„Kadrovi rešavaju sve“, govorio je drug Staljin. Drug Staljin, naravno u mnogim stvarima nije bio u pravu, pa ni u ovoj, a Aleksis De Tokvil je govorio o tome da svaka vlast korumpira, apsolutna vlast korumpira apsolutnu.

Znači, u pogrešnom sistemu kakve god mi kadrove da biramo i Savetu regulatornog tela za elektronske medije nećemo rešiti onaj suštinski sistemski problem koji imamo i koji traje već decenijama.

Problem je što, dobro je što je bilo međustranačkih pregovora i dobro je što su nađene neke tačke dogovora i dodira između vlasti i opozicije, ali je problem samo što je to ostvareno samo na nivou onoga koji je za to zainteresovan, a to je politička klasa.

Zaboravljeno je nešto mnogo ozbiljnije i mnogo dublje o čemu nikako da pričamo, a to je poguban uticaj medija u svakom društvenom smislu, razaranje našeg sistema vrednosti, podmetanje tuđih ideja i ideologija, destrukcija svega onoga što čini identitetsku i osnovu porodičnog modela društva za koji se zalažu sve normalne snage u ovom društvu, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju.

Dakle, u društvu spektakla, u rijalitizaciji našeg medijskog prostora, nisu se drugačije ponašali ni režimski ni opozicioni mediji. U načinu na koji se obračunavaju sa političkim protivnicima, praveći atmosferu građanskog rata u Srbiji nisu se drugačije ponašali ni režimski ni opozicioni mediji.

Znači, mi bi tu imali da hoćemo ni po babu ni po stričevima, da REM hoće da radi svoj posao, a ne da bude u REM fazi uspavanosti, puno posla da se ne zamerite ni jednoj ni drugoj političkoj opciji, a da dovedete naš medijski prostor u red.

Međutim, to je naravno nepoželjno, to je nepotrebno i način na koji su privatizovani lokalni mediji u Srbiji po diktatu EU govori o tome da i nekome iz Brisela ne odgovara da mi imamo autentičnu medijsku sliku u Srbiji.

Šta bi značila autentična medijska slika u Srbiji? To bi za početak značilo da pored dva javna servisa, jedan na nivou republike RTS i drugi na nivou pokrajine Vojvodine RTV, imamo još neke bar regionalne medijske servise.

Ne mogu da objasnim mojim sugrađanima i prijateljima u Šumadiji zašto Šumadija nema svoj javni medijski servis. To je u strategiji koja je bila predviđena mogla da se desi, a nije se desilo, jer jednostavno neki lobiji i interesne grupe koje nemaju veze čak ni sa konkretnim političkim strankama, nemaju interes da postoje nekoliko regionalnih medijskih servisa, kako recimo to postoji u Austriji.

Drugo ozbiljno pitanje koje nam promiče jeste svest o tome da ne možemo napraviti slobodne i objektivne medije, jer nezavisni mediji ne postoje. Kao i sve mantre o nezavisnosti pokazuju da ta nezavisnost obično znači nezavisnost od ovog naroda, njegovog interesa i naših društvenih grupa, zavisnost od onih koji tu priču o nezavisnosti guraju, a pripadaju nekim drugim narodima i drugim interesnim grupama.

Znači, nasuprot tome, treba govoriti o objektivnom, poštenom novinarstvu, jer ta pravila su lako utvrdljiva i to znaju svi studenti novinarstva na prvoj godini fakulteta.

Da bi imali takvo novinarstvo i takve medije, moramo pre svega da imamo novinare sa rešenim socijalnim i svakim drugim statusom. Divlja privatizacija koja traje 30 godina u Srbiji dovela je do toga da mnogi vlasnici medija kažu: „Novinari nisu bitni, njih možemo da nahvatamo na ulici“.

Ideja civilnog novinarstva koja je došla sa razvojem društvenih mreža je dodatno devalvirala poziciju ozbiljnog novinara. Nije problem, ne treba nikome osporavati pravo da se bavi civilnim novinarstvom, ali država ako hoće da ima objektivno i ozbiljno novinarstvo i da od toga napravi instituciju kakva treba svakoj ozbiljnoj državi, mora da zaštiti pravog novinara, novinara koji mora da bude licenciran.

Kao kada neki vlasnik apoteke hoće da otvori apoteku, mora da ima farmaceute u toj apoteci. Tako bi vlasnik medija morao da ima određeni broj licenciranih novinara koji mogu da mu garantuju da taj medij radi kako treba.

Takve novinare će teže otpuštati, takvi novinari će biti odgovorniji prema svojoj profesiji i objektivnom novinarstvu, a to je nemoguće bez volje države da to uradi. Naravno, ono što niko ne pita, a tiče se svih medija i režimskih i opozicionih, da li postoje sindikati u tim medijima? Da li ti novinari imaju sindikalnu zaštitu? Ozbiljna i odgovorna država bi donela zakon koji obavezuje svakog vlasnika medija da mora da omogući sindikalno organizovanje u tom mediju.

Naravno, ono za šta se Narodna mreža zalaže, izgleda radikalno ali jeste smisleno, mora da postoji samo domaći vlasnik domaćih medija. Ne mogu stranci da budu vlasnici naših medija, mediji su resursi našeg naroda i ne mogu biti prepušteni onima koji imaju različite interese. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam jedni narodni poslanik koji je dokazano cenzurisan. Dokazano cenzurisan.

Poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program na dnevnom redu je to i to, govorio je Mirko Marjanović i tom prilikom rekao.

Znači, od 1998. d 2000. godine samo sam se dva puta provukao kroz makaze RTS-a, a sve ostalo je bilo cenzurisano. Spiker je pokrio apsolutno sve moje govore rečima – javio se taj i taj i tom prilikom govorio i kada ja završim onda vidim da spiker skida slušalice itd. i onda sednica naravno normalno teče.

Takođe, cenzurisan sam u poslednje vreme. Za 30 godina od osnivanja Narodne seljačke stranke, sem u izborima, i tu su me stiskali, pritiskali, manje vremena davili, nisam bio uživo u informativnim programima na RTS-u.

