Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je bilo potrebno doneti novi Zakon o zaštiti potrošača. Već u svom uvodnom izlaganju koje sam imao kao predstavnik Odbora za privredu, koja je nadležna i za poslove trgovine, dao sam neke svoje primedbe i stavove samog Odbora, tj. od poslednjeg zakona koji je donet pre sedam godina, mnogo toga se promenilo. Mnogi vidovi trgovine su se promenili, pružanja usluga, navike potrošača, navike trgovaca, mogu da kažem da nije bilo baš velike zloupotrebe prilikom same trgovine, ali je ono što smo primetili jeste tzv. nova delatnosti.

To je bila trgovina na daljinu, najčešće telefonskim putem, gde je prodavac, trgovac na određen način pokušavao da plasira svoju robu u direktnom kontaktu sa kupcem najčešće, po meni, na jedan prilično neprimeren način, bez obzira na njihovu ljubaznost. Ja to mogu smatrati kao jedan vid uznemiravanja, pogotovu ako vas pozivaju posle 22 sata ili uporno pokušavaju dan za danom da vam neki proizvod prodaju, a do toga da su to samo proizvodi koje vi ne vidite, nemate priliku da se upoznate sa njima, možete da verujte njima samo na reč i da je tu postojala vrlo mala odgovornost tih prodavaca i vrlo slaba zaštita samih potrošača, kada je ovakav vid trgovine u pitanju.

Donošenjem ovog zakona, prvo, naši građani će moći da biraju da li će da se nalaze na spisku koje prodavci na daljinu mogu da kontaktiraju ili će to biti zabranjeno. Dovoljno će biti da oni obaveste nadležan organ koji će praviti tu listu i koja će biti dostupna svim trgovcima na daljinu, da znaju koga mogu da zovu ili ne, i one kaznene odredbe ukoliko neko nastavi sa tom jednom takvom nepoštenom praksom.

Sama zaštita potrošača jeste osetljiva tema. Mi smo pre nekoliko decenija prešli na potpuno liberalan način trgovine, naravno da nije postojala zakonska materija koja je štitila potrošača, nije postojala zakonska obaveza koja je štitila potrošača u smislu da on zaista kupuje neki proizvod ili konzumira neku uslugu onako kako to on misli, a često puta se dešavalo da to nije baš tako i da je cena ili prevelika ili sam proizvod ne pruža onaj kvalitet, komfor, uslugu koja je bila ponuđena kada je kupac na određen način doveden u zabludu. Samim tim, ovim zakonom još više unapređujemo stepen zaštite potrošača u odnosu na zakon iz 2014. godine.

Naravno da je najosetljiviji deo, a gde sam iz ličnog iskustva, iskustva kao predsednik Odbora video, da se jedan veliki deo zloupotreba baš dešava kod proizvoda koji su u garantnom roku i to onih proizvoda koji su u garantnom roku koji je manji od

šest meseci, a kada kupac može da bira hoće li da mu se nepravilnost proizvoda otkloni, da mu se novac vrati ili da mu se zameni roba koju je on kupio.

Mogu da kažem da su trgovci zaista postali vešti da naprave jedan privid pridržavanja zakona. Evo, iz neke skorašnje prakse u radu kao predsednik Odbora. Građanin se obratio sa jednom molbom da mu pomognemo da ostvari svoje pravo koje mu je garantovano zakonom.

Najčešće su u pitanju proizvodi tehničke prirode. Znači, mobilni telefoni, televizori, obični telefoni i slični proizvodi. Poslao je svu moguću dokumentaciju kojom je tada raspolagao. Kvar je bio takav da bi i laik koji imalo poznaje rad mobilnog telefona primetio da je taj aparat potpuno neispravan. Nemojte da mislite da je to nešto beznačajno. Mobilni telefoni koštaju od par stotina evra, pa naviše i nije to baš tako jeftin proizvod.

Posle osam dana, on u zakonskom roku koji je predviđen po važećem zakonu i po novom zakonu, prodavac je odgovor da nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan. Pazite, vrhunski bezobrazluk – nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan koji ne može ni da se uključi i da je o tome obavestio servis i poslao telefon na servis.

Posle 30 dana kažu da je telefon ispravan i da građanin dođe da ga preuzme, što nije bilo tačno. Onda smo morali preko tržišne inspekcije da reagujemo i da zaštitimo tog potrošača.

Gde je najveći problem? Ni u prethodnom zakonu, ni u ovom ja ne vidim kaznene odredbe za jednog takvog prodavca. Znate šta? Slažem se da postoji sudska zaštita, slažem se da sada postoji način vansudskog rešavanja spora, ali ako pogledate i samu proceduru, videćete da u toj proceduri čak i ako građanin pokrene taj postupak vansudskog rešavanja, ko će da snosi te troškove? Svaka strana svoje. Tako smo napisali u zakonu.

Ako bi pokrenuo sudski postupak, a građani se teško rešavaju da za takve stvari pokrenu sudski postupak i ako čak na sudu dokaže da je bio u pravu i ostvari svoje pravo da mu se novac vrati, zameni aparat, čak i naknada štete koju je imao, čak i to da uspe, postavljam pitanje, znači sud je utvrdio da trgovac nije poštovao zakon, hoće li on biti kažnjen? Neće. Ni po važećem, ni po novom predlogu zakona.

