Uvažena potpredsednice Narodne skupštine, uvažene narodne poslanice i narodni poslanici, javnosti radi treba da znamo da ova unapređenja idu ka objedinjavanju standarda EU i koji isto tako nisu nešto što je statično, ni u EU, i da se to stalno i unapređuje. Kroz direktivu 555 je regulisano ovo vezano za oružje i municiju. Naglašavamo da Zakon o oružju i municiji predstavlja okvir u kom se stiče legalno pravo za posedovanje, odnosno za držanje i nošenje oružja i municije, proizvodnju i stavljanje u promet. Sve ono što je pribavljeno, što se radi izvan zakonskog okvira koji je postavljen u Zakonu o oružju i municiji predstavlja nelegalno, odnosno ne ovlašćeno držanje oružja, nošenje, proizvodnju, stavljanje u promet. Zato i idemo sa izmenom Zakona o oružju i municiji vezano za uslove kako i pod kojim kriterijumima neko može to da nosi, a sa druge strane opet kroz Krivični zakon regulišemo na jedan bolji, savremeniji, transparentniji način gde razdvajamo nošenje, posedovanje, proizvodnju, izradu 3D, posedovanje nacrta 3D modela itd. Kroz ovo vidimo da zakon prati i život, ali i sve ono što se dešava.
Takođe, Republika Srbija je i izmenom ovih članova zakona, tri, četiri, osam, a uvođenjem 348a, b, c, povećala i podigla i kaznenu politiku. Naglašavamo da je za samo držanje sada predviđeno da je to od jedne do osam godina zatvora, da je za nošenje oružja koje je neovlašćeno, znači nema neku dozvolu predviđenu Zakonom o oružju i municiji, predviđeno od pet do 15 godina. Znači, minimum je pet godina za nošenje oružja. Tako da nikako ne možemo govoriti ni o kakvom širenju i dozvolama koje govore o tome da svako ima pravo da nosi oružje. To nije tačno.
Kada govorimo o ovome što je spomenuto, u vezi Apelacionog suda u Novom Sadu, ja kao ministar pravde i niko od nas nema pravo da niti komentariše, niti da ulazi u sudske odluke. Apelacioni sud se izjasnio saopštenjem pre, mislim, dva dana u kome je rekao vrlo jasno da će, kada odluka bude doneta, odluka biti dostavljena, odnosno ekspedovana stranama u postupku. Kada bude dostavljena stranama u postupku, u toj situaciji će se onda Apelacioni sud oglasiti i svojim saopštenjem ukoliko bude smatrao da je to potrebno. Znači, to je nešto što je sve u sudskom postupku i, molim vas, nemojmo da narušavamo ustavni princip, a to je nezavisnost sudstva. Postoje sudske procedure, postoje pravila, tako da je Apelacioni sud rekao u svom saopštenju ono što može u ovom trenutku i da kaže, i to je sve ono što je predviđeno zakonom.
Sve ostalo što se tiče usklađivanja sa EU, sa Varšavskom konvencijom Saveta Evrope, tačno je da je Srbija članica Saveta Evrope, tačno je da ta konvencija nije nešto što je novo, ali isto tako na osnovu te konvencije, dok je formiran komitet… Drugo, za zemlje članice EU, recimo, prihvaćena su pravila EU i regulative EU koje regulišu priznanje strane sudske odluke.
18/1 AL/LjL 12.50 – 13.00
Mi moramo na obazriv način da pristupimo ovom, zato što izmenom člana 55. mi ne samo da priznajemo stranu sudsku odluku, nego i kad govorimo o ranijoj osuđivanosti, mi onda prihvatamo da je neko bio osuđivan i pred drugim sudom. To je izmena člana 55a. To je vrlo osetljivo pitanje kada govorimo o krivičnom pravu i izmenama u krivičnom pravu, pogotovo kad govorimo o priznanju strane sudske odluke u bilo kom modalitetu. Znači i ovo, kada govorimo o ranijoj osuđivanosti, je vrlo osetljivo pitanje.
To je takođe i u EU, vezano za materiju krivičnog prava, uvek vrlo osetljivo pitanje, jer godinama se vode debate u okviru EU, recimo, vezano za evropski nalog za dostavljanje dokaza, evropski nalog za hapšenje, unutar samih zemalja EU. Tako da tu treba biti jako obazriv i treba jako voditi računa kada standarde određene primenjujemo kao što je ovaj, a to je da osuda u nekoj drugoj zemlji predstavlja razlog da se kaže da je neko lice već osuđivano i da se to tretira i u nacionalnom zakonodavstvu. Hvala.

