Gospodine Vlahoviću, šest minuta ste govorili.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

 Poštovani poslanici, drago mi je što određeni poslanici izražavaju želju da me češće viđaju za skupštinskom govornicom. Ja ću vam izaći u susret, tek je 4,15 hvala bogu, imamo vremena, a verujte mi u kondiciji sam, jedino što će mi smetati je što ovo jutro neću moći da se proštem pored Dunava. Ali, bože moj, imamo značajniji cilj od toga.
Elem, ukidanjem obaveze da se licenca produžava na osnovu stručnog usavršavanja nastavnika ukida se obaveza nastavnika, kao i celi veoma dobro promišljeni sistem usavršavanja, koji je zaživeo već u 2002. godini i koji je isfinansiran sredstvima stranih donatora, pre svega švajcarske države, koja je bila zainteresovana da se kroz dodatnu obuku nastavnog kadra u Srbiji poboljša nivo nastave u osnovnim i srednjim školama. A dokazano je da nivo nastave i sprovode nastavnici, a jedan od osnovnih faktora je prenošenje znanja i boljeg sticanja obrazovanja dece u osnovnim školama, takođe i srednjim.
Stručno usavršavanje se na ovaj način prepušta volji i želji nastavnika. Diskreciono pravo svakoga od njih je da, ukoliko hoće, prati savremene tokove u obrazovanju ili, ukoliko to ne želi, prosto nakon završenog nikada više ne otvori nijednu knjigu, ne konektuje se na Internet i apsolutno ne prati ono što predstavlja savremene tokove u predmetima koje on predaje u školi ili znanje koje želi da prenese učenicima.
Ogromna je dodatna vrednost i veoma malo ulaganje u stručno usavršavanje, jer, podsetiću vas, od ukupnog budžeta koji je predviđen za Ministarstvo prosvete i sporta, svega 0,1 posto budžeta je potrebno za resor obrazovanja da bi se omogućilo dodatno obrazovanje nastavnika. Ukoliko ste svesni da imate veliki broj nastavnog kadra u Srbiji, koji, imeđu ostalog, ne govori engleski jezik ili ne koristi računar, dovoljno vam je da prosto shvatite da u 21. veku treba da im omogućite da uz dodatno obrazovanje steknu znanja koja su im u svakom slučaju neophodna da bi mogli da prate savremene tokove.
Prosto je neverovatno toliko odsustvo sistemskog i strateškog mišljenja kod onih koji su predložili ove izmene i dopune zakona. Pored toga, cela Evropa se trudi da stvori što kvalitetnije nastavnike, pošto se uvidelo, kao što sam već rekla, da je to ključ uspeha školstva.
Uspeh učenika apsolutno linearno korelira sa stručnim usavršavanjem nastavnika, a podsetiću vas da je u većini zemalja Evropske unije broj časova koje nastavnik godišnje treba da provede u stručnom usavršavanju između 20 i 100 časova. Naš zakon iz 2003. godine predviđa da profesor treba da ima 100 sati, ali u petogodišnjem periodu.
Ne mislimo da je to dodatno opterećenje za profesore, koje oni ne bi mogli istrpeti, štaviše mislimo da je obaveza koja je u ovom zakonu propisana nešto što je strašno važno da bi prosto profesori bili naterani da, ukoliko nemaju volju da sebe usavršavaju, moraju da prisustvuju određenim seminarima kojima bi se osposobili da na adekvatan način vrše nastavu u školama.
Sve to, dakle, sto časova u petogodišnjem periodu, koštalo bi manje od 800 miliona dinara za sve nastavnike ukupno za pet godina. Dakle, potpuno simbolična cifra za nemerljiv efekat koji bi se time dobio.
Šta je još interesantno u celoj ovoj priči? Interesantno je da je u ovim izmenama i dopunama implicitno legalizovano držanje privatnih nastavnika, a samim tim legalizovana siva ekonomija privatnih časova u školstvu. Naravno, pravi se jedan izuzetak. Ne možete držati privatne časove detetu kome predajete taj predmet u matičnoj školi. Svima drugima možete.
S obzirom da imate dobre odnose sa kolegama iz druge škole, iz susedne škole, potpuno vam se otvara prostor da u jednoj dobroj koordinaciji kroz sivu ekonomiju budete zainteresovani da u okviru redovne nastave dete ne savlada ono što je nastavnim programom predviđeno, nego da mu prosto nakon toga držite dodatne privatne časove, povećate svoj budžet, ali umnogome oštetite budžet porodica koje objektivno novaca nemaju.
Svako od nas pretpostavljam, ili većina od nas, ima decu u školi i znate koliko je dodatno opterećenje za kućni budžet platiti nedovoljno poznavanje, nedovoljno dobar rad nastavnika u osnovnoj školi, koji morate nakon toga nadoknaditi privatnim časovima.

Gospođo Lakićević, mogu li da vas zamolim, 5,30 je, vreme ste iskoristili.

Pet i trideset pet je, a ovo je prosto završetak rečenice i mnogo manje kršenje Poslovnika od onoga što vi radite već, evo, 12 sati u ovom parlamentu, s obzirom da vas podsećam da mi i dalje raspravljamo o zakonu koji je stavljen po hitnom postupku, a za koga saglasno članu 221. i danas nismo dobili obrazloženje.

