Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Zahvaljujem.

Uvažena ministarka, kolege poslanici, građani Srbije, ja bih kao narodni poslanik i kao predsednik USS iskoristio priliku da kao i kolege pre mene čestitam Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Za sve nas, to nosimo u srcu, to nosimo u duši, svi mi koji smo tu, moramo poštovati i ceniti sve one naše žrtve koje su dale naši preci da mi ovde budemo sada tu, da govorimo i današnjeg dana da ovo proslavimo, da svaka naša kuća, da svako naše ognjište ima na kući srpsku zastavu.

Kao što je govorio i moj kolega pre mene, naši su se molili i borili za svakog čoveka, za svaki pedalj srpske zemlje. Zato još jednom čestitam današnji dan svim našim Srbima, gde god da žive, da li ovde kod nas, da li u Republici Srpskoj, da li u Severnoj Makedoniji, da li u Crnoj Gori. Svi smo mi Srbi i ne trebamo se toga stideti, jer mi sve to nosimo u duši i u srcu.

Inače, ja ću ponovo reći, kao što sam govorio i prošli put, da su ovu našu zemlju Srbiju branili, hranili naši seljaci, ljudi koji su u prvim redovima bili kada se branila zemlja, ljudi koji su u svakom trenutku bili spremni da uvek budu tu na braniku naše otadžbine. Zbog toga moramo poštovati ovaj dan, moramo poštovati sve ono što poštuju i drugi narodi.

Inače, ja mislim, srpski tronožac, to je srpsko selo, srpska crkva i srpska vojska, to smo mi. To smo sada, tu, sada i za vijek i vjekova.

Jednom kada odemo u neku obližnju zemlju, blizu nas, svi mi uvek poštujemo domaćina i uvek smo u Srbiji bili dobri domaćini. Srpski seljak je stvarno nešto na čemu moramo da radimo, da ga čuvamo, da pomažemo tim ljudima, bilo gde da žive, da li je to Svrljig, Novi Sad, bilo koji deo Srbije. Svi mi koji živimo od tog rada moramo se više poštovati.

Ove amandmane koje je Vlada usvojila ja podržavam i to je ispravna stvar. Poštujemo svakog čoveka u našoj zemlji. Još jednom, iskoristio bih priliku da svima čestitam današnji dan i da se pomolimo za naš srpski narod, za sve ljude, da se svi Srbi množimo i obožimo. Živela Srbija i sve najbolje!

Zahvaljujem.

Reč ima Nikola Radosavljević.

Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, velika mi je čast što danas, na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave mogu da glasam za ovaj važan zakon za Srbiju, za srpski narod, o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i upotreba ćiriličkog pisma potvrđuje brigu države o nacionalnom pismu i jeziku. Najavu da će se ovaj zakon doneti pozdravili su mnogi lingvisti, a na nama je da utvrdimo gradivo o istoriji našeg pisma i prenesemo potomcima da ga neguju.

Mnoge moje kolege narodni poslanici govorili su o ovom zakonu, o značaju pisma. Javnost Srbije je u potpunosti upoznata sa odredbama ovog zakona, a s obzirom na to da zakon ima za cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, radi očuvanja svih kulturnih i tradicionalnih vrednosti, ja bih se osvrnuo na član 8. ovog zakona, tač. 3) i 4), koje kažu da je društvena briga o zaštiti i očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma, s tačkom 3) - podršci proučavanju i afirmaciji srpskog pisanog nasleđa, njegovoj zaštiti od prisvajanja i falsifikovanja, što je veoma važno, i tačka 4) - podršci, zaštiti i očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma u zemlji i inostranstvu.

Moram da primetim da globalno zagrevanje ozbiljno ostavlja tragove na naše komšije i da pojedincima i pojedinima počinje da se priviđa, pa tako pokušavaju da prisvoje sve ono što je srpsko, kroz razne pokušaje da istoriju prekroje i da izmisle.

Umesto da brinu neke svoje ekonomske i političke brige, kojih je na pretek, pojedini Hrvati svoje očigledne frustracije pokušavaju da leče tamo gde nema leka, a gledajući u naše dvorište. Nemajući ništa svoje autentično i vredno, svetski priznato, oni su neskriveno, još 2012. godine, pokušali da nam preotmu ćiriličko pismo i to održavanjem međunarodnog naučnog skupa u Zagrebu, pod nazivom "Hrvatska ćirilična baština". To je bilo povodom obeležavanja 500 godišnjice štampanja prve hrvatske knjige na ćirilici "Dubrovački ćirilski molitvenik".