Ja tu nemam nekih velikih dilema i nekih visokih razmišljanja. Neka nešto košta jedan dinar, neka je to potpuno beznačajna cena, taj dinar je neko zaradio i taj neko je hteo sa tim svojim novcem da omogući sebi nešto ili članovima svoje porodica boljitak, neki svoj komfor ili bilo šta drugo. Ne mogu da prihvatim da trgovci, koji obavljaju delatnost prodaju nešto što je neispravno ili nije ispravno u onim rokovima u kojima bi trebalo po našim zakonima, ne nadoknade štetu, jer nisu oni krivi ako neki proizvod nije ispravan, ali svesno neće da nadoknadi štetu, zameni proizvod, nego upućuje korisnika usluge ili kupca robe na sud, izgubi sudski spor, ne pridržava se zakona i ne snosi zakonske posledice.

Makar i mandatnu kaznu, makar bilo šta što će da ga natera da zakone koje donosimo striktno poštuje i da ne pokušava da ih izigra ili zloupotrebi nepoznavanje propisa naših građana. Valjda zakone donosimo da neku materiju rešimo, da se ljudi međusobno ne svađaju.

Znate na šta se najčešće svodi ta priča oko garantnih rokova i vraćanje robe koja je u garanciji?

Postoji više vida ostvarivanja prava na garanciju u samom sistemu i distribuciji robe. Proizvođač proizvoda često da se ne bi bavio i garantnim rokom i zamenom proizvoda u garantnom roku, svom distributeru robe daje proizvode po nižoj ceni, a da distributer prihvati kvarove koji nastanu u garantnom roku. Drugi uslov je da to proizvođač reguliše, ali tada je drugačija.

Šta rade distributeri i čitav niz u trgovini? Dobijaju određenu robu po nižoj ceni, zato što oni treba da prihvate reklamaciju u garantnom roku, prodaju po višoj, a žele da zarade i na robi koja je neispravna i za koju su primili od proizvođača određena sredstva, u vidu niže cene. Tako to danas izgleda u realnosti i u životu.

Mislim da sa tom praksom treba konačno da napravimo čvršću zakonsku regulativu. Ja se nadam da ćemo u nekom narednom periodu da nađemo kvalitetnu zakonsko rešenje, da se ovakvim stvarima konačno stane na put. Ako je neko izgubio sudski spor, ne vidim ništa i nadležni sudovi koji rešavaju o ovakvim stvarima, da im damo zakonsko ovlašćenje da izreknu i kaznu pa neka razmišlja hoće li da pokušava nekoga da izigra ili neće.

Evo, danas i juče se povela još jedna polemika u našoj javnosti, vidim da su se ponovo određene turističke organizacije, ne mogu da kažem turistička udruženja, ponovo traže za produženje roka koji je vezan za one turističke aranžmane koji su potpisani pre epidemije, znači pre marta meseca 2020. godine, traže da se to reši produžavanjem, traže da se to reši da im država da sredstva ili im pomogne u obezbeđivanju kredita. Neću da ulazim u to koliko je to opravdano, to ćemo u pojedinostima malo o tome da raspravimo kako izgledaju ta zamenska putovanja na teritoriji Republike Srbije i da vidimo da li baš svakoj turističkoj agenciji treba da pomognemo, da li baš svakoj.

Ali, evo ovde mogu da pročitam u članu 101. koji se tiče pružanja turističkih usluga - Organizator može da poveća ugovorenu cenu iz ugovora o organizovanju putovanja ako je to pravom ugovoreno, ako je ugovoreno da putnik ima pravo na umanjenje cene. Organizator može da poveća cenu iz stava 1. ovog člana u slučaju promene cene prevoza putnika do koje je došlo usled promene cene goriva ili drugih izvora energije, postojećih taksi ili uvođenjem novih taksi, deviznog kursa itd.

To kada pročitate vi zaista mislite da je to fer odnos. Ja tvrdim da i nije baš potpuno fer, jer ako sam ja nešto kupio danas, a realizovaću za godinu dana i danas to platio, zašto smo dozvolili, dali pravo da organizator turističkog putovanja za 363 dana promeni cenu usluge koju je naplatio danas? E, to ne može.

Da raščistimo, novac je roba. On je dobio novac. Da li će on taj novac da upotrebi odmah da plati hotelski smeštaj, avionske karte, aerodromske takse itd. to mene više ne interesuje. Ako jeste, konzumiraće ih i on i ja u trenutku realizacije putovanja. Ali, ako je on novac koji je danas dobio od mene, a realizovaću svoje putovanje za godinu dana, koristi kao svoja obrtna sredstva, nije uredu da ja sa njim delim rizik oko toga da li će aranžman koji sam uplatio i koji realizujem za godinu dana u međuvremenu da poskupi. E, to nije u redu i to ne može.

Ja bih voleo tako da dobije neko novac, pazite vi to, da ga koristi kao obrtna sredstva, da zarađuje na tom novcu, a onda da rizik snosi onaj ko im je dao novac.

Mislim da ovo možemo, imamo još uvek vremena da ako je aranžman uplaćen 70, 80 ili više procenata u trenutku zaključenja ugovora, bez obzira da li je na rate, jer rate daje banka ne može turistička agencija, ne može organizator putovanja da menja cene, osim da ih umanjuje, pod uslovom da je i onaj ko je njegov dobavljač u nizu, pružalac neke usluge, takođe umanjio cene u trenutku realizacije.

