Reč ima ministarka Tatjana Matić.
Izvolite.

Poštovani narodni poslaniče, moram da kažem da kao resorna ministarka za trgovinu, turizam i telekomunikacije sigurno najviše osećamo posledice Kovida 19 i činjenice da trenutno u Srbiji ne postoji dovoljan, odnosno željeni broj vakcinisanih.
Mi smo, kao što znate vrlo dobro, vodili vrlo jaku kampanju vezano za vakcinaciju, imali smo sjajne uspehe u trenutku kada većina evropskih zemalja nije imala ni vakcine. Došli smo do trenutka jednog zastoja i način na koji bi to trebalo rešiti sigurna sam da će biti predmet rasprave na sledećem kriznom štabu.
Moram da kažem, ja sam se naravno lično vakcinisala i revakcinisala i pre nepunih 10 dana primila treću vakcinu, i mislim da ljudi koji veruju u nauku i koji apsolutno slušaju šta stručnjaci pričaju o Kovidu dovoljno su stekli argumenata da se vakcinišu.
Veliki problem koji postoji sa nevakcinisanima ja mislim da bi trebalo pre svega možda da pokuša da se reši kroz jednu kampanju, kroz jednu edukaciju, treba dati priliku stručnim ljudima da pričaju o tome kako bi se neke zablude koje postoje srušile.
Nažalost, savremeno doba, tehnologija, naša civilizacija dovela je do mnogih bitnih, do razvoja društva, do osvajanja sloboda. Mnogo toga nam je dostupno i to naravno ima svoje dobre i loše strane kada pričamo o sredstvima, odnosno o načinima komunikacije pogotovu, vi ste spomenuli društvene mreže, one naravno mogu biti izvor
različitih netačnih informacija, ne samo iz oblasti medicine, nego i svih drugih oblasti, i postoje načini na koji se to sankcioniše i kroz naše zakonodavstvo i tu sam potpuno saglasna sa vama.
Ali, kada govorimo o vakcinaciji ipak mislim da jedna permanentna edukacija, jedna kampanja koja bi konstantno davala priliku, pre svega stručnim ljudima iz oblasti da objasne i da povrate na neki način poverenje koje očigledno da određen broj, procenat građana nema, ali ne samo kod nas nego u čitavom svetu, u vakcinu da je to jedini izlaz iz ove situacije.
Ne verujem da će građani verovati više vama ili meni, ili narodnim poslanicima od stručnih lica koja se bave medicinom. Mislim da su ta lica koja su završila fakultete i koji su dobili svoje diplome iz te oblasti, pravi koji treba da govore na tu temu.
Naravno, svako ima svoje pravo da u nešto sumnja ili da kritikuje, a na nama kao državi jeste da pokušamo da argumentovano i sa stručnim pristupom tu jednu sumnju koja postoji kod određenog broja građana rešimo.
Sektor turizma, pored sektora saobraćaja, najviše je pogođen pandemijom Kovida 19 u čitavom svetu, pa i u Srbiji. Mi kao resorno ministarstvo više puta smo kroz pre svega različite vrste kampanja, imali smo posebno jednu aktivnost koja se odnosila pre svega na vakcinaciju svih zaposlenih u turističko-ugostiteljskoj privredi, jer smo smatrali da je izuzetno važno da ljudi koji rade u sektoru turizma i ugostiteljstva budu vakcinisani kako bi se i na taj način jednostavno stekli uslovi za obavljanje ove delatnosti.
Kada govorimo o sektoru turizma i ugostiteljstva sigurno da je od ključnog značaja za opstanak ovih delatnosti u narednom periodu što veći broj vakcinisanih. Definitivno da je i naravno za oporavak ekonomije, kako naše, tako i na globalnom nivou to od ključnog značaja, ali koja su sredstva i koji su načini o tome će se sigurno još dodatno raspravljati i na kriznom štabu.
Preneću vašu poruku.

Zahvaljujem.

Replika, gospodin Marković.

Izvolite.

Hvala ministarko na odgovoru, ali ja principijelno govorim iz moralnih razloga, jer mi narodni poslanici nismo lekari opšte prakse pa sve da znamo.

Znači, ono što pričamo u kampanji za šta se mi sve zalažemo i za zaštitu života svih građana Srbije, na to sam mislio da bude naša poruka, a daleko bilo da sam ja pametniji od doktora Kona i od doktorke Kisić Tepavčević i da ne nabrajam sva imena, kada je u pitanju struka.

Nešto što se zove život, nešto što se dešava na terenu, ja koliko vidim, vidim doktora Kona uzimaju izjavu iz nekog parka ili iz neke sobice, znači nije na terenu, i on na osnovu statistike i na osnovu svoje struke pravi zaključke i daje savete, ne on, nego uopšte krizni štab.

Šta bi smetalo da svako od nas ono što je radio u kampanji, to i sada radi, zamoli građane direktno da molimo da se vakcinišu. Jedino tako možemo da zaštitimo identitet svakog čoveka, a to preko televizije je jedno, a drugo je kada imate vi kontakt i odete u neki dom kulture gde je manji broj građana prisutan ili obiđete… Na primer, ja gde god odem, u neko selo bilo gde u Srbiji, tu se sakupi 50 ljudi.

Skoro sam bio u Leskovcu i bio sam u jednom selu, prošao kroz jedno selo, stao ispred prodavnice da kupimo sok, 50 ljudi se okupilo. Svako od njih su poznati ljudi koji sede sa nama kao poslanici i svi mi imamo dobru nameru.

