Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima Bratislav Jugović.

Gospodine Glišiću, evo ja vas da prozovem po imenu. Nije moguće da sam se ja uplašio. Bez lažne skromnosti, ali hrabrost je reč koja me opisuje, to će vam reći svako ko me dobro poznaje.

Bio bih protiv ovog zakona da je on loš, ali ovaj zakon je dobar, zaista je dobar, jer ne možemo mi da izjednačimo apstinenta i onog ko aktivno učestvuje u odlučivanju. Evo, daću konkretan primer koji u ovom trenutku tišti javnost. „Rio Tinto“, kada bi bilo referendumsko pitanje, ja bih zaokružio – ne. Protiv sam dolaska „Rio Tinta“. Ali moje „ne“ ne može da bude isto kao i onaj što tvituje i pije espreso sa šlagom i dosadno mu je, tvituje protiv vlasti i ne zna ni zašto je protiv „Rio Tinta“ itd. Dakle, kada imate biračko pravo, treba da imate i obavezu, obavezu da odlučujete o svojoj sopstvenoj zemlji.

Jedina alternativa ovom zakonu za kojih bi ja rado glasao je kao, recimo, da uzmemo primer Kipra gde ćete ako ne izađete na referendum ili na birališta biti novčano kažnjeni ili će vam kao nekada u Grčkoj biti oduzet pasoš. Radujem se Srbiji u kojoj će 100% građana sa pravom glasa da izađe i da iskaže svoj stav o svim pitanjima. To je vrhunac demokratije. Pošto mi nećemo doneti takav zakon onda ne možemo da izjednačavamo apstinente sa građanima Republike Srbije, koji ne znaju samo za biračko pravo nego znaju i za obavezu. Hvala.

Zahvaljujem.
Nemam više nikoga u sistemu.
Da li to znači da možemo da nastavimo ili još neko želi reč?
Ukoliko ne, nastavljamo.
Reč ima ministarka, Obradović. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća, mislila sam da ima još poslanika koji su se prijavili, očigledno su odustali pošto su bili jasni odgovori.

Htela bih da se osvrnem na ove kritike zakona koje je gospodin Glišić izneo, rekli ste da o dobrim stvarima ovog zakona ne želite da govorite, da nemate vremena da govorite, jer ste ograničeni i to meni govori da ste hteli dugo i da ima prostora da se dugo govori o dobrim stranama ovog zakona. Hvala vam na tome. To je jedan konstruktivan pristup u radu parlamenta sa mog gledišta, jer je dobro kada je nešto u ovoj državi urađeno valjano, da se kaže, ovo jeste urađeno valjano i ovo je dobro za državu Srbiju, odnosno za njene građane. Često u političkoj borbi i u žaru političke borbe nekako ostavljamo po strani šta je taj opšti interes, a želimo da lično pokažemo da smo pametniji i sposobniji od ostalih i zato i služi parlament da negde taj opšti interes uvek bude prioritet.

Drago mi je što ste vi kao opozicioni poslanik sada igrali na tu kartu. Sa druge strane, sam iznenađena što ste kritikovali ovaj cenzus i što ste napravili jednu, da kažem, zamenu teza, kritikujući i ukidanje cenzusa na koje smo mi zaista obavezni. Mi nemamo mnogo prostora da razmišljamo o tome da li ili ne ukidati cenzus. Mi smo time obavezani Ustavom iz 2006. godine, ovo je obaveza za koje je trebalo odavno da se ispuni, sada je ispunjavamo, ne našom krivicom, nego nekim drugim okolnostima ispravljamo postojanje cenzusa ukidamo ga i referendum se smatra uspelim ako je većina od izašlih birača se izjasnilo za temu koja je tema referenduma.

Sa druge strane, kada sam rekla da ste napravili jednu zamenu teza, zapravo, mi da nismo ukinuli cenzus mi bismo dozvolili da se nastavi kažnjavanje aktivnih birača od strane apstinenata, da apstinenti kažnjavaju one koji žele da učestvuju aktivno u promenama u društvu, koji žele da neku dobru inicijativu, dobru ideju pretoče u jedan akt u neko zakonsko rešenje.

Od 2008. godine se bavim politikom, od 2012. godine sam u parlamentu Republike Srbije. Moj cilj je uvek bio da se sve dobre inicijative i borbe sučeljavanja vode ovde u parlamentu gde političari i političke stranke mogu da pokažu svoju moć i daljinu svog, moć svog, širinu svoje politički misli time što će dobre ideje pretočiti u predloge zakonskih rešenja.

To jeste suština, ne ulica, ne protesti, ne nasilje, ali onda ste počeli da brojite članove SNS, počeli ste da sumnjate u poverenje koji građani i članovi SNS imaju i dalje u našu politiku i tu ste me zainteresovali kada ste počeli da brojite šta bi bilo kad bi naši članovi pozvali dva, tri, petoro komšija, pa bismo mogli da uspemo na referendumu, pa i to je ta situacija oko koje mi ukazujemo kada je overa potpisa u pitanju.

