da prati dalje ovo događanje preko bolnice i dalje, do drugog tužioca koji obavlja razgovor sa ranjenikom pre nego je podlegao u samoj bolnici i mi imamo, dakle, tri različite beležnice. Zamislite koji je to sad stepen savesnosti ili tendencioznosti koga ovom prilikom uviđamo, a kažem, kada budemo imali u svojim rukama sve ove dokumente, o tome ćemo svakako da obavestimo javnost.

Ključno pitanje je - da li ćemo sa nivoa svih organa vlasti, onako kako to deklarativno uvek govorimo ovde u Skupštini, kako imamo deklarativno sa pozicija svih nivoa same države, da li ova država hoće da zaista bude država u svim segmentima svoje državnosti, u svim aspektima svoje nadležnosti, na svim delovima teritorije ili ćemo imati selektivan pristup i selektivan odnos?

Drugo što smo primetili, organizator i vođa ove kriminalne bande koji je već izbegao u Crnu Goru, ne samo da su se pritajili, poznato je da kada određene grupe izvrše ovakve zločine da se pritaje, sklone se, pa da vide šta će da bude, uradili su gnusno delo, ne, on je narednih sedmica lajao preko društvenih mreža, on je i dalje pretio, pod svojim imenom i prezimenom, on je više pretnji izrekao konkretnim licima koja su nastavila da se suprotstavljaju ovoj kriminalnoj bandi.

Hajde sad vi meni, neka mi neko pokuša odgovoriti jer ja, eto, nisam kadar da to shvatim, nisam kadar da shvatim profil, njegov i njih, ne verujem u njihovu hrabrost, jer kriminalci i ubice tog kova, ovoliko prljavi, koji u svojim biografijama i dosijeima imaju silovanja, imaju otimanje devojaka u Sandžaku i Srbije, odvoženje u Frankfurt, podvođenje, prodavanje po nekoliko godina i na kraju ubijanje, da ne bi bili svedoci, sve to ima u dosijeima ove kriminalne bande. Takvi kriminalci, sam pojam kriminalac je čak i neki kompliment jer su oni mnogo gore od toga, ali takvi likovi ne mogu biti hrabri. Takav lik može da se junači samo ako ima neku zaleđinu, samo ako ima neku relaciju koja ga štiti.

Dakle, preko dve sedmice, svakoga dana posle izvršenja ovog gnusnog zločinačkog dela oni su i dalje pretili javno, sa svojim potpisima na društvenim mrežama. Prosto, radi se o njihovoj koleraciji sa određenim strukturama u policiji, tužilaštvu i drugim strukturama, kao i političkim strukturama na lokalu, gde oni osećaju sigurnost.

Ako se sećate, pre nekoliko susreta ovde, pitao sam i govorio da li će ova država nastaviti sa praksom koju je, nažalost, uspostavila još u 19. veku, da strateška kategorija partnerstva bude sa špijunima i doušnicima? Glavni problem je, bar za prostor Sandžaka, da su kriminalci, tzv. kriminalci, narko-dileri, razni profili tih sitnih i krupnih kriminalaca, ključni doušnici policije i ostalih struktura i da oni mogu da rade šta hoće i da zato budu štićeni. Da li je to strategija ove države? Da vas ne podsećam, znam da vam je bolno, šta se dešavalo na tim relacijama na Kosovu, pa kako je sve dalje završeno.

To su strateški pogrešne orijentacije. Naravno, dobro znam da ne može ni jedna država postojati bez špijuna, ali da li smo otišli dotle da ljudima opraštamo ili da tolerišemo ovakve zločine da mogu ubijati kad god hoće i koga hoće i mirno odšetati iz zemlje i biti bezbedni zato što su saradnici, doušnici policije ili neke druge strukture? To su opasne pojave. To su pojave koje ne samo da ugrožavaju građane, već ugrožavaju državu, ugrožavaju sistem. To je pogrešan oblik bezbednosne strategije.

Ako je on zvaničan, ograđujem se. Ako je on zvaničan u određenim strukturama ove zemlje, prosto, ne mogu da verujem da je to zvanična strategija, već pretpostavljam da je to neko nasleđe od prošlosti, ali ja sa ovog mesta kao narodni poslanik pozivam da ovu temu otvorimo i da, prosto, napravimo savez protiv ove pojave, jer kriminal ovog formata, ovako prljav kriminal, pogotovo u sprezi sa određenim policijskim, političkim i pravosudnim strukturama je gori do kancera, gori od gangrene. On je najgora bolest i on jede sve i kada dođe do neke tačke, ne može se povratiti. Prema tome, ovo je svojevrstan krik.

Sećate se isto tako na jednoj od prošlih sednica, kada sam govorio i kada opet nekome nije bilo prijatno, pobrojao sam koliko je nerasvetljenih ubistava u Novom Pazaru i drugim delovima Sandžaka? To je previše. Može se desiti jedno ili, ne znam, nijedno, ali je to previše. To zapravo znači da na tom delu ove zemlje imamo začepljenja u sistemu bezbednosti, u sistemu pravosuđa.