Zašto se mi zovemo narodni poslanici? Šta smo mi? Narodni poslanici. Znači, bavimo se od igle do lokomotive. Zahvaljujem.

Izvinite ako ste me možda pogrešno protumačili. Ovo nije kritika ni vas, ni Vlade. Sve ste obezbedili, ali to smo mi obezbedili. To je kao kada pravite svadbu i imate u podrumu piće i hranu, podrumdžija nije izneo, razumete, gosti odlaze gladni, a onaj podrumdžija nije znao da ubedi. Hvala.

Zahvaljujem, kolega.
Sledeći je narodni poslanik Daniel Đivanović.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa članovima Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas u mom izlaganju planiram da govorim o važnosti uređenog Zakona o zaštiti potrošača i njegovim postojećim elementima.

Za poslaničku grupu Savez vojvođanskih Mađara rasprava o Predlogu zakona o zaštiti potrošača je od posebnog značaja iz razloga što će ovaj predlog zakona ispraviti sve uočene nedostatke važećeg zakona i omogućiti dalje usklađivanje sa evropskom regulativom i time, između ostalog, olakšati funkcionisanje i stranih kompanija, tako i mađarskih, koje već u svojim centralama u Evropskoj uniji rade po ovoj regulativi. Najpre iz razloga što će ovaj zakon zaista olakšati ostvarivanje prava svih potrošača, nas, ali i prodavaca u Republici Srbiji, odnosno svojim jasnim definicijama staviti u zakonske okvire prava, ali i obaveze jednih i drugih.

Strategija zaštite potrošača za period od 2019. do 2024. godine predviđa zakonodavne mere u cilju unapređenja sistema zaštite potrošača u Republici Srbiji u skladu sa novim izazovima na svetskom tržištu i potpunijom zaštitom u skladu sa najboljom EU praksom. Republika Srbija preuzela je obaveze kojima će, između ostalog, obezbediti politiku aktivne zaštite potrošača u skladu sa zaštitom koja je na snazi u Evropskoj uniji.

Zakon o zaštiti potrošača predstavljao je do sada značajan pomak u smislu obezbeđivanja visokog nivoa zaštite potrošača, uspostavljanje mehanizma za sprovođenje zakona, osnaživanja udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača, obezbeđivanja potpune usklađenosti sa potrošačkim pravom Evropske unije, jačanje državnog institucionalnog okvira politike zaštite potrošača.

Međutim, tokom primene Zakona o zaštiti potrošača uočeni su određeni nedostaci koji sprečavaju njegovu potpunu primenu u praksi i nemogućnost da se pruža i garantuje zadovoljavajući nivo zaštite potrošačima u Srbiji, prevashodno usled nepostojanja funkcionalnog i institucionalnog okvira za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, nepostojanja preciznog broja potrošačkih sporova pred sudovima, nedovoljne zaštite putnika potrošača u oblasti turizma, nepostojanje efektivne kazne koja ima odvraćajuće dejstvo, potrebe za višim nivoom odgovornosti i javnosti u radu udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača i neusklađenosti potrošačkog prava Republike Srbije sa novim propisima Evropske unije o putovanjima, paket aranžmanima i povezanim putnim aranžmanima, a koji potrošačima donose veću zaštitu.

Ovaj predlog pred nama danas uređuje osnovna prava i obaveze potrošača, materijalno-pravne uslove pod kojima se obezbeđuje njihova zaštita, pravne instrumente za ostvarenje potrošačkih prava pred sudovima, drugim državnim organima i telima za vansudsko rešavanje sporova, prava i dužnosti udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača, informisanje i edukaciju potrošača, prava i obaveze državnih organ u sferi zaštite potrošača, kao i druga pitanja od značaja za zaštitu potrošača.

Osnovna prava potrošača su: pravo na zadovoljavanje osnovnih potreba, pravo na bezbednost, pravo na obaveštenost, pravo na izbor učešća, pravo na pravnu zaštitu, pravo na edukaciju, pravo na zdravu i održivu životnu sredinu. Ova prava su socijalna prava, više načela, koja nisu utuživa niti praćena sankcijom.

Istovremeno, ovaj zakon ne štiti samo potrošače, on štiti i poštene trgovce, jer će se smanjiti manevarskih prostor onih koji iskorišćavaju nastalu rupu u zakonu i time nanose štetu drugim trgovcima i pružaocima usluga koji svoj posao rade čestito i zakonito. Na primer, majstori će sada za sve popravke skuplje od 5.000 dinara morati da izdaju predračun i mogu da počnu da rade tek kada dobiju pismenu saglasnost. Odstupanje od proračuna moći će da bude do 15%, a sve preko toga, potrošač nije dužan da plati. Siguran sam da povećanje od preko 15% nije ni do sada mogao da ima nijedan majstor koji je od početka planirao da posao uradi kako treba i napravio pošten proračun.

Što se tiče informisanosti i edukacije potrošača, Predlog zakona propisuje obavezu trgovca da na nedvosmislen, čitak i lako uočljiv način istakne prodajnu, odnosno jediničnu cenu robe ili usluge i istovremeno upućuje na propise koji uređuju trgovinu i detaljno regulišu materiju isticanja cena. Pružalac usluge mora da označi ukupnu cenu usluge u cenovniku ili u tarifi i istakne je u mestu kome nudi usluge, a ako prostorije u kojima posluje imaju izlog, cenovnik i tarifa se moraju istaći i u izlogu.