Hrvatska akademija znanosti i umetnosti pokušava da falsifikuje istoriju, pa se tako pozivaju na spomenike ispisane ćirilicom, koji se danas nalaze na teritoriji današnje Hrvatske. To nisu njihovi spomenici, već su samo nastali na tlu, odnosno na toj teritoriji još kada Hrvatska nije ni postojala. Zajedno sa progonom Srba, Hrvati su izvršili i progon ćiriličkog pisma.

Naravno da se ovde ne zaustavljaju, već svojataju sve što je srpsko, pa tako svojataju i predstavljaju Nikolu Teslu kao Hrvata a ne Srbina, koji je rođen na današnjoj teritoriji Hrvatske, odnosno ubeđuju sami sebe da je Tesla Hrvat, a vrlo dobro znaju da je Tesla Srbin. Da mu nisu proterali i pobili kompletnu užu i širu familiju u Hrvatskoj, da mu nisu srušili spomenik u Gospiću, pa da im neko i poveruje da je on možda i Hrvat.

Toliko ovo ide daleko da su izmislili to da Crnogorci u stvari nisu Crnogorci, da Crnogorci nemaju srpskog porekla, nego da su Crnogorci tobože neki crveni Hrvati.

U svoj toj zbrci i nemoći i zavidnosti oni napadaju i našeg predsednika Aleksandra Vučića, samo zato što je svom najmlađem sinu dao srpsko ime - Vukan. Naime, nekadašnji ugledni hrvatski "Jutarnji list" napada našeg predsednika jer je sinu dao ime Vukan, po najstarijem sinu Stefana Nemanje i povezuje to sa srpskim nacionalizmom. Mene je to lično pogodilo iz razloga što i ja imam sina Vukana, koji je stariji od predsednikovog sina. Pa, nećemo valjda našoj deci da dajemo imena Franjo, Stipe, Jure ili Puhalo? Naravno da ćemo našoj deci da dajemo srpska imena.

Isto tako, svi građani Srbije po svojoj tradiciji, ma kojoj nacionalnosti pripadali, mogu da daju imena kako oni žele. Niko nikome ne brani koja će imena da daju svojoj deci, ali ovo prelazi sve granice dobrog ukusa, nemoralnosti i mržnje da se deca predsednika koriste u svrhu širenja mržnje prema Srbiji, prema Srbima, a to je sasvim nepotrebno.

Vukan je lepo srpsko tradicionalno ime, a to što „Jutarnji list“ vidi predsednika Vučića kao modernog srpskog Stefana Nemanju je jasan pokazatelj da je Srbija na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na dobrom putu, i to im i te kako smeta, smeta im liderska pozicija u regionu i kada je u pitanju ekonomija, i kada je u pitanju vojna i politička moć. Zato je ovaj zakon od velikog značaja za državu Srbiju, kako bi sačuvali svoje istorijske i kulturne vrednosti.

Moram da se osvrnem na našu SPC koja je simbol očuvanja svih srpskih vrednosti, a koju na sve moguće načine žele da uruše u čitavom regionu. Da je uticaj Sunca i globalnog zagrevanja prevelik u regionu, i Albanci pokušavaju da svojataju sve što je srpsko, SPC i naše svetinje. Zašto godinama unazad Albanci žele da prisvoje srpske crkve, a godinama unazad ih uništavaju? Na Kosovu i Metohiji je bilo oko 1.500 srpskih pravoslavnih crkava i crkvišta, a u poslednjih 20 godina porušeno, zapaljeno ili oštećeno je negde oko 150 pravoslavnih hramova, tako da otimanje i prisvajanje svega što je srpsko ne prestaje. Albanci žele da prisvoje srpsko istorijsko nasleđe i da prekroje istoriju radi svog nekog identiteta. Oni u medijima svojim Pećku patrijaršiju predstavljaju kao Pećku patrijaršiju albanske pravoslavne crkve.

Srbija je danas jaka i moderna država sa najbržim rastom i sa napretkom. Kako se borimo za nove investicije, jaču ekonomiju, moć, tako čuvamo i naše kulturološke vrednosti, svoju tradiciju, svoju istoriju, a ovim zakonom i jezik i pismo.