Od 2012. godine sam najaktivniji narodni poslanik, to možete da proverite, po javljanjima, predlozima amandmana itd. Još nisam imao čast da budem uživo na RTS-u, uživo u informativnoj emisiji, koja nije vezana za izbore. U izborima su mi davali 15 minuta i to su gledali da mi i to skrate, ukinu itd. Tražili su pripremljene programe i šta ti ja znam.

Desilo se da su me pre dve godine pozvali u „Upitnik“ ili tri. Đorđe Vukadinović se žalio na slobodu medija. On je bio u tom mandatu, koji je trajao četiri godine, bio šest ili sedam puta, ono što sam ja video, uživo gost na RTS-u. Ja nisam bio ni jedom.

Jednom prilikom bio je Đorđe Vukadinović i Nenad Čanak i trebala je da bude moja malenkost, ne znam ko je trebao da bude četvrti gost. To jutro pred samu emisiju na RTS-u su me obavestili da mi ipak otkazuju gostovanje, mene će zvati jednom kada bude tema poljoprivreda. Uspeo sam da doznam da su moji politički protivnici iz opozicije, Đorđe Vukadinović i Nenad Čanak, uslovili svoje gostovanje mojim ne gostovanjem. Dakle, oni će doći u RTS, ako ja nisam gost, pa je poslednjeg dana zamenjen Marijan Rističević. Ja sam organizatoru odgovorio da verovatno moji politički protivnici neće na TV-duel i dijalog sa mnom i da bi za to emisija otkazana.

Oni bi rekli da je to cenzura, a ja ću reći, hvala i nadam se kada bude tema – poljoprivreda da ćete mi dati Dragana Đilasa, s obzirom da on ima tamo neku firmu koja se zove „Omladinka“ i tako dalje, negde u Sikolama u Negotinu, pa sam mislio da kolega poljoprivrednik Dragan Đilas sa mnom ukrsti razmenu nekih informacija, da povedemo neki dijalog, međutim očigledno da se nisam uklopio ni Draganu Đilasu.

Jedan sam od onih cenzurisanih narodnih poslanika, a u poslednje vreme sam čuo da neće ni moje izjave sa Odbora za poljoprivredu da objavljuju, kaže – neće da pitaju čoveka sa „Farme“. U redu, ja sam primio to muški. Žuti Bujke me cenzuriše i neka ide to tako dalje. Navikao sam od 1990. godine i kada je došlo do promene 2001. godine to dugme kojima se davao signal koga treba spikeri RTS-a da pokriju je Maršićanin, onako otkinuo ne spominjući ko je bio cenzurisan, pa neupućeni gledaoci su pomislili da je on bio cenzurisan ili njegovi poslanici, što nije bilo tačno. Sem mene cenzurisan je samo povremeno Dragan Veselinov. Ja sam bio onako baš redovna mušterija te cenzure.

Sada da vam kažem da vladajuća većina nije delila frekvencije, ako možemo da se složimo, ni nacionalne, ni regionalne. Hajde da se složimo oko toga da nije zabranila ni jedan medij. Da li neko želi da se složi da nije upadala sa dugim cevima u BK televiziju koja je bila jedan od, ma šta ja tada mislio o Karićima, jedna od boljih televizija po nekim mojim merilima i ada mi ponekad u pet do četiri daljinski dopadne u ruku i pomislim da treba da odgledam taj njihov čuveni „Telefakt“ ili kako se zvala ta informativna emisija koja je išla u pet do četiri?

Da vas podsetim da su je zauzeti dugim cevima. Da vas podsetim da su u Kurir ušli sa policijom. Da vas podsetim da su osnivača Kurira i Glasa javnosti uhapsili. Da vas podsetim da su mu kola odletela u vazduh. Samo da vas podsetim koliko su novinari bili izloženiji nekim pritiscima nego što je to danas slučaj. Da vas podsetim i na društvene mreće do 2012. godine nisu baš nešto bili primerene za skupljanje informacija, za prikupljanje istomišljenika itd. da je to danas sasvim druga situacija.

Danas se uglavnom na slobodu medija žale oni koji su ipak zastupljeni u medijima pa čak daleko više od mene, a bogami i od nekih poslanika iz najbrojnije poslaničke grupe, odnosno partije SNS. Zamislite sada kada dođete u televiziju i vodite dijalog sa političkim protivnikom koji je vanparlamentaran, vi imate 200 i nešto poslanika i pri tome ste zastupljeni isto onoliko koliko neko ko ima 0,5. Mislim na onaj Pokret slobodnih građana, da je zastupljen u ovim nekim političkim emisija, koji je zajedno sa Čabadijom dobio sedam hiljada glasova. Kada Živković dobije sedam hiljada glasova to je onda interesovanje medija bez obzira što je to sa Čabradijem i većinom njegovi glasovi bi bili, Zelene stranke.

Sada, kada ja dobijem 18.800 to je onda ljakse, to ništa ne vredi. Kada dobijem 72 hiljade glasova ni 2003. godine, ne može da se ide na RTS. Znači, ja sam persona non grata što se tiče televizije i evo ja se puno ne bunim.

Kada smo kod REM-a koji je nadležan za RTS, idemo redom. Dame i gospodo, vi svakako znate za pojavu neregistrovanih političkih stranaka tzv. pokreti. Registar pokreta ne postoji. Postoji Registar političkih stranaka u kome se registruju pokreti kao SPO i još neki drugi pokreti koji se legalno registruju po zakonima koji su doneli žuti, znači DS. Oni su doneli da morate da imate 10 hiljada potpisa itd.da maksimalno otežaju registraciju i preregistraciju političkih stranaka. Oni su taj zakon doneli i sada ga naravno ne poštuju. Pošto ne mogu da skupe 10 hiljada pojavi se PSG, pojavi se Levica Srbije i pojavi se Pokret za preokret ili udruga, kako n to zove, Janko Veselinović i kažu – mi smo pokreti. Ne postoji registar pokreta. Postoji Registar sportskih organizacija, političkih stranaka i Registar udruženja građana. Oni su klasično udruženje građana. To je ono što bi zvali NVO sa tri člana. Da zapamtite – sa tri člana. Ja to zovem antivladina organizacija. Čast mnogim udruženjima itd, ali ovi koji su najviše prisutni u medijima pa i uRTS su po meni antivladine organizacije finansirane spolja.