Za donošenje razumne odluke da kupe robu ili pribave uslugu, pored obaveštenosti o ceni potrebno je da potrošači budu upoznati sa svojstvima robe ili usluga. Ukoliko prilikom zaključenja ugovora trgovac ne postupi u skladu sa obavezom obaveštavanja, potrošač može zahtevati poništenje ugovora, nezavisno od toga da li je trgovac imao nameru da ga propuštanjem obaveštavanja navede na zaključenje ugovora. Pravo da se zahteva poništaj ugovora prestaje istekom godinu dana od dana zaključenja ugovora. Na trgovcu leži teret dokazivanja da je izvršio obavezu obaveštavanja potrošača o podacima i zakonodavac uvođenjem oborive zakonske pretpostavke skida teret dokazivanja sa onoga koji nešto tvrdi na onoga protiv kojeg se radi pretpostavka.

Kod zaštite potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora na daljinu i ugovora koji se zaključuje izvan poslovnih prostorija precizno se definišu obaveze trgovca u slučaju da potrošač izjavi da odustaje od ugovora sa jedne strane kao i obaveze potrošača sa druge strane. Trgovac se obavezuje da izvrši povraćaj uplaćenih iznosa i kada je primenljivo troškove isporuke najkasnije u roku od 14 dana od kada ga potrošač obavesti o svojoj odluci da odustaje od ugovora. Međutim, trgovac ima mogućnost da odloži povraćaj novca potrošaču dok ne dobije robu nazad, odnosno dok potrošač ne dostavi dokaz da je robu trgovcu poslao.

Predlog zakona je propisao da ugovorna odredba obavezuje potrošača ako je izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom. S obzirom na to da su potrošači različitog obrazovanja i informisanosti i da je jedna ista odredba može biti potpuno jasna i razumljiva jednom informisanom potrošaču, a nerazumljiva drugom, manje informisanom. Jedan od razloga za donošenje novog zakona je jačanje institucionalnog okvira politike zaštite potrošača, kao i osnivanje tela za rešavanje potrošačkih sporova vansudskim putem.

Neophodno je delotvornije, efikasnije i bolje sprovođenje zakonskih rešenja i potpuno usklađivanje sa potrošačkim pravom EU. Propisivanjem posebnog postupka za kolektivnu zaštitu potrošača omogući će se brzo i delotvorno sprečavanje nepoštene poslovne prakse i nepravičnih ugovornih odredaba. Značajna uloga u ovom postupku daje se udruženjima za zaštitu potrošača. Potrebno je da potrošači osećaju da su bezbedni na tržištu i da postoje efikasni mehanizmi za uočavanje i otklanjanje nepoštene poslovne prakse.

Delotvornije sprovođenje zakona bi trebalo da se obezbedi između ostalog i uvođenjem nacionalnog registra potrošačkih prigovora, kao i proširivanjem opsega vršenja nadzora od strane inspekcijskih organa i unapređenjem mehanizma za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Ako je recimo potrošaču organizator ponudio kao zamenu drugo turističko putovanje istog ili višeg kvaliteta on može da tu ponudu prihvati i plati eventualnu razliku u ceni. Ako mu je kao zamena ponuđeno drugo turističko putovanje nižeg kvaliteta tu ponudu može da prihvati, ali da mu organizator nadoknadi razliku u ceni. Treća mogućnost je da zahteva povraćaj celokupnog iznosa koji je organizatoru platio po osnovu ugovora.

Turističko putovanje je saobrazno ugovoru ako odgovara uobičajenoj ili ugovorenoj nameni, odnosno ako ima sve odlike koje je trgovac garantovao potrošaču.

Ako je nesaobraznost na koju je potrošač ukazao, a koju organizator nije otklonio do okončanja turističkog putovanja takvog obima i kvaliteta da se može kvalifikovati kao neizvršenje ili delimično izvršenje ugovorne obaveze organizatora ili kašnjenje, potrošač ima pravo da zahteva vraćanje svega onoga što je platio organizatoru i da zahteva naknadu štete.

Naravno, pozdravljamo sankcionisanje poslovanja organizatora koji ignoriše primedbe potrošača.

Zaštita potrošača ne može biti delotvorna ako se sprovodi samo na centralnom nivou. U tom smislu neophodno je da organi AP i lokalne samouprave imaju aktivnu ulogu u promovisanju i zaštiti prava i interesa potrošača.

Da zaključim, sveobuhvatan Zakon o zaštiti potrošača je preduslov za jačanje zaštite prava i interesa potrošača, ali je neophodna njegova efikasna primena, a upravo ovo je jedan od načina da se pokrenu konkurencija, inovacije i ekonomski rast. Zbog toga će u danu za glasanje poslanička grupa SVM podržati ovaj predlog.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Stefan Krkobabić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvažena potpredsednice Jevđić, uvažena gospođo Matić, saradnici ministarke, da Predlog zakona o zaštiti potrošača, o kome danas raspravljamo, samo sadrži jedan, i to član 85. koji kaže da distributeru zabranjuje da obustavi pružanje usluga snabdevanje toplotnom i električnom energijom ili gasom kojima se potrošač snabdeva radi grejanja tokom grejne sezone ako u domaćinstvu živi i jedan ugroženi potrošač, vredelo bi ga podržati samo zbog toga, a ovaj zakon sadrži mnogo, mnogo više.

Partija ujedinjenih penzionera Srbije kao stranka socijalne pravde koja je od svog nastanka dosledno okrenuta brizi za najranjivije kategorije stanovništva sa nestrpljenjem je čekala da se ovaj zakon nađe na dnevnom redu našeg parlamenta.

