Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, da su moji dedovi koji su bili Ravnogorci, mogli da dožive danas da govorim posle unuka Josipa Broza, ja mislim da bi bili ponosni na neke promene i ponosni na generacije koje su izjednačili dva antifašistička pokreta.
Meni nije žao što nas za jedan antifašistički pokret napadaju Hrvati, Slovenci, Muslimani, ili Bošnjaci, meni je krivo što nas napadaju neki Srbi, a pre bih rekao zlo Srbi. Mislim da ono posvećenje koje je bilo pre 85 godina treba ponoviti jer na žalost, svih nas, Jugoslavija u 20. veku se može smatrati spomen kosturnicom srpskog naroda.
Dame i gospodo narodni poslanici, mostovi spajaju ljude. O BiH i narodima koji žive u BiH mislim sve najbolje. Mislim da su ih drugi posvađali i da su to krvlju platila sva tri naroda u 20. veku, a najčešći račun je ipak, na moju žalost, isporučen Srpskom narodu.
Dame i gospodo narodni poslanici, statistika kaže popis 1931. godine, pet godina pre osvećenja ove Skupštine, jel, tako gospodine Martinoviću, najbolji popis u BiH izvršen na osnovu verske pripadnosti. To je bilo najtačnije. Takav je popis bio. Muslimana u tom trenutku je bilo 30%, od 28 do 30%, ali da uzmemo da je podatak 30% onaj koji je tačan. Srba je bilo 44%. Srba je bilo 44%, odnosno pravoslavaca 44%, što pokazuje da su to bili Srbi, a muslimana je bilo 30%, što pokazuje da su to bili po nacionalnosti muslimani, kako su se kasnije zvali.
Ali, 1991. se stvar okrenula, Srba je bilo 31,8% u BiH, a muslimana je bilo, bošnjaka još nije bilo, muslimana je bilo 43%. Na poslednjem popisu, koji su izvršile sarajevske vlasti, oni su prikazali da muslimana, odnosno bošnjaka ima 50,1%, a Srba 30,8%.
Sada gledajte, u 20. veku, Srba je bilo 1931. godine, Srba je bilo 44%, 2013. godine Srba ima 30,8%, a 1991. godine ih je bilo 31,8%. Muslimana je bilo 30%, a po njihovim podacima, sada ih ima 50,1%. Prosta statistika kaže, da genocid u Bosni je bio, evo, ja ne negiram genocid, ni u Srebrenici, ni u BiH, ali genocid je po meni, izvršen nad Srpskim narodom, još što je gore, nad istinom i moralom.
Ne mogu mostovi spojiti ljude, tako što će spojiti dve obale. Mostovi moraju da spoje ljude osećanjima da je i onoj drugoj strani načinjeno zlo, ako ništa drugo, da tu bude oproštaj, ne moraju da zaborave, ali da to bude nekog oproštaja, da bi se dve strane složile i razumele.
Jedna građevina, jedan most, a Mehmed Paša Sokolović na Drini ćuprija, to lepo prikazuje i brat Makarije, koji oživljava Pećku Patrijaršiju u kojoj je bio sveštenik. On pokazuje da dva brata mogu da žive u slozi i jedan drugog ispomažu. Ali, u poslednje vreme ne znam šta je bilo sa Muslimanima, danas sa bošnjacima. Prirodno je bilo da budu uz Srbe i u 20. veku i 21. To što oni nisu, možda i želja za zapadom, zapadnom Evropom itd, ali sam ja mislio da su oni nama najbliži.
Mostovi neće spojiti ljude ukoliko ljudi ne žele da se spoje sami. Bojim se da ne postoji dobra volja.
Genocid je načinjen u Srebrenici, al opet nad Srbima i nad istinom. Kada je srpska vojska ušla, kažem ušla, ne osvojila, ne zauzela, ne oslobodila, ušla u Srebrenicu, od 2000 Srba, u samoj varoši, zatekla je samo jednu staricu, preklanu.
Postoji, ja mislim da je Ivanišević, jel tako, gospodine Martinoviću, koji je ušao odmah na početku sa srpskom vojskom i preneo stanje koje je tamo zatečeno, nijedan srpska glava u Srebrenici nije zatečena, pa ako se desio genocid, svi uslovi za genocid u Srebrenici, su bili da je on izvršen nad srpskim narodom, zato su što su trupe Nasera Orića, ne selektivno, ne izdvajajući žene i decu, u 106 sela, u opštini Srebrenica i oko opštine Srebrenica, gde su upali u potpunosti zatečeno stanovništvo poubijali, žene , decu, starce, a i vojne obveznike koje su zarobile.