Najlepše hvala, gospodine ministre.
Reč ima predlagač, gospodin Petrašinović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovde se od strane pojedinih predstavnika opozicije iznose paušalne ocene da ove izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih aktivnosti neće doneti ništa dobro, neće doneti ništa konkretno, a pri tome, podsećam građane, da smo mi od 2024. godine stalno slušali ovde da mi ne smemo da ispunimo ODIHR preporuke i da će izborni proces u Srbiji biti bolji, demokratičniji, samo ako se ispune ODIHR preporuke i samo je to bio uslov i njihov zahtev da se ispune ODIHR preporuke.

Sećate se, onda smo imali predlog mog uvaženog kolege, dr Mrdića, vezano za izmene i dopune Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, pa je imao 11 nacrta tog predloga zakona. Bukvalno smo usvojili sve ono što su oni tražili da se uvrsti u te izmene i dopune zakona. Onda smo dobijali kritike kako ta komisija za reviziju biračkog spiska neće početi da radi, pa smo onda videli da ta komisija radi, da je donela svoj pravilnik, da je donela neka svoja akta vezano za njen rad, da zaseda, da ima mogućnost da vrši reviziju biračkog spiska.

Dalje smo slušali ovde pitanja kada ćemo da donesemo ostale zakone i da implementiramo ostale ODIHR preporuke vezano za Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o izboru predsednika Republike, lokalnim izborima, Ustavnom sudu, imali to, usvojili to, a onda, dok smo imali raspravu o tim zakonima, glavna kritika je bila – dobro to, ali kad će zakon o finansiranju političkih aktivnosti, a kad će zakon o sprečavanju korupcije, izmene i dopune tih zakona, itd.

Sada, kada usvajamo devet preporuka ODIHR-a, implementiramo kroz ovo zakonsko rešenje vezano za izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, e sada nam se ne sviđaju te ODIHR preporuke. Tačnije, ne nama nego njima. Sada im se ne sviđaju te ODIHR preporuke, sada te ODIHR preporuke nisu dovoljno dobre, nisu dovoljno kvalitetne, a vrlo jasno kroz odredbe ovog zakona je propisano ono na šta je ukazivano da neće biti dobro rešeno, a to je da svi politički akteri odnosno svi politički subjekti pod jednakim uslovima mogu da koriste javne usluge i javna dobra koje daju imaoci tih javnih usluga i dobara, da je sada propisano da moraju svim političkim akterima to da omoguće, ukoliko to daju pod tržišnim uslovima, da moraju da to pruže pod tržišnim uslovima i političkim akterima, predviđa kratke rokove da moraju da odgovore kada je u pitanju izborna kampanja, u roku od dva dana svakom političkom subjektu da daju odgovor da li mogu ili ne mogu da mu pruže odgovarajuće dobro ili uslugu na korišćenje.

18/2 AL/LjL

Ukoliko nismo u izbornoj kampanji, treba da odgovore u roku od pet dana. Ukoliko ne mogu nikako da pruže to dobro ili uslugu, da li pod tržišnim uslovima ili ukoliko se ne daje pod tržišnim uslovima, da tu svoju odluku moraju da objave na svom veb sajtu i da ta odluka mora da bude vidljiva.