I penzioneri i proleteri radnici i poljoprivrednici, tri sloja naših građana koji su u fokusu PUPS-a, osim što su ranjivi po drugim osnovama, istovremeno se ranjivom kategorijom mogu smatrati i kada ih posmatrate kao potrošače osnovnih životnih potrepština i usluga.

Zato nam je veoma važno i to što će prema ovom zakonu prodavcima, ali i pružaocima usluga od opšteg ekonomskog interesa, poput struje, grejanja ili gasa, biti zabranjeno da diskriminišu potrošače po bilo kojem kriterijumu, pa više nećemo imati neke dužnike i sa po nekoliko stotina hiljada dinara duga, koji i dalje imaju struju, a nesrećnici koji duguju nekoliko hiljada dinara bivaju isključivani.

Bićemo iskreni, nas najviše zanima onaj potrošač koji je u smislu ovog Predloga zakona definisan kao ugroženi potrošač, a to je svaki onaj koji zbog svog ekonomskog i socijalnog položaja, uslova života, posebnih potreba ili drugih teških ličnih neprilika ili kupuje robu ili koristi uslugu pod naročito otežanim uslovima ili je u tome potpuno onemogućen. Zato ćemo sve ono što novo donosi ovaj zakon pokušati, pre svega, da sagledavamo iz ugla tih najranjivijih grupa i kategorija građana Srbije.

Istraživanja navika potrošača koje se tiču odnosa životnog stila i navika u ishrani pojedinih kategorija stanovništva godinama kod nas daju slične rezultate. Recimo, žene više od muškaraca paze na kalorije i kvalitet hrane koju unose u organizam, češće čitaju deklaracije na prehrambenim proizvodima koje kupuju, ali su, tako govore istraživanja, i podložnije uticaju reklame i dizajna ambalaže, jer češće veruju da iza atraktivnog pakovanja stoji kvalitetan artikal.

Mlađa populacija, pak, jede neredovno fast-fud, stalno nešto grickaju, konzumiraju nezdravu hranu, eksperimentišu sa egzotičnim jelima. Stariji ljudi su, sa druge strane, i pre ove pandemije poklanjali mnogo više pažnje i zdravoj ishrani nego mladi. Stariji imaju uobročenu ishranu, retko preskaču redovne obroke i retko jedu između obroka. Više vole da kuvaju i da jedu kuvano, više vode računa da hrana bude zdrava i bez veštačkih aditiva.

Kako obezbediti da npr. ovakav pozitivan stav najstarijih sugrađana o zdravlju stvarno zaživi i u praksi ako su naši maloprodajni objekti prepuni proizvoda sumnjivog kvaliteta? Prava potrošača se neretko ne poštuju, pa čak ni posebna zaštita maloletnika kojima su dostupni i alkohol, duvan i pirotehnička sredstva.

Iako kod nas postoji relativno duga tradicija pokreta potrošača, tek nekoliko procenata naših građana zna koja su to neprikosnovena prava potrošača. Da podsetim, svaki građanin Srbije ima zakonsko pravo na zadovoljavanje svojih osnovnih potreba, dostupnost najnužnijih roba i usluga, kao što su hrana, odeća, obuća i stambeni prostor, zdravstvena zaštita, obrazovanje i higijena. Zatim, sledi pravo na bezbednost, koju pomenuh malopre, a to je zaštita od robe i usluga koje su opasne po život, zdravlje, imovinu ili životnu sredinu ili robe čije je posedovanje ili upotreba zabranjena i, naravno, pravo na zdravu i održivu životnu sredinu i život i rad u njoj, a onda ide i pravo na obaveštenost, to jest raspolaganje tačnim podacima koji su neophodni za razuman izbor ponuđene robe i usluga, pravo na mogućnost izbora između više roba i usluga po pristupačnim cenama, uz odgovarajući kvalitet, pravo na učešće i zastupljenost interesa potrošača u postupku donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača, kao i pravo na pravnu zaštitu potrošača u zakonom predviđenom postupku u slučaju povrede njegovog prava i naknada materijalne i nematerijalne štete koju mu prouzrokuje trgovac i tako dalje.

Građani moraju da znaju da je dužnost trgovca da transparentno, na nedvosmislen, čitak i lak uočljiv način istakne prodajnu jediničnu cenu robe ili usluge. Ovim zakonom staće se na put zloupotrebe ove obaveze kroz tzv. skrivene, sitnim slovima pisane stavke ugovora sa dodatnim nevidljivim troškovima.

Za PUPS kao partiju socijalne pravde i jednakosti, to znači da ovu stavku moraju naročito i striktno da poštuju trgovci koji pružaju usluge trajnog snabdevanja električnom energijom, toplotnom energijom ili vodom, putem cevovoda i sličnim uslugama od životne važnosti za svakog građanina.

PUPS očekuje da će se ovim zakonom stati na put i veoma rasprostranjenoj nepoštenoj poslovnoj, a naročito obmanjujućoj i nasrtljivoj praksi trgovaca prema potrošaču pre sklapanja, a za vreme i nakon sklapanja pravnog posla, jer će teret dokazivanja tačnosti i činjeničnih navoda trgovcu u vezi sa njegovom poslovnom praksom biti na trgovcu, a ne na potrošaču.

Pod obmanjujućem se u smislu ovog zakona smatra poslovna praksa trgovca kojom navodi ili preti da navede potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo tako što mu daje netačna obaveštenja ili stvaranjem opšteg utiska ili na drugi način, čak i kada su obaveštenja koja daje tačna, dovodi ili preti da dovede prosečnog potrošača u zabludu.