Političke stranke ne mogu da se finansiraju spolja. To je zabranjeno, jel, ali te antivladine, odnosno nevladine organizacije mogu. U stvari radi se o političkim strankama koje nisu registrovane. Kao udruženja mogu da primaju novac spolja i primaju ga, a izlaze na izbore. Čekajte ljudi, da li mi imamo jednake uslove dase takmičimo na izborima? Očigledno da su oni malo jednakiji da mogu da primaju i redovno finansiraju pare iz inostranstva. Mogu i u toku izborne kampanje da prime pare iz inostranstva i onda jednostavno izađu na izbore kao grupa građana pod istim nazivom pod kojim je registrovano udruženje. Za mene je to prekršaj i mi smo danas svedoci da su takve organizacije izlazile na izbore i ne podnose nikakav izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije jer oni nisu politička stranka. Oni su neka vrsta privilegovanih i mi to pustimo. Onda se pojavljuje ovde, lome Skupštinu, većina tih neregistrovanih na neprijavljenim skupovima.

Znači, za njih ne važi Zakon o javnom okupljanju da pet dana ili koliko moraju da najave skup da bi se policija, vatrogasci, hitna kola angažovala oko toga, odnosno da bi se sve to izorganizovalo da ne bi došlo do povrede građana, zloupotreba itd. Znači, imamo neregistrovane stranke, neprijavljena okupljanja na kojima ima puno nasilja, kao što ste videli, i onda imamo i medije koji nisu registrovani u Srbiji.

Znači, REM drema. Kod REM-a ima dase drema. Tamo se ništa ne radi po pitanju piratskih televizija. To su čisti pirati. Ja odgovorno tvrdim da su 30 kanala „Junajted medije“ piratski mediji koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu i koji tvrde da reemituju program, odnosno da ga preuzimaju od prekogranične televizije istovremeno bez izmena prekrajanja itd.

To je Konvencija o prekograničnoj televiziji, sam naziv kaže prekogranična televizija, nema šetanja signala, nego pružate medijsku uslugu za širu javnost negde u inostranstvu i ovde se to reemituje bez izmena prekrajanja i ubacivanja reklama. Nikakvih izmena, znači, istovetan program koji ide u Luksemburgu ili negde u inostranstvu se preuzme u Srbiji i to zakon kaže o elektronskim medijima i Konvencija o prekograničnoj televiziji. Znači, nema reemitovanja bez početnog emitovanja, što nije slučaj.

Luksemburški regulator mi je odgovorio - jesu oni fiktivno registrovani u Luksemburgu, ali tamo ne emituju program, a onda mi REM da odgovor, kao - oni, jeste snimaju program u Beogradu, jeste tačno je, jel, na Novom Beogradu. Kaže - onda taj program ide kablom u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, tu se pakuju i ubacuju reklame i onda to dolazi u Srbiju i još mi REM napiše, to tvrdi „Junajted medija“, oni preuzimaju taj odgovor i kaže - to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem, nema tehničkog smisla.

Konvencija i zakon kaže, da je emitovanje pružanje medijske usluge za širu javnost, znači, za gledaoce, a reemitovanje istovremeno preuzimanje takve usluge. Zato oni ne moraju da se registruju u Republici Srbiji ukoliko reemituju program, što sa ovim razbojnicima nije slučaj i sada imate javna okupljanja neprijavljena, neregistrovane stranke, gde izveštavaju neregistrovane u Srbiji televizije, piratske televizije, koje ne samo da izveštavaju, već propagiraju sve te demonstracije, čak na određen način pozivaju.

Evo, poštovani gledaoci pred RTS-om nema nikoga, slobodno navalite ili evo, vidite ovde je konjica, ovde ovo, da tačno demonstranti znaju gde treba da upadnu, gde nema dovoljno policije itd. Ja mogu da se usudim i da kažem da učestvuju na takav način u demonstracijama daleko više nego ovi učesnici koji to nisu prijavili. Ako su skupovi neprijavljeni kako to oni uvek znaju da dovedu devet kamera itd, to znači da se organizuju.

E, sada ja vas pitam, nedavno je REM registrovao RT, to je „Raša tudej“ na nemačkom jeziku, jel tako koleginice? To su registrovali u Srbiji. Odmah su se Nemci pobunili. Ja pitam Nemce šta bi oni radili kada bi se sada otvorio studio te televizije u Berlinu i kada bi Šolca napali, razumeš, onako na nemačkom jeziku, kada bi ceo sadržaj tog programa bio vezan za nemačke političke prilike, da se forsira nemačka opozicija, da se Šolc i njegova vladajuća većina izmiču fotelje i stolice?

Ja vas pitam koliko bi Nemci trpeli to reemitovanje koje sada treba da omoguće da prime signal po onoj istoj Konvenciji o prekograničnoj televiziji? Koliko vidim, oni nisu radi ni da prime signal o klasičnom tom RTL koji bi samo izveštavao o celom svetu, o Rusiji itd. Znači, njihov program bi bio pretežno ili u celini namenjen za nemačko tržište o nemačkim događajima u tom programskom sadržaju, ali izgleda da smo mi popustljivi na svim šavovima, a REM je nadležan da prati po članu 74. operatore šta oni rade i da prate elektronske medije, pa ako ima zloupotreba, onda oni kažu operatoru da je dužan da ukloni piratske kanale, ako on to ne učini, onda se operatoru, u ovom slučaju SBB i Totalu uzima na određeno vreme pravo da distribuiraju programske sadržaje, jer nisu postupili po zakonu, odnosno koji treba da sprovede REM. Morate da se složite samnom, da to nije tačno – REM to ne radi.