Takođe, ono što je propisano odredbama ovog zakona, gde smo ispoštovali preporuke ODIHR-a, svi ti imaoci javnih ovlašćenja odnosno ustanove koje mogu da pruže javno dobro i uslugu imaju rok od 60 dana da donesu pravilnik od kad ovaj zakon stupi na snagu, na koji način i pod kojim uslovima će omogućiti korišćenje dobara i usluga koje mogu da pruže.

Znači, vrlo eksplicitno, vrlo jasno, sve ono što je ODIHR od nas tražio mi smo implementirali kroz ovo zakonsko rešenje i predložili, da bi izborni uslovi u Republici Srbiji bili onakvi kako ih ODIHR vidi i onakvi kako su to želele kolege iz opozicije.

Na kraju krajeva, ono što im je rekao i naš šef poslaničke grupe u prošlom zasedanju, na prošloj sednici Narodne skupštine – ako im se ne sviđaju ODIHR preporuke, zašto nisu tražili da sednu lepo sa nama pa da se dogovorimo, da vidimo šta je to što treba izmeniti, šta je to što treba popraviti u našem izbornom zakonodavstvu. Dve godine nam ovde pričaju da samo trebamo da ispunimo ODIHR preporuke i da će onda izborni uslovi u našoj zemlji biti u redu, a onda kada krenemo da implementiramo sve ODIHR preporuke, e, sad im se ne sviđaju izborni uslovi i sad im se ne sviđaju ODIHR preporuke.

Znači, ovde se samo traži alibi da na nekim narednim izborima, koje će ubedljivo izgubiti od SNS, bude nešto drugo po sredi. Tada će govoriti da nismo baš trebali da ispunimo sve ODIHR preporuke i da su trebala da ostanu važeća zakonska rešenja, ali to prosto građani Republike Srbije vide. Šta god da uradimo, i kada ispunimo njihove zahteve i kada ispunimo zahteve međunarodnih organizacija, njima se to ne sviđa. Prosto, traži se alibi za izborni poraz koji će im svakako uslediti. Hvala.

Najlepše hvala vama, tačno znam kako vam je kad kažete – šta god da uradimo, ne valja.
Gospođa Tanja Rađenović ima reč. Izvolite.

Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani članovi Vlade, uvažene kolege poslanici, danas raspravljamo o jednom veoma važnom zakonskom predlogu – Zakon roditelj negovatelj.

Danas odlučujemo da li ćemo kao država pružiti ruku onima kojima su decenijama u tišini svojih domova nosili možda i najveći teret koji jedan čovek može da ponose. To su roditelji dece sa najtežim smetnjama u razvoju i invaliditetom, roditelji koji ne rade osam sati dnevno. Oni rade 24 sata sedam dana u nedelji, bez slobodnog dana, bez odmora, bez bolovanja. Njihov posao nema kraj. Godinama su upravo ti ljudi morali da biraju između zaposlenja i svog deteta. Ako ostanu na poslu, nema ko da neguje dete. Ako napuste posao, ostaju bez prihoda, radnog staža i bez sigurnosti za svoju starost. Osim toga, ove porodice su veoma često i jednoroditeljske, što problem čini duplo težim.

Po prvi put država sistemski priznaje da je celodnevna briga o teško bolesnom detetu rad koji zaslužuje zaštitu, sigurnost i dostojanstvo.

Predlog zakona predviđa mesečnu naknadu od 65.000 dinara, uz uplatu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Ono što je posebno važno jeste da dete ne gubi nijedno pravo koje već ima. Dete nastavlja da prima uvećani dodatak

18/3 AL/LjL

za tuđu negu i pomoć koja danas iznosi 42.500 mesečno, a zadržava i druga prava, poput usluga ličnog pratioca ili dnevnog boravka.