Neću biti maliciozan da govorim da je to namerno, ali nema ni velike razlike u posledici između namere i nehata, posebno po žrtvu. U etičkom smislu ima razlike između namere i nehata, ali u faktografskom i posledičnom nema. Svejedno je da li nekog, ne daj Bože, kamionom pregazite namerno ili nenamerno. Svejedno je za žrtvu ako je ona stradala.

Zato ovo pitanje i ovu temu ne možemo više ovako odgađati i ne možemo dopuštati, jer su ovakve teme taoci nekih lokalnih interesa, sitnih, ličnih, pa ovaj tužilac je blizak ovoj političkoj stranci, a ovaj komandir policije je blizak onoj, onoga štiti onaj, onoga štiti ovaj. To je, ljudi, jako loše. To je nešto što će nagristi sistem i nagrizlo ga je do sada.

Onda, šta imamo? Imamo, dakle, sa jedne strane, brutalna likvidacija na sred šetališta, pred šestoro dece, nevinog čoveka, čoveka koji je mislio da živi i da može govoriti slobodno u ovoj zemlji i pisati ono što misli, je neprimećena u medijima, a onda, jedna svojevrsna insinuacija koja se napravi oko intoniranja himne postane top tema. Jel to normalan odnos? To nije normalan odnos. To nije normalno, a pri tom se niko ne pita šta je stvarna istina.

Dakle, zvanična izjava direktora škole u kojoj radi učiteljica Adela jeste da je učiteljica Adela pustila intoniranje srpske himne na prvom času, a da je himnu sandžačkih Bošnjaka pustila, odnosno intonirala na drugom času. To je izjavio direktor škole.

Dakle, ako je tako, a nemam nijedan razlog da sumnjam da je tako, ne postoji nijedan element ne krivičnog, nego ni prekršajnog, ni običajnog, ni procesnog, ni protokolarnog, niti bilo kog drugog čina. Dakle, to je jedan momenat faktografije. Prema tome, od toga sada napraviti… Prosto, ja bih ispitao tužioca koji je dao nalog da se Adela privodi zašto je to uradi.

Ono što meni izgleda je da je to zapravo u dosluhu sa Ugljaninom, da naprave performans, da oni uhapse, odnosno nisu je uhapsili, pozvali su je, priveli je na razgovor, učiteljicu Adelu, koja apsolutno ništa nije kriva, koja je postupila po svom nahođenju, ubeđenju i nije prekršila zakone ove zemlje.

Dakle, meni to liči na jednu lokalnu partiju, pozorišnu, u kojoj treba Sulejmanu Ugljaninu politički performans u kome će se sada on pokazati spasiteljem i on upada, vodi neku svoju televiziju, upada u policiju, oslobađa učiteljicu Adelu i izlazi, postaje neki kvazi heroj koji je spasio učiteljicu.

Dosta više sa takvim zamajavanjima i takvim podmetanjima i takvim oživljavanjima političkih fosila i onih koji nemaju šta drugo u politici da ponude osim ovakvih insinuacija i ovakvih predstava, gde ova stvar postaje važnija od života ljudi, gde se ubicama, kriminalcima dozvoljava da funkcionišu, gde to nije tema, a ovo postaje tema.

Naravno da je tema državnih simbola i himne nešto o čemu sam lično i moja politička partija govorili, nešto o čemu treba da razgovaramo, treba da razgovaraju predstavnici države, predstavnici srpskog naroda sa bošnjačkim predstavnicima, a opet, kakva hipokrizija od Ugljanina.

Godine 2006. on je bio nosilac kampanje za izglasavanje tog Ustava sa ovom himnom „Bože pravde“. I tada, dok je bio deo establišmenta, dok je imao interese, to mu nije smetalo. Punili su one kutije, falsifikovali taj referendum da bi usvojili taj Ustav. E, sada kada mu treba druga priča – hajmo, druga priča.

Zaista, daj da prestanemo više da učestvujemo u tome izluđivanju bošnjačkog naroda u Sandžaku i daj da mu damu priliku da može zapravo da posmatra ono što je dobro i ono što je loše i da na osnovu toga što je dobro glasa, bira onoga koga treba.

Poslednja rečenica. Da hoću da budem ironičan i da ima prostora za ironiju, predložio bih da se u Zakon o zaštiti potrošača uvede za prostor Sandžaka panciri za potrošače da bi ih na taj način zaštitili.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović.
Izvolite.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici Vlade, koleginice i kolege, danas kada razgovaramo o novom Zakonu o zaštiti potrošača moramo da imamo na umu da važeći zakon, koji je još uvek na snazi, je donete 2014. godine, da se za ovih sedam godina promenilo mnogo toga na tržištu. Jednostavno, ovakva jedna oblast je veoma osetljiva, tržište je dinamično. Mi, inače, živimo u jednom društvu koje i nosi negde naziv potrošačko društvo i potrebno je stalno da radimo na unapređivanju zakonskih normi, na unapređivanju pravne regulative da bismo bili u toku sa tržišnim kretanjima. Nadam se da ćemo i ovim izmenama zakona unaprediti pravnu regulativu i otkloniti nedostatke koji sada postoje u praksi.