Nedavno ste gledali član 64. Zakona o elektronskim medijima kaže – da najvažnije događaje, a tu spadaju i sportski, sa liste najvažnijih događaja koje je utvrdio REM, a tu su kvalifikacije naše reprezentacije za Evropsko i Svetsko prvenstvo u fudbalu, mogu da prenose samo televizije, isključivo piše, pravo prenosa imaju televizije, imaju tri uslova, koje emituju program na celoj teritoriji i slobodan pristup, to znači da može na antenu, da bi bili svi građani u poziciji da prate da ne bi bili lišeni. U ovom slučaju je bila grupa zloupotreba „Junajted medije“ koja je to zloupotrebila i kablovska televizija koja ne emituje program, nego reemituje, prvi uslov je izašao, ne pokriva celo tržište, drugi uslov nije ispunila i treći uslov je bio slobodan pristup. Oni nemaju taj slobodan pristup na antenu. Znači lišeno je više od polovine građana prava da prati svoju reprezentaciju, a meni je REM odgovorio da je isključivo pravo u stvari pravo prioriteta, pa kada niko ne prenosi, mogu i ovi.

To je kao kada bih rekao – pa da, crveno svetlo na semaforu, pravo prioriteta pa kada niko ne naiđe, mogu tek tako da prođem, što je apsolutno netačno. To što su oni kupili pravo od UEFA koji nemaju pravo da prenose ovde, to znači da su znali da će REM da baci dremku i da im neće ništa učiniti da spreči nezakonite prenose po članu 64. ne ispunjavaju uslove. Znači, kada je kupio pravo, znao je da neće biti reakcija REM-a. Znači, apsolutni kriminal. I treće, oglašavanje. Zakon o oglašavanju, član 27. kaže da oglašavanje na televizijama koje reemituju program može da bude samo sastavni deo izvornog programa. Znači, nema naknadnog ubacivanja.

Dobio sam od REM-a odgovor da je u Ljubljani prepakovano, vama sam pokazao gospodine Martinoviću, da su u program upakovane reklame i to je signalom poslato u Srbiju. Znači, prepravljen je onaj program koji su navodno proizvodili pa su slali tim nekim signalom i na takav način nezakonito oglašavali.

Na 30 njihovih kanala i prepravljajući kanale „Foksa“, „Diskaverija“, „Historija“ itd. dnevno emituju 200 hiljada sekundi. Vi koleginice znate da taj sekund ne može biti ispod dva evra i da je televizija „Inđija“ ili „Stara Pazova“. Niko neće pružiti reklamu, makar bez dva evra sekund. Pitam vas, 200 hiljada sekundi dnevno, koliko ubace što u prave prekogranične, što u njihove lažne, po dva evra, 400 hiljada evra dnevno. Onda se pitate ko finansira ova čuda po Gazeli, po autoputu itd? Nemojte puno da se čudite, nisu to sve pare iz inostranstva i što je još najtragičnije, domaćim medijima ovi operatori ništa ne plaćaju za proizvod koji koriste i koji se gleda 80% na SBB, Totalu i na svim drugim, 80% gledljivog programa gledaju domaće kanale. To je sigurno. Belog dinara domaći kanali ne odbiju od njih, ali ovi njihovi prekogranični programi dobijaju za reemitovanje koje ne postoji, to je fiktivna usluga koja se plaća, to je pranje para, to je poreska utaja, oni dobijaju pare po kanalu, po nekoliko miliona evra zato što se navodno njihov program preuzima, a ta medijska usluga u prekograničnoj televiziji ne postoji, već su samo fiktivno registrovani u Luksemburgu. Znači, to je još jedan prekršaj.

Još da vam kažem, pošto se pozivaju stalno na slobodu medija i vladavinu prava, najviše galame o tome, e sada, pošto se ne poštuje Zakon o oglašavanju, Zakon o zaštiti konkurencije, pošto se ne poštuje Zakon o potvrđivanju Konvencije i prekograničnoj televiziji, Zakon o elektronskim medijima, znači oni su u pravu. Ne postoji vladavina prava, jer je oni krše i sloboda medija. Ako oni uzmu dnevno 400 hiljada evra za pružanje marketinških usluga, na koje nemaju pravo, toliko manje para dobiju registrovani mediji u Republici Srbiji koji plaćaju sve obaveze u Republici Srbiji za razliku od njih.

To je isto kao kada bih ja otvorio obućarsku radnju, vi otvorite obućarsku radnju, registrujete u Srbiji, plaćate sve poreze, dažbine, takse itd. firmarine i sve što ide i ja otvorim pored vas obućarsku radnju i ne plaćam ništa. Vi se malo pobunite, dođe kao neka inspekcija, pokažem rešenje iz Luksemburga i kažem – ne, ne, ja ovde popravljam cipele, registrovan sam u Luksemburgu i ne plaćam ništa. To je nemoguća situacija.

Znači, sloboda medija ne postoji bez prihoda i ako ukradete domaćim medijima 400 hiljada evra dnevno, što je na godišnjem nivou oko 150 miliona evra, ja vas pitam da li su onda pokradeni domaći mediji i time se smanjila njihova mogućnost da budu nezavisni i objektivni, jer zavise, posebno lokalni od opštine itd. a na takav način se u politici prave razne kabadahije, jer mediji koji izveštavaju o raznim gradonačelnicima moraju da poštuju tu lokalnu hijerarhiju zato što ne bi dobili pare. Zato, na kraju da vidimo šta će da urade Nemci po pitanju toga da neko od ovih „Raša tudej“ otvori studio u Nemačkoj, počne da napada Šolca, to je nemoguća situacija.

Zato su zakoni koji se poštuju najbolji zakoni. Što kaže Lata Zabogišić - zakon je za svakoga zakon i ja ovim kandidatima koji će biti izabrani i oni koji su tamo, preporučujem da konačno poštuju zakon i da nateraju piratske medije nek izveštavaju kako god hoće, programska usluga, programska orijentacija, nek objavljuju o nama sve najgore, šta god hoće, ali neka se registruju kao i svi domaći mediji u Republici Srbiji, jel ono što su fiktivno registrovani to je jedna pljačka domaćih medija, to je kršenje prava i zakona, a zakon mora da bude za svakoga zakon, pa makar se on zvao Šolak, Đilas, ili ne znam kako još.

Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku Marijanu Rističeviću.

Idemo dalje po listi, Danijela Veljović predstavnik SDPS.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, Odbor za kulturu i informisanje zaključuje listu kandidata za Savet REM-a koji su predložila udruženja čiji su ciljevi slobode izražavanja i zaštite dece, kao i listu kandidata koji su predložili univerziteti akreditovani u Republici Srbiji, a sve na osnovu Zakona o elektronskim medijima.

Na članovima je da nezavisno sa puno integriteta, poštujući zakonom propisane nadležnosti, a u skladu sa najboljim interesima javnosti, obavljaju svoj posao.

Zakon o elektronskim medijima u članu 22. utvrđuje na vrlo jasan i nedvosmislen način delokrug rada regulatornog tela. Navešću samo neke odredbe, izdaje odobrenje za pružanje medijske usluge, televizije i radija, kontroliše rad pružalaca medijskih usluga i stara se o doslednoj primeni ovog zakona, izriče mere kada utvrdi kršenje zakonskih normi, vrši istraživanja potreba korisnika medijskih usluga i štiti njihove interese, podstiče razvoj profesionalizma i visok stepen obrazovanja zaposlenih u elektronskim medijima.

Upravo zakonima Republike Srbije, a u skladu sa uredbama EU Regulatornom telu za elektronske medije data su ovlašćenja i odgovornost za uređivanje sektora elektronskih medija.

Ovlašćenja, ali i odgovornost postavljeni su tako da afirmišu demokratske vrednosti, širenje tolerancije i solidarnosti. Važan strateški dokument koji treba da utvrdi sve anomalije u uređenju oblasti koja se tiče elektronskih medija, medijske pismenosti, informisanja je svakako medijska strategija.

Na osnovu strategije koja je doneta za period od pet godina, od 2020. do 2025. godine, treba unaprediti sistem javnog informisanja kroz pozitivno pravni okvir koji garantuje slobodu izražavanja, medijski pluralizam, slobodu medija, institucije sposobne za primenu regulativa.

U medijskoj strategiji kao značajni problem koji treba rešavati, a tiče se rada REM-a izdvajaju se problemi koji mogu uticati na nezavisnost ovog tela. Regulator, naime, pored nezavisnosti od državnih organa treba da bude i nezavistan u odnosu na subjekte koje kontroliše. U tom smislu problem može da predstavlja činjenica da se REM finansira isključivo iz naknada koje plaćaju elektronski mediji. Potrebno je da postoji suštinska transparentnost, otvorenost prema dijalogu, interakcija sa udruženjima, akademskom zajednicom, organizacijama civilnog društva. Regulatorno telo za elektronske medije treba da bude brana primitivizmu, govoru mržnje, nasilju, zloupotrebi oglasnog prostora.

Jedan od zahteva opozicije o poboljšanju izbornih uslova bio je jasno određena odgovornost REM-a prilikom vođenja predizborne kampanje u medijima. Novim izmenama i dopunama Zakona o javnim medijskim servisima usvojeni su dogovori između stranačkog dijaloga, a u cilju poboljšanja izbornih uslova.

Izmene se odnose na deo koji se tiče javnog interesa, pa se između ostalog ističe da javni medijski servis kroz svoj programski sadržaj treba da podstiče poštovanje pluralizma, političkih, verskih i drugih ideja ne služeći interesima političkih stranaka, kao ni bilo kom drugom pojedinačnom, političkom, ekonomskom, verskom interesu. Na REM-u je da precizno, jasno, a u skladu sa zakonskim ovlašćenjima nadgleda primenu ovih zakonskih odredbi.

Nove izmene i dopune Zakona o elektronskim i javnom servisu medijska strategija su jako dobri i značajni dokumenti kojima se ne sme manipulisati.

Od velike je važnosti uspostaviti mehanizme i garancije za poštovanje zakonskih obaveza REM-a. Članovi saveta regulatornog tela svojim odgovornim ponašanjem u granicama zakonskih ovlašćenja su ti koji grade instituciju REM-a i zapravo je čine važnom. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženoj predstavnici SDPS.
Sledeća na listi, uvažena narodna poslanica Snežana Paunović.
Moram da čestitam, mislim, ako ja vodim sa ovog mesta evidenciju, da je danas stoti jubilarni nastup, jel tako? Saznaćemo. Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Nemam taj podatak o stotom jubilarnom nastupu, ali ako jeste dugujem vam čokoladu zato što ste to ispratili.

Poštovane kolege, stoti jubilarni nastup može biti da je kolega Krkobabić u pravu, i ko zna koji put razgovaramo o članovima Regulatornog tela za elektronske medije, u dva mandata sa pozicije člana Odbora za kulturu, ja zaista više ne mogu da se setim koliko smo puta imali izbor i reizbor i predložene kandidate od ovlašćenih predlagača, razgovarali sa svima njima pojedinačno na Odboru za kulturu, ukazali im poverenje. Neki od njih odgovorili zadatku, neki nisu.

Mislim da ne postoji ni jedan građanin Srbije koji ne zna šta su ovlašćenja REM-a i mislim da i oni koji su možda želeli da se ne bave REM-om, nisu imali tu šansu zato što je REM bio najatraktivnija tema opozicionog delovanja u jednom trenutku, koliko mogu da se setim, ili je i danas.

Pre nego se vratim na predložene kandidate za izbor za člana REM-a, hoću da se podsetimo jučerašnje sednice na kojoj smo razgovarali o važnim zakonima. Zakon o kulturnom nasleđu, svesti o tome da je došlo vreme da se bavimo tim važnim temama, ali i Zakon o elektronskim medijima, koji se pre svega odnosio na sprovođenje zaključaka međustranačkog dijaloga o ulozi medija.