Mi ne želimo i nismo pisali ovaj zakon za SNS, ovaj zakon je pisan za građane Srbije, za građane Srbije koji žele svoj aktivizam da pretoče i svoju volju u zakonsko rešenje. Da budu prikupljeni potpisi, gde je ideja toliko dobra, gde ću platiti 40 dinara da overim svoj potpis jer želim da bude verifikovana moja volja i da stanem iza te ideje, da je pretočim u inicijativu, a inicijativu da pretočim i izjašnjavanje o referendumu, ako je do te mere inicijativa stigla i nakon toga u zakonsko rešenje, u neki akt. To je put kojim se menja društva, kojim građani koji žele da učestvuju u pozitivnim promenama u svom društvu, taj put moraju da slede.

A to da ja računam da meni treba deset hiljada evra, jer to je glavna kritika, ne traži 40 dinara za overu potpisa, jer ko će skupiti deset hiljada evra. Pa, zašto skupljate na gomili. Ne znam kog trena smo stigli do gomile, da neko pronađe deset hiljada i da kupi inicijativu za sebe. To je vreme daleko iza nas. Govorimo o skupljenoj volji i snazi građana da naprave neku promenu. Tu ne pričamo o novcu, ovo je samo jedan tehnički deo da se verifikuje onaj posao koji overivač potpisa i obavlja. Sa druge strane imate način da na elektronski način prikupite potpise, na portalu e-Uprave i tu nema koštanja i strogo su zaštićeni podaci.

Apsolutno ne stoje zamerke da overa 40 dinara je skupa, jer ne govorimo o zbirnom, nego govorimo o tome da niko ko od nas koji sada gleda ovaj prenos ima problem da da 40 dinara za dobru ideju iza koje želi da stane. Ne verujem da ima takvih ljudi, ali imamo drugi problem, kada ideja nije dovoljno dobra, kada ljudi ne veruju u tu ideju. E, zato, oni koji žele da kupe tu priču, njima je problem deset hiljada evra.

Mi u SNS ne da nemamo problem sa poverenjem, nego mislim da ste se malo preračunali, to će vam pokazati naš skup u subotu, skupština SNS gde ćete videti kako će izgledati skup, sa kakvim stranačkim, programskim dokumentima ćemo izaći. Videćete da je to politička stranka koja i te kako ima i odgovornost za vršenje vlasti u državi. I te kako ima dobre planove za budućnost. Ima lidera koji će i dalje ostati na našem čelu slušajući želje širom Srbije, i dalje ostati na čelu SNS. Čovek koji je trenutno sa Putnimo u Rusiji i koji se bori za bolju budućnost i bolju sudbinu Srbije.

Samo na taj način, radeći 24 sata, ne za svoju stranku, radeći za svoju državu, mi možemo da napravimo velike pomake. Ono što jeste važno, ja ću sa tim završiti, dobro je što ste rekli da nema dovoljno vremena da pričate o dobrim stranama ovog zakona. Hvala vam na tome, to je korektan rad u parlamentu i tako se voli svoja država.

Zahvaljujem.

Reč ima profesor dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, dr Orliću, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kako ste videli pred nama je predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi o kojoj su koleginice i kolege vrlo dobro govorili pre mene.

Dozvolite samo da radi razjašnjenja nekoliko rečenica kažem o tome ono je tačno, kao što su i prethodnici rekli, da je ovo najstariji neusaglašeni pravni akt od donošenja Ustava 2006. godine. Juče i danas kritikuju oni koji su to trebali doneti. Sve što su radili ne samo u pravnoj regulativi, nego i praktičnom smislu u drugim delatnostima radili su iz marketinga. Samo marketing ih je interesovao, a ne realnost. Samo da kažem samo još dve rečenice. Ova izmena zakona o referendumu u narodnoj inicijativi nema nikakve veze sa Rio Tintom. To je već i rečeno, niti je protiv Ustava, dapače se usaglašava sa Ustavom.

Čuli ste Đilasa prekjuče šta on kaže. Šta njemu treba verovati. On je sve radio iz marketinga. Taj ništa realno nije učinio. Pa, evo i 19. novembra 2011. godine je lagao kritikujući nas. Lagao je, citiram: „Niko od nas nije potpisao da je srpski narod genocidan.“ Završen citat.

Evo, ja ću mu reći da je potpisao. Rezoluciju je potpisala njegova potpredsednica Marinika Tepić, deseta je na spisku u Narodnoj skupštini Republike Srbije 2016. godine, među njima su Sulja Ugljanin, Enis Imamović, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Nenad Čanak, Nenad Bilić, Nataša Mićić, Goran Čabrdi, Elena Papuga, Marinika Tepić i Nada Lazić. Da li je tako narodni poslanici? Vi koji pamtite, i oni koji nas sada gledaju iz svojih stanova i kuća, a bili su ovde, a napustili su Narodnu skupštinu. Sve što je radio Dragan Đilas i njegova DS radili su iz marketinga realnosti.