Moram nešto i da vam kažem, u realnom životu to nikada ne biva. Nikada se još nije desilo, bar meni nije poznato da ste nešto danas platili, konzumirali za godinu dana, a onda vam vratili novac zato što je to za godinu dana bilo jeftinije. E, to se nikada nije desilo. Možda jeste bilo jeftinije, ali ne znam, nije mi poznato da se nekom vratilo.

Isto tako, vidim još uvek da stoji ona odredba u članu 11. Zakona, treba da stoji, a to je način izdavanja računa. Trgovac je dužan da za kupljenu robu ili uslugu potrošaču izda račun. Pa u nekom delu člana tog 11. zabranjeno je naplaćivanje izdavanja i slanja računa potrošaču. Ko postupa suprotno ovim odredbama, predviđena je mandatna kazna u iznosu od 50.000 dinara.

Malo smo dok je bila ova rasprava u načelu, dok su govorile moje kolege poslanici koji su bili ovlašćeni ispred drugih poslaničkih grupa, tu poveli jednu temu. Iz javnosti možete da vidite da SBB Dragana Šolaka uporno pokušava da ubedi i tržišnu inspekciju i nas narodne poslanike da ovaj član u zakonu ne postoji i da on ima pravo da štampa račun, da pošalje račun i da naplati konzumentu i štampanje računa i slanje računa.

Ja pozivam sve građane Republike Srbije koji imaju ovakvih neprijatnosti sa Draganom Šolakom da to prijave tržišnoj inspekciji. Ne donosimo mi zakone da bi neko imao pravo da ih izigrava i da se zakoni prema nekima primenjuju, a prema nekima ne primenjuju nego da se prema svima primenjuju. Ako je on spreman da plaća kazne, neka plaća. Pošto je račun pojedinačna javna isprava, očekujem da tržišna inspekcija tako i postupa. Prema svakom računu mandatna kazna 50.000 dinara, ako plati u roku od osam dana 25.000 dinara, da li je tako? Ne grešim? Dobro.

To je ta kazna, pa sada neka vidi da li mu se isplati da i građanima crno ispod nokta otima. Da vas podsetim, to je onaj isti SBB i onaj isti Dragan Šolak, pajtos Draganu Đilasu, koji je neovlašćeno koristio instalacije Toplifikacije Beograd, JP, da distribuira svoju kablovsku televiziju.

To je isti onaj Dragan Šolak koji je krao od građana, pazite ovo nema posredne krađe nego direktna, tako što je svoje instalacije svoje kablovske televizije kačio na zajedničko brojilo u zgradama i na taj način su građani njemu plaćali što gledaju njegovu kablovsku televiziju, iako za to već plaćaju određene usluge. Vidite dokle to ide.

Ja bih voleo da što pre donesemo ovaj zakon o kablovskim operaterima, da jednoj pirateriji, jer Šolak nije ništa drugo nego pirat, prodavao je piratske kasete, nije tu bilo nikakve zaštite autorskih prava, stekao milione. Sada je vlasnik kablovske televizije. Ovo je zaista piraterija.

Pričamo o zaštiti potrošača. Recimo, postoje tri vrste, koliko je meni poznato, signala za televizije. Imate lokalne frekvencije, regionalne frekvencije i nacionalne frekvencije. Ko god hoće da radi u toj delatnosti mora da konkuriše da do bije određenu frekvenciju, da za to plati određenu naknadu.

E, sada pazite, taj isti Šolak, znači proizvođač jedne robe, to se zove televizijski program, je ta mala televizija. On će naplatiti toj televiziji da prodaje njen proizvod, krajnjem konzumentu, odnosno potrošaču, da bi naplatio i od proizvođača programa televizije i od konzumenta građanina, novac, zatim fakturisao preko svoje piratske televizije N1 iz Luksemburga SBB-u račun, kao da je to ne znam koja televizija i kao da prenosi sletanje na Mars svaku sekundu, njegova televizija fakturiše njegovom kablovskom operateru, iznosi novac iz Srbije, ne plaća porez, pa još krade na računima, krade struju, krade od javnih preduzeća.

Pa, mislim da je krajnje vreme da jedan takav zakon donesemo da konačno toj pirateriji koju predvode Dragan Đilas i Šolak stanemo na put i da ne može bilo koja televizija na bilo koji način da se pojavi ovde, osim po onim međunarodno priznatim propisima. Ne možete vi program da pravite u Srbiji, emitujete u Srbiji, a fakturišete iz Luksemburga, kao da je to prekogranična saradnja, kradete od građana struju i fakturišete im još izdavanje računa i slanje računa preko poštanskog javnog operatera. Pa, to zaista nema smisla.

Očekujem da ćemo u nekim narednim mesecima uskoro da imamo i zakonsku materiju koja će svim ovim zloupotrebama konačno da stane na put i da naši građani i naša Srbija imaju kompletan zakonski okvir protiv ovakvih pirata.

Zahvaljujem.
Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč i prva na listi je koleginica Misala Pramenković. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti potrošača. Iz izlaganja prethodnih govornika svakako smo mogli čuti o koliko važnim odredbama zakona se zapravo radi, jer je pitanje trgovine. Generalno kupoprodaje, područja koje je jako promenljivo, jako aktivno, jako živo, i ono je u potrebi da se stalno pravo dorađuje, odnosno da se adekvatnije pravno donesu određena rešenja. Upravo procena efekta donetih zakonskih odredaba od 2014. godine, uzrokuju i nove izmene i dopune.

