Reč ima predstavnik predlagača.

Kada druga strana pokušava da bude šaljiva, to stvarno tužno izgleda, ali ja ne bih da ulazim u to.

Hteo bih da odgovorim gospodinu Arežini, pošto ne znam šta da odgovorim na ovo drugo.

Gospodine Arežina, ovo je gospodin Dačić sa pištoljem. Ovo je gospodin Bajatović sa pištoljem. Dakle, ja ne tvrdim ništa drugo sem da ovo nije u redu. Ja ne govorim da su ovi ljudi odgovorni za ove stvari koje su se desile. Ali, od vas kao predstavnika vlasti očekujem da ne relativizujete stvari, već da kažite da nasilje u ovim programima nije dobro. Da podsetimo i na pištolj glavnog urednika Milomira Marića, i to da pokažem, u ovom program, ne treba to da relativizujete, nego da kažete da to prosto nije prihvatljivo, a sad ću vam reći zašto.

Vi i ja možemo o tome da debatujemo koliko god hoćete, ali ću vam reći, zato što to pokazuju istraživanja. To nije dobro, podstiče ljude da budu agresivni, da počine zločin. To posebno važi za decu.

Naravno da ću čitati citate - 40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženost nasilju u televizijskom programu opasno za dečije zdravlje i blagostanje.

Drugi citat – Izloženost i uticaj nasilja u medijima u direktnoj su vezi sa nasilnim ponašanjem.

Ja od vas, ljudi, ili barem onaj deo ljudi koji, eto, možda ima nekog smisla da kaže da neke stvari barem koje su se do sada dešavale ne bi trebale da se dešavaju, od vas tražim samo da one delove tog društva koje je zapalo zaista nisko osudite i kažite da to nije dobro.

Mi se nalazimo u situaciji da smo godinama izloženi nasilju sa „Pinka“ i „Hepija“. Mi bi trebali nešto da uradimo tim povodom. Molim vas, nemojte reći da je u pitanju šou biznis, jer ako je to taj šou biznis koji priželjkujete, on vam je doveo do ovoga svega, do ove nepodnošljive situacije. Hajde da to menjamo, hajde da napravimo nešto drugačije da izgleda ovo društvo. Hajde da učinimo da to društvo bude zasnovano na brizi, nezi, na obrazovanju, a ne da ovde relativizujemo… Dobro, sad pričate telefonom dok vam se obraćam, stvarno je sramota, gospodine Arežina!

(Milenko Jovanov: Reci meni, evo ja te slušam.)

Evo, pošto gospodin kojem se obraćam nije zainteresovan, bukvalno, ne mogu da verujem, gospodine Jovanov, opravdano se smejete! Hvala vam, neću više da vam trošim vreme, gospodine Arežina. Nadam se da nećete dati ovom repliku, s obzirom da ga očigledno ne interesuje šta pričam. Hvala.

Nisam razumeo ovo na kraju? Jel ste se vi javili za repliku? Jeste.

Poštovani kolega Lazoviću, mislim da stvarno pokazivanje slike sa predsednikom Dačićem kada je otvoreno policijsko strelište, još jednom da napomenem, dajte, nemojte molim vas o slikama!

Želim da kažem ovde pred svima, i građanima Republike Srbije, kada sam kao dete rasto, jedno vreme i na raspustima kod mog dede u Mrkonjić Gradu u Donjim Šehovcima , visila mi je puška iznad glave i visile su mi gusle. Niko nikada nije bio nasilan i niko nije krenuo u ništa, to su vam govorili i po Tviteru, čak i Vlado Georgiev.

Prema tome, molim vas, nemojte da revitalizujemo sve. Mi treba da zaštitimo i ovde i ove sednice. Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva preduzimaju ono što se može. Ovde se desilo nešto nesvakidašnje, što se desilo u Americi, desilo se u Srbiji, a što se ne dešava. Ko je očekivao da će dete od 13 godina da napravi masakr?

Znači, ako ćemo da se vratimo na suštinu oko oružja, niko ne glorifikuje oružje, ali nije red ni da zamenom teza se usmeri sve i na sva oružja, posebno oružja lovačkog udruženja, gde imamo sto hiljada lovaca kojima je jedino to oružje, gde oni žive i gde čuvaju svoje krajeve, gde im je to sportsko. Dajte, molim vas, nemojte da pravimo od nečega uvek lakrdiju!