Ovo nije samo finansijska mera. Ovo je mera dostojanstva. Ova prava se ne isključuju. Ona se dopunjuju. Ovo je priznanje ljudima koji su godinama bili najveći heroji svoje dece, ali često nevidljivi za sistem. Zato verujem da danas šaljemo važnu poruku, da je država Srbija koja ne okreće glavu od onih kojima je pomoć najpotrebnija. Naša obaveza nije samo da donosimo zakone. Naša obaveza je da donosimo zakone koji menjaju živote ljudi na bolje, a ovaj zakon upravo to čini. Zbog svih roditelja koji su svoje živote stavili po strani da bi njihovo dete živelo iole dostojanstveno, zbog sve dece koja zaslužuju najbolju moguću negu i zbog Republike Srbije koja pokazuje da zna da prepozna žrtvu, ljubav i odgovornost, nadam se da ćemo u danu za glasanje svi kao jedan, bez obzira na politička opredeljenja, podržati ovaj istorijski zakon. Hvala vam.

Najlepše hvala vama, gospođo Rađenović.
Gospodin Robert Kozma ima reč.
Molim vas, prijavite se.
Izvolite.

Hvala vam, predsedavajuća.

U toku svog jučerašnjeg izlaganja ministarka Sara Pavkov rekla je da je cilj zakona da se zagađivanje životne sredine svede na najveću moguću meru, i ovo nije bio lapsus nego stvarno verujem napad iskrenosti jer vama je cilj da podržite isključivo profit, još ako se u taj profit možete ugraditi, a sve to radite na štetu i na uštrb zdravlja građana i zaštite životne sredine, jer da vam je stalo do suštine ovog zakona vi biste u proteklih pet godina učinili barem osnovni minimum kada se radi o kontroli postrojenja koja bi trebala da imaju tzv. integrisanu dozvolu kojom se garantuju mere za prevenciju i zaštitu zagađenja životne sredine, pozabavili biste se izdavanjem ovih dozvola i uslovima pod kojima se izdaju i kontrolisali biste da li se postrojenja, odnosno operateri drže predviđenih mera zaštite životne sredine.

19/1 MV/IR 13.00 – 13.10

Ukupno postoji 220 postrojenja koja bi trebala da imaju integrisanu dozvolu. To je spisak iz 2022. godine. Nadležno ministarstvo bi trebalo redovno da ažurira ovaj spisak. Preko 70% postrojenja radi, a nema integrisanu dozvolu. To znači da ne može uopšte da se i proceni da li se drže standarda zaštite životne sredine. Samo 67 postrojenja ima integrisanu dozvolu, ali to ne znači da oni poštuju mere zaštite životne sredine. To bi trebalo opet da utvrdi nadležno ministarstvo svojom kontrolom. A zašto je bitna integrisana dozvola? Ideja koja bi trebala da stoji iza zakona jeste da se javno zdravlje građana štiti štiteći kvalitet vazduha, vode i zemljišta. Cilj je da ulažemo u prevenciju, da brinemo o javnom zdravlju, a ne da se bavimo posledicama.

Zeleno-levi front zalaže se za javno, kvalitetno zdravstvo, dostupnost svim građanima. Ali, briga o javnom zdravlju podrazumeva i brigu i zaštitu životne sredine, a ne da posle vaš Aleksandar Vučić nudi jeftine pumpice za astmu, a da građani udišu zagađen vazduh sa prekomernim česticama. Ne da nudite lekove za pritisak i rad srca, a da građani jedu hranu sa zagađenih njiva, piju prljavu vodu i da su konstantno pod stresom i strahuju da li će pored njihove kuće da nikne neka nesanitarna deponija ili da se otvori neki rudnik bez i jedne dozvole. To je poenta koja bi trebalo da stoji iza ovog zakona.