Nadamo se da će se ovim iskoreniti i nasrtljiva poslovna praksa u kojoj neki trgovci uznemiravanjem, prinudom, čak i fizičkom, ili nedozvoljenim uticajem narušavaju slobodu izbora ili ponašanje prosečnog potrošača u vezi sa određenim proizvodom i na taj način navodi ili preti da navede potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo.

Tu spadaju i oni slučajevi – poseta potrošača u njegovom stanu bez njegove prethodne saglasnosti, direktno pozivanje dece ili maloletnika da kupe ili utiču na roditelje ili druga odrasla lica da za njih kupe proizvod, zahtev potrošaču da plati, vrati ili čuva proizvod čiju isporuku nije ni tražio, višestruko obraćanje potrošaču protivno njegovoj volji telefonom, faksom ili elektronskom poštom.

Starije osobe i druge ranjivije kategorije stanovništva naročito su podložne gutanju pogrešnog utiska kojim ih hipnotiše trgovac prevarant da će, recimo, preduzimanjem određene radnje osvojiti nagradu ili kakvu drugu korist ako na neki račun uplati izvesnu sumu novca.

Sada se zabranjuje direktno oglašavanje telefonom, faksom ili elektronskom poštom bez prethodnog pristanka potrošača, što je naročito važno zbog naših starijih sugrađana koji vrlo često bivaju nasamareni na ovaj način.

Ugovorne odredbe koje regulišu odnos trgovca i potrošača, osim retkih oko kojih prihvata da pregovara, trgovac unapred priprema unapred formulisane ugovorne odredbe, su po pravilu duge i složene tako da nestručni potrošač ne može da ih brzo pročita niti lako da ih razume. Ipak, potrošač pristaje na njih iako ih dobro ne razume, svesno da u njima ne može ništa da izmeni, da je reč o tzv. tipskom ugovoru.

Situacija u kojoj se nalazi potrošač omogućava trgovcu da iskoristi nejasne i nerazumljive ugovorne odredbe da bi kroz njih nametnuo potrošaču neke dodatne obaveze ili olakšao sebi izvršenje sopstvenih obaveze.

U ugovoru sa trgovcem potrošač skoro uvek ima podređen položaj. Trgovac je uvek nadmoćna strana u odnosu sa potrošačem. Sa takve pozicije najčešće je trgovac u prilici da nametne potrošaču uslove prodaje ili pružanje usluga koje su isključivo u njegovom interesu, zanemarujući interese potrošača.

Posebnim pravima koje ovaj zakon garantuje potrošačima i obavezama koje nameće trgovcima otklanja se nejednakost i popravlja položaj potrošača u ugovornom odnosu sa trgovcem.

Da je tako, govori, na primer, predloženi član 16. stav 3. koji određuje da je teret dokazivanja o tačnosti činjeničnih navoda trgovaca u vezi sa svojom poslovnom praksom na trgovcu a ne na potrošaču.

Nepravična ugovorna odredba, bilo ona za koju se pretpostavlja da je nepravična dok trgovac suprotno ne dokaže, bilo ona koja je u svakom slučaju nepravična, jeste ništavna i ne proizvodi pravno dejstvo.

Nepravične i nejasne ugovorne odredbe, pogotovo na tzv. tipskim ugovorima, imale su za posledice značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana uvek u korist prodavca, a na štetu potrošača.

Od sada će nejasne odredbe ugovora između potrošača i trgovca da se tumače u korist potrošača. Od sada, ugovorna odredba čiju je sadržinu odredio trgovac tako da se smatra da je potrošač pristao na nju, ta skrivena klauzula, ako izričito ne naglasi da na tu odredbu ne pristaje, ne obavezuje potrošača.

Prodavac je dužan da potrošaču kao deo prateće dokumentacije preda uputstvo za upotrebu i druge informacije kojima se potrošač upoznaje sa svojstvima robe, s obzirom na njena svojstva, namenu ili u skladu sa posebnim propisima, ali na srpskom, a ne na nekom drugom jeziku, na jasan i razumljiv način.

Preciziraju se i obaveze i garancije procedura reklamacije, a prodavac će, ukoliko odbije reklamaciju, biti dužan da potrošača obavesti o mogućnosti rešavanja spora i vansudskim putem i uputi ga na nadležna tela za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.

U slučaju postojanja osnovane sumnje da je ugroženo pravo potrošača na bezbednost, odnosno da je ugrožena zaštita potrošača od roba i usluga koje su opasne po život, zdravlje, imovinu ili životnu sredinu ili robe čije je posredovanje ili upotreba zabranjena, resorni ministar je dužan da predloži Vladu da donese odluku o hitnom sprovođenju zajedničke ili koordinisane vanredne inspekcijske kontrole od strane svih nadležnih inspekcijskih organa.

Ono što je nama iz PUPS-a takođe veoma važno jeste to što će trgovci uslugama od opšteg interesa, struja, voda i gas, biti obavezni da u računu za pružene usluge potrošaču navedu i elemente koji mu omogućavaju da proverava i prati iznos svog zaduženja, ali i ostvaruje uvid u tekuću potrošnju radi provere ukupne potrošnje prema pruženom kvalitetu usluge, kao i da su ti trgovci dužni da ukoliko se nudi ili javno oglašava za vršenje usluge trajnog snabdevanja strujom, centralnim grejanjem ili vodom putem cevovoda, u ponudi ili oglasu jasno naznači jediničnu cenu kilovat-časa potrošene struje, kubnog metra gasa, vode. Osim jedinične cene, trgovac je dužan da označi sve cene koje se ne računaju prema potrošenoj mernoj jedinici.