Slažem se u jednom delu gde vi govorite da treba da smanjimo određene stvari, ali ovde se pokazuje nešto što nema blage veze sa temom o kojoj govorimo. Evo, to je to i ne želim sa vama više da raspravljam i da pokazujete te slike. Ako ministar nema pravo na otvaranju streljane … Dajte, molim vas, uz sve obezbeđenje, to nije red. Znači, mi ne smemo ovde u Narodnoj skupštini da menjamo teze. To je najgora stvar i time mi građane upućujemo na to o čemu vi govorite, zamenom teza i poluistinama.

To ne sme da se dešava, molim vas. Znači, to znate, lepo iz koje godine je ta slika. Ima slika čak kada se karijere Ivice Dačića od deteta, kada se slike on njegove, kada drži pištolje sa tri godine. Nemojte molim vas.

Samo dva minuta je bilo. Hvala vam.

Nemojte molim vas da sada vadimo sve slike i ta čudesa. Zahvaljujem.

Po kom osnovu Tatjana Manojlović? Povreda Poslovnika.

Jeste. Član 109. stav 6. – ako poslanik iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugog lica njemu se izriče opomena. Niste izrekli Bakarecu opomenu malopre. Jovanovu ste dozvolili repliku dva i po minuta da traje. (Isključen mikrofon.)

Zakasnili ste. Na to se ukazuje neposredno po učinjenoj povredi, a ne da vi čekate da završi repliku neko posle pa onda da vidite da li ćete njemu da odgovarate, pa se onda javljate navodno za povredu Poslovnika.

Samo da znate, za takve pokušaje u nastavku i današnjeg dana ćemo da primenjujemo član 103. Sada nećemo pošto ste zaboravili, ali sada sam vas upravo podsetio pa da znate, nadalje ćemo do radimo i samo nemojte da vičete iz klupe. I vi glumite Srđana Milivojevića, jel tako? Jeste li onda i vi na Gazeli trenutno? Ostali ste bez teksta? Svaka čast.

Sanja Jefić Branković ima reč.

Kako je i Milivojević ostao bez teksta, nema ga nešto.

Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani predsedniče, uvažene koleginice i kolege, tragični događaji koje smo kao društvo doživeli pre evo više od mesec dana kao što se i po raspravi može zaključiti nikoga od nas ne mogu ostaviti ravnodušnim, ali prosto to su stvari i dešavanja na koja se ne možete unapred pripremiti i smatram da je bilo ko u tom trenutku posumnjao ili na bilo koji način mogao da predvidi da će se nešto ovako strašno dogoditi da bismo svi mi reagovali na odgovarajući način da to i sprečimo.

Vreme nažalost, ne možemo da vratimo, ali imamo obavezu i odgovornost da pokažemo saosećanje sa porodicama preminulih i da kao društvo pogledamo gde smo u stvari pogrešili.

Sada nakon četiri nedelje razgovora na ovu temu, ukoliko posmatramo iz ugla običnog građanina, onog koji je duboko potresen ovim tragičnim događajima, očekivalo se da će rasprava na ovu temu u Skupštini možda imati malo drugačiji ton, da ćemo možda imati malo više razumevanja jedni za druge, da ćemo ostaviti svoje političke razlike po strani, da ćemo prestati sa uzajamnim optuživanjima i na kraju, da ćemo svi zajedno pokušati da pronađemo uzrok jednog ovakvog nezapamćenog tragičnog događaja u našoj zemlji.

Upravo iz tog razloga, mislim da je potpuno bespotrebno da nastavimo sa prebacivanjem krivice jedni na druge i da izazivamo dalju uznemirenost ljudi. Smatram da je na nama da se potrudimo da svako iz svog ugla, u svojoj porodici, okruženju, na poslu, da sve od sebe, da svojim primerom prenese određeni sistem vrednosti mlađim generacijama, učeći ih i poštenju, i empatiji i pravim vrednostima, ali učeći ih i o tome da naspram svakog prava koje imaju istovremeno stoje i obaveze koje društvo koje od njih očekuje.

Sistem obrazovanja i vaspitanja danas u velikoj meri se razlikuje u odnosu na vreme kada se moja generacija školovala i mislim da ćemo se oko toga složiti, da škola nije jedino mesto na kome deca i uče, ali i usvajaju modele ponašanja. Ukoliko posmatramo ovaj problem van porodičnog konteksta i pokušamo da prebacimo odgovornost i na vladajući sistem, i na školski sistem i na neadekvatno okruženje, pa i na vršnjake, mislim da smo potpuno pogrešili u pristupu rešavanja jednog ovakvog problema.