Pored Zakona o trgovini, koji zauzima centralno mesto kada govorimo o uređivanju prometa roba i usluga i ponašanju učesnika na tržištu, podjednako je važan i Zakon o zaštiti potrošača, jer se on direktno odnosi na krajnje korisnike, odnosno odnosi se na kupce roba i usluga.

Mi često ovde u parlamentu raspravljamo o merama koje su dobre za privredu, koje su dobre za privrednike, naročito za razvoj privatnog sektora. Ovo je dan kada razgovaramo o jednim drugim merama, merama koje se odnose na korisnike usluga. Mogu slobodno da kažem da su dva veoma važna zadatka države kada govorimo o ovoj oblasti, a to je, prvi, da se obezbede uslovi za stabilno i snabdeveno tržište, a drugi je da se obezbede efikasni mehanizmi da se zaštite potrošači. Da građani budu sigurni da će za svoj novac dobiti proizvode gde se garantuje propisani kvalitet, da na taj način steknu poverenje u pravni okvir i, naravno, da koriste sve mehanizme koji su im na raspolaganju da bi mogli da ostvare svoja prava.

Ovaj predlog zakona unosi nekoliko novina u odnosu na prethodni zakon. Jedna od najznačajnijih, po mom mišljenju, je ona koja se odnosi na nov postupak vansudskog rešavanja spora. I do sada je postojala ovakva praksa, do sada je postojao postupak vansudskog rešavanja sporova, ali na jedan drugačiji način.

Sada se uvode, pre svega, dve važne izmene. Prva je da su trgovci obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju sporova, a druga je da se finansijski obezbeđuje novac iz budžeta za funkcionisanje tela koji vodi vansudsko rešavanje spora.

Ako uporedimo sadašnju praksu, odnosno praksu koja važi po ovom zakonu i ono što sledi, što očekujemo da će biti nakon usvajanja zakona, možemo videti značajan napredak. Na primer, sada se dešavalo da kada kupac reklamira određeni proizvod, može prodavac da odbije reklamaciju uz odgovarajuće obrazloženje. Ne mora da ide na vansudsko rešavanje spora, čak i ako kupac to želi. Onda kupcu, ako je nezadovoljan, jedini način da dođe do pravde jeste da ide na sud.

Novi Zakon o zaštiti potrošača predviđa drugačije mere. Samim tim što će se obezbediti sredstva za funkcionisanje tela za vansudsko rešavanje potrošačkog spora je značajan iskorak. Na primer, dešavalo se da roditelj kupi detetu sportske patike i nakon tri, četiri treninga, nakon nekoliko šutiranja lopti i nekoliko trčanja odlepi se đon. Kupac dođe u sportsku radnju, reklamira, dešava se, ja znam takve slučajeve, da trgovac odbije reklamaciju, uz obrazloženje da obuća nije nošena na adekvatan način. Kupcu to nije logično, naravno, želi dalje da potraži pravdu. Ako želi da ide u vansudsko rešavanje spora, on mora da uplati naknadu telu koje je zaduženo za to, koja ja mislim da iznosi 7.500 dinara. Patike, na primer, koje koštaju pet, šest hiljada dinara manje su vredne od tog iznosa novca.

Onda se kupcu po sadašnjem zakonu ne isplati da ulazi u takvu vrstu spora, osim ako roba nije neke veće vrednosti. U tom slučaju, čak i ako prodavac želi da uđe u vansudsko rešavanje spora, kupac će biti demotivisan upravo zbog ove naknade. Ovim novim predlogom zakona mi otklanjamo ove nedostatke.

Takođe, dešavalo se i da prodavac odbije reklamaciju, kupac je ubeđen da su razlozi za odbijanje reklamacije neopravdani i čak kada želi da plati naknadu za vansudsko rešavanje spora, opet prodavac nema obavezu da uđe u takav postupak. U tom slučaju, kupac mora da pokrene sudsku parnicu.

Sama pomisao da se ulazi u sudski postupak, postupak dokazivanja, eventualnog veštačenja u startu demotiviše kupca da nastavi dalje, da pokuša da ostvari svoje pravo. Uvođenjem instrumenta da su prodavci obavezni da učestvuju u ovakvoj vrsti rešavanja spora ohrabriće i kupce i prodavce da reše spor pre samog odlaska na sud.

Sama činjenica što će po novom zakonu trgovci biti obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju potrošačkih sporova trebalo bi da ih i motiviše na neki način, da ih privoli da posluju, odnosno da poštuju poslovnu etiku. Uvek treba da važi ona izreka da je kupac uvek u pravu. Dobar trgovac će poštedeti i sebe i kupca da se iscrpljuje u određenim sudskim postupcima i na vreme će uvažiti opravdane reklamacije. Siguran sam, i to je uvek i preporuka trgovcima, da će na taj način dobiti poverenje kupaca i njihovu lojalnost na duži period.