Prema tome, ja ne negiram genocid, ja tvrdim da ga je bilo, al nad istinom i nad srpskim narodom, u Srebrenici, u BiH, a boga mi i na teritoriji cele Jugoslavije koja je po meni tako postala u 20. veku spomen kosturnica srpskog naroda.
Ja ću probati na sopstvenom primeru i ja muslimanima i bošnjacima, ne podmećem nogu, ja im prvo pružam ruku, ali ni oni ne treba da podmeću nogu.
Za mostove treba da se spoje ruke ljudi, a ne samo dve obale. Ja ću na svom primeru, izdvojiti, s obzirom da je polovina očeve familije, posle preseljenja 1957. godine, u Srem, a to nije bila kolonizacija, već je to bila ekonomska migracija.
Ovo je selo mog oca i moje majke, nalazi se na tromeđi Goražda, Pala, opština Goražde, Pale i Foča, pripada opštini Goražde. Ovo je 1991. godina, selo se zove Bogovići, po tome što su posle jedne seobe moji preci rešili, pošto je bilo dobre vode, šume, i pašnjaka, a bavili se stočarstvom, po tome što su mislili da je to samo Bog stvorio tako, oni su selo nazvali Bogovići.
Više vekova je opstalo, ovo je 1991. godina i bilo je 18 kuća i 9 stanovnika, uglavnom staraca. Godine 1992. nije bilo ni staraca, ni kuća, nije bilo rodbine moga oca, nije bilo rodbine moje majke.
Godine 1992. je oslobođenje Goražda, i evo, ovo su spaljene i razrušene kuće. Ovo su nazvali oslobođenjem.
Ni jedan Rističević u BiH, a bilo je stotinak, u Sarajevu, Goraždu i okolnim selima, ni jedan više ne živi, niti je živeo posle Dejtona u kući u kojoj je živeo 1991. godine, a mnogi su ostali i bez glave. Poginuo mi je stric, poginuo mi je ujak, od drugog ujaka sin, poginulo je devet rođaka moje majke, poginuo je njen najmlađi brat. Ovo su groblja u selu Bogovići. To su groblja koja su devastirana. Ovo je spomenik u Kukavicama, to je na putu između Ustiprače i Rogatice.
Ovde su rođaci moje majke, po dogovoru posle odustajanja od Goražda, trebali da se izvuku prema Rogatici na srpskoj teritoriji. Bio je 27. avgust 1992. godine. Ovo su sve bili naši prijatelji, komšije, ovo je bila rodbina. Rodbina i moja majka. Ovde je 26 nastradalih, postoji spomenik, koji ne samo da su ubijeni, sačekani, iako je dogovoreno da se civili izvuku, ovde su godišta 12, 14, itd. ne trebam da objašnjavam da među ovima ima 12 žena srednjih i starijih godina, ne treba da objašnjavam da one nisu bile za pušku. Iz zasede su pobijeni, 80 je ranjeno, a zločin je pripisan kao zločin ne nad Srbima, već zločin Srba nad muslimanima. To je prikazano na „CNN“, kao što je i selo mog oca prikazano u prilogu strane televizije kao muslimansko koje su, gle čuda, spalili Rističevići, samo što ih u tom trenutku u tom selu više nije bilo. Jedan je ranjen zamakao, a ostali su likvidirani.
Dame i gospodo, na Svetog Nikolu u Jošanici, iza linija razdvajanja, ubijeno je 56 Srba, a među njima koliko znam i dece starosti do 12 godina, na slavu Svetog Nikolu. Likvidirani su od strane svojih bivših komšija i mi takvim komšijama ne zaboravljamo, pamtimo, ali praštamo i pružamo ruku, ali lažima najnovijim, kao što su bile ove, o genocidu u Srebrenici nad muslimanima i bošnjacima, tim lažima i dodavanjem broja žrtava, a ja taj zločin tamo, veliki zločin osuđujem i onaj koji su počinili moji Srbi, toliko snage imam, bez obzira što je zločin izvršen u inat, majčinom familijom, očevom familijom i bliskim rođacima.
Mi Srbi smo spremni da pružimo ruku, ali ne možemo da pružimo ruku ako oni podmetnu nogu. Možemo da gradimo mostove, možemo da želimo da se spojimo sa njima, možemo da želimo razumevanje tog naroda sa našim narodom, ali niko ne treba da se stidi ni u Srbiji, ni van Srbije, zato što nije Srbin. Niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin, ali niko nikada više neće, posle stranke bivšeg režima, tražiti od Srba da se stide zato što su Srbi.
Srbi nemaju ni jedan razlog da se stide zato što su Srbi, ali i ne tražimo od onih drugih da se stide zato što to nisu. Hvala.