Govorile su moje kolege juče o tome, ali se nije čula jedna inicijativa, pa ja prosto imam obavezu da je danas kažem, a to je da pod okolnostima da se očekuju i nove izmene ovog zakona u narednoj godini kojima bi trebalo da se stvore, pre svega, jedan po meni jako važan zakonski osnov kojim bi domaće muzičko stvaralaštvo bilo tretirano kao domaći proizvod. To bi podrazumevalo uvođenje kvota za emitovanje muzike domaćih autora.

Mi smo kao socijalisti podržali ovaj pristup i to smo izrazili na sastancima sa predstavnicima grupacije muzički izvođači i muzički autori pri Privrednoj komori Srbije, koji su zapravo i pokrenuli ovu inicijativu. Ovakvim zakonskim rešenjem bi se dao prioritet domaćem muzičkom stvaralaštvu uz svo poštovanje svih autora i svih stranih izvođača.

Takođe, ovo je, ako hoćete na kraju, ali imamo na to pravo, patriotski, ali je, ja bih rekla, i od nacionalnog interesa i sigurni smo da bi afirmacija domaćeg stvaralaštva pre svega doprinela razvoju muzičkog stvaralaštva i njegovom univerzalnom kvalitetu.

Treba saslušati ove ljude, treba poslušati njihov predlog koliko god da smo možda u stanju da nekada doživimo i kao subjektivne predloge, kada ih šire pogledate oni zaista imaju jači efekat od onoga što se da na prvi pogled primetiti.

Govorila je koleginica Božić, kao predsednica Odbora za kulturu i informisanje o proceduri o kandidatima koji se nalaze pred svima nama danas. Ja ću ponoviti jedan deo, a to je da ne bi bilo korektno ne složiti se i sa onim o čemu je govorio kolega Rističević, vrlo studiozno, do nivoa da i kada biste hteli da nešto dodate teško bi vam pošlo za rukom.

Potpuno ste u pravu, jedno ne uređeno tržište u kome se prema nekome ponašamo kao majka, prema nekome kao maćeha. Ne znam da li bi to smeli da radimo, ne znam da li je to korisno, ali vidim da prolazi uprkos nekim našim inicijativama ili apelima da bi možda trebalo tome stati na put.

Bilo kako bilo, važno je uvek bilo i govorila sam o tome čak i na početku prošlog saziva Skupštine Srbije, važno je pročitati biografije ovih ljudi koji su predloženi od strane relevantnih predlagača pošto je Skupština neko ko te predloge utvrđuje. Važno je obratiti pažnju na te biografije u ovoj fazi u kojima im ukazujemo poverenje upravo zato što imamo jasnije odgovore kada eventualno krenu kritike na bilo koga od njih pojedinačno ili na celo Regulatorno telo za elektronske medije.

Istina je još jedno, ne postoji nijedan nezavisni organ poput REM-a koji je pod većim pritiskom bio što domaće, što strane javnosti, na koji se probalo uticati čak i politički, iako, čuli smo to u obrazloženju ovih predloga, zasigurno niko od četiri predložena kandidata nema partijsku knjižicu bilo koje stranke ili partije iz vladajuće većine.

Dakle, nije to uvek bilo dovoljno da ti ljudi budu poštovani i ostavljeni na miru da se bave svojim poslom. Umeli su da budu optuženi i da imaju političku pozadinu u svojim odlukama. Rekla sam to na Odboru, kažem i u plenumu, ukazivajući im poverenje, zadužili smo ih da pre svega budu odgovorni, ali i da nam uzvrate na način što će svoj posao zaista obavljati predano i odgovorno, što će odoleti svim pritiscima, što će odoleti svim eventualnim težnjama da se utiče na njihov rad, jer je to jedini put da oni dođu do produktivnih rezultata svega onoga što bi trebalo da srpska javnost vidi ili da, ako se vratimo na diskusije pre moje, uredi ovo tržište koje je zaista malo postalo, i kolega Glišić je u pravu – i ovakvo i onakvo, ima tu teških karakteristika koje bi mogle da se kažu, ali kritikovati sa pozicije sa koje danas treba da govorimo o ljudima koji će sprovesti i zaustaviti sve nepravde bilo bi suludo.

Dakle, sva četiri predložena imena zaslužuju poverenje, tu nema nikakve dileme. Rekla sam na nekoj od prethodnih sednica da mi uvek bude teško kada čujem sve te ljude koji su kvalitetni, da između četiri odaberete dva, ali to je prosto pravilo. Sigurna sam da će ovi kojima ukažemo poverenje odraditi svoj deo posla onako kako se od njih očekuje, a da sa druge strane zaista jeste greh prema ovima koji neće biti izabrani jer nisu manje vredni kandidati. Svi zaslužuju poverenje Narodne skupštine da obavljaju posao člana Regulatornog tela za elektronske medije. Hvala.

Zahvaljujem uvaženoj narodnoj poslanici.

Sledeći na listi je Veroljub Arsić, predstavnik poslaničkog kluba „Aleksandar Vučić – Za našu decu“. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ipak ću da imam diskusiju, nastup neću, i obratiću se ne gledaocima, nego narodnim poslanicima i pre svega građanima Republike Srbije. Ja vas molim da ubuduće obratite pažnju da ne dajemo svojim nekim postupcima priliku da neko unižava kasnije dostojanstvo Narodne skupštine, to je i vaša obaveza kao predsedavajućeg.

Danas imamo jednu raspravu koja je vezana za izbor članova Saveta REM-a, jedno uvek pitanje koje može da bude prilično osetljivo, uvek je nekako intrigantno, pogotovo u vremenu u kome danas živimo, ali mogu da kažem i potpuno nezasluženo. Jer valjda bivši režim kao opravdanje zašto ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima okrivljuje REM, okrivljuje Javni medijski servis, okrivljuje razne nosioce informacija, ne postavljajući pitanje kolika je njegova odgovornost za rezultate koje ima od građana Republike Srbije.