Takođe, novi zakonski predlog briše gornju vrednost robe, odnosno usluge koja je predmet spora. Sada je ta gornja vrednost po zakonu 500 hiljada dinara. Dakle, ako je po sadašnjem važećem zakonu vrednost robe koja je predmet spora veća od 500 hiljada dinara ne može se ići u vansudsko rešavanje spora. Ovaj zakon briše tu gornju granicu i mislim da ta gornja granica i ne treba da postoji, jer se na taj način diskriminišu određene kategorije kupaca, recimo, kupci automobila ili poljoprivredne mehanizacije, sve one robe koja ima veću vrednost.

Dobro je što će ubuduće vansudsko rešavanje sporova rešavati lica koja su posrednici u skladu sa Zakonom o posredovanju, diplomirani pravnici sa dve godine iskustva u građansko pravnoj materiji i koji su upisani u listu tela koje vodi nadležno ministarstvo.

Dakle, alternativno rešavanje sporova je mehanizam koji potrošačima i trgovcima omogućava da sporove rešavaju na brz i efikasan način i pri tome štede novac i jedni i drugi. Tako će i lakše i brže i jeftinije rešiti problem u odnosu na sudske postupke.

Da bi potrošači bili upoznati sa svojim pravima predviđeno je da trgovci u prodajnim objektima imaju obavezu da istaknu obaveštenje da su dužni da učestvuju u vansudskom rešavanju spora. Ko ne bude istakao takvo jedno obaveštenje na vidljivom mestu u prodajnom objektu on će morati da plati kaznu od 50 hiljada dinara, što je ista kazna kao i da ne učestvuje o ovakvom jednom postupku.

Uvođenjem obavezne medijacije u nekoj meri biće rasterećeni sudovi i novim zakonom je propisano da sudovi imaju obavezu da evidentiraju svaku tužbu potrošača i da jednom godišnje dostavljaju podatke o broju potrošačkih sporova, broju donetih odluka i prosečnoj družini trajanja sudskih sporova. Na ovaj način mi ćemo formirati jednu preciznu evidenciju podataka na osnovu koje ćemo moći da pratimo koliko je potrošačima dostupna sudska zaštita i u kojoj meri je oni ostvaruju. Takođe, ovi podaci će biti dobra osnova da se predlažu dalja sistemska rešenja za ovu oblast.

Informacije o broju potrošačkih sporova je i predmet interesovanja Evropske komisije i Evropska komisija koristi ove podatke kada sačinjava izveštaj o napretku Srbije u napredovanju ka EU, a zbog ne postojanja ove evidencije mi do sada nismo mogli da pružimo tačne i adekvatne podatke.

Kada govorimo o pravosuđu, moram da istaknem da su prekršajni sudovi u velikoj meri preopterećeni, da su rokovi zastarelosti prekršajnih postupaka kratki i to utiče na svrsishodnost i efikasnost kažnjavanja. Siguran sam da će još jedna novina u Zakonu o zaštiti potrošača uticati da se rastereti rad prekršajnih sudova. Naime, predlogom zakona je predviđeno da tržišni inspektor može da izrekne prekršajni nalog trgovcu. To je predviđeno samo u određenim situacijama, naravno, ne u svim, kao što su situacije kada nije istaknuta cena, kada nije izvršena obaveza predugovornog obaveštavanja kupaca, kada se ne vodi ili se ne čuva evidencija primljenih reklamacija itd.

Dakle, u tim slučajevima inspektor može na licu mesta da izrekne novčanu kaznu i ako je kazna plaćena u roku od osam dana postupak je takav, ona se umanjuje za 50%. Uprava za trezor kada proknjiži tu uplatu, vraća povratnu informaciju ministarstvu i time se sav taj postupak vrlo efikasno završava i na ovaj način obezbeđuje se efikasnija naplata sredstava koja pripadaju budžetu.

Inače, ovakve mere nisu nepoznate tržišnoj inspekciji i sada tržišna inspekcija koristi ovakve mere, ali po dva druga zakona – Zakon o trgovini i Zakon o oglašavanju. Sada je samo efikasnija procedura, kada govorimo o Zakonu o zaštiti potrošača, jer je sadašnja praksa kada postupaju po ovom zakonu bila da kada se uoči neka nepravilnost inspektor donosi rešenje i dalje se prosleđuje prekršajnom sudu, a onda prekršajni sud izriče konačnu kaznu i samim tim je ceo postupak sporiji. Očekujem da će u budućnosti biti mnogo efikasniji.

Kada sam malopre govorio o rešavanju sporova, propustio sam da istaknem ulogu organizacija koje se bave pravima potrošača. Ove organizacije su i do sada imale aktivnu ulogu u rešavanju konkretnih problema prilikom reklamacije. Imale su aktivnu ulogu i u sprovođenju politiku, odnosno u kreiranju politike koja se odnosi na zaštitu potrošača, bilo da učestvuju u savetodavnim telima ili u radu komisija za rešavanje reklamacija, bilo da zastupaju potrošače u parničnim postupcima.