Dakle, deca traže uzore, traže da budu saslušana, traže da se uvaže njihova mišljenja, traže da rastu, traže da budu deca, a mi smo ti koji moramo omogućiti i stvoriti uslove da se kao takvi i razvijaju i rastu. Znate, učitelji, nastavnici i profesori mogu u nekoj meri usmeravati svoje učenike, đake ili studente, ali ukoliko dete nema jasno izgrađen sistem vrednosti koji se primarno stvara u samoj porodici, onda takav isti rad sa detetom ili neće imati efekta ili će imati vrlo malo efekta i vrlo će malo uticati na sam razvoj i formiranje sistema vrednosti kod takve dece.

Takođe, u prethodne dve, tri nedelje smo dosta govorili o tome šta bi se moglo pojaviti kao uzrok ovakvih događaja i često smo govorili o tome da je činjenica da su savremene tehnologije i društvo u kome živimo danas potpuno drugačiji, da deca danas imaju drugačiju percepciju života i načina na koji on uopšte i funkcioniše. Deca jesu digitalno pismenija od nas danas i mi to moramo da prihvatimo hteli mi to ili ne. Recimo, sa druge strane, ja pripadam generaciji one dece koja je svoj prvi mobilni telefon dobila za 18 rođendan. To je danas u ovim uslovima nezamislivo i mi to moramo da prihvatimo, pre svega da prihvatimo da su savremene tehnologije i društvene mreže način života ove generacije dece, a mi smo tu da ih upozorimo da i društvene mreže, ali i savremene tehnologije imaju svoje prednosti, ali i nedostatke kako bismo sprečili da dođe do zloupotrebe istih.

Tu dolazim do jedne teme o kojoj bih samo ukratko govorila, pošto smatram da za nju treba malo više vremena, pa možda i nekog malo drugačijeg okruženja, apsolutno i teme o kojoj govorimo, a to je nasilje na internetu. Psiholozi su se dosta bavili ovom temom, negde se došlo do zaključka da je daleko lakše pridružiti se nasilniku na društvenim mrežama i putem upotrebe digitalnih tehnologija i da to nasilje na internetu stvara neki privid da će takvo ponašanje ostati nekažnjeno sa jedne strane, a sa druge strane deca su i te kako inteligentna i vrlo dobro znaju da ono što jednom završi na internetu pratiće ih kroz čitav njihov život i kasnije kroz karijeru. Upravo je to jedna od tema o kojoj treba razgovarati malo više i možda na malo drugačiji način, uz potpuno razumevanje te iste dece koja možda ne znaju da se snađu u savremenom svetu digitalnih tehnologija i načina na koje ono funkcioniše, pa smo mi kao odrasli ljudi dužni da im u tome i pomognemo.

To je tzv. generacija "Z", kako istraživači kažu to je generacija koja je rođena između 1990. i 2010. godine i oni zaista pokušavaju da se snađu u jednom ovakvom svetu, sa svim svojim složenostima koje danas postoje. Isto tako, oni predstavljaju generaciju koja jeste nestrpljiva, koja jeste manje fokusirana, ali i te kako inteligentna i i te kako dobro zna i šta radi i kako radi. Zato smatram da svako od nas može predstavljati uzor toj istoj generaciji i toj istoj deci.

Razgovor u Skupštini je primeren, pogotovo na ovu temu onoliko koliko smo mi u stanju da tome doprinesemo. Zato postavljam pitanje svima nama - da li mi kao narodni poslanici zaista dajemo dobar primer toj deci? Da li mi kao predstavnici naroda pokazuje dovoljno empatije, da li pokazujemo dovoljno spremnosti da saslušamo jedni druge, da ostavimo svoje političke razlike po strani i da li uopšte pokazujemo bilo kakav nivo tolerancije za uzajamne političke razlike?

Mislim da treba da pođemo od sebe i da će nam to dati najbolji odgovor na rešavanje ovog problema, odnosno na koren rešavanja ovog problema. Znate, mišljenja sam da nije ovo ni mesto, ni vreme, ni tema, ali ni način na koji treba da razgovaramo u ovoj Skupštini u ovom trenutku.

Da li zaista mislite da će ostavka ministara, pa i Vlade na kojoj se ovde insistira ili ukazivanje na krivicu samo jednog lica ili nekolicine njih, zaista rešiti problem? Da će vratiti decu roditeljima, da će umanjiti njihov bol? Neće. Neodgovorno je prebacivati odgovornost samo na jednu osobu ili prebacivati odgovornost na vlasti ili vladajući sistem, već treba posmatrati problem u daleko širem kontekstu.

Možda zato i postoji Narodna skupštine, da se u toj istoj Narodnoj skupštini odvija jedan dijalog koji će biti civilizovan, koji će biti dostojanstven ne samo ove zgrade i ovog doma, već i teme o kojoj danas razgovaramo.