Hajde da vidimo kakvo je stanje životne sredine u Srbiji nakon 14 godina vlasti Srpske napredne stranke. Kada govorimo o vazduhu, Srbija je zemlja u kojoj je Zakon o zaštiti vazduha mrtvo slovo na papiru. Agencija za zaštitu životne sredine nema kapacitete da uradi osnovno, a to je da prati i da vrši monitoring zagađenja vazduha i da makar jedanput godišnje izađe sa izveštajem i kaže građanima šta su udisali prethodne godine. Nažalost, u Srbiji i dalje 12.000 građana premine ranije usled komplikacija zbog prekomernog zagađenja vazduha.

Kada bismo koristili standarde koji se koriste u EU ili standarde Svetske zdravstvene organizacije, tada bi zagađenje česticama PM2.5 i PM10 bilo prekomerno, ne samo tokom grejne sezone, nego tokom cele godine. Minimum pola godine građani bi, zapravo priznalo bi se da građani udišu zagađen vazduh. Ovakav vazduh najviše ugrožava naše najstarije građane. Žao mi je što nadležna ministarka nije tu da je pitam da li se prošetala ulicama naših najzagađenijih gradova da pita građane Valjeva, Novog Pazara, Kraljeva, Čačka, Kragujevca, ali i Beograda, koliko je teško disati u ovakvim gradovima.

Šta su uzroci zagađena? Svode se na jedan, na vaš javašluk. Vi tolerišete da industrijska postrojenja ne budu kontrolisana, da i dalje ne činimo ništa da se odmaknemo od termoelektrana na ugalj. Samo prošle godine termoelektrane su imale emisiju sumpordioksida koja je bila pet puta veća nego što je dozvoljena po našim standardima kojih smo sami rekli da ćemo se držati.

Ništa ne radite da omogućite individualnim ložištima da se priključe na centralni sistem građana. Takođe, ne ulažete u javni prevoz nego su građani redovno zaglavljeni u prevozu, u gužvama.

Kada govorimo o vodi, mi smo nekada kao društvo, kao narod mogli da se ponosimo našim čistim rekama, našim čistim jezerima. Kakva je situacija sada? Sada su predugo zagađene. A zagađene su pre svega jer 85% otpadnih voda se ispušta direktno u vodotokove, bez ikakvog tretmana. Ključni problem kada se radi o zagađivanju površinskih i podzemnih voda su upravo otpadne vode. Samo 15% otpadnih voda se tretira. Kada govorimo o industrijskim otpadnim vodama, tada se stvarno radi o jednom strašnom horor filmu.

19/2 MV/IR

Kada bismo govorili o pijaćoj vodi u Srbiji morali bismo da priznamo da vodovodni sistemi imaju zastarelu infrastrukturu, da su gubici u vodovodnoj mreži oko 40% godišnje, da barem 20% vodovoda u Srbiji građanima nudi zagađenu, neispravnu vodu, vodu sa prekomernom količinom arsena, da nam se gradovi sve češće suočavaju sa restrikcijama vode. Obična pukotina na magistralnom cevovodu Rzav ostavila je građane Čačka, Požege, Gornjeg Milanovca, Lučana po nekoliko nedelja bez vode. Umesto da se pozabavimo ovim problemima, vaše ministarstvo samo pogoršava situaciju jer se ne bavi kontrolom industrijskih postrojenja, kao i velikih poljoprivrednih kombinata.

Hajde da vidimo, samo da nabrojimo neke od ovih zagađivača koji rade sa ili bez dozvole. U Beogradu ima 20 postrojenja koja bi trebalo da imaju integrisanu dozvolu. Znate li koliko njih ima dozvolu? Samo jedno postrojenje. Svima su poznate deponije Dubokog kod Užica i Vinče u okoline Beograda. Poznate su po redovnim požarima koji se na godišnjem nivou dešavaju na tim deponijama. Ti požari dodatno zagađuju vazduh i ugrožavaju zdravlje građana. Šta mislite da li ove dve deponije imaju integrisanu dozvolu? Naravno da ne.