Đilasu nikada nije bilo stalo do razvoja grada Beograda, poštovani Beograđani, niti do boljeg života naših građana, ne samo u Beogradu, nego i u čitavoj Srbiji.

Ja ću sad konkretne neke stvari izneti za Beograd, pa da Beograđani vide da on sve što je radio, radio je iz marketinga. To pored ostalog ne kažem ja, ni članovi SNS, nego je rekao bivši američki ambasador SAD ovde u Beogradu, Kameron Manter, koji je 2009. godine rekao citiram doslovno: „Đilas mi je rekao da je njegov plan za razvoj Beograda samo marketing, a ne realan.“ Završen citat.

Jeste čuli ovo poštovani Beograđani? Zato je kod Đilasa dok je bio gradonačelnik Beograda, bilo sve marketing, a ne stvarnost. Zato ćemo ga mi, poštovani Beograđani, upamtiti i biće zabeležen kao najgori gradonačelnik u istoriji grada Beograda.

Evo, činjenica. Daću sad nekoliko još dokaza. Tako je za Đilasa „Beograd na vodi“ bio samo marketing, a za Aleksandra Vučića potpuna stvarnost. Da li je tako, poštovani Beograđani građani Republike Srbije? Idemo dalje.

Tako je za Đilasa beogradski metro bio samo marketing, sećate se, a za Aleksandra Vučića, videli ste ovih dana potpuna realnost.

Tako je za Đilasa rekonstrukcija Narodnog muzeja bio samo marketing, a za Aleksandra Vučića stvarnost. Trinaest godina su radili na Narodnom muzeju nisu se makli od početka, kao Paja Patak.

Idemo dalje, za Đilasa je izgradnja Muzeja savremene umetnosti bio samo marketing, da li je tako poštovani Beograđani? Dabome da jeste, a za Aleksandra Vučića potpuna realnost.

Idemo dalje, tako je za Đilasa rekonstrukcija Trga Republike u Beogradu bio marketing, a za Aleksandra Vučića samo stvarnost.

Idemo dalje, tako je za Dragana Đilasa, a u Evropi inače poznatog Đilaša, izgradnja brze prute Beograd-Novi Sad bila samo marketing, a poštovani Beograđani za Aleksandra Vučića stvarnost.

Idemo dalje, tako je za Đilasa izgradnja novog savremenog doma zdravlja u Borči, opština Palilula u Beogradu, bio sam marketing, a za Aleksandra Vučića, videli ste potpuna realnost. Dom zdravlja je jedan od najsavremenijih sagrađen u Borči.

Tako je za Đilasa izgradnja Kliničko-bolničkog centra u Beogradu godina bio marketing, a za Aleksandra Vučića, poštovani Beograđani, videli ste, stvarnost.

Tako je za Đilasa rekonstrukcija domova zdravlja na opštini Palilula, Grockoj, Čukarici, da dalje ne nabrajam, bio samo marketing, a za Aleksandra Vučića stvarnost.

Tako je za Đilasa izgradnja „Dedinje 1“ i „Dedinje 2“ Instituta bio samo marketing, a za Aleksandra Vučića stvarnost poštovani Beograđani.

Poštovani građani Republike Srbije, mi smo juče i prekjuče čuli od određenog broja ljudi koji svakodnevno ništa ne znaju osim samo psovanja, pljuvanja po SNS, pogotovo po Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici i nekim narodnim poslanicima i ministrima.

Ja ću sad posle prekjučerašnjeg intervjua doktora Teodorovića da kažem da je akademik Teodorović zlonameran, da je maliciozan, da je bezobrazan, da je podmukao, da je bez karakteran, da je nečastan, nemoralan, da je ohol, da je prepreden, da je …, da je perfidan, da je bezočan, da je pakostan, da je sramotan, da je drzak, da je obestan, da je nedostojan, da je proračunat, da je iskvaren, da nedostojan i da je nesavestan. E, doktore Teodoroviću, vi ste posle svega onoga što ste govorili zadnjih tri meseca ovakav čovek.

Poštovani građani Republike Srbije, vi ste videli ko se ovih dana javljao i kritikovao Vojsku, niko drugi nego bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš.

Ko je Zdravko Ponoš? Napredovao je preko noći. Neka građanima kaže zbog čega je napredovao i u kakvoj je vezi sa tadašnjim predsednikom Republike Tadićem, a i ne samo sa njim, nego i nekim generalima koji su bili na suprotnoj stranci naše vojske.

Kao načelnik Generalštaba on je poguban bio za Vojsku Srbije, Zdravko Ponoš. Gle čuda, odrekao ga se kad je video, iako ga postavio čak i Boris Tadić. Onda ga je, gle čuda, za novac privukao Vuk Jeremić. Svaki pripadnik Vojske Srbije, danas, verujte, crveni od stida kada ocenu o Vojsci Srbije daje Zdravko Ponoš.