Poštovane kolege narodni poslanici, trenutno je kod Agencije za privredne registre upisano 90 udruženja iz Saveza za zaštitu potrošača koja imaju status "aktivan". Međutim, regionalna savetovališta po prigovorima potrošača minulih godina su u samo 10% slučajeva pregovarala sa trgovcima. U 4% prigovora su pružane informacije potrošača, a u samo 3% prigovori su rešavani pisanjem podneska, dok se njihova aktivnost u 82% slučajeva svodila samo na savete.

Zato je bitno što ovaj Predlog zakona, članom 170. prepoznaje institut povrede kolektivnog interesa potrošača, koji nastaje kada se ukupnom broju od najmanje 10 potrošača istovetnom radnjom, odnosno na istovetan način od strane istog lica povređuje pravo koje je zagarantovano ovim zakonom. Tada resorno ministarstvo pokreće postupak po službenoj dužnosti radi utvrđivanja povrede kolektivnog interesa potrošača po službenoj dužnosti, ako u postupku inspekcijskog nadzora, na osnovu

dostavljenih inicijativa, informacija ili drugih raspoloživih podataka, osnovano pretpostavi da neko činjenje ili nečinjenje učesnika na tržištu, a posebno o postojanju nepravične ugovorne odredbe, ugrožava ili preti da ugrozi kolektivni interes potrošača.

Vansudsko rešavanje sporova uz pomoć medijatora koje licencira Ministarstvo pravde postaće, nadamo se, najčešći ali najefikasniji kanal za dalje unapređenje sistema zaštite potrošača.

Smatramo da je kao vid prevencije veoma dobro što za neke prekršaje, uz prekršajnu novčanu kaznu, pravnom licu i njegovom odgovornom licu, kao i preduzetniku, može izreći zaštitna mera zabrane da obavlja određene delatnosti u trajanju od šest meseci do godinu dana, kao i zaštitna mera javnog objavljivanja presude.

Ono što je već dokazano u razvijenom svetu, jačanjem institucionalne zaštite potrošača pojačava se i konkurencija na tržištu.

Kada je reč o kaznenim odredbama ovog zakona, naše je da poželimo da ih što manje bude primenjeno u praksi, što znači da mi iz poslaničkog kluba PUPS - 3P verujemo da će trgovci u najvećoj meri poštovati ovaj zakon. Zahvaljujem se na pažnji. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeći ima reč narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, poslanička grupa SPS smatra da se predlogom novog Zakona o zaštiti potrošača značajno unapređuje ova oblast i usklađuje sa pravnim tekovinama EU, kako sa izvorima primarnog, tako i sa izvorima sekundarnog prava EU.

Zaštita potrošača je svakako važan segment života, posebno danas kada smo u eri potrošačkog društva za koje važi deviza - kupujem, dakle postojim.

Potrošačko društvo podrazumeva masovnu proizvodnju proizvoda i ponudu roba i usluga koje daleko nadilaze zadovoljenje osnovnih potreba pojedinaca i porodice. To je mnogo više od potrebe. Stručnjaci ovu potrošačku pojavu nazivaju konzumirizam, koja se širi na globalnom nivou kao produkt globalizacije i digitalizacije, koja sve te proizvode, bili oni nužni, potrebni ili luksuzni, čini dostupnim potrošačima širom sveta. A uspeh konzumerizma se temelji na uverenju da određena roba, određeni proizvodi, daju i dodaju vrednost i značenje pojedincima i njihovu ulogu u društvu.

Robni brend danas se posmatra kao neophodni uslov za prepoznavanje pozicije pojedinaca. Tako se stvaraju veštačke potrebe koje povezuju odabrane i željene robe sa statusom pojedinaca, a to je i cilj potrošačkog društva, da svaka roba nađe svog kupca, odnosno da svaka roba nađe svog potrošača.

Svaki građanin se u određenom trenutku nalazi u ulozi potrošača odnosno kupca određenih roba za ličnu upotrebu, za porodicu ili za domaćinstvo. Kupujemo hranu, odeću, obuću, kućne aparate, nameštaj, ali i luksuzne robe, umetničke predmete, turističke aranžmane i razne druge usluge, kojima želimo da poboljšamo svoje uslove života i da svoj dom učinimo prijatnim.

Naravno, kupovinu uvek želimo da organizujemo shodno svojim materijalnim mogućnostima, mada potrošački mentalitet ne zaobilazi, nažalost, nikoga od nas. Ali, šta god da kupujemo i koliko god da košta proizvod ili usluga za koju smo se opredelili, uvek kao potrošači očekujemo da on ima određeni i garantovani kvalitet. To podrazumeva da je proizvod pre svega ispravan, siguran, pouzdan i ima upotrebnu vrednost, a da usluga bude adekvatna ponudi i ceni.

Ovo je vreme globalnog potrošačkog društva u kome, nažalost, najčešće kapital i njegovo sticanje ima primat nad kvalitetom i garancijama koje proizvođač mora da ponudi potrošaču. Nije proizvođaču uvek cilj kvalitet, već dobit sa što manje ulaganja i što manje troškova. Cilj je brz, što veći obrt kapitala, tako da se često zaboravlja i na poslovni moral, ali često se zaboravlja i na odgovornost. Upravo zbog tog globalnog trenda proizvodnje i potrebnih i nepotrebnih roba koje su karakteristika potrošačkih društava potrošač mora biti zaštićen.

