Dame i gospodo, kao što ste i čuli, ovim amandmanom poboljšava se tekst osnovnog zakona. Ispravlja se jedna tehnička greška o Predlogu zakona o izmenama Zakona na dohodak građana u oblasti poreza na autorska prava.
Zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici Vlade Srbije, zahvaljujući dobroj državničkoj politici predsednika Republike, o čemu svedoče i rezultati posete Rusiji i razgovori sa Vladimirom Putinom, u Srbiji se otvara sve više radnih mesta, u Srbiji sve više ljudi, sve više građana ima priliku da radi i zarađuje, a samim tim, u državni budžet se sliva sve više sredstava od poreza na zarade.
Nažalost, država je često prinuđena da novac iz budžeta, da novac građana troši na neke aktivnosti koje nisu društveno opravdane, koje nanose štetu društvu i državi i ja ću danas govoriti o jednom takvom slučaju.
Država je pre 15 dana bila prinuđena da angažuje jake policijske snage da bi sprečila veće nerede zbog pokušaja neodgovornih ljudi da uklone jedan mural u centru Beograda. U pitanju je slika mog ratnog komandanta, mog prijatelja, načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koju je neki nepoznati autor naslikao na jednoj fasadi u Beogradu. Inače, taj mural nema neku umetničku vrednost.
Zbog te slike već dve nedelje vodi se jedna kampanja koja je dovela do toga da je taj mural postao jedan od predmeta velikog interesovanja ne samo javnosti u Srbiji, nego i javnosti u regionu. Zbog te slike već dve nedelje sva antisrpska bolumenta, upotrebljavam taj izraz, u kojoj učestvuju aktivisti nevladinih organizacija i pojedinih opozicionih stranaka dosovske orijentacije, vode kampanju koja ima četiri cilja: prvi je cilj, ne najvažniji, da uklone mural, drugi cilj je da izazovu sukobe među građanima Srbije, treći cilj je da naruže ugled Republike Srbije i državnog rukovodstva i četvrti cilj jeste da ponize srpski narod.
Kako god to ko gledao, uklanjanje murala na način na koji se pokušava i uz obrazloženja koja se daju, bilo bi veliko poniženje za srpski narod.
Glavni kreator te akcije i kampanje koja se vodi protiv Republike Srbije i srpskog naroda je izvesna Aida Ćorović iz Novog Pazara, domaćica koja ima članske karte Socijademokratije, Demokratske stranke i Građanskog saveza, a član je i sledećih nevladinih organizacija: Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju i Beogradski krug. Praktično, koje god antisrpsko kolo je zaigralo u Beogradu, Aida se u njega uhvatila.
Aida je nedavno, pre izvesnog vremena osnovala i sopstvenu nevladinu organizaciju, ne znam kako se zove. Jednostavno, dosadilo joj je da čitav život bude u senci Sonje Biserko, Nataše Kandić, Staše Zajević, ili kako se već zove, i da deli sa njima slavu i novac, jer je procenila da nema potrebe za tim, pošto ona zna da deluje i radi protiv Srbije jednako dobro kao što rade i one.
Ne sporim da je to što radi gospođa Ćorović legitimno. Zbog čega ovo i govorim, zbog čega ovu diskusiju danas posvećujem tome? To je u Srbiji normalno. U Srbiji je potpuno normalno da protestujete protiv Ratka Mladića i protiv drugih srpskih junaka, protiv srpskih simbola.
Međutim, zamislite sada da predsednik udruženja „Istočna alternativa“ Republike Srpske, Vojin Pavlović, krene u Sarajevo da uništava mural, recimo, Nasera Orića ili da uništava bilo koji grafit koji veliča Nasera Orića ili nekog drugog bošnjačkog, odnosno muslimanskog komandanta i da tu svoju akciju najavljuje u medijima, da tačno zakaže datum i sat kada će tu akciju sprovesti i da tu svoju akciju objašnjava potrebom da Sarajevo spašava, da ga čisti od fašizma.
Možete pretpostaviti kako bi ga dočekali. Dočekalo bi ga stotine bivših pripadnika „patriotske lige“, stotinu bivših pripadnika „zelenih beretki“ i u najboljem slučaju po njega, dobio bi batine.