Podaci za prethodne četiri godine ukazuju da se građani obraćaju često ovakvim organizacijama, ali da je 82% pomoći koju dobijaju savetodavna pomoć, a samo 10% je pomoć koja su udruženja pružila potrošačima, a koja se odnosi na direktne pregovore sa trgovcima u cilju pružanja, odnosno rešavanja određenog spora.

Očigledno je da je neophodan veći fokus na rad udruženja, da se ojačaju njihovi kapaciteti, da budu osposobljeni za rešavanje sporova i veoma je važno, a mislim da to imamo i sada, da svaki region bude dobro pokriven kada govorimo o regionalnim udruženjima koja se bave zaštitom potrošačkih prava.

Neophodno je, takođe, da rad ovih udruženja bude transparentan, da građani u većoj meri budu upoznati sa radom udruženja, jer se dešava da oni za njihov rad saznaju tek onda kada se obrate tržišnoj inspekciji, pa tržišna inspekcija iscrpi sve moguće mehanizma, pa ih onda uputi na udruženja za eventualnu pomoć u ostvarivanju prava.

Još jedna novina koja možda nije najvažnija, ali vidim da je izazvala dosta pažnje u javnosti, a to je uvođenje registra pod nazivom „Ne zovi“. Siguran sam da je svako od nas bar jednom primio telefonski poziv od neke kompanije da dobije neku ponudu za neki proizvod, da dođe na neku besplatnu promociju i često ti pozivi znaju da iziritiraju ljude, a ne znaju kako da spreče i zaustave dalje pozive.

Sada će ovaj registar na jedan dobar način, na sistemski način rešiti ovaj problem. Pokazalo se, a ja sam to čuo, u praksi da su ti pozivi usmereni na one potrošače, obično penzionere i zdravstveno ugrožene potrošače. Proizvodi koji se njima nude uglavnom nisu srazmerni njihovoj finansijskoj moći i kada vrše promociju i prodaju te proizvode, promoteri namerno izbegavaju da ispune svoju zakonsku obavezu i ne obaveste unapred kupca da može da odustane u roku od 14 dana. Kada se onda sve sabere, slegnu utisci, potrošaču bude kasno da vrati određeni proizvod i onda se obraća za pomoć ministarstvu, konkretno tržišnoj inspekciji, a gde je onda teško da se pomogne u takvim slučajevima.

Ovo uvođenje registra nije neka novina u zapadnim zemljama. Postoji u zemljama EU, postoji u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji.

Još jedan problem koji se dešavao u praksi, a smatram da će novi zakon rešiti taj problem jeste kada pružalac usluge pre izvršenja posla klijentu kaže da će ta usluga koštati određeni iznos novca, a kada završi posao ta cena bude znatno veća. Tom prilikom, pre otpočinjanja posla, dovodi u zabludu potrošača. Iz tog razloga zakon predviđa da za pružanje usluge čija je vrednost veća od 5.000 dinara prodavac je dužan da napravi proračun na trajnom nosaču zapisa sa specifikacijom usluge i da dobije saglasnost potrošača i tek onda može da pristupi poslu.

Dešavalo se da neko pozove majstora za popravku klime, veš mašine, nema veze i pre nego što krene u posao majstor kaže da će to koštati 3.000 dinara, a kada završi posao kaže da je imao neke neplanirane troškove, da su delovi bili skuplji, pa taj račun izađe do 10.000 dinara i, naravno, potrošač mora da plati to.

Ovom zakonskom normom mi ćemo preduprediti da dođe do takvih situacija. Jednostavno, majstor prvo mora da napravi specifikaciju, ponudi je kupcu, kupac prihvati i tek onda pristupa poslu. Ako kasnije budu troškovi uvećani, kupac čak po zakonu nije ni dužan da plati za takve radove.

Za pohvalu su i propisi koji regulišu prava potrošača iz oblasti turizma, odnosno rada turističkih organizacija. Veoma je važno, pogotovo u vremenu u kojem živimo, da potrošači budu zaštićeni u ovoj oblasti, da mogu da računaju na adekvatna putovanja, na smeštaj koji je, zapravo, i reklamiran, da ih niko nigde ne ostavi na cedilu.

Uz sve ovo mogu da kažem da je ovaj zakon obuhvatio jedan kvalitetan paket mera, koji pre svega ojačavaju mehanizme za zaštitu potrošača, koji otklanjaju slabosti koje postoje u praksi, omogućavaju trgovcima da lakše rešavaju sporove i jača se uloga organizacija za zaštitu potrošača.

Mislim da su i to dovoljni razlozi da svi podržimo novi Zakon o zaštiti potrošača. Svakako, poslanici SDPS glasaće za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe JS, Dragan Marković Palma. Izvolite.

Poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, Jedinstvena Srbija će podržati ovaj predlog zakona, ali ono što je za nas iz JS najvažnije, kada će doći na dnevni red Zakon o proizvođačima, jer bez potrošača, odnosno bez proizvođača nema ni potrošača?

Mi imamo ogroman problem kada su u pitanju naši domaći proizvođači. Naravno, nije to kriva ova vlast i vi kao resorni ministar, krivi su oni koji su potpisali prethodne sporazume i da smo dozvolili da neke države uvoze nešto što se proizvodi u Srbiji i da pravimo konkurenciju domaćem proizvođaču.

Konkretno, mislim na poljoprivredne proizvođače koji svake godine, desi im se da je razlika u ceni između onoga što oni proizvode i tržišne cene ogromna, bar jednom mesečno, kao što je na primer cena žive stoke, pa je cena pala za skoro 45%, a u prodavnicama i u klanici, odnosno kasapnicama ostala je ista cena.

Ko štititi poljoprivrednog proizvođača kada on kupi neku semensku jedinicu, pa ta semenska jedinica ne da prinos onaj koji piše na kesi ili na džaku tog proizvođača, a da on ispoštuje sve ono što je obaveza i iskoristi, odnosno „preseteno đubre“ i ono đubrivo koje se zove za prehranjivanje poljoprivrednih proizvoda kao što je kukuruz, žito i ostale poljoprivredne artikle?

Mi iz JS smatramo da moramo da čuvamo i štitimo selo, jer tako do pre 15 godina ko je imao 20 krava u štali, svake godine je ostajao bez dve krave upravo zbog razlike u ceni.

Dalje, šta su dva trgovca? Ako su jedan i drugi potrošači, jedan trgovac kupi od proizvođača neku vrstu robe i proda drugom trgovcu. Ko je tu kupac, a ko je potrošač? Dešava se da dosta prevara ima u tim odnosima, a da su sudski sporovi veoma dugi. Moramo da vidimo kako da ubrzamo te sudske sporove, bez obzira što postoje određene garancije za plaćanje, ali vi znate da te garancije često ne mogu da se iskoriste, osim garancije banke, koja daje jedinu sigurnost.

Danas, trgovci i pojedina preduzeća propadnu za nedelju dana i samo čujete da je to preduzeće likvidirano ili radnici ostali bez posla, a dobavljači nikada ne mogu da naplate svoju imovinu, odnosno ono što su dali.

Dalje, moramo da vidimo kako da zaštitimo dobavljače za trgovinske radnje, mislim na one manje, jer se otvara na ime i prezime i kada dođe valuta za plaćanje, ta radnja se zatvara i otvara se na neko drugo ime i prezime, kao što se vrše raznorazni zakupi javnih površina u gradovima i opštinama. Kako da zaštitimo ako taj neko ko zakupi neku javnu površinu nije bio poreski obveznik i on nema nikakvu garanciju osim garanciju svoje imovine, a teško da vi možete preko imovine nekoga ko zakupi prostor da naplatite, jer obično se desi da se, na primer, na neko lice koje zakupi javnu površinu ne vodi ništa, da je to mlađe lice iz porodice, kako naplatiti kod takvih lica i šta je garancija kod takvih lica?

Pošto se mi nalazimo sada u sezoni turizma, šta su korisnici usluga? Da li su oni potrošači? Jesu. Da li su agencije, neko ko vrši usluge? Da. Agencije se žale na licence da su im veoma visoke licence, a onda prebacuju da je to kriv neko drugi, a naravno da nije kriva ni Vlada, ni resorno ministarstvo.

Oni koji su uplaćivali unapred za odlazak negde na odmor, ti ljudi, većina njih je ostalo bez para, a još su ovi drugi, mislim na agencije, koristili ovu situaciju gde je već dve godine korona i epidemija u celom svetu. To je na neki način bilo njihovo pravdanje.

Kako te ljude da zaštitimo a da ne budu licence ovolike kolike su bile jer se kaže uzima prosek iz 2019. godine i 2018. godine kada su te agencije dobro radile.

Poenta je kako mi da zaštitimo srpske proizvođače i kako da plasiramo srpsku robu u marketima? U bilo koji market da uđemo tu je 80% roba iz uvoza. Mi ne možemo da im zabranimo, ali na neki način da stimulišemo te vlasnike tih marketa, da im se da obaveza ko želi da otvori market a nije iz Srbije ili bilo da je vlasnik iz Srbije, mora u radnji da ima u procentu toliki broj artikala.

U Evropskoj uniji postoji nešto što se zove kvote i ne može da proizvodi ko šta hoće i ko koliko hoće. Ako oni to mogu da primenjuju tamo, zašto mi ne možemo da primenjujemo i da zaštitimo svakog čoveka u Srbiji koji se bavi nekim poslom? Na primer, u Grčkoj, a Grčka je veća od Srbije, mogu da čuvaju 3.500 svinja prasilja. U Evropskoj uniji tu kvotu su dobili, a to je veoma mala količina.