Otuda i potreba da država propisuje zakone kojima se garantuju osnovna prava potrošača, a to su pravo na zaštitu zdravlja, bezbednosti, imovinskih interesa potrošača, a s tim u vezi se propisuju i mere zaštite i način njihovog sprovođenja, naravno. Srbija ima i Strategiju zaštite potrošača i Zakon o zaštiti potrošača koji je donet 2014. godine, a on je zamenio ranije donet zakon 2010. godine. Dakle, ova oblast je značajna i sa dosta pažnje se uređuje kod nas, što govori da idemo ka izgradnji socijalno odgovorne države prema svojim građanima, ali pre svega prema potrošačkim potrebama koje su suština životne potrebe.

Novi predlog zakona koji je pred nama govori u prilog činjenici da se radi o veoma fleksibilnoj, dinamičnoj i promenama podložnoj oblasti, koja se stalno mora institucionalno i pravno dograđivati, kako bi se išlo u korak sa našim strateškim ciljevima, sa međunarodnim standardima, ali i sa stalnim potrebama potrošača da se njihova prava zaštite od svih devijantnih pojava na tržištu roba i usluga koje se stalno menja kako bi se zadovoljilo potrošačko društvo u celini, a devijantnih pojava na tržištu, nažalost, ima.

Nažalost, česti smo svedoci toga. Tako često kupimo neispravan kućni aparat ili se isti pokvari pre garantnog roka. U poslednje vreme, mislim na ono vreme pre Kovida, kada se mnogo više putovalo, mnoge vesti su počinjale informacijama da su turističke agencije prevarile turiste, da su aranžmani duplo prodati ili da kvalitet izdaleka nije onakav kakav je u prospektu, odnosno u reklamnom materijalu.

Upravo zato je zakon garant da proizvodi koji su naša potreba i kojima smo okruženi moraju biti bezbedni i moraju biti, pre svega, ispravni za upotrebu, mada nijedan zakonski sistem ne može garantovati da ne postoji nikakav rizik ili da su proizvodi 100% bezbedni. Naša zemlja ima visoke standarde bezbednosti proizvoda i neprekidno se zakonskom regulativom, što je upravo ovaj predlog zakona o kojem danas govorimo, kao i ostalim kontrolnim mehanizmima, bori za unapređenje tih standarda.

Bezbednost proizvoda je naročito važna kada je u pitanju hrana, posebno hrana za bebe, mada ni bezbednost drugih proizvoda nije manje značajna.

Pitanje bezbednosti hrane je najsloženije, jer je u pitanju, pre svega, zdravlje stanovništva i istovremeno je potrebno sagledati celokupan lanac, kako često kažemo - od njive do trpeze, kako bi se postigla bezbednost proizvoda.

Bezbednost hrane uključuje proizvođača, uključuje otkupljivača, prerađivača, distributera i na kraju uključuje trgovca. Nije uvek lako utvrditi čija je odgovornost zdravstveno neispravnog proizvoda.

Istina je, kod prodaje svih proizvoda, odgovornost prema kupcu snosi prodavac, ali je ovde očita i odgovornost proizvođača, tako da je taj lanac odgovornosti neophodno uspostaviti kako bi se odgovornost i podelila među svim učesnicima u ovom lancu, odnosno među svim učesnicima u ovom čitavom procesu.

Proizvođač svoju odgovornost snosi za poštovanje deklaracije i deklarisanog sadržaja. Doduše, kada uzmete neki proizvod, vidite da je sastav proizvoda ispisan najsitnijim slovima, često nečitljivim, što demotiviše potrošača da se na licu mesta upozna sa karakteristikama proizvoda, a u pitanju je hrana isključivo.

Stoga poseban zakon, a to je Zakon o bezbednosti hrane, uređuje način na koji poljoprivrednici proizvode hranu, uključujući i to koje hemikalije se koriste pri uzgoju biljaka i životinja, kako je hrana obrađena, koje veštačke boje i aditivi se dodaju u postupku prerade i same finalizacije prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda i kako se ta hrana prodaje.

Takođe, Republika Srbija ima Zakon o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe, kojim se reguliše bezbednost drugih potrošačkih dobara, kao što su igračke, kozmetički proizvodi i duvanski proizvodi.

Ono što je kvalitet Zakona o zaštiti potrošača jesu mere zaštite, tako da se nebezbedni proizvodi, proizvodi kojima je istekao rok, proizvodi koji ne odgovaraju deklarisanom sadržaju i kvalitetu moraju povući sa tržišta.

Kada je hrana u pitanju ne mogu a da se ne osvrnem na našu veliku neodgovornost u pripremi i korišćenju prehrambenih namirnica. Danas se hrana, nažalost, mnogo baca. Prema nekim podacima Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu, na globalnom nivou godišnje se baci trećina proizvedene hrane. Od toga, po proceni, se čak 10% do 15% hrane baci zbog isteka roka. To govori da su procene proizvođača loše i da se proizvodi više nego što je potrebno. S druge strane, mnogo je još uvek gladnih u svetu, pa je nepojmljivo da bogati deo sveta tako neodgovorno koristi ove resurse. Sa hranom se mora odgovornije postupati, a to ćemo postići jačanjem upravo odgovornosti i proizvođača, ali i jačanjem odgovornosti i potrošača.

U tom smislu bih pohvalio što je na nivou UN određen Svetski dan bezbednost hrane, koji se obeležava svakog 7. juna, kako bi se skrenula pažnja i osnažile aktivnosti na sprečavanju, otkrivanju i upravljanju rizicima od hrane, odnosno doprinelo ukupnoj bezbednosti hrane, a time i zdravlju ljudi, ali i pristupu tržištu, ukupnom ekonomskom prosperitetu, poljoprivredi, turizmu i, naravno, održivom razvoju.