Zamislite i da li možete da zamislite i da li bi vam bilo normalno, kao što je normalno ovo što se događa u Beogradu, da se u Sarajevu nađe neka opoziciona stranka i da da podršku Vojinu Pavloviću ili da se nađu mediji koji će dati podršku Vojinu Pavloviću? Tek je nezamislivo da se nađe jedan jedini građanin Sarajeva koji bi izašao u zakazano vreme, na zakazano mesto i učestvovao u pokušaju uklanjanja murala ili grafita Naseru Oriću ili nekom drugom Bošnjakom komandantu.
To je u Beogradu normalno. U Beogradu je normalno da deo opozicije dosovske orjentacije, nastao iz bivšeg DOS-a, da podršku izazivanju nereda radi uklanjanja murala Ratku Mladiću. U Beogradu je normalno, u Srbiji je normalno da dosovska opoziciona štampa daje podršku jednoj takvoj aktivnosti, a našlo se i nekoliko desetina budala koje su došle da učestvuju u uklanjanju murala.
Ili, da navedem jedan drugi primer, zamislite da se Milica Đurđević, iz „Zavetnika“, zaputi u Novi Pazar da skida tablu sa imenom Aćif Efendije. Aćif Efendija je za vreme Drugog svetskog rata bio pristalica Adolfa Hitlera i odgovoran je za smrt više stotina srpskih civila, a bogami i muslimanskih civila. Zamislite da ona krene i, recimo, povede sa sobom Simu Spasića, a podršku joj daje Sulejman Ugljanin. To je jednostavno nezamislivo.
Kreatori ove kampanje, zbog koje država mora da troši narodne pare, kažu da je Ratko Mladić zločinac, da je počinio genocid, da je fašista. U presudama Haškog tribunala ne postoji nijedan dokaz i ne postoji izjava nijednog svedoka koja Ratka Mladića direktno povezuje sa naređenjem za izvršenje nekog zločina, a kamoli sa neposrednim izvršenjem zločina. Ratko Mladić je u Haškom tribunalu osuđen samo iz razloga što je komandovao Vojskom Republike Srpske i to što je uspešno komandovao Vojskom Republike Srpske. Da je Vojska Republike Srpske poražena, da Republika Srpska nije stvorena, Ratko Mladić bi bio oslobođen, ne bi ni bilo optužnice protiv njega.
U isto vreme postoje desetine svedoka koji svedoče o tome da je Naser Orić lično predvodio pljačkaške horde koje su uništavale srpska sela u Podrinju, koja su ubijala srpske civile, a imamo i svedoke njegovih saboraca da je lično ubijao pojedine zarobljenike, pa imamo slučaj profesora, mislim da se zove Ilić u Zalaziju, a imamo slučaj, o tome ću govoriti kasnije, jednog njegovog saborca koji u izjavama koje je dao Haškom tribunalu i nadležnim organima objašnjava da je Naser Orić lično svojom rukom ubio dve Srpkinje koje su bile u drugom stanju. Sada, pazite, taj Naser Orić može da hoda po Sarajevu slobodno, on je u Sarajevu nacionalni junak, niko mu ništa ne može, a u Beogradu treba zabraniti da se ističu slike Ratka Mladića.
Naravno, njih ne zanimaju ni Ratko Mladić, ni njegov mural. Ratka Mladića su eliminisali. On se sada nalazi u zatvoru Haškog tribunala, a sa muralom će vreme ili neki neodgovorni ljudi učiniti svoje.
O čemu se ovde radi? Ovde se radi o slanju poruka, vrlo opasnih po Srbiju i po srpski narod, o nastavku kampanje koja se vodi protiv Srbije i srpskog naroda. Jer, ako je Ratko Mladić ratni zločinac, čovek koji je fašista, čovek koji je počinio genocid, onda iz toga proizilazi da je vojska kojom je komandovao bila zločinačka i genocidna. Ako je Vojska Republike Srpske bila genocidna, onda je i Republika Srpska, kako oni kažu, genocidna tvorevina. A, jelte, nije normalno da u 21. veku u Evropi postoji jedna država koja je nastala na genocidu, iz čega se izvlači zaključak da Republiku Srpsku treba ukinuti.