Između ostalog, jedna od stvari o kojima danas pričamo jeste formiranje anketnog odbora koji bi trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do ovih tragedija. Socijaldemokratska partija Srbije će apsolutno pružiti podršku u radu ovog anketnog odbora u nameri da da sve od sebe da se ovakvi događaji više nikada ne ponove.

Što se tiče namere države i o tome smo dosta razgovarali u prethodnom periodu, mislim da je namera države u pogledu reakcije na ove događaje i te kako jasna, odnosno i više nego jasna i da je u tom smislu država preduzela niz konkretnih mera kao vid reakcije na njih. Pre svega govorimo o nultoj toleranciji na nasilje i mislim da je to tema koju treba pomenuti svaki put kada analiziramo ove tragične događaje.

Samo ću ukratko pomenuti ove mere pošto se vrlo često, bar je moj utisak takav, vrlo često stavljaju po strani sve ove mere koje je država preduzela u nameri da se marginalizuje ono što je povodom ovih događaja i učinjeno. Pre svega pokrenut je projekat za uspostavljanje nacionalne platforme "Čuvam te" koji treba da objedini način funkcionisanja svih službi i državnih institucija koje učestvuju u sprečavanju nasilja, u isto vreme uključuje i samu decu. Dalje, uveden je dvogodišnji moratorijum za izdavanje dozvola za nošenje i držanje oružja. Sprovedena je akcija dobrovoljne predaje oružja od strane stanovništva. Najavljena potencijalna izmena Krivičnog zakona i smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnih lica sa 14, na 12 godina. O tome ću malo više govoriti kasnije.

Formirana je Grupa za bezbednost dece na internetu, to je ona tema o kojoj smo malopre pričali i kojoj treba posvetiti pažnju, možda baš u okviru ove grupe koja će tu bezbednost dece na internetu i razmatrati. Pošto dolazim iz Niša, mogu da kažem da je u Nišu pokrenuto formiranje Saveta za bezbednost na lokalnom nivou, verujem da to i ostale lokalne samouprave rade. Sproveden je inspekcijski nadzor u osnovnoj školi. Dakle, kada nabrojite mere na jedan ovakav koncizan način, onda se može jasno videti da država zaista jeste onoliko koliko je mogla u trenutku preduzela mere kako bi se u isto vreme moglo sprečiti, hajde da kažem, u budućem nekom periodu mogle sprečiti ovakve i slične tragedije.

Rekla sam da ću samo ukratko pomenuti krivičnu odgovornost dece, odnosno najavljenu izmenu Krivičnog zakonika i smanjenje krivične odgovornosti starosne granice sa 14 na 12 godina. Naše zakonodavstvo nije nimalo drugačije u odnosu na zakonodavstvo u okruženju. Ta starosna granica od 14 godina postoji i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i u većini zemalja EU. Ne kažem da je to dobro, ali prosto Srbija prati trend i zemalja u okruženju, ali i zemalja u EU, kada je reč o ovoj starosnoj granici, što je verovatno procenjeno na osnovu nekog psihofizičkog razvoja same dece i mogućnosti da ona zapravo shvate značaj učinjenog krivičnog dela u svom dobu, da kažem, odnosno u uzrastu u kome se nalaze, sa izuzetkom Velike Britanije kod koje je ta granica 12 godina, verovatno zbog povećane stope kriminaliteta kod dece u tom uzrastu.

Na kraju, rekla bih samo da je u ovom trenutku o ovoj temi i te kako važno, ja znam da ne možemo, ali je važno da bar probamo da prevaziđemo međusobne političke razlike, da probamo da se ujedinimo oko jedne teme koja je svima nama bitna i da pokušamo da sebe sagledamo kao deo jednog sistema koji nije idealan, ali idealan sistem i ne postoji, ali i takav kakav imamo je naš i moramo se potruditi, ukoliko zaista imamo želju da menjamo taj sistem, da učestvujemo u izmeni tog sistema u granicama onoga što nam je dozvoljeno.

Zato, pošto smo protekle nedelje čuli da je Srbija, i sa jedne i sa druge strane smo mogli da čujemo da je Srbija naša zemlja, pa eto, ukoliko je naša zemlja, a jeste, pođimo od toga da u toj istoj našoj zemlji menjamo našu decu, da našoj deci prenesemo prave vrednosti, da od njih stvorimo ljude koji će se učiti i toleranciji i poštovanju različitosti, jer je to jedini način da im damo primer kako treba postupati i da ih na to podstičemo da bi bili bolji ljudi. Zahvaljujem.