Srpska ćirilica spada u najsavršenije pismo na svetu, sastavljena je od 30 znakova gde svaki znak predstavlja jedan glas. Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćiriličnog pisma će očuvati ćirilicu, srpski jezik i srpsku tradiciju. Zato ću ja danas, zajedno sa svojim kolegama, ponosno glasati za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mihailo Jokić. Izvolite.
Prijavite se ponovo, gospodine Jokiću.
Molim vas, kada dam reč sačekajte samo par sekundi pa se prijavite. Blokiraćemo sistem, sat vremena će biti pauza da bi mogli ponovo da radimo.

Izvinjavam se za ovaj tehnički nesporazum.

Gospodo, ja bih govorio o primeni ovog zakona, bez nekih citata, bez velikih reči, itd. Malo je tužno što smo mi morali da donesemo ovaj zakon. Od koga mi štitimo srpski jezik i ćirilicu? Od koga? Od sebe, od nas Srba.

Mi smo srpski jezik i ćirilicu doveli u ovo stanje. Od svih ministarstava, na prvom mestu je Ministarstvo prosvete 2000. godine kada smo uveli kurikulum, kad su se prosvetni radnici čudili šta je to, kad smo dobili donacije od Nemačke, kad smo obrazovne profile trećeg stepena pretvarali u obrazovne profile četvrtog stepena i trudili se da što više stranih reči kažemo da bi bili pametniji, da bi bili u toku evropskih reformi.

Zato, pošto zakon predviđa da se on primenjuje za šest meseci zbog privrednih društava, ministarka, slušajte ovo što ću reći, što je najvažnije, da mi u primeni ovog zakona pođemo od sebe. Svako od sebe da pođe i štiti srpski jezik i ćirilicu. Kad? Kad govori u ovoj Skupštini, kad piše da ne piše latinicom, da piše ćirilicom, da poštujemo gramatiku i pravopis.

Znači, mi poslanici da pogledamo ovde, jer nas slušaju građani, nas slušaju studenti i đaci kako govorimo, šta govorimo, koje reči upotrebljavamo. Znači, mi na prvom mestu. A ko na drugom mestu? Ministarstva.

Uzmite vi pisane materijale koje mi dobijamo za rad Skupštine. Znate li vi koliko tu pravopisnih grešaka ima? Strašno. To je strašno. Svako ministarstvo, ministarka, moralo bi da ima čoveka koji će da pregleda tekstove koji će doći. Ovde sam ja govorio kad je bio jedan zakon iz Ministarstva prosvete, kad je jedna rečenica bila dugačka, ja mislim, trećinu stranice. Razumete? Nigde tačke, nigde zareza, itd. O tome mora da se vodi računa.

Znači, dajmo, nemojte samo da napadamo, dajmo da mi uradimo sve ono što treba da taj zakon zaživi. Nemojte da čekamo šest meseci zbog, ne znam, privrednih društava. Predviđene su neke kazne. Kaznama mi ne možemo ništa to rešiti. Kapitalom mi to ne možemo rešiti. Kapital ima svoju funkciju. Taj strani kapital je i doprineo, možda, da mi dođemo u ovu situaciju. E, kad smo već došli u ovu situaciju dajte, znači, da svako prvo presliša sebe šta on može da uradi da bi spasao srpski jezik i ćirilicu.

Nemojte danas da pišemo latinicom. Ako ima ovde poslanika koji su komunicirali u pisanoj formi latinicom dajte neka od današnjeg dana počnu da pišu ćirilicom. To je već doprinos, to je primena. Najteža je primena zakona, jer nema kontrole primene zakona. Ne samo ovog, u domenu kulture, nego u svakom domenu. To je ono što nedostaje nama. mnoge smo mi zakone doneli, ali nikad nismo kontrolisali, da vidimo kako se i primenjuju, koji su efekti, ko je kriv što se zakoni ne primenjuju.

U tom smislu, znači zakon je takav kakav je. Dobro je ovo što je za nacionalne manjine, što je prihvaćeno, iako to piše u Ustavu i to što nacionalne manjine se ponavlja kao mantra. Trebalo je to da se uradi jer ima mnogo ne dobronamernih. O tome su mnogi pričali, ja neću.

Znači, moj poziv, moj apel jeste – dajte mi poslanici da sagledamo. Mnogo su svoje govore snimili i imaju šta su pričali i kako su govorili dajte da izbacimo neke reči. Evo, uzmimo reč – aplikacija. Moraš, kaže, aplicirati. Pazite, ta reč aplicirati ima višestruko značenje.