Otud ta kampanja za uklanjanje murala Ratka Mladića. Otud Valentin Incko, sin oficira Gestapoa, donosi jedan propis kojim pokušava da ozakoni laž da je u Srebrenici počinjen genocid i otud provokacije koje mi malo-malo pa imamo u ovoj Skupštini, gde nekoliko poslanika stalno predlaže da ova Skupština usvoji deklaraciju kojom bi se osudio navodni genocid u Srebrenici.
Ne može se osuditi nešto što ne postoji. U Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Po međunarodnom pravu, po Povelji UN, genocid je kad neko po unapred smišljenom planu pokuša da zatre, da uništi jednu etničku grupu i njene pripadnike.
Shodno tome da je Ratko Mladić hteo da počini genocid i pokušao da počini genocid, on bi, pre svega, gledao da eliminiše najvitalniji deo muslimanskog naroda i reproduktivni deo muslimanskog naroda, znači, ubijao bi žene i decu.
Šta mi imamo, šta se dogodilo u Srebrenici? U Srebrenici je Vojska Republike Srpske, pod komandom Ratka Mladića, kojeg nazivaju fašistom, spasila više od 26.000 muslimanskih civila, žena i dece. Svi oni su kamionima i autobusima Vojske Republike Srpske, gorivom Vojske Republike Srpske, u vreme kad mi na Kupresu nismo imali goriva za pola rezervoara za tenkove, znači, svi oni su prebačeni na teritoriju pod muslimanskom kontrolom, pod kontrolom armije BiH, takozvane armije BiH, na području Kladnja i Tuzle.
Sledeća stvar. U julu 1995. godine u Srebrenici nije zabeležen nijedan slučaj silovanja, ni pokušaja silovanja žena muslimanske nacionalnosti. Sad ja vas pitam ovde, pokušajte da nađete jedan slučaj u istoriji ratovanja da se na tako malom prostoru našlo toliko žena i toliko neprijateljskih vojnika a da se nije dogodio nijedan slučaj silovanja, nijedan slučaj ubistva deteta.
Ako je u Srebrenici počinjen genocid, počinjen je nad srpskim stanovništvom. Svi znate za podatak da je u Srebrenici i okolnim selima ubijeno više od 3.300 Srba, od toga njih nekoliko stotina su žene i deca. Naser Orić i njegovi vojnici, pripadnici regularne muslimanske vojske, pod komandom Sarajeva, su upadali u srpska sela, u Zalazje, u Bjelovac, Donju Ježesticu, Gornju Ježesticu, Podravanje itd. i u njima ubili više stotina civila.
Što se silovanja tiče, ja ću vam sada pročitati izjavu Samira Adića iz Glogove kod Bratunca, koji je od 1992. do 1995. godine bio u jedinici Nasera Orića, jedan od njegovih najboljih prijatelja i saradnika. On objašnjava u svojoj izjavi koja ima 105 strana, imam tu izjavu, uzeta službeno od ljudi iz Haškog tribunala. Međutim, oni su mu rekli: „Nemoj to potezati, ćuti o tome, nemoj govoriti takve stvari, nama je cilj da mi osudimo Srbe za događaje u Srebrenici“.
On opisuje događaj kada je njegova jedinica upala u selo Voljevicu i zarobila desetak devojaka starosti do 25 godina, citiram: „Devojke su odvedene u kuću u kojoj je pre rata bila kafana koju je držao čovek po imenu Samir. U istoj su prenoćile i u istoj su ih silovali, vodeći sa njima ljubav protiv njihove volje komandiri koji su učestvovali u napadu na Voljevicu, a to su Naser Orić, Zulfo Tursunović, Smajo Mandžić, Ejub Golić ih Glogove koji je poginuo, Ibro Dudić zvani Duda. Nisam bio neposredni očevidac i učesnik silovanja i ubijanja, ali nakon ubijanja ušao sam u tu kuću gde sam ih video mrtve. Tela pobijenih nalazila su se na spratu te kafane u tri sobe, a o silovanju su pričali sami“.
Podsećam, niko od pomenutih, Nasera Orića i drugih muslimanskih komandanata, nije osuđen za ovaj ili za bilo koji drugi zločin u Podrinju, a od Srbije, od Beograda, od srpskog naroda se očekuje nešto što je potpuno nenormalno, nešto što je suludo, da u Beogradu uklanja slike ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, Ratka Mladića. Hvala.