Čuli smo da zapravo u ovom zakonskom rešenju postoji niz veoma konkretnih i kvalitetnih zakonskih rešenja koja će u mnogome olakšati sam status potrošača i zaštiti njihova prava, a to uostalom i treba biti stalna intencija kako države, aparature cele, tako i samih građana u pogledu svesnosti svojih prava, a to ćemo ponovo postići najbolje edukacijom građana.

Čuli smo od kolege prethodnika da i kroz neka zakonska rešenja, nažalost može doći do zloupotrebe određenih prava. U tom smislu je jako značajno da nadležne institucije edukuju same građane, a da se koliko je moguće sama birokratija i procedura pojednostavi, odnosno sa što manje komplikacija da bude.

Pitanje van sudskog rešavanja sporova je nešto što je sada unapređeno iako, složićemo se da kako smo i čuli nekada, može se možda i vremenski malo odugovlačiti, pa i izgubiti na značaju za sam proizvod koji je možda predmet spora.

Pitanja odnosa prema posebnim kategorijama potrošača, kao što su maloletnici je veoma značajno i ako imaju slobodu prodavci da u određenim momentu procene da li je lice maloletno ili ne, smatram da tu može doći do određenih zloupotreba i tu bi možda zakonski trebalo adekvatnije reagovati.

Ono što bih želela kroz par rečenica istaći jeste pitanje bezbednosti proizvoda koje kupujemo, posebno u oblasti proizvodnje i prodaje hrane je nešto što svakog od nas kao potrošača krajnjeg potrošača zanima i zapravo Zakon o bezbednosti hrane i reguliše ovaj segment. Ali je takođe činjenica da u praksi imamo veoma često različitih zloupotreba ili problema. Neki od tih problema verovatno su vezani za možda nekada slabiju kontrolu sirovina od kojih se pravi hrana, bez obzira da li su sirovine domaće ili iz uvoza i tu treba svakako pojačati ili ne samo pojačati, već ažurnije da inspekcijske kontrole obavljaju svoj posao.

Sa druge strane, deklaracija proizvoda nekada jako zna biti problematična u smislu da se dobro ne vidi da li je rok istekao, dakle, datum proizvodnje, odnosno predviđeni rok za upotrebu određenih namernica, onda nutritivne tablice koje se nalaze na proizvodima vrlo su često nerazumljive i njih mogu razumeti samo stručnjaci iz određene oblasti, a onda dođemo do saznanja, recimo, da su veoma nekada i štetne stvari po zdravlje ljudi, sakrivene iza određenih emulgatora, brojeva itd.

Tako da je u tom smislu potrebno adekvatnije delovati, posvetiti više pažnje ovom segmentu i sve raspoložive resurse zaista usmeriti prema zaštiti, bezbednosti hrane od koje nam svakako zavisi i kvalitet života i generacijama koje dolaze. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Samira Ćosović.
Izvolite.

U cilju zaštite svojih građana koji se svakako u nekom trenutku nađu i u ulozi potrošača, država je propisala zakon kojim se garantuju osnovna prava potrošača. Predlogom zakona o zaštiti potrošača koji je danas pred nama biće ispravljeni svi uočeni nedostaci postojećeg zakona i omogućiti njegovo dalje usklađivanje sa evropskom regulativom.

Za građane je verovatno najznačajnija novina kojom će se poboljšati njihov položaj kao potrošača u odnosu na prodavce, što se ovim predlogom zakona predviđa, da trgovac ima obavezu da se odazove postupku vansudskog rešavanja spora. Kako ova odredba ne bi ostala prazno slovo na papiru, za trgovce koji se ne odazovu i odbiju da učestvuju u postupku vansudskog rešavanja spora sa potrošačima, predviđena je kazna od 50.000 dinara. Naravno, da bi potrošači bili efektivno zaštićeni neophodno je da budu upoznati sa mehanizmom zaštite koju im ovaj zakon pruža.

Ovim zakonom se propisuje obaveza da u svakom prodajnom mestu bude istaknuto obaveštenje da je po zakonu prodavac obavezan da učestvuje u vansudskom postupku, a ukoliko prodavac ne istakne ovo obaveštenje, propisana je kazna od 50.000 dinara. Zakon takođe propisuje da postupak vansudskog poravnanja može da pokrene jedino potrošač, tako da je mogućnost zloupotrebe ovog mehanizma zaštite potrošača od strane prodavca ograničena.

Međutim, kako bi se smanjio broj ovakvih postupaka, uslov da se pokrene je da potrošač prethodno pokuša da sa trgovcem reši predmet spora. Ova mogućnost zaštite potrošača je postojala i ranije, međutim, prema podacima Ministarstva trgovine i telekomunikacija, u regionalnom savetovalištima potrošača je u toku 2020. godine evidentirano čak 22.213 potrošačkih prigovora, a samo dva su rešena vansudskim poravnanjem, dok je podneto svega 16 tužbi protiv trgovaca. Ovo je bilo moguće, jer postojećim rešenjima nije postojala obaveza trgovca da učestvuje u ovom sporu.