Ponoš je kao general stajao mirno pred NATO poručnicima, dok je hrabro srpsku vojsku izručivao Haškom tribunalu. Da li je tako, gospodine Ponoš?

Obećao je američkom senatoru da će Vojsku Srbije smanjiti sa 62.000 na 27.000. I smanjio je. Svako ko je razmišljao kao patriota u Vojsci Srbije bio je izbačen za vreme dok je bio načelnik Generalštaba, vojske Srbije.

Penzionisao je zajedno sa Tadićem najbolje kadrove vojske Srbije, 28 generala u najboljim godinama i najboljih generala patriota. Da li je tako gospodine Ponoš ili nije?

Uništio je naoružanje Vojske Srbije i Vojsku sveo na vatrogasnu jedinicu. Stalno je posećivao Zapadne ambasade, to radi i danas, to je javna tajna.

Gospodine Ponoš, vi ste jedna obična špijunčina. Uništio je PVO sistem, zajedno sa Tadićem, 9.218 raketa strela, a čak 420 lansera za te rakete. To je Zdravko Ponoš učinio.

U njegovo vreme Crna Gora se odvojila, i radio je na tome i on i Tadić da se odvoji od Srbije. U njegovo vreme proglašena je nezavisnost Kosova. Kako se njegov šef Tadić odrekao nezavisnosti Kosova, o tome sam govorio. On danas kritikuje opremanje Vojske Srbije, i on i Tadić. Kako neće kad su je oni uništili.

Tadić je izjavio, citiram: „Šta će nam Vojska Srbije?“ Završen citat. Zdravko Ponoš je uništio 200 tenkova, 120 oklopnih transportera, 90 kaubica, 36 praga u staro gvožđe je prodao. On je od naoružanja kupio samo osam raketa za Mig 29, koji su u njegovo vreme leteli samo subotom i to prevozili seno za hranjenje konja. I taj se danas kandiduje za predsednika Republike Srbije. Od Srbije ni S ne bi ostalo.

Ko se još javio ovih dana? Njegov šef, verovali ili ne, Boris Tadić, inače, zvani lipicaner, lepi. Taj čovek nema nimalo stida da izjavi 14.11.2020. godine za ovu vlast: „E, ova vlast Aleksandra Vučića ispunjena je slikovitim budaleštinama“.

Pa, gospodine Tadiću, jesu li stotine kilometara autoputeva za vas budaleštine? Gospodine Tadiću, da li je Vojska Srbije sad opremljena na zavidnom nivou za vas budalaština? Da li je izgradnja stotine domova zdravlja, kliničkih centara i škola za vas budaleštine? Za vas je, gospodine Tadiću, budalaština to zato što smo, navodite, danas suverena zemlja i Aleksandar Vučić jedini slobodni vladar u Evropi. Recite da li je ili nije? E zato su to slikovite budaleštine.

Za vas su budalaštine stotine tvornica podignutih, stotine hiljada radnika zaposlenih, a za vaše vreme 637 i 500 hiljada, tačna je brojka ova uzeta, otpustili ste radnika. Koliko vam je milijardi evra ušlo u zemlju, a koliko izišlo i nemate srama i nemate stida i javljate se ponovo u politiku?

Zamislite čuda da je taj Boris Tadić zamerio Aleksandru Vučiću što je išao na sahranu pokojnom Mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju. Pa, ja ga i razumem, jer Boris Tadić nije pripadnik Srpske pravoslavne crkve, on je pravoslavne crkve Crnogoraca Mila Đukanovića. Zato je to i govorio. Zato je i zamerio. O tome se radi.

Zamislite da sam ja to rekao ili Aleksandar Martinović ili Milenko Jovanov ili bilo ko ovde, ili gospodin Mirković, bilo ko, Tomić iza mene što sedi ili vi gospodine Orliću, šta bi bilo?

Zamislite šta je predsednici Vlade izjavio taj Tadić. On je 14.11.2020. godine izjavio: „Ana Brnabić je polupismena“. Šta bi bilo da mi njih tako vređamo? Pa, jel on pismen? Pa, Ana Brnabić se nije odrekla Kosova i Metohije. Gospodine Tadiću, vi ste odrekli Kosova i Metohije. Citirao sam vam 100 puta ovom domu i ponovo ću, nemate srama i stida. Ona se nikada neće, ni Aleksandar Vučić, odreći Kosova i Metohije, nego ispravljaju ono što se može ispraviti.

Poštovani građani, upravo ovaj čovek o kojem govorim je 27.7.2006. godine u razgovoru sa američkim izaslanikom Viznerom priznao i pružio mu, citiram sad – uveravanje da je u sebi prelomio i prihvatio nezavisnost Kosova kao ishod. Ovaj citat je preneo jedan ugledni beogradski list 8.9.2011. godine. Šta očekivati danas od ovog čoveka? Ovaj se kandiduje za predsednika Srbije. Od Srbije isto ni „S“ ne bi ostalo.