Dokle su spremni da idu kao bivši režim, to postaje prilično morbidno. Meni kao poslaniku koji je bio opozicioni poslanik za vreme vlasti bivšeg režima posebno smeta kada bivši režim i oni koji ga danas podržavaju tvrde da u Srbiji ima diktature. Reći ću vam zašto. Zato što su nas opozicione poslanike, dok su oni bili na vlasti u Republici Srbiji tukli na konferencijama za štampu. Tukli su nas na trgovima. Tukli su nas u zgradi Narodne skupštine, u sali Narodne skupštine. Oni nemaju pravo da pričaju o bilo kakvoj diktaturi.

Da objasnim građanima Republike Srbije kako je to izgledalo. Ako neki poslanik, po mišljenju predsedavajućeg, izađe iz teme dnevnog reda, znači nema govora mržnje, nema uvreda, nema ničega, samo tema dnevnog reda, mora da napusti salu Narodne skupštine. Ako to ne uradi, odbije, vrati se na mesto, biće prekinuta sednica, dolazi policija, skupštinska ova, doduše, koja zamoli poslanika: „Molim vas, izađite“. On kaže: „Neću, oduzeli ste mi moje pravo, moje pravo zbog koga su me građani poslali ovde, da govorim, da iznosim politički stav, zbog koga se ovde nalazim“. Kaže – u redu, nema problema. Kreću i tada sve kamere, koliko god da ih ima u sali, kablovi su iščupani iz tih kamera, nema više nikakvog dodira sa spoljnim svetom u bilo kom obliku, prekinuta je struja, prekinut je signal, a onda dolazi neka policija za koju ja ne znam odakle, znam da nije ovde skupštinska, i brutalno se obračunava sa narodnim poslanicima. Nemojte da se zanosite da ćete imati priliku da upalite kameru na mobilnom telefonu. Neće biti prilike. Tako je bilo za vreme njihove vlasti i njihovog režima. Sve sam to doživeo. Imate snimak kako su me napali na konferenciji za štampu, pa sad vidite dokle ide ta morbidnost.

Bivši režim jeste ubio Ranka Panića, ali kažu – to je bilo na nasilnim protestima. Ja sam bio na tim protestima. Nikakvog nasilja nije bilo. Iz čistog mira policija nas je okružila, počela da nas zasipa suzavcima i da nas rasteruju i tuku. Nikakvog nasilja nije bilo. Nisu nam dozvoljavali da prošetamo do RTS-a jer su se bojali da može da se stvori tako negativno raspoloženje prema tadašnjem režimu da mogu da se izazovu prevremeni izbori, koji po njihovoj proceni nisu trebali da se dese i bojali su se bilo kakvih izbora do kraja mandata. Nije im bilo dovoljno ni 100.000 ljudi ovde ispred Narodne skupštine, koji su mirno tražili samo raspisivanje izbora, ništa više, na prijavljenom skupu. A onda bivši režim priča o diktaturi danas. Pa ljudi, morbidnost. Znate šta još kažu? Ranko Panić nije ni bio tako mlad, imao je tada 39 godina. Imao je više godina nego što bi po nekom kriterijumu trebalo da ima čovek za koga biste rekli da je mlad. To znači da je moje godište, 1969. Ali, da je živ i da ga nisu ubili, danas bi imao 52 godine. To možete slobodno da pročitate na portalima koji podležu REM-u, portalima koje osniva, finansira i podržava bivši režim.

I onda neko priča o diktaturi. Gledajte kako danas preko tih portala, ne informišu se više građani samo preko štampanih medija i preko televizijske kuće, nego i preko portala. Naći ćete da oni koji su blokirali auto-puteve, blokirali trgove, kaže – mi smo bili tamo i dobili smo prekršajne prijave. Pa nego šta nego ćeš da dobiješ prekršajnu prijavu? Jer mi donosimo zakone ne da bi ih narod poštovao samo, nego da bi uredili neku materiju, sloboda kretanja, sloboda ljudi. To pravo ste nekome oduzeli. I kažu – odakle policiji, pazite vi njihov način razmišljanja, naš broj lične karte i matični broj? Pa stvarno, ljudi, ja ne znam koji državni organ izdaje ličnu kartu. Ja mislim da je to naša policija. Ali vidite kako na pokvaren način hoće da prikažu diktaturu, jer ko se u to ne razume poverovaće. Je l' zloupotrebljen broj lične karte? Nije. Je l' ga neko video u medijima? Od policije ne, od državnih organa ne, jedino ako oni sami objave, ali to je već stvar njihovog izbora.

Znači, nema zloupotrebe podataka o zaštiti ličnosti. Ali, će i to pokušavati da prikažu kao diktaturu. Jer bože moj, ja sam izašao na sred autoputa, ništa nisam radio, zašto sam ja dobio prekršajnu prijavu. Pa, zato što ti nije mesto na autoputu. Nema problema, hoćete da održite proteste. Evo ga trg ispred Narodne skupštine, idite ispred Vlade, prijavite skup, održite, niko vam neće ništa. I da je neko, zaista hteo da traži neko rešenje bilo kakvog problema, pa prva stvar je valjda da zatraži prijem u Narodnu skupštinu. Niko ništa od nas nije ni tražio niti nas je pitao, jer je htelo da se stvori takvo nezadovoljstvo koje će da izazove neki određeni građanski bunt.

Ne zanose se oni da će oni na izborima da dođu na vlast. Evo, sada imate jednu polemiku koja ide u zaštitu jednog našeg umetnika, režisera, itd. Reč je o Goranu Markoviću. Sada, čitav hvalospev o njemu, njegovom umetničkom radu i kako je ministar u Vladi Republike Srbije Darija Kisić Tepavčević zla. To imate kao da je najveći, ne znam da opišem kako oni ženu žele da prikažu njenu količinu zla. Što, naravno, nema nikakve veze sa istinom.

Čovek je nezadovoljan nekom odlukom nekog državnog organa, nije dobio pare. Smatra da mu pripadaju. Zato što nije dobio, sada je on postao disident. Čekajte, ja kolegu Đukanovića, našeg Vladu, volim da zovem disidentom. On je disident zato što iznosi svoj politički stav koji se možda meni neki put i ne svidi, ali to je njegovo pravo. Kakav je ovo politički stav?