Ja sam sada vodio u Grčku 992 poljoprivreda proizvođača iz 32 opštine i grada. Taj kod koga smo bili, čoveka, kaže – Eto, mi smo u EU i oni su nas obavezali da ne možemo da čuvamo neku veću količina svinja prasilja, a obrađujemo ne znam koliko hektara zemlje itd.

Možemo i mi da donesemo neku odluku, bez obzira što sve ono što je EU tražila od nas kada su u pitanju zakoni, mi smo doneli skoro 97% zakona kao što su u EU, ali nas interesuje, građane Srbije i nas iz JS da mi te standarde građana kada su u pitanju cena koštanja proizvoda koji se proizvode u našoj državi, da li imaju plasman, ko su kupci i ko nam je konkurencija? To je za nas nešto što je najvažnije i ne bih sada samo se vezao za poljoprivredne proizvođače, već i za one druge proizvođače koji proizvode neku drugu vrstu robe.

Nažalost, mali proizvođači polako se gase, opstaju samo veliki zbog konkurencije. Jedino po meni što možemo da pravdamo, angažovanje, izgradnja autoputeva, jer nemamo toliko radnika, niti građevinskih mašina i nikad se više nije gradilo u Srbiji nego što se sada gradi. Nemamo dovoljan broj majstora i zato smo angažovali, odnosno država je angažovala neke radnike iz nekih drugih država da bi moglo ono što je neophodno za svakog čoveka u Srbiji, biti na vreme izgrađeno i napravljeno.

Ali, ovo što se zove život i hrana bar tu možemo da pomognemo svakom čoveku, jer ne znam da li imate i pratite statistiku da veliki broj radnika sada ne otpušta radnike zato što su uzeli premije od države, odnosno ne premije, nego pomoć i tu moramo da konstatujemo da je država prvi put dala pomoć iz budžeta privrednicima kako bi ti privrednici mogli da zadrže radnike. Inače kada taj dan prestane kao dan za obavezu da drže toliki broj radnika, videćete, ja to ne želim da se desi, ali nemanje 30% radnika ostaće bez posla, jer je opalo tržište i opala kupovna moć.

Slučaj je i u Vranju, nije slučaj da neko kritikuje sada – e, vidite Vlada loše radi. Nego ta fabrika u Vranju je imala tržište skoro u celom svetu. Znači, u celom svetu je opala kupovna moć što znači da pošto Srbija se razlikuje od drugih i kada je u pitanju rast bruto društvenog proizvoda i da smo mi jedna od veoma priznatih država u ekonomskom smislu, da prvi put kurs evra traje toliko, a da se ne menja skoro devet, deset godina, što daje sigurnost i kreditnu sposobnost onima koji uzimaju kredit, odnosno iz fabrike i preduzeća gde rade i da sve to kada sagledamo mi se razlikujemo od drugih, ali ovo nije vizija, ovo je nešto što će se desiti, nešto što dva i dva su četiri.

Znači, mi kroz tri, četiri meseca ili pet meseci imaćemo minimum 30% radnika otpuštenih sa radnih mesta zato što radnici odlaze na posao, ali te fabrike nemaju tržište, opala kupovna moć i kada su u pitanju proizvođači automobila. Mnogo fabrika u Srbiji ima koje proizvode od sedišta do motora za automobile koji se proizvode i u Nemačkoj i u Italiji i u nekim drugim državama.

Kako da zaštitimo mi nas i gde ćemo sa tim radnicima koji 99% će ostati bez posla? Ja vam ovo ne govorim paušalno kao neko ko je čuo negde u kafani, već sam privrednik 37 godina i pratim, imam kontakt sa privrednicima, sigurno i vi, kao resorni ministar, ali šta je to što se zove preventiva?

Evo, danas niko od nas, a ni vi nismo govorili o vakcini, vakcina zaustavlja broj zaraženih i čuva sigurnost i radnih mesta i proizvodnju, onu proizvodnju koja mora u sat da ode u neku drugu državu iz Srbije, a da mi imamo veoma mali broj vakcinisanih, kad to kažem, pedeset i nešto posto je broj vakcinisanih.

Evo, na primer jedan podatak, u vrtiću jednom, nije bitno gde, 35% zaposlenih je vakcinisano. Pazite, 35%. Vi kao resorni ministar, nije vam zdravstvo u resoru, ali trgovina, turizam i telekomunikacije su veoma važne u vašem resoru, da vidimo i da sada mi, da vam kažemo to nije moja odgovornost ili moja obaveza, pa me to ne interesuje - gde su izvori gde se građani zaraze, dobiju virus, da li je to na nekim svadbama, proslavama? Počela su deca po školama da dobijaju koronu, da se zaraze, od koga su ta deca, da li od kuće odnela u vrtić ili u škole ili da li su oni dobili od zaposlenog u vrtiću? U bolnicama i domovima zdravlja je nešto malo veći procenat, ali i tu je isto ogroman problem. Ako pacijent ode i legne u bolnicu, ostane na odeljenju, pita lekara – jel si se vakcinisao, kaže, nije, onda taj pacijent kaže - lekar bolje zna od mene da li treba ili ne treba i neću ni ja, pošto se nije taj lekar vakcinisao itd.