Kao što se vidi iz brojeva koje sam malopre navela, oni govori o visokom nivou zainteresovanosti građana da ovim putem brane svoja prava i ovaj zakon će im omogućiti da to ostvare na efikasniji način nego što je to bio slučaj do sada. Ovaj zakon će primorati neetične prodavce da promene svoju poslovnu logiku, a građani više neće morati da troše značajno vreme, pa i sredstva kako bi na sudu ostvarili svoju pravdu.

Iz ovoga vidimo da će uvođenje obavezne medijacije imati i taj benefit da će smanjiti pritisak na sudove u kojima ima mnogo predmeta vezanih za potrošačke sporove, ali ne postoji podatak koliko ih je tačno.

Sudovi će ovim zakonom biti obavezni da vrše evidenciju svih tužbi potrošača i da jednom godišnje dostavljaju podatke o broju potrošačkih sporova, donetih presuda i prosečnoj dužini trajanja potrošačkih sporova, Ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa i na taj način dobićemo kompletniju sliku o tome kako funkcioniše zaštita potrošača kako bi u budućnosti mogli još efikasnije da ih zaštitimo.

Druga značajna novina koju ovaj zakon donosi jeste registar potrošača koji ne žele da primaju pozive i poruke od direktnog oglašavanja. Svedoci smo da građani godinama se žale na pozive koje svakodnevno dobijaju od raznih prodavaca koji pokušavaju da ponude svoje proizvode i usluge i verujem da se svako od nas našao u sličnoj situaciji. Ovakvi agresivni oblici marketinga narušavaju mir sugrađana, ali predstavljaju i vektor preko koga nesavesni trgovci mogu da zloupotrebe naivnost naših, posebno starijih sugrađana.

Ovim predlogom zakona zabranjuje se direktno oglašavanje telefonom, elektronskom poštom i faksom bez prethodnog pristanka potrošača. Ukoliko prodavci ne budu poštovali želje potrošača koji će biti zabeležene u – „ne zovi“ registru predviđeno je zakonom da će platiti kazne od 50.000 dinara.

Novi zakon donosi još niz novina, kao što je proračun za sve usluge skuplje od 5.000 dinara, zatim tu su i novi detalji u proceduri po reklamaciji proizvoda, zaštita korisnika turističkih usluga, a ono na šta ću ja još obratiti pažnju govoreći o novom Zakonu o zaštiti potrošača jeste i usklađivanje sa regulativom EU.

Posebno treba napomenuti da se ovim zakonom regulativa iz oblasti zaštite potrošača usklađuje sa pravom EU, a da u određenim segmentima i prevazilazi standarde koje je postavila EU. Pored toga direktiva EU o pravima potrošača predviđa da je trgovac u obavezi da pribavi prethodni pristanak potrošača na bilo koju dodatnu uplatu koja prelazi prvobitno ugovoreni iznos naknade za pružene usluge.

Pošto je nezamislivo unutar EU, da potrošač kada je reč o visini cene koju su dužni da plate za proizvod ili usluge budu iznenađeni, može se zaključiti da se domaća regulativa u tom smislu približava evropskim standardima, kao što smo posebno videli u segmentu naplate pružanja usluga od strane majstora. Ali, postoji jedan segment u kome ovaj predlog zakona ide dalje od onoga što zahteva regulative EU. Imajući u vidu da prema direktivi EU o alternativnom rešavanju sporova ne postoji obaveza da se prodavac odazove na poziv za vansudsko rešavanje spora, da se ovim predlogom predviđa da je odgovor prodavca obavezan, može se zaključiti da je u ovom ključnom segmentu zaštita prava potrošača ovaj zakon čak korak ispred onoga što se zahteva u EU.

Poslanička grupa SDPS podržaće ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Slavenko Unković.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarsko sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, želim pre svega da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije da minimalna cena rada od sledeće godine bude 35.000 dinara. Povećanje od skoro 10% je zaista veliki napredak, a ujedno je to i 90% od pokrivenosti minimalne potrošačke korpe što je značajno za naše potrošače. Realno je očekivati da sledeće godine da se donese odluka kojom bi se izjednačila minimalna cena rada i minimalna potrošačka korpa što će svakako biti veliki napredak. Podsetiću da je samo pre sedam, osam godina minimalna cena rada bila 15.000 dinara i ovo je zaista jasan pokazatelj ekonomske stabilnosti naše zemlje.

Usvajanjem današnjeg Predloga zakona o zaštiti potrošača ispraviće se i korigovaće se suštinski nedostaci, kao što su nepostojanje funkcionalnog i institucionalnog okvira za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, nedovoljna zaštita potrošača u oblasti turizma, nepostojanje adekvatne kazne koja ima odgovarajuće dejstvo, veća nadležnost tržišnih inspektora u smislu kažnjavanja trgovaca za očigledne prestupe, veći nivo odgovornosti i javnosti u radu udruženja i saveza koji se bave zaštitom prava potrošača.

Činjenica da su u tržišnoj utakmici trgovci u velikoj prednosti u odnosu na potrošače, jer se trgovci profesionalno bave pružanjem usluga i prodajom dobara i zato je neophodno da se na svaki način pruži zaštita i spreči povreda prava potrošača. Ovaj zakon će sigurno doprineti što boljem regulisanju tih odnosa.