Ne znači aplikacija samo molbu, aplikacija znači i prikaz. Zar ne možeš da mu kažem – alo, druže, moraš napisati molbu, moraš napisati zahtev, nego moraš aplicirati? To možete da kažete, slušaj, moraš da prikažeš.

Znači, to su neke stvari koje mi, znači mi smo mi, mi Srbi, mi pismeni ljudi, mi koji smo završili fakultete, mi koji sad smo gore na vrhu, mi smo najviše doprineli da dođe do ovoga i zato mi treba da krenemo da svoje greške ispravljamo. Znači, još jednom, ponovo da pogledamo pravopise, da pogledamo ove materijale i mi u svojim diskusijama da počnemo od danas da štitimo srpski jezik. O ovim, ministarka, pisanim dokumentima, da poštujemo ćirilicu itd, pravopis i ostale stvari i onda će to sve da krene. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Maja Gojković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem poslanicima na njihovim dosadašnjim diskusijama, pogotovo vama poslaniče Jokiću. Veliko je zadovoljstvo kada predstavnik Vlade i ministar sedi na ovom mestu, a kada poslanici konačno koriste svoju kontrolnu funkciju, tako da će nam zadovoljstvo biti zajedničko i veće ako što više koristite vašu kontrolnu funkciju nad primenama zakona koje takođe donosi Narodna skupština Republike Srbije, a Vlada predlaže, naravno.
Time ne želim da kažem da je manja odgovornost Vlade Republike Srbije za neki put ne sprovođenja određenih odredbi zakona koji su se donosili u prošlosti, važe i sada i koje donosimo i sada u ovom momentu. Verujte mi, primetila sam mnoge stvari kao i vi, ja sam jedna od novijih ministara u Vladi Republike Srbije i dobijala sam dokumente koji ne odgovaraju duhu srpskog jezika, sa mnogo stranih izraza. Naravno, dešavalo se i da se ne poštuje Zakon o službenoj upotrebi jezika srpskog jezika, pa se u Ministarstvu kulture i informisanja dešavalo da dobijemo ne izjašnjenje ne samo dokument na srpskom pisano ćiriličnim pismom, kako se kaže u našem jeziku, nego se dešavalo da dobijemo na izjašnjenje dokument apsolutno ne preveden ni na srpski jezik, nego onako u originalu na engleskom.
Verujte mi, kao ministar kulture i informisanja sam dužna da vratim takav, bez ikakvog pežorativnog smisla tog mog gesta, nego u skladu sa poštovanjem zakona koje Vlada predlaže, a parlament donosi. Vraćala sam prvo na prevod, a onda insistirali da taj prevod bude onakav na srpskom jeziku kako zakon glasi.
Znači, mi moramo da komuniciramo na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, a ako mi znamo strane jezike, to je lepo u komunikaciji sa svetom kada nam dolaze gosti i kada u nekim ne formalnim kontaktima razgovaramo sa njima, pošto sa političarima nikada nema neformalnih kontakata i nema previše opuštanja, ali dobro je da možete da komunicirate na njihovim jezicima. Što se tiče službene upotrebe, tu mora striktno da se poštuje zakon koji već imamo, a sada samo naglašavamo i proširujemo na krug subjekata koji su dužni da se ponašaju jednako kao i državni organi.
Potpuno ste u pravu da se često dešava da ni mi sami to ne poštujemo, ali u manjoj meri u odnosu na, recimo, na javna preduzeća koja su potpuno zaboravili gde žive, zaboravili da moraju da poštuju zakon i lakše im je bilo da onda, recimo, natpisi i table na objektima koje koriste ta javna preduzeća budu isključivo na latiničnom pismu.
Tako da slažem se sa vama, ali apelujem na to da poslanici su tu da nas kritikuju, da kontrolišu da li mi primenjujemo zakon koji vi donosite i onda ćemo napraviti prave rezultate.