Ništa preče mi nemamo, svako od nas, svakog dana gde god se nađemo da kažemo – vakcinisanje, vakcinisanje i to je nešto što će da čuva i zdravlje, i ekonomski standard, da čuva porodicu. To šta će ko da kaže kao ovi izdajnici Đilas i Vuk Jeremić i da li će oni da se bune ili ne znam šta, za dvadesetoro, tridesetoro ljudi, koliko imaju i ona njihova plaćenica, radnica Marina, baš nas briga za to. Jedan život u Srbiji ne može biti procenjen finansijski da kaže taj život vredi toliko. Život nema cenu, život je neprocenjiva vrednost, a neću ni reći da nije odgovornost svakog od nas.

Šta vredi što smo napravili i toliko kliničkih centara i bolnica, imamo možda najbolje uslove, prvi smo dobili četiri vakcine, pre nego što je i Nemačka, najmoćnija ekonomska država u Evropi, a ne koristimo.

Vi da danas predložite, 250 poslanika, subotom ili nedeljom, ili petkom kada ne radimo, da obiđemo po neki grad i da svako do nas bude zadužen, da molimo svakog ko se nije vakcinisao, da se vakciniše. Da antivakseri nemaju pravo preko društvenih mreža da pozivaju neke druge da se ne vakcinišu, ako oni ne žele. Telekomunikacija ima neke indirektne veze sa vama, ne možete ni vi sve da postignete, naravno, ali sada kada je najpotrebnije državi, da vidimo kako direktno da pomognemo svakoj porodici.

Molim i poslanike koji nisu vakcinisani, da se vakcinišu, da mi budemo za primer. Vakcinisao sam se, neću reći među prvim građanima Srbije, ali na samom početku, cela moja porodica, imam 12 članova u porodici, svi živimo u jednoj kući. Samo troje njih koji imaju do 11 godina, to su moj unuk i dve unuke, nisu vakcinisani, a svi ostali smo vakcinisani.

Kako mi možemo da pobedimo to zlo? Samo vakcinom. Ne vredi Krizni štab i Kon i ne znam ko da priča, ljudi su to shvatili kao da je to sada neka priča na televiziji, jednom nedeljno se sastane štab i da se predlog, ne znam, može da radi ova terasa, ne može ona itd.

Mogu da se ljute, evo juče smo imali štab u Jagodini i rekli smo svakom direktoru, svih škola, da odštampaju dopis i da zamole roditelje da se ne prave slavlja, rođendani, punoletstva itd, da se odlože. Ugostiteljski objekti neka rade, ali samo vakcinisani da uđu. Nek se ljute oni što slušaju, koliko god hoće na mene, ali shvatite, evo npr. Jagodina, 228 je testirano, a 101 ima koronu.

To je u svim gradovima Srbije tako, znate, 40%, u svim gradovima Srbije, samo što u nekim gradovima možda ne žele da prijave ti tamo ljudi koji rade, ja ih molim da prijave, ne možemo da kažemo da je kriv direktor doma zdravlja, bolnice ili predsednik opštine, kako bi imali pravo stanje.

Imamo 12 na respiratoru, 20% statistika kaže oni koji su na respiratoru mogu da ostanu u životu, odnosno daleko bilo da se ne desi ono najgore, to kaže struka. Šta je dokaz? Da slikamo sad i da šaljemo da vide kako izgledaju ti ljudi na respiratoru ili već ne znam šta?

Ove društvene mreže su veliko zlo. Ne samo za laži o političarima, već i veliko zlo kada je u pitanju korona i kada je u pitanju ono što se plasira preko društvenih mreža. Evo, na primer pre neki dan sam gledao desetak, mi se nismo vakcinisali, kaže moja porodica i ja, nikom ništa ne fali, itd. Korona ne bira ni ekonomskog moćnika, ni običnog čoveka, ni onog što pije pivo ispred zadruge na selu.

Možda smo svi mi na početku mislili da to nije ništa opasno, ali od broja umrlih svako od nas ko sedi ovde i bilo gde da živi 10% lično poznaje. Sada se taj broj povećava.

To je prioritet svih prioriteta poštovana ministarko, da vidimo kako da vi to pitanje prenesete na Vladi. Ne kažem da je moje pitanje možda najpametnije ili nije, svako od nas ovde ko je došao nije zalutao, ima zasluge od svih poslanika, ali ja živim na selu, svakog dana sam sa ljudima i evo sad kad sam bio u Paraliji isto sreo sam i neke druge ljude koji su u Paraliji i drugi ljudi su mi rekli isto – neću da se vakcinišem.

Antigen test, to je nula. ništa ne znači. Žena koja je bila vođa puta vodila je jednu grupu u autobusu, bila je negativna, posle drugog dana kada smo stigli u Paraliju pozitivna i zarazila je još sedmoro ljudi. Antigen test je nula da znate. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću.

Molim ministarku da mi odgovori.