Predlogom zakona biće uvedeni prekršajni nalozi i kazne koje mogu i treba da utiču da bi se trgovci pridržavali pravila i zakona. Ali, cilj zakona nije kažnjavanje, nego uređenje odnosa i stvaranje uslova za ostvarivanje potrošačkih prava. Često trgovci nisu sveni svojih obaveza prema potrošaču, kao ni kazne koje im slede i to je sigurno jedan od najvećih problema u tim odnosima.

Samo odgovorni trgovac koji zna svoje obaveze prema potrošaču može te obaveze ispuniti. U tom smislu najviše se očekuje od udruženja i saveza koji se bave zaštitom potrošača kako bi prezentovali i promovisali zakonska rešenja i sve te mogućnosti.

Najznačajnija izmena koju donosi predlog zakona je uvođenje novog sistema vansudskog rešavanja potrošačkih sporova koji propisuje obavezu trgovcu da u takvom postupku učestvuje. Do sada su prodavci najčešće izbegavali da učestvuju u dogovoru, odbijali su reklamacije i upućivali nezadovoljne potrošače na sud, a potrošači su uglavnom odustajali od podizanja tužbi.

Stara izreka da je kupac uvek u pravu, ne važi za naše velike kompanije i velike sisteme, za prodavce tehničke robe i sportske opreme i oni umesto da naprave ustupak potrošačima i uvaže realne reklamacije, pre se odlučuju da potrošače dovedu u situaciju da se tužakaju po sudovima.

Recimo, u toku 2020. godine je evidentirano preko 22 hiljade potrošačkih prigovora, a samo dva su rešena vansudskim poravnanjem. Prema podacima od Nacionalnog registra potrošačkih prigovora, prema vrsti robe najviše je prigovora na obuću, mobilne telefone, opremu, belu tehniku, nameštaj, kućne aparate, televizore itd.

Reklamacija je centralni instrument zaštite potrošača. Međutim, ona će ovim zakonom dobiti još više na značaju, jer onaj koji izjavi reklamaciju on će steći pravo na vansudsko poravnanje i rešavanje spora pred posebnim telom koje će oformiti Ministarstvo trgovine. To telo će činiti licencirani pravnici medijatori koji će imati veća prava od sadašnjih posrednika u rešavanju sporova. Troškove posredovanja će snositi država, odnosno Ministarstvo što znači da će biti besplatno i za trgovce i za potrošače.

Medijacija će se u roku od 90 dana razraditi i imaće tri mogućnosti rešavanja spora. To su preporuka sporazuma dve strane i treća je sudski postupak. Jedan od razloga uvođenja obaveze medijacije je da se smanji pritisak na sudove u kojima ima mnogo predmeta vezanih za potrošačke sporove. Do sada se u vansudskom procesu nije mogao naći spor u vrednosti preko 500 hiljada dinara. Novina u zakonu je da cenzus u pogledu vrednosti spora neće postojati. Onlajn trgovina u Srbiji je doživela ekspanziju tokom ove korona krize, ali to je dovelo i do novi problema, pa se tu uvećao broj žalbi zbog kašnjenja isporuka, ne isporučivanja robe ili isporuka oštećene robe.

U ovom slučaju građani, odnosno potrošači nisu dobro upoznati sa svojim pravima u tom pogledu. Građani se godinama žale na telefonske pozive od raznoraznih prodavaca koji pokušavaju da ponude svoje proizvode. Novi zakon zabranjuje direktno oglašavanje telefonom i elektornskom poštom bez prethodnog pristanka potrošača. Prodavci koji se ne budu obazirali na podatke u registru ne zovi, rizikovaće plaćanje kazne do 50 hiljada dinara.

Ono što se već sada može naslutiti da će u praksi to teško funkconisati taj registar – ne zovi. Teško je očekivati od našeg trgovca da pre svakog poziva gde se nudi roba i usluge, proveri da li određeno lice upisano u registar potrošača koji ne žele da primaju prozive i poruke u okviru promocije i prodaje telefonom.

Kod potrošača postoji zabuna o ovlašćenjima i postupanjima tržišne inspekcije i ovaj zakon će razjasniti kako i kada tržišna inspekcija reaguje u skladu sa zakonskim propisima. Iako u evropskoj praksi i na razvijenim tržištima jako mala uloga tržišne inspekcije, ona će i dalje kod nas imati ulogu u rešavanju pojedinačnih potrošačkih problema.

Kada je u pitanju zaštita potrošača u turizmu, novim zakonom se predviđa da organizator, odnosno posrednik u organizovanju putovanja mora putniku da pruži punu informaciju u pogledu drugih troškova koji nisu obuhvaćeni prodajnom cenom. Ukoliko putnik nije informisan o tim dodatnim troškovima nije u obavezi ni da te troškove i snosi.

Ono što nije regulisano ovim zakonom, a možda se moglo pronaći rešenje, jeste saznanje da pojedini proizvođači na tržište različitih zemalja plasiraju kao identičnu robu, roba koja se razlikuje po kvalitetu i po sastavu. Velike svetske kompanije Srbiju i zemlje u okruženju tretiraju kao građane drugog reda pod istom nalepnicom nude nam proizvode manjeg kvaliteta i to su dokazala istraživanja u Hrvatskoj, Slovačkoj, Češkoj. Poznato je da, recimo, „Nutela“ ima odgovarajući ukus, da su pojedini parfemi kvalitetniji, kao i neki drugi proizvodi od onih koji se plasiraju na tržište Srbije.