Kaže ovako – stvar se zaoštrava i vodi ka raspletu, jedino što nije rečeno kakvom, moguće je da dođe do mirnog pada režima, što je malo verovatno, a takođe se može desiti da ovo sadašnje stanje predstavlja med i mleko prema onome šta nas čeka. Jedno je sigurno, ako režim reši da po svaku cenu nastavi da vlada, što uključuje i zlostavljanje ljudi, posete kućama, otvaranje logora i slično. Ljudi, u Srbiji nikada nije bio ni jedan logor koju je vlast, prava demokratska vlast u Srbiji otvorila. Jesu bili fašistički, ali ne srpski. To ne može da bude neko disident, ako to tvrdi.

Postavljam pitanje, kako će režim da padne? Vlast se gubi i dobija na izborima. Ako dođe do pada, to je nasilan oblik preuzimanja vlasti. Poziva se na nasilje. Svi Đilasovi i Šolakovi mediji podržavaju takav vid.

Kako se i koja rečenica je sporna u svemu ovome? Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ima puno mladih kolega, nije za svačiji stomak. Pogledajte kraj Nikolaja i Elene Čaušesku. Neću ja da ulazim u razloge kako je došlo do njihovog pada, šta ga je izazvalo i koliko su oni sami doprineli, ali su ljudi streljani. I oni režiseri i glumci koji to brane neće da shvate da kada snimak prestane ovo dvoje ne ustaju, oni su mrtvi, nema glume, nema fikcije.

Da li takav kraj priželjkuje Aleksandru Vučiću bivši režim? Da li takav kraj priželjkuje i Goran Marković? Svaka čast njemu za njegovo umetnički doprinos srpskoj kulturi društva, ali to vam ne daje za pravo da radite šta god hoćete. Ne daje pravo nikome.

Još nešto da poručim, pošto vidim da su se mnogi javili. Sit sam više Srba ili građana Srbije kojima Srbija nije jedina zemlja i koji od zemalja ne vole najviše, pa dolaze u Srbiju da mi dižu revoluciju i bune, pa kada upropaste Srbiju svojom revolucijom ili bunom, vrate se u zemlju odakle su došli ili koju više vole. Ja nemam drugu Srbiju, nemam ni drugi život, nemam ni drugu zemlju i hoću da se borim za ovu Srbiju, da bude normalno napredno društvo, da njeni građani žive bolje, a ne da jednoj eliti koja sebe smatra, kako kažu, intelektualnom elitom, budu oni jedini kojima je dobro, a mi smo nesposobna rulja koja zaslužuje da budu robovi toj intelektualnoj eliti.

Pa, kada ne mogu da pobede na izborima kažu – narod je dobio vlast kakvu zaslužuje. Uvek narod dobije vlast kakvu zaslužuje, kakvu, pre svega, narod želi. Oni su glasali za Aleksandra Vučića i SNS, zato što nisu dovoljno inteligentni da shvate da je bolje da budemo mi na vlasti, da se mi bogatimo, a oni da budu siromašniji. E, takva je danas medijska slika u Srbiji.

I, ja se slažem, nikada demokratije nije dovoljno, ali nemojte da me neko ubeđuje da je u Srbiji danas manje demokratije nego što je bilo za vreme vlasti Đilasa, Šolaka i ekipe oko njih. Svi njihovi motivi zašto se sve ovo dešava u Srbiji jeste, Srbija je danas bogatija zemlja nego što je bila dok su oni vršili vlast i ponovo im je zinulo za ono što pripada građanima da bi oni bili još bogatiji.

Branićemo te građane, nećemo da dozvolimo da oni dođu na vlast bez volje tih istih građana, pa svidelo se to njima ili ne i neće biti ni logora, neće biti ni upada u kuće i nemojte da plašite građane.

Nemojte da ih plašite, oni imaju pravo da izaberu koga žele na vlasti, a to što vas neće, postavite pitanje vaše odgovornosti, vašeg doprinosa što vam građani ne veruju. Nije zato kriv Aleksandar Vučić, nije kriva SNS, nego isključivo vaš lopovski način vladanja u prethodnim godinama. Pa, onda možemo da pričamo da li u Srbiji zaista je diktatura, kada to shvate da li je u Srbiji zaista diktatura ili prava otvorena demokratija. Bez blokada ulica, bez blokada saobraćaja, samo nešto najobičnije što se zovu izbori.

Srpska napredna stranka došla je na vlast 2012. godine. Izbore smo imali i 2014. godine, i 2016. godine, 2020. godine, imaćemo i 2022. godine, pa ja taj luksuz kao te gospode nisam imao. Pa, neka izađu na izbore. Neka probaju da pobede. Neka probaju da ubede građane da li su se promenili na bolje ili su ostali iste lopuže kakve su bile dok su vladali, a do tada, neka prestanu da pokušavaju da nas uplaše. Ne plašimo se mi njih, nismo se plašili ni kada su bili na vlasti, još manje sada.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto radimo do 18,00 časova, nema više vremena.
Zaključujem zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka 17. i 18. dnevnog reda.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 90. stav 2. Poslovnika obaveštavam vas da na osnovu člana 101. stav 1. Poslovnika prekidam rad ove sednice zbog održavanja Petnaeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini, koja je sazvana za sutra sa početkom u 10,00 časova.
U skladu sa članom 101. stav 5. Poslovnika o nastavku Četrnaeste sednice, znači, ove sednice, bićete blagovremeno obavešteni.
Ukratko, sutra u prvom delu dana radimo, raspravljaćemo tačke Petnaeste sednice, to su tužioci, a u popodnevnom delu ćemo nastaviti rad po sadašnjem aktuelnom dnevnom redu, razmotriti akte u pojedinostima i imamo tri amandman i onda nakon toga glasanje povodom ove sednice i sutra završavamo rad Četrnaeste i Petnaeste sednice i onda nastavljamo sledeće nedelje.