Tako je isto bivši predsednik Tadić u razgovoru sa američkim pomoćnikom, državnim sekretarom, zamenikom državnog sekretara Danijelom Fridom izjavio: „Nezavisnost Kosova i Metohije ne mora da znači gubitak“, obratite pažnju poštovani građani, „ako se podesno odredi u glavama birača“. Tako si varao svoje građane, gospodine Tadiću, i nemaš srama i stida da izađeš pred građane Srbije.

Poštovani građani Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, dok predstavnici najvećeg dela opozicije svakodnevno lažu ili, kako oni kažu, iznose neistine, a ja moram zbog građana, građani poznaju naš jezik, lažu svakodnevno o Aleksandru Vučiću, o našoj zemlji, o građanima Republike Srbije, bez programa… Njihov je program samo mržnja, a savetovali smo ih lepo da naprave program bolji. Dok pljuju po državi Srbiji i građanima, Aleksandar Vučić svakodnevno udara kamen temeljac pojedinim fabrikama ili otvara, izgrađuje auto-puteve, škole, ceste i tako dalje, širi ugled Srbije u svetu i danas je na zavidnom nivou.

Oni imaju problem sa radom, i Boris Tadić, i Vuk Jeremić, onaj nesretni Aleksić, i Šutanovac i onaj Borko Stefanović, luftiguz običan. Ovde je bio po tri minuta u 24 sata u Narodnu skupštinu. Imaju problem sa radom.

I vi, gospodo iz takozvanih medija pod kontrolom Đilasa, imate problem sa radom Aleksandra Vučića. Vama je najveći problem što on radi i morate ga na svojoj televiziji prikazati, a ne u 24… ili u „Dnevniku“ RTS-a u petnaestom minutu, nego u prvom, kada dođe državnik, kada se izgradi jedna tvornica. To je vama problem.

U tri meseca izgradio je više tvornica nego vi za pet godina i tu je problem, jer moraju to prikazati. Imate problem sa radom, kao što ste u ovom domu imali problem sa radom.

Gospodin Đilas je začetnik javašlulka u državi Srbiji. On je pozvao narodne poslanike, sećate se, prošlog saziva da napuste ovaj dom, da se bore na ulici i ovako je rekao kada je došao iz SAD: „Povucimo narodne poslanike. Uzećemo medije. Oni moraju da eksplodiraju negde“. Da li se tako brani otadžbina, gospodine Đilas, sa 619 miliona evra u 56 računa i ko zna koliko zemalja?

Poštovani Beograđani, tri i po milijarde dinara je ukrao vama iz džepova koje ova vlast Radojičića i Vesića vraća sada na ime dece. Upis u obdanište je bilo 9.500 dinara, a koliko je danas manje? E, to su činjenice. Vratite se u ovaj dom, da ukrstimo podatke. Nećete? I kada ste bili, dolazili ste na pet minuta, govorili i bežali iz ovog doma.

Na kraju, ovih dana se frka desila u Hrvatskoj. Ako ste videli, poštovani građani, štampa hrvatska je objavila da je Nikola Tesla ostavio moći Aleksandru Vučiću. Ostavio je moći, kaže, jer nijedan vladar u Evropi nije se za svog mandata više puta susreo sa najvećim, kako oni kažu, čelnicima sveta nego što je Aleksandar Vučić. Devetnaest puta sa Vladimirom Putinom, sa kineskim, sa američkim potpredsednikom, sa kineskim predsednikom. Nabrojili su sve.

Poštovane bivše moje komšije Hrvati, tačno je da je Nikola Tesla ostavio moći. Ja znam ko te moći ima i ko ih pretače i Aleksandru Vučiću i srpskom narodu, a srpski narod preko Aleksandra Vučića svu pozitivnu energiju. Moj vam je savet – okrenite se sebi, vratite Srbe na ognjišta vekovna. Neće vam se ni potresi dešavati, ni poplave. Suočite se sa nekim stvarima. Prigrlite taj srpski narod, jer on nikada nije mrzeo Hrvate, ni Hrvatsku, jer se borio vekovima za Hrvatsku, nego je upravo obrnuto bilo.

Dok naš predsednik i danas širi međunarodni ugled u inostranstvu, ne samo međunarodni, već vodi borbu za zdravlje svih naših građana i naših komšija u regionu, vodi politiku mira, politiku stabilnosti i politiku modernizacije Srbije… Ova reč „modernizacija“, ubrzana modernizacija biće interesantna još četiri godine, jer ulazimo u fazu ubrzane modernizacije i zato smo napadnuti i sa istoka i sa severa i sa zapada i sa juga i ovih najgorih, unutra, domaćih ovih prišipetalja, koji preko nekakvih pojedinih nevladinih organizacija, u sadejstvu iz okruženja svakodnevno demonizuju ne samo državu Srbiju i predsednika Vučića, nego i srpski narod. U to ime, živela Republika Srbija, živeo naš predsednik! Neka mu je i današnji dan sretan i verujem da će biti u razgovoru sa Putinom.