Što se tiče ove Vlade Republike Srbije, Vlade pre toga, zaista se u poslednje vreme zahvaljujući i politici predsednika države, koji insistira na tome, mnogo pažnje obraća se zna zaštitu kulturnog nasleđa.
Mi smo to nekako zanemarili ili smo počeli da mislimo da se sve podrazumeva, pa da će se kulturno nasleđe naše države i naroda koji živi ovde, bez obzira da li srpskog, ili naših nacionalnih manjina, zaštiti samo od sebe. Izgleda da neće, samo će se uništavati samo od sebe, a briga mora da bude stalna i mi to učimo od svih evropskih naroda, pa i svetskih, kako oni to rade kad je u pitanju njihovo kulturno nasleđe. Oni obraćaju pažnju na najmanje sitnice. Oni brinu o kulturnom nasleđu koje se ne nalazi samo na teritoriji njihove države, nego i na teritorijama drugih država. Mi to u razgovorima bilateralnim sa njima imamo i oni postavljaju pitanje - šta je sa ovim spomenikom, šta je sa ovim umetničkim delom, itd. koje se naravno pravno zasnovano nalazi na teritoriji Republike Srbije, ali smo mi dužni da vodimo računa i o drugim spomenicima i o memorijalnim obeležjima itd.
Učimo to dobro od njih i ova Vlada Republike Srbije sve više pažnje obraća i na zaštitu kulturnog nasleđa srpskog naroda koji se nalazi van granica Republike Srbije, a ima ih naravno u bivšim jugoslovenskim republikama, sada samostalnim država, i ima ih širom Evrope, ima ih i šire, zavisno od istorijskog perioda, gde se recimo srpska vojska nalazila i gde su gubili i ostavljali svoje živote za tadašnje ideale i za slobodu Evrope, sveta, našeg naroda i tako dalje.
Samo da vas podsetim šta smo uradili u poslednje vreme. Zajedno Ministarstvo i Vlada Republike Srbije su predlagali, vi ste usvajali, Zakon o muzejskom nasleđu. Izuzetno važan zakon. Zajedno smo zaključili da od šezdesetih godina nije postojao zakon o muzejskoj delatnosti, na kome baziramo čitavu brigu o kulturnom nasleđu.
Krenuli smo za potragu za ukradenim predmetima širom ustanova kulture, i imamo neke prve, ne male rezultate. Pronađena je slika Vlaha Bukovca, posele 20 godina od kako je ukradena, i više, od kako je ukradena. Nismo se predali, radili smo zajedno. Čim smo utvrdili neki prvi trag gde bi mogla da bude i Vlah Bukovac će uskoro biti ovde.
Počeli smo da kupujemo predmete na aukcijama kada saznamo da se nalazi neki predmet na aukcijama, a od interesa je da ponovo dođe u Srbiju. To će sve biti izloženo u budućem istorijskom muzeju Srbije, koji se radi na Savskom trgu, u bivšoj zgradi Železničke stanice.
Zakon o kulturnom nasleđu - završili smo javnu raspravu i sada pokušavamo da sve te primedbe koje smo dobili ugradimo u taj zakon.
Zakon o Sremskim Karlovcima ste usvojili nedavno i krenuli smo implementaciju. Držali smo prvi sastanak i očekujemo sada da svi članovi te Komisije zaštiti i razvoju Sremskih Karlovaca daju svoje predloge u kom pravcu da idemo. Kažem, to je sve zajedno težak posao. Vlada uoči bombardovanja je počela da gradi u Sremskim Karlovcima pozorište. Godine 2000. dolazi nova vlast na čelo Republike Srbije i oni su tu građevinu srušili i sada 20 i nešto godina kasnije ponovo je izazov pred Ministarstvom kulture da sagradimo jedan objekat koji bi bio kulturni centar i postojao u Sremskim Karlovcima.