Odimo do Bačke Topole, do agroindustrijskog kombinata, kafilerije „Žibel“. Građani Bačke Topole protestuju godinama protiv smrada koji se svakodnevno širi gradom zbog rada ove kafilerije. Protestvuju protiv toga da ova kafilerija otpadnu vodu gura u reku Krivaju i time je zagađuje. Šta mislite da li imaju integrisanu dozvolu? Naravno da ne.

Hajde da odemo do Bora, do Zijin Mining, do Zijin Copper, isto nemaju dozvolu. Radnici su sami radili testove da utvrde kakva im je krvna slika i utvrdilo se da imaju tragove olova u krvi. Vazduh u Boru je prekomerno zagađen, redovno su prekoračenja sumpordioksidom, suspendovanim česticama itd.

Ovo su problemi o kojima bi nadležno ministarstvo trebalo da razmišlja ukoliko bi stvarno želelo da se bavi i prevencijom i kontrolom zagađenja životne sredine. A zašto će i ovaj predlog zakona ostati mrtvo slovo na papiru? Jasno je, iz nekoliko razloga. Prvo, ne želite da se bavite svojim poslom. Drugo, ne bavite se ključnim stvarima, a to je kontrola. Ne možete jer ne postoji dovoljno inspektora u nadležnom inspektoratu. Po sistematizaciji predviđeno je 86, a zaposleno je 58. Ni ovih 86 ne bi bilo dovoljno da se suoče sa svim problemima zagađenja životne sredine. Kada bismo govorili o manjim gradovima i opštinama po Srbiji, utvrdilo bi se da tamo postoji maksimalno jedan do dva inspektora i vrlo često rade različite stvari, a ne samo ono što im je ključna suština njihovog posla, a to je prevencija zagađenja životne sredine.

Ono što je ključno, vi zapravo ne kažnjavate zagađivače. Izdajete neke prekršajne suštinske kazne, mali su iznosi, a ne radite ključnu stvar. Ključna stvar bi bila da ih kaznite tako što biste uzeli deo njihovog profita jer je taj profit napravljen na ugrožavanju zdravlja građana i zagađivanju životne sredine. O tome se radi. Kao i uvek, to ne želite da radite jer vaš naprednjački koncept razvoja je zapravo naprednjačka ugradnja koja nas em skupo košta, em nas životno i zdravstveno ugrožava. Hvala vam.

Profesor dr Mirka Lukić Šarkanović.
Izvolite.
19/3 MV/IR

Hvala lepo.

Jedan od najkompleksnijih i možda najsenzitivnijih društveno-socijalnih pitanja je problem koji se odnosi na roditelje koji se bave pažnjom i tretmanom svoje dece koja su sa trajnim poremećajima u razvoju, bilo da su ona stečena ili nasledna, bilo da su fizička, senzorna, intelektualna, emocionalna, jer ova deca zapravo nisu u mogućnosti da se brinu sami o sebi, odnosno nisu u mogućnosti da se uključe u zajednicu, odnosno u svoje društvo.

Ove porodice veoma često, dakle, nije redak slučaj da ove porodice budu na određeni način i diskriminisane, a vrlo, vrlo često i socijalno i materijalno na margini. Zbog čega? Zbog toga što zapravo roditelji nisu u mogućnosti da rade jer je briga o ovakvoj deci 24 sata sedam dana u nedelji, bez ikakvih odmora, vikenda, pauza. Dakle, nema mogućnosti za normalno radno vreme i rad.

20/1 MZ/MJ 13.10–13.20

U skladu sa Ustavom Republike Srbije i važećim zakonskim aktima, ove porodice imaju pravo na posebnu zaštitu i u sklopu toga imaju tri mogućnosti da zbrinu svoju decu sa posebnim potrebama. Jedan modalitet jeste da zapravo biološki roditelji brinu o svojoj deci sa posebnim potrebama, takođe mogućnost da se ova deca smeste u neku od ustanova socijalne zaštite i treća mogućnost jeste da roditelji svoju decu smeste u hraniteljske porodice.