Hvala profesore.

Reč ima dr Muamer Bačevac.

Uvažene koleginice i kolege narodne poslanice i narodni poslanici, uvažena ministarka sa vašim pomoćnicima, priča o referendumu je priča o tome da li mi političari želimo da čujemo glas naroda, da li nas političare interesuje koji su problemi naroda, da li mi želimo da rešavamo probleme koji ih svakodnevno muče? To je priča o referendumu. Da li su u centru naše pažnje građani ili je to nešto drugo? Apsolutno je neprihvatljiva bilo kakva kritika na ovu temu, suštinski i fenomenološki ja je ne mogu prihvatiti.

Da se vratimo na antičku Grčku. Upravo na to mesto gde je začeta demokratija su se donosile najznačajnije odluke na trgovima atinskim, u konsultaciji sa narodom, glasanjem naroda i tu su počeci direktne demokratije koja je u suštini ono što sam pojam demokratije i znači - vladavina naroda. Jer, bez naroda nema ni vlasti, a ni države.

U svakom slučaju, danas ako vidimo, moja koleginica Nataša Mihajlović je i navela, da čak i najsavremenije zemlje, najrazvijenije zemlje zapada kao što je Švajcarska, referendum i narodnu inicijativu koriste bezmalo svakog meseca da dođu do odluka koje odgovaraju narodu, koje tište narod. Oni praktično od trivijalnih stvari, kako će na primer da izgleda jedan trg, gde će da bude fontana, gde drvored, pa do kompleksnijih stvari, odlučuju narodnom voljom, direktnim glasanjem naroda. Kako to da na primer, mi imamo u zadnja dva meseca a oni već drugi referendum organizuju 29. novembra o tome kako da izgleda kovid politika u toj državi, da vidimo šta misli narod, šta misli narod o onima koji se ne vakcinišu, šta misli narod o onima koji ugrožavaju druge? Nema bitnije stvari od te.

Predlog zakona koji je danas pred nama, a videli smo da je prošli bezmalo pre 15 godina usvojen, je svakako i moderniji i celishodniji i rešava sve one probleme na koje smo kroz ovolike godine naišli u sprovođenju samog referenduma i narodne inicijative. Neverovatan je podatak da su u našoj državi od početka višestranačja uspela samo tri referenduma i samo jedna narodna inicijativa, dobra narodna inicijativa, tzv. "Tijanin zakon", gde smo praktično uveli najteže kazne, pa i kaznu doživotne robije, za ljude koji su nemilosrdni, za ljude koji izvršavaju najgnusnije zločine. To je narodna inicijativa.

Narodna inicijativa je, obzirom da svi drugi više pričaju o referendumu, za mene jako bitna i mislim da je to zaista oruđe koje naši građani jako malo koriste, upravo zbog toga što zakon nije dobar. Pazite, mi smo stavili da za nedelju dana ljudi prikupe 30 hiljada potpisa u prošlom zakonu. To je neverovatno i nemoguće. Upravo je greška zakonodavca to što nismo imali narodnih inicijativa i nije se narod uključivao, a videćete koliko je to spasonosno iz jednog primera koji ću vam navesti i koliko je to dobro za jedno društvo, za njegovu demokratiju, da narod kaže šta želi. A mi imamo jednu jedinu inicijativu!

Moram vam se pohvaliti da mi u Novom Pazaru pokušavamo da oslušnemo šta građani žele, i to kroz budžet. Mi svake godine pred donošenje budžeta pravimo anketu gde pitamo narod, građane, kako žele i kroz koje projekte da trošimo naš zajednički novac. Mi smo i prošle godine, i pretprošle, i ove, praktično čuli šta oni žele. Mi danas imamo 10 projekata koje smo kandidovali i do 26. ovog meseca ćemo saznati šta to žele naši građani u Pazaru - da li žele da budžet trošimo na, tamo je navedeno 10 stavki, da li da poboljšavamo zdravstveni odgovor, kupimo nova vozila patronažnim službama, da li da čistimo neke deponije ili saniramo, da li da lečimo retke bolesti, da saniramo neke deponije, itd, itd. Pitaćemo narod šta oni žele.

Verujte mi da je interesovanje ogromno. Ljudi žele da učestvuju u kreiranju politike i svoje budućnosti. I to je poruka. Ta anketa nije narodna inicijativa, ali je bliska komunikacija sa narodom koji mora da bude deo vlasti. Nismo mi pali sa Marsa, mi smo deo naroda i mi reprezentujemo taj narod.

Ubeđen sam da će češće sprovođenje ovih narodnih inicijativa, pa i referenduma, doprineti ne samo uključivanju naroda i građana u odlučivanju, nego učvrstiti poverenje naših građana u njenu vlast, a to nam je u današnjem trenutku jako bitno. Vratiće poverenje u vlast. To nam je danas u vremenu pandemije izuzetno važno.