Zakon o Hilandaru ćemo imati na dnevnom redu, koliko sam informisana, iduće nedelje pa ćemo razgovarati o tome koliko je država uložila do sada, šta ćemo dalje da radimo. To je prvi put u istoriji našoj, a puna su nam usta i Karlovaca i Hilandara, ne mislim na nas ovde, nego i u prošlosti kada je neko drugi vladao Srbijom, ali ništa konkretno da se uradi. Prvi put ćemo doneti zakon u kome ćemo se obavezati da konstantno brinemo o Hilandaru, ne samo kada se dese neki nemili događaji.
Imamo sada ovde Zakon o zaštiti i upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma.
Što se tiče Nikole Tesle i pokušaja da Nikola Tesla bude nešto drugo a ne Srbin, da nije 21. vek u kome je sve najednom moguće pa i da za vas kažu da vi niste danas bili ovde, da vas izbrišu na nekim snimcima, da niste diskutovali, tako neko pokušava da Nikolu Teslu izbriše da nije Srbin i pretvaraju ga ovog puta u Hrvata, a zaboravljaju da su oni tog Nikolu Teslu sami izbrisali time što su minirali njegov spomenik. Nisu želeli da bude ni traga u mestu u kome se rodio.
Evo šta mi radimo – pravimo izložbe širom Evrope i širom sveta o Nikoli Tesli i želimo da tu građu koju je njegov rođak, koji je nasledio čitavu imovinu Nikole Tesle, koju je darovao da pokažemo to čitavom svetu da znaju da je Nikola Tesla srpski naučnik koji je promenio čitav svet i ako neko treba da se diči Nikolom Teslom to su svakako Srbija i SAD, a ne neko drugi kome se čini da je to baš atraktivno da kaža da je Nikola Tesla potekao iz države koja nije ni postojala u vreme kada se on rodio.
Tragično je to što se dešavalo sa srpskim jezikom i ćiriličnim pismom i ne treba bežati od toga. Iz novije istorije šta je uradio jedan upravnik Narodne biblioteke Srbije, gospodin Ugričić koji je bio upravnik od 2001. do 2012. godine? Kakva je bila njegova briga o srpskoj jeziku i ćiriličnom pismu? On je potpisao taj sporazum, ja mislim, sa Kongresnom bibliotekom u Vašingtonu u kome je prihvatio da sve što se štampa, knjige i bilo šta drugo, publikacije na latiničnom pismu budu, da je to kulturno nasleđe Hrvatske a ne Srbije.
Kada nas neko i danas napada zašto insistiramo na očuvanju ćiriličnog pisma pa onda šta ćete veći argument od ovoga da je nama neko jednim potezom, jednim zaista nečasnim potpisom oduzeo deo našeg kulturnog nasleđa jer mi, koliko ja znam, pišemo i ćirilicom i latinicom. Čitav život sam čitala knjige, kao i vi, uvaženi poslanici, na jednom i drugom pismu smatrajući da je važno da su naši autori na našem jeziku to pisali.
Kažem, prošla su vremena kada se sve podrazumeva i moramo da se borimo da štitimo naše kulturno nasleđe, da štitimo našu istoriju, da štitimo naš identitet. To je pomalo čudno u 21. veku, ali šta se radilo pre nas, eto mi sada moramo da popravljamo te rezultate. I za mene je to bio novi podatak. Iznete je više puta ovde.
Tako da ću pravno da se pozabavim time da li je moguće sada da se poništi taj sporazum, koji ima karakter da sve što je štampano na latinici, da to postaje kulturno nasleđe jednog drugog naroda, a ne srpskog naroda. Ako to bude bilo moguće, ja sam ubeđena da će novi upravnik, gospodin Vladimir Pištalo, prihvatiti moju sugestiju i da ćemo se potruditi da ispravimo takav jedan poguban potez za našu kulturu. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici dr Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Zoltan Pek, Rozalija Ekres, Akoš Ujhelji, Danijel Đivanović, dr Emeše Uri i Nandor Kiš.

Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatraju da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Da li neko želi reč?

Za reč se javio narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažena predsedavajuća, uvažena potpredsednice Vlade, gospođo Gojković, sa svojom saradnicom, uvažena ministarsko, gospođo Čomić, uvažene kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, prvo želim da vam čestitam Dan srpskog jedinstva i slobode i nacionalne zastave. Sam naziv ovog velikog praznika dovoljno govori.

Mi danas, konačno imamo najbolje moguće nacionalno jedinstvo u novijoj srpskoj istoriji. Dostojanstvo i jedinstvo srpskom narodu je povratio Aleksandar Vučić, naš predsednik, zahvaljujući svojoj politici proteklih nekoliko godina.

Želim da podsetim, do 2012. godine, godinama, a i decenijama, sistematski je uništavano jedinstvo srpskog naroda, sa obe strane reke Drine i jedinstvo naroda gde god živeo i gde god se nalazio.

Međutim, na sreću imali smo te političke promene 2012. godine i na svim narednim izborima, pa tako je bilo i prošle godine, pobedila je upravo ona politika koja je za jedinstvo, ne samo Srba, nego i svih onih drugih nacija koje žive na teritoriji Republike Srbije, jedinstvo zbog ostvarenja svih interesa i naše države i svih njenih građana.

Takođe, izuzetno je bitna i sloboda. Nažalost, postoje još određeni delovi Balkana gde se naš narod nije vratio na svoja vekovna ognjišta, ali kao neko ko je rođen u Republici Srpskoj, u Trebinju i koji živi na Vračaru od svoje sedme godine, želim da istaknem sledeće. Moja porodica živi na teritoriji nekoliko država bivše Jugoslavije i da nema ove politike nacionalnog jedinstva, srpskog jedinstva, koju uspešno vodi Aleksandar Vučić, pitanje je i kako bi naši građani živeli i kako bi živeli, ne samo moja porodica, nego i sve porodice.

Smatram da većina građana Srbije u svojoj porodici ima bliske srodnike koji se nalaze ili na teritoriji Severne Makedonije ili Crne Gore, BiH, Hrvatske, Slovenije ili nekih drugih okolnih država.

Zato je bitno sprovođenje ove pravne politike, ove politike i srpskog jedinstva, ali i politike i očuvanja svih interesa svih drugih nacija koje žive u Republici Srbiji.

Takođe, i naši dragi sunarodnici, naši dragi prijatelji mađarske, bošnjačke nacionalnosti i drugih nacionalnosti, takođe u svojim porodicama imaju bliske srodnike koji uglavnom žive, ne samo u Srbiji, nego i u nekim susednim državama.

Ali, na sve to, mi smo imali sistematske udare upravo najviše na Srbiju i na srpski narod. Neko je želeo iz spolja, potpomognut sa onim iznutra elementima, da uništi to jedinstvo i da ne budu bliski, ni Srbija, ni Republika Srpska, da se ne brine i ne vodi računa o srpskom narodu, koji živi i u Crnoj Gori, i u Federaciji BiH, i u Severnoj Makedoniji i preostalom srpskom stanovništvu, koji živi na teritoriji Republike Hrvatske.

Dakle, samo ova politika, ova politika i srpskog jedinstva i slobode je ona politika koja vodi našu državu u sigurnu budućnost. Srbija i Republika Srpska nikada nisu ovako imale dobre odnose kao što imaju danas, a za to svakako najveće zasluge ima predsednik Aleksandar Vučić, zajedno sa svojim najbližim saradnicima i sa Vladom Republike Srbije.

Kakve su želje onih koji su protiv ovoga, to smo imali prilike da vidimo i do 2012. godine, a to imamo prilike da vidimo i u opozicionim nastupima tj. nastupima dela opozicije u Srbiji kojima smeta i Aleksandar Vučić i vi iz Vlade Srbije i mi narodni poslanici, zato što upravo sprovodimo ovu politiku, politiku interesa države Srbije i njenih građana.

Ko su ti ljudi koji napadaju i kojima smeta i srpsko jedinstvo i sloboda našeg naroda i sloboda svih nacija u Srbiji i da na ovaj način proslavljamo i dan naše nacionalne zastave. To smeta svakako Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, Mariniki Tepić i njihovim saborcima. Zašto im smeta? Zato što im smeta sve ono što se nalazi na njihovom putu da dođu na vlast i da nastave da otimaju od građana Srbije. Smeta im sve ono dobro što radi predsednik Vučić i Vlada Republike Srbije. Da bi uspeli da ostvare svoje namere, moraju da uruše i institucije i da napadaju na svaki mogući način i predsednika Vučića i njegovu porodicu i vas iz Vlade Srbije, nas narodne poslanike i sve one koji pošteno, hrabro, čestito i profesionalno u državnim institucijama rade svoj posao, bez obzira da li je reč o zdravstvu, vojsci, policiji, energetici, privredi, prosveti ili bilo kojem drugom sektoru.

Gospođa Gojković je spomenula i povratak određenih slika velike umetničke vrednosti, a svakako i materijalne. Ja bih samo povodom toga podsetio da upravo oni saborci Dragana Đilasa i Jeremića su bili predvodnici i otimanja i građe slika i drugih umetničkih vrednosti 5. oktobra 2000. godine. Eto kakav je odnos DOS-a bio tada, Dragana Đilasa i DS prema umetničkim vrednostima. Uzmi, upadni, zapali, otmi, prodaj, preprodaj. Ali na sreću, meni je drago kada čujem ovakve rečenice kao što je rekla gospođa Gojković, da je uspeo deo da se vrati.