Citirao bih poruku prethodnog Svetskog dana bezbednosti hrane. Ona je važna za sve nas, a glasi – bezbednost hrane svačiji je posao. Ovom porukom se promoviše svest o značaju bezbednosti hrane, o obavezi svih nas da o tome brinemo, kao što brinemo o ostalim segmentima sopstvenog zdravlja.

Ovaj globalni cilj se postiže ne samo zakonskim rešenjima, već opštom edukacijom stanovništva, pre svega o bezbednosti hrane, ali i odgovornim korišćenjem namirnica, kako bi se izbeglo rasipanje ljudskih i prirodnih resursa i bacanje hrane.

I u Srbiji se, nažalost, baca mnogo hrane. Mi jesmo veliki proizvođač poljoprivrednih proizvoda, ali to ne znači da hranu treba bacati.

Naišao sam na podatak da se u Srbiji godišnje baci 83 kilograma hrane po stanovniku, što iznosi preko 700.000 tona godišnje. Čak 61% hrane bace sama domaćinstva, što potvrđuje neodgovoran odnos prema hrani, ali i prema kućnim budžetima, jer složićemo se, danas je najveća stavka u kućnom budžetu upravo trošak za hranu.

Kada je zaštita potrošača u pitanju, pomenuo bih značaj inspekcijskog nadzora i kontrole, jer to je jedan od efikasnijih načina otkrivanja neispravnih namirnica i drugih roba koje se nalaze u prodaji.

Osim prijava samih potrošača, najčešće se tokom inspekcijskih kontrola ustanove nedostaci proizvoda koji mogu prouzrokovati i fatalne ishode. Sećamo se svi onog tzv. slučaja rakije zozovače, nažalost.

Stoga je, ponoviću to, regulatorni okvir najvažnija brana od različitih oblika manipulacija, neodgovornosti, koristoljublja i protivpravnog ponašanja proizvođača i trgovaca prema potrošačima.

Ono što je, čini mi se, praksa pokazala, je da potrošači nisu dovoljno obavešteni o svojim pravima. Tu želim da istaknem važnost informisanja i edukacije, ali i aktivnosti udruženja za zaštitu potrošača, koja ovim zakonom dobijaju značajne ingerencije, što je takođe veoma važno.

Kao dobro zakonsko rešenje smatram zaštitu posebnih kategorija potrošača, kao što su maloletnici, jer se prodavcu zabranjuje da maloletnim licima prodaju alkoholna pića, uključujući i pivo, duvanske proizvode i pirotehnička sredstva. Nažalost, ova zabrana se, rekao bih, nedovoljno poštuje, jer je na prodavcu da slobodno proceni da li je neko lice ili nije maloletna osoba.

Još jedan aspekt zaštite potrošača bih naveo kao važan, a to je kupovina robe preko interneta ili naručivanje putem telefona. To pitanje se ovim zakonom adekvatnije uređuje, jer elektronsku trgovinu u komunikaciji nije jednostavno kontrolisati. Mi smo pre izvesnog vremena usvojili i Zakon o elektronskoj trgovini, tako da se on praktično implementira u ovom zakonskom predlogu.

Gotovo svakom od nas se desilo da kasni isporuka robe poručene preko interneta, da dobijete robu koji niste poručili, da kvalitet ni izdaleka nije onakvim kakvim se predstavlja. U suštini, shvatite da je internet trgovina bila rizik, jer odgovornost proizvođača i trgovca nije bila adekvatno pravno uređena.

Zakonom se sada izričito zabranjuje nepoštena poslovna praksa trgovca prema potrošaču i podvlači uloga ugovora o kupoprodaji proizvoda. Svim ovim izazovima novih oblika trgovanja treba odoleti, a to se može postići neprekidnom, ponavljam, edukacijom potrošača i jačanjem odgovornosti prodavaca, što sam već pomenuo kao bitnu karakteristiku zaštite potrošača. Sve to prate i adekvatne zakonske sankcije, što bi trebalo da unese više reda na tržištu.

Ono što novi Zakon o zaštiti potrošača dobro uređuje jeste nasrtljiva poslovna praksa i obmanjivanje kupaca. Danas proizvođači podstiču kupovinu svojih proizvoda sve agresivnijim marketingom, tako da popularni brendovi i agresivne reklamne poruke utiču na opredeljivanje potrošača za određene brendove koji danas diktiraju potrošačke navike, životni stil i modu, takoreći.

Negativni konteksti potrošačkog društva se mogu izbeći realnijim pristupom potreba potrošača, ali i kvalitetnim zakonskim okvirom koji garantuje prava potrošača i njihovu adekvatnu zaštitu, što Srbija upravo i čini ovim zakonskim predlogom.

Potrošnja roba jeste smisao proizvodnje, ali i usaglašavanje sa potrebama i mogućnostima potrošača biće nužno u narednom periodu, jer sve što kao čovečanstvo činimo mora biti usaglašeno sa održivim razvojem i sa zaštitom životne sredine.

Na kraju bih u kontekstu potreba potrošača istakao činjenicu da osnovne potrošačke potrebe ekonomski merimo cenom potrošačke korpe, a s tim u vezi i minimalnom cenom rada. Vlada Republike Srbije je pre nekoliko dana utvrdila novu minimalnu cenu rada za 2022. godinu. Ona je povećana i iznosi 35.012,00 dinara, što potvrđuje razvojne rezultate i ekonomske mogućnosti naše države, što će uticati i na povećanje plata i penzija u narednom vremenskom periodu.

Na samom kraju, još jednom ću ponoviti, poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.