Jedno istraživanje, sa kojim želim da završim, koje je upravo sprovedeno u 26 kantona Švajcarske je pokazalo da ti ljudi koji često sprovode referendume su mnogo srećniji u životu i imaju taj lični osećaj sreće i zadovoljstva, nego drugi delovi sveta gde referendum nije toliko dominantan.

Dva su objašnjenja. Prvo, što direktno kreiraju politiku koja utiče na njihov život i drugi, ne manje važan, što se pitaju, što su uključeni. Samo to što se pitaju nije nikakvo, zaista, iznenađenje što demokratija sama po sebi popravlja raspoloženje i donosi sreću. Ljudi ipak ne mogu da žive od belog hleba, nego su socijalna bića, moralna bića, žele da učestvuju, da su deo odluke, žele da budu deo sistema i da kreiraju svoju budućnost.

Završiću i završavam sa Aristotelovom idejom, jer je ipak Aristotel antički moralista i neko ko je utvrdio etiku, a verujte mi, ako malo čitate filozofiju, da su antički filozofi najjači i dan-danas u vreme savremene filozofije. Veliki Aristotel kaže veliku istinu: "Ljudima je potrebna demokratija kako bi mogli da teže vrlini i da nastoje da se na socijalnom planu ponašaju u skladu sa njom i na taj način da dođu do zajedničke sreće".

Obzirom da modernim i efikasnim Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi činimo lakše učešće naših građana u odlučivanju, podižemo nivo poverenja građana u vlast i na kraju činimo naše građane srećnijim i zadovoljnijim, SDPS će podržati ove zakone. Hvala.

Hvala.

Reč ima potpredsednica Skupštine, Elvira Kovač.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.

Gospođo ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, donošenjem novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, poštuju se preporuke svih relevantnih međunarodnih dokumenata, počev od same univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima iz davne 1948. godine, koja prepoznaje i priznaje da svako ima pravo da učestvuje u javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.

Povezivanje principa neposrednog učešća građana sa pravom građana na lokalnu samoupravu, učinjeno je prvi put, takođe davne 1985. godine usvajanjem Evropske povelje o lokalnoj samoupravi u Savetu Evrope, a Republika Srbija je 2018. godine donela i Zakon o potvrđivanju dodatnog protokola na upravo ovu Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi o pravu da se učestvuje u poslovima lokalnih vlasti.

Kao neko ko je kao deo delegacije Narodne skupštine Republike Srbije dugi niz godina i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope moram da spomenem i da je upravo ova organizacija, Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila dve preporuke, jedna je bila 2005. godine, a druga 2007. godine, kojima se apeluje na korišćenje direktne demokratije, a osnovan je i fond pod imenom Evropski institut za inicijative i referendum.

Da se vratimo malo na Republiku Srbiju, odnosno na lokalne samouprave i na autonomne pokrajine. Iako po zakonu i same autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i po Ustavu imaju mogućnost da koriste referendum i narodnu inicijativu kao oblik neposredne demokratije u pitanjima iz njihove nadležnosti jasno je, i danas smo čuli u nekoliko izlaganja uvaženih prethodnih govornika, da zbog restriktivnih odredbi i pristupa ovog važećeg veoma starog Zakona o referendumu tokom 27 godina primene veoma mali broj inicijativa građana je bilo uspešno i usvojeno.

Ako govorimo o AP Vojvodini, u Skupštini AP Vojvodine je, na primer, pokrenuto šest građanskih inicijativa. U ovom periodu vodila se rasprava samo o jednoj i ni ona nije usvojena. Zato je za nas, narodne poslanike poslaničke grupe SVM, izuzetno značajno ono što smo čuli i u prethodnom izlaganju, da se konačno ovim predlogom rok za prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu produžava sa sedam, što je zaista bio najniži mogući rok u uporednoj praksi, dakle sa sedam na 90 dana, kao i odredba o kojoj je govorio predsednik naše poslaničke grupe u svom izlaganju – uvođenje elektronske narodne inicijative. Ovom uredbom se mi zapravo usklađujemo sa novim standardima koje je spomenuti Savet Evrope uveo usvajanjem Preporuke 2004/11 Komiteta ministara o pravnim, operativnim i tehničkim standardima u elektronskom glasanju.

Imajući u vidu, dakle, restriktivnost važećeg zakona uopšte ne iznenađuje da građani nisu do sada imali poverenja, slabo su poznavali mogućnosti ovih inicijativa i još slabije su ih koristili. Dakle, nisu verovali u neposrednu demokratsku participaciju. Upravo zbog toga je značajno. Naravno, ja verujem, iskreno verujem da je cilj svih nas da se podstakne neposredno učešće građana u donošenju odluka.

Moram da naglasim, pošto se danas dosta govorilo o Venecijanskoj komisiji, da je bilo nekoliko mišljenja i na prednacrt i na nacrt ovog predloga koji se nalazi pred nama, ali moram da spomenem i neke od preporuka Venecijanske komisije. Jedna je, a o tome je govorila i uvažena ministarka u obrazlaganju ovog zakona, dakle jedna od preporuka je da se ukine ili bar smanji naknada za overu potpisa, polazeći od činjenice da bi građani verovatno pozitivno reagovali na olakšane mogućnosti direktne demokratije, što je delimično i urađeno.