Iako je Evropska komisija donela obavezujuću direktivu protiv dvostrukog kvaliteta robe i počela sa njenom primenom, nadam se da ćemo mi u narednom periodu poboljšati zakon kako bi i ovo bilo sistemski uređeno.

Svakako, ove značajne izmene današnjeg zakona će doprineti boljoj zaštiti prava potrošača kod nas i poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati ovaj predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći narodni poslanik je Hadži Milorad Stošić. Nije tu.
Sledeća je koleginica Snežana Paunović. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, pre svega građanke i građani Srbije, sednica Narodne skupštine posle letnje pauze je i započinjemo raspravom o, po meni, veoma važnom zakonu i dobro je da je tako – Predlog zakona o zaštiti potrošača. Rekla bih da je u pitanju predlog potpuno novog zakona kojim se bitno nadograđuje postojeći pravni okvir iz ove oblasti.

Obaveza Republike Srbije da obezbedi adekvatnu zaštitu potrošača proističe iz, pa, u najmanju ruku, dvostrukih razloga. Prvi je potpuno usklađivanje našeg nacionalnog zakonodavstva sa komunitarnim pravom u ovoj oblasti, što kao obaveza proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija potpisala 2008. godine u vreme tehničke Vlade, a drugi razlog je obaveza prema sopstvenim potrošačima, koji je možda čak i važniji, koji danas u vreme globalizacije tržišta treba da uživaju zaštitu upravo po tim evropskim standardima i da budu u najmanju ruku ravnopravni.

U cilju sprovođenja međunarodnih obaveza, a pre svega u cilju poboljšanja sistema zaštite potrošača na nacionalnom nivou Srbija je usvojila i Strategiju o zaštiti potrošača za period 2019.-2024. godina i u tom kontekstu treba posmatrati i ovaj predlog zakona koji je usklađen sa komunitarnim pravom i značajno kvalitetnije i sveobuhvatnije tretira pitanje zaštite prava potrošača, kako individualnih, tako i kolektivnih.

Nekoliko je važnih novina u ovom predlogu zakona i ja bih istakla da su u pitanju kvalitetna poboljšanja koja treba da doprinesu još većoj zaštiti naših potrošača, odnosno svih nas, pre svega, kao potrošača. Ovaj zakon se oslanja ne samo na evropsko zakonodavstvo, već i na dobru praksu pravno uređenih država koje danas kada živimo u svetu potrošačkih društava prepoznaju tu potrebu da se zaštite i potrošači, a ne samo proizvođači, kako je to do nedavno bio slučaj.

Slobodno možemo reći da su nas neoliberalni kapitalizam i globalizacija učinili pre svega potrošačima svega i svačega, tako da nema u ovom trenutku robe koja se ne može prosto prodati, pri tome značajan doprinos tome daju i agresivne medijske kampanje, internet, društvene mreže. Zapravo, potpuno smo okruženi reklamnim porukama, bilbordima, flajerima, telefonskim pozivima i svi u tim razgovorima nude uglavnom najbolji proizvod.

Trebalo bi nam dosta vremena da bismo se pozabavili psihologijom potrošača koji se menja upravo pod uticajem reklamnih politika proizvođača koji su osmislili kojekakve proizvode i po svaku cenu žele da ih prodaju što bolje i ako može što skuplje. To je razumljivo imajući u vidu troškove istraživanja tržišta pre svega, formiranja i proizvodnje samih proizvoda, promocije, svega što to prati, ali sa aspekta potrošača vizira može biti i jeste drugačija.

Krupan kapital ima interes da stiče što veći profit, da ga umnožava, što radi i razvojem potrošačkog mentaliteta koji u sedište stavlja posedovanje i sticanje materijalnih vrednosti, nažalost. Na taj način se podstiče i naša ljudska potreba i pohlepa koja postoji, želja da posedujemo, u većini slučajeva i ono što nam nije potrebno, niti nas može učiniti srećnima.

Sa pozicije socijaliste, pre svega želim da istaknem da pitanje ljudskih potreba danas prerasta u pitanje stečene moći putem posedovanja luksuznih stvari, od kojih mnoge niti jesu niti će biti realna potreba. Za svet jednog radnog čoveka koji nije u mogućnosti da priušti sebi bilo kakav luksuz potrošački svet i mentalitet spadaju u domen virtuelnog ili, komotno se može reći, nestvarnog. Tako se taj realan vredan čovek često pita šta će nekom svetskom bogatašu 50 automobila ili automobili koji koštaju nekoliko desetina miliona evra, a na drugoj strani imamo decu koja još uvek umiru od gladi.

Ta trka za kupovinom što veće količine proizvoda ne vodi uvek kvalitetnijem životu. Nažalost, često je to upravo put otuđenja i produbljivanja upravo socijalnih razlika. To stvara veći jaz između bogatih i siromašnih. Ako bismo uzeli u obzir globalni nivo, potrošačka era utiče i na neracionalno i nekontrolisano korišćenje i prirodnih i ljudskih resursa na našoj planeti.