Naravno, iz iskustva i praksa, a i čista logika kaže da zapravo biološki roditelji, dakle biološka porodica je zapravo najbolja sredina za svako dete, a posebno dete sa smetnjama u razvoju. I u tom smislu zapravo i jeste najveća vrednost ovog predloga zakona, a to je da zapravo omogućimo biološkim roditeljima da predahnu, da nemaju svaki dan neizvesnost kada se ujutru probude kako će, šta će jer ne mogu da rade, a moraju obezbediti svojoj deci, moraju obezbediti mnogo više nego roditelji koji imaju decu bez ovih tegoba, moraju obezbediti, konačno, i sebi i drugoj deci. Dakle, sve je to jedan jako veliki problem sa kojim se oni svakodnevno sreću.

Takođe, svi smo čuli da je to otprilike, ne otprilike, nego 65.000 dinara, ali je i mnogo više jer se radi o penzijsko-invalidskom osiguranju i zdravstvenom osiguranju i mi smo zapravo tek sada svesni šta to znači ovim porodicama, šta to znači roditeljima ove dece, jer mi u nekom svom životu, u nekim svojim žurbama, svojim životnim problemima nismo, ne sagledavamo dovoljno patnje nekih ljudi koji su bolesni ili patnje ljudi, roditelja, koji imaju ovu decu. Dakle, tek u trenutku ako ih sretnemo negde u liftu, sretnemo ih negde gde smo u zatvorenom prostoru, shvatimo sa koliko pažnje, sa koliko volje, snage ti roditelji se bave svojom decom. A zašto? Zato što imaju ljubav prema toj deci. Dakle, ljubav koja je bezgranična i koja ne traži reciprocitet. Dakle, samo to biološki roditelj može, samo on može da uzvrati tu ljubav.

Podsetiću još da je Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije posvećena ovom problemu, dakle problemu rešavanja pravnog statusa roditelj negovatelj još od donošenja ovog aktuelnog zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine. I tada smo postigli rezultat da svaki roditelj koji se bavi svojim detetom sa posebnim potrebama 15 i više godina dobija zapravo primanja koja su zapravo neka vrsta staračke penzije, kada dođe vreme za godine za penziju.

Takođe, kroz plenume, kroz odbore, kroz radna tela različita, mi smo stalno potencirali ovaj problem, a takođe dali smo i 2024. godine Predlog o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. Zapravo šta je suština ovog zakona i našeg zahteva? Jeste zapravo da se roditelj, biološki roditelj, izjednači sa hranitelj. Kategorija hranitelj, to su ljudi koji se brinu o deci sa smetnjama u razvoju ali su za to plaćeni i da to isto imaju i jednako imaju i roditelji koji su biološki roditelji ove dece.

Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije izražava zadovoljstvo zbog toga što su u Vladinom predlogu sadržani naši predlozi za rešavanje statusa i ovom prilikom se zahvaljujemo građanima, roditeljima, različitim udruženjima, kao i našim prijateljima sa Zvezdare koji su vodili akciju „Majka je majka“ i bili od početka uključeni u pronalaženje adekvatnih zakonskih rešenja za ovaj problem. Takođe, Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije podržava donošenje ovog zakona sa verom da će se život roditelja negovatelja nakon uvođenja ovog zakona značajno olakšati.

Dakle, ne može čitav život da se smesti u jedan zakon, ali zakon može da stvori uslove za bolji i kvalitetniji život, a to zapravo radi ovaj zakon. Hvala.

20/2 MZ/MJ

Hvala vama najlepše.
Gospodin ministar Nenad Vujić, mislim na izlaganje prethodnog govornika, ja vam se izvinjavam, samo kratko.
Mislim da je gospodinu Kozmi jako važno da čuje odgovor.