Malopre sam spomenula Švajcarsku. Moramo naglasiti da ovaj predlog u velikoj meri izgrađen i nekako gledajući kako to rade Švajcarci, kako to da su toliko uspešni. Dakle, Predlog ovog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi liči na švajcarski model. Ne smemo zanemariti činjenicu da je u Švajcarskoj od 1981. godine do 2006. godine na federalnom nivou sprovedeno 223 referenduma i građanskih inicijativa. Složićemo se da je to imponzantan broj.

Mnogo se pisalo i u štampi, govorilo se ovde danas da je posebnu pažnju svih, i javnosti, i odredba kojom se pojam punovažnosti ukida. Predlaže se da je odluka na referendumu posle usvajanja ovog zakona doneta ako je za nju glasala većina izašlih građana na teritoriji za koju je referendum raspisan.

Iako se sa jedne strane smatra da je visok stepen izlaznosti indikator demokratskog legitimiteta referenduma, praksa je vrlo šarena i različita. Moram naglasiti da ako govorimo o uporednoj praksi uporedimo iskustva i kakva je situacija u drugim zemljama većina država ne predviđa kvorum punovažnosti rezultata, a tamo gde on postoji pojavio se u dve forme. Jedna je kvorum izlaznosti, a druga je kvorum potvrđivanja iliti verifikacije. Pokušaću konkretno da iznesem i nekoliko primera različitih zemalja.

Kvorum izlaznosti za preko 50% upisanih birača traži se na primer u Italiji, Hrvatskoj, Bugarskoj, na Malti, u Litvaniji, Rusiji, Makedoniji, u Letoniji. Kvorum je polovina glasača koji su učestvovali na parlamentarnim izborima, dok je na primer u Azerbejdžanu taj kvorum svega 25% upisanih glasača.

U Poljskoj i Portugalu ukoliko je izlaznost ispod 50% referendum se defakto smatra konsultativnim i on nije obavezujući.

Sa druge strane, da bi referendum bio validan retko se traži visok procenat glasova za, kao na primer u Letoniji gde je to 50% plus jedan, a češće se zahteva tzv. posebna relativna većina. U Mađarskoj, susednoj Mađarskoj je to je jedna četvrtina biračkog tela, u Danskoj 40% biračkog tela, u Jermeniji, Albaniji jedna trećina birača.

U nekim političkim sistemima postoji preduslov dvostruke većine, na primer u Australiji, pored uslova da za predlog mora glasati najmanje polovina izašlih birača predlog mora biti podržan i u najmanje četiri od šest federalnih jedinica. Uobičajeno je da se narodna inicijativa i referendum garantuju ustavima. Izuzetak su Belgija, Holandija, Norveška, Kipar koji to praktikuju ad hok zakonima.

Poređenje, poslednje decenije prethodnog 20. veka i prve decenije 21. veka potvrđuje da među građanima raste svest o značaju neposrednog odlučivanja građana pa je tako na primer u periodu od 1990. godine do 2000. godine širom sveta održano 405 nacionalnih referenduma, a između 2000. i 2010. godine tri puta više, taj broj se drastično povećao. To potvrđuju i razna istraživanja javnog mnjenja kako u pojedinačnim državama članicama EU, pa tako i na samom nivou EU. U Francuskoj na primer 82% građana je za referendum koji iniciraju građani, dok se u Holandiji gde ne postoji ustavna obaveza praktikuje samo savetodavni referendum – 81% građana podržava uvođenje obaveznog referenduma.

U skladu sa svim preporukama Venecijanske komisije su definisane i različite vrste referenduma i o tome smo čuli ovde već danas. Prebiscit koji je propisan Ustavom spada u kategoriju obaveznih referenduma i najčešće se tiče samih ustavnih promena. Takav oblik referenduma je propisan, kao što smo to čuli, Ustavom Republike Srbije, ali i ustavima Švajcarske, Austrije, Danske, Australije, Lihenštajna, u 49 država SAD, kao i pokrajinskim ustavima Bavarske i Hesena u Saveznoj Republici Nemačkoj.

Da bi građani učestvovali u procesu donošenja političkih odluka važno je da oni budu objektivno informisani o temi referenduma i narodnim inicijativama i zato svakako poslanici SVM pozdravljaju odredbe kojima se rok za objektivno informisanje građana produžava sa osam na 20 dana. Da bi građani odlučivali jednostavno moraju da budu informisani, što je način da se smanji politička apatija, apstinencija i jača participativna kultura. Stoga mi svakako podržavamo ovaj predlog. Glasaćemo za njega u danu za glasanje i duboko verujemo da će primena ovog zakona dovesti do povećanja broja kako referenduma, ali i uspešnih narodnih inicijativa. Zahvaljujem.