Spomenuta je Narodna biblioteka, svaka opština u Srbiji je podjednako bitna i svaki grad, ali pošto kao narodni poslanik dolazim sa Vračara, moram da istaknem da je država učinila sve za razliku od svih bivših vlasti, da hram Sv. Save bude završen, da se očuva i ojača Muzej Nikole Tesle, ovde spomenut koji se nalazi na Vračaru i da se spasi isto pomenuta Narodna biblioteka. Bitne institucije se nalaze na Vračaru. Bitne institucije se nalaze u svim delovima Srbije, bitne institucije iz oblasti i kulture i istorije, naše prošlosti. Sve je to očuvala i spasila država Srbija.

Opet ponavljam, aktuelna državna politika koju vodi Aleksandar Vučić ne samo da je vratila nacionalno dostojanstvo, ne samo da je vratila dostojanstvo Srbije i ojačala Srbiju iz godine u godinu, nego se vodi računa i o kulturi i o umetnosti i o zaštiti naše ćirilice. Sve nacije u svetu, sve države u svetu štite svoje nacionalno pismo. Zašto mi to ne bi kao Srbija? Ovo nije nikakva hajka i bunt protiv latinice, latinica se uvažava, ali jednostavno mora da se zna koje je državno pismo i na koji način treba da postupaju i državni službenici o kojima su ovde moje drage kolege narodni poslanici govorili i svi oni koji rade u državnim organima i privatnom sektoru, na koji način i kako treba da se svakodnevno primenjuje ćirilično pismo. Da li je to zabranjeno, ne, to je obaveza i to ne treba da shvatimo kao obavezu, nego treba da budemo ponosni na našu ćirilicu, treba da budemo ponosni na svaki muzej koji je Vlada Srbije uspela da spasi i podigne, treba da budemo ponosni na Narodni muzej i na Istorijski muzej. Treba da budemo ponosni na Muzej Nikole Tesle i na Narodnu biblioteku i na Hram Svetog Save i na sve druge verske objekte, da li katolički, islamski.

Treba to da čuvamo, treba da čuvamo našu istoriju, treba da čuvamo našu tradiciju. Treba da jačamo jedinstvo i u Srbiji i izvan Srbije. Treba u Srbiji da jačamo jedinstvo svih naroda koji se zalažu da Srbija bude jaka i da idemo u sigurnu budućnost za našu decu. Treba da vodimo računa i o našim Srbima koji žive izvan Srbije. Treba da jačamo jedinstvo. Kada god napadne nekog našeg državljanina Srbije ili pripadnika srpske nacionalnosti izvan Srbije, treba uvek da ga zaštitimo, zato što na taj način jačamo i našu državu, jačamo i našu naciju, ali jačamo i sve nacije koje žive u Republici Srbiji.

Da li je to teško? Nije. Za to je potrebna sloga. U više navrata sloga nas je spasila u našoj istoriji. Meni je drago što se ovde danas govorilo i o dešavanjima iz Prvog svetskog rata, kako smo kada je bilo jako teško, pre 100 godina, svojom hrabrošću, svojom slogom, svojom upornošću uspeli da dobijemo bitke za koje su nas svi otpisivali.

Mi smo nepobedive bitke dobili u Prvom svetskom ratu. Tada smo postigli određene uspehe i tada smo pokazali naše dostojanstvo. Pokazali smo kako se bori za Srbiju, za srpski narod i za sve građane Srbije. A zašto to ne bi mogli i danas? Samo što danas imamo sreću što imamo mir i stabilnost, što Srbija vodi politiku mira i stabilnosti, najbolju politiku, ne samo u jugoistočnoj Evropi, nego i u samoj Evropi.

Danas imamo mir i treba da uživamo u miru, ali u miru da jačamo naše vrednosti. U miru da čuvamo i jačamo i zaštitimo našu ćirilicu, da zaštitimo našu zastavu, da jačamo srpsko jedinstvo, da vodimo računa o interesima svih građana Republike Srbije bez obzira na naciju, veru ili političku pripadnost, a to se danas i radi. Onima koji to napadaju želim samo da poručim – a, zašto ne želite dobro Srbiji? Da li vam Vučić i njegova porodica smetaju samo zato što Aleksandar Vučić štiti i jača Srbiju?

Svi normalni građani treba punog srca uvek da gledaju interes i Srbije i svih njenih građana, jer samo politika Aleksandra Vučića može da sačuva i ojača našu Srbiju, a Srbija je naša jedna, jedina koju moramo da čuvamo. Živela Srbija.