Ako mogu i ovog puta da skrenem pažnju na činjenicu da je potrošački mentalitet koji nas često čini sebičnim i samodovoljnim česti razlog i za taj najveći problem koji imamo, a to je pad nataliteta. Da nije tako ne bi nas demantovale hrabre srpske majke koje su rađale u vreme onih ratova i posle ratova kada je trebalo obnavljati zemlju.

Međutim, činjenica je i to da krupni multinacionalni kapital, koji je u današnje doba vrhovni vladar svega, kreira i ovaj potrošački svet, pa i sam mentalitet. Danas smo došli do toga da je potrošački mentalitet čitava ideologija koja nameće novi sistem vrednosti, a to je megalomanija, odnosno ogromno tržište različitih roba koje nam daje privid raskoši i jednog lepog života. Kako je tržište ogromno, robe je još više. Ustanovljen je i novi model ponašanja kupca u odnosu na proizvođača i trgovca i to je, grubo rečeno, kapitalizam.

Nekada je proizvođač bio u centru pažnje kao stvaralac nove vrednosti. Međutim, vremena su se promenila, neoliberalni kapitalizam je potrošača proglasio glavnom ličnošću, od čijih potreba će i zavisiti i buduća proizvodnja i prodaja. Danas je potrošač ubeđen da je on centar svega, da je kralj kome se ispunjavaju želje i taj utisak velikog značaja potrošač stiče kroz kampanje kojima se proizvođači i trgovci obraćaju pre svega potrošaču, podstičući upravo taj utisak njegove važnosti i važnosti njegovih odluka za koji će se proizvod odlučiti. Ali, to obraćanje nije uvek iskreno, ne uvek, nego u većini slučajeva nije, toga smo svesni i toga smo svedoci skoro svakodnevno.

Zato danas država i mora da na ovaj način odbrani potrošača od onih nemilosrdnih i nečasnih trgovaca koji, nažalost, ne biraju sredstva da prodaju tu svoju robu. Danas u eri modernih elektronskih komunikacija to nije teško. Rekla bih da nije teško biti dosadan, možda je to najblaži termin. Opkoljeni smo reklamama za različite robe, usluge, putovanja. Reklama je postala pitanje izbora, pitanje opstanka na tržištu i nije više primaran kvalitet niti se o njemu u većini slučajeva uopšte i razgovara.

U tom smislu je novi Zakon o zaštiti potrošača o kojem danas govorimo zaista jedna ozbiljna pravna prepreka lošim trendovima u prometu roba i usluga i kao motiv za zakonito i etičko poslovanje u kome nema i ne sme biti prevarenih. Zato mislim da ovaj zakon ima i te kako važnosti i da je pravo vreme kada ga donosimo.

Novi, isto tako nužan, koncept zaštite potrošača podrazumeva i društveno odgovoran marketing koji podrazumeva uvažavanje šireg javnog interesa, brigu o održivom korišćenju energije i prirodnih resursa, humani odnos prema radnoj snazi, prema ljudskim resursima u celini, i prema održivom razvoju i uticaju na životnu sredinu svih ljudskih delatnosti, pa i delatnosti proizvodnje robe.

Taj širi kontekst treba da podrazumeva dobar kvalitet i optimalni kvantitet u proizvodnji robe, kako s jedne strane viškovi ne bi bacani bili i uništavani, a sa druge strane imamo kategorije stanovništva, pa i čitava tržišta u siromašnim zemljama koja ne mogu da zadovolje ni svoje osnovne potrebe. Srbija je država koja prihvata odgovornost za proizvođačko-potrošačke odnose i za adekvatnu zaštitu potrošača i neoborivi dokaz za to je upravo ovaj zakon o kojem danas razgovaramo.

Kada je sam zakon u pitanju, pohvalila bih rešenja koja su do najpreciznijih detalja uredila pitanja ostvarivanja prava potrošača. Posebno je dobro razrađen postupak vansudskog rešavanja potrošačkih sporova.

Posebno bih istakla rešenja koja se odnose na turističke aranžmane i načine ostvarivanja prava nezadovoljnih i prevarenih kupaca u toj oblasti. Ne smatram, naravno, da je uvek turistički operater odgovoran za neispunjene ugovorene obaveze, često je to strana koja plasira ponudu preko agencije, ali imali smo prilike da čujemo kako neka agencija koja nije član Nacionalne asocijacije, nema licencu, organizuje turistička putovanja, a kada dođete na destinaciju vaš apartman u najboljem slučaju nije ono što ste kupili, ako ne dođete i u situaciju da je već prodat.

Ako u celini posmatramo Predlog zakona koji je pred nama, on zaista predstavlja jedan dobar zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom. Poslanička grupa SPS će bez dileme u danu za glasanje ovaj zakon podržati, a ministarki i saradnicima hvala što smo ovo zasedanje nastavili posle pauze upravo sa ovim zakonom koji čini mi se jeste jedan od važnijih koje ćemo u ovom mandatu doneti.

Sigurna sam da ćemo u nekom budućem periodu možda prepoznati još neke nedostatke, ali zato zakoni i postoje i svi mi koji se tim poslom bavimo da ih dodatno nadogradimo, ali sve u interesu, zaista, građana i građanki Srbije koji zaslužuju da prema njima budemo korektni onoliko koliko su nam poverenja dali.

Jedino od čega ne možemo da ih zaštitimo jeste to plasiranje jeftinih političkih proizvoda, ali to nije u vašem domenu, od toga se moramo braniti politikom. Hvala.