Hvala, gospođo. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 44. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević. Molim samo da ipak vodimo računa, pet minuta je sasvim dovoljno da se iznesu primedbe na amandman, jer u ova prethodna tri izlaganja sva tri poslanika su prekoračila skoro po minut.

Gospodine predsedavajući, ne vidim razlog da to kažete sada. Nijednom, a javljao sam se nekoliko puta večeras, odnosno danas, nisam vodio računa o vremenu i uvek sam završavao za onoliko koliko mi je bilo potrebno da kažem ono što sam imao nameru, a nikako nisam trošio svoje vreme.

Zato sam vam sada poklonio minut.

U ovom članu 44. kojim se menja član 118. sada postojećeg zakona zaštitnici nastavnika pokazuju svoje drugo lice. Pokazuju zapravo da sem zaštitničke uloge, uloge zaštitnika, imaju i ulogu inkvizitora.
Oni daju određenom organu čija to jeste nadležnost, u osnovi to nije problem, sprovođenje suspenzije licence po proceduri i na način koji nije čist, koji nije potpuno razrađen, iz razloga koji mogu da budu veoma, veoma raznorodni, i možete zamisliti situaciju da se nastavnik kažnjava zbog rada koji je na izvestan način atraktivan za decu, a za školu, odnosno za sistem, za Ministarstvo možda nedovoljno prihvatljiv. Posledica toga je suspenzija licence i vraćanje na državni ispit. Sada se čovek koji, recimo, ima 55 godina vraća na državni ispit.
Mene zaista čudi koji je to pakt napravljen između sindikata i predlagača, da oni nisu reagovali ili su oni ponovili bolest ovog naroda, a ta bolest, mi smo takvi, mi smo usmeni narod, retko ili ne baš uvek volimo da čitamo. Možda nisu čitali. To je jedini razlog koji vidim, zbog koga bih mogao zamisliti da nisu reagovali.
Ovo je zapravo batina u rukama predlagača, Ministarstva prosvete, odnosno ne Vlade Srbije, nego samo Ministarstva prosvete, u pogledu odnosa prema prosvetnim radnicima, i zapravo pokazuje da odnos nije zaštitnički, nego je nešto drugo.

Da li se još neko javlja povodom amandmana?
Narodni poslanik Marković.

Poštovani predsedavajući, narodni poslanici, član 44. zaista krije u sebi opasnost da prema potpuno subjektivnom stavu prosvetnog savetnika dolazi do obračuna sa nastavnim kadrom i tu ne postoji nijedno racionalno obrazloženje zašto se uvodi i zašto se na taj način vrši suspenzija licence.
U stavu 3. izmene člana 118. stoji da se licenca suspenduje nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku koji prema izveštaju prosvetnog savetnika ne ostvaruje obrazovno-vaspitni rad, na način i po postupku kojim se omogućava postizanje propisanih ciljeva i zadataka programa obrazovanja i vaspitanja (propisani ciljevi i zadaci programa vaspitanja i obrazovanja vrlo su nedorečeni u Predlogu ovog zakona), a za koga prosvetni savetnik utvrdi da nije otklonio nedostatke u svom radu (dva puta negativno ocenjen).
Dakle, može ga dva puta vratiti da otkloni svoje nedostatke i zatim mu izriče meru suspenzije licence. I još nešto, što se potkralo u ovom članu i što još jednom ukazuje da je zakon rađen u nekoj žurbi, a ne sa namerom da bude kvalitetan, nego koliko da poništi kvalitete prethodnog zakona, stav 4. i stav 9. su potpuno istog sadržaja. Nije niko uložio amandman na to i to će tako ostati u sadržaju zakona.
Stav 4. kaže : "Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku kome je suspendovana licenca iz razloga navedenih u stavu 3. ovog člana može da se ukine suspenzija licence ukoliko položi ispit za sticanje licence." U stavu 9. je potpuno ista formulacija, samo što stoji – prestaje suspenzija licence ukoliko položi ispit za licencu. To je isto.
Ne radi se o nekakvom ozbiljnijem promišljanju da se ugradi nešto što bi kvalitativno poboljšalo ovaj zakon, nego se otvara mogućnost da se još na jednom mestu kroz zakon vrši arbitraža, da se centralizuje ponašanje u ovoj oblasti, što ukazuje da je zakon i nedemokratski i potpuno arbitraran.
Evo još jednog primera da će prosvetni savetnik moći da oduzme licencu svakom nastavniku, koji po njegovoj proceni ne izvršava obaveze koje proizilaze iz ostvarivanja ciljeva nastavnog programa. To zaista nije trebalo da se nađe u ovom zakonu. Dovoljno ograničenja postoji kod licenci po osnovu teže povrede radne discipline i obnavljanja licence, što daje mogućnost da se kroz stručno usavršavanje i ponovno polaganje stručnog ispita ona potvrdi i produži.
Ima smisla da ovaj amandman bude prihvaćen i da se briše izmena u st. 4. do 9. i da ostane rešenje koje je u prethodnom zakonu bilo u članu 118.