Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić, koji će biti poslednji prijavljeni govornik za ovu tačku dnevnog reda.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju koje nam je dostavilo Ministarstvo kulture na neki način se priznaje da na medijskom polju u Srbiji vlada potpuni haos.
Poslednji Zakon o javnom informisanju, koji je donet 2003. godine, najviše je zaslužan što danas ne postoji skoro nikakva evidencija o medijima na teritoriji Republike Srbije. Dakle, oni kojima su bila usta puna demokratije, reda i zakonitosti, upravo su izbacili iz spomenutog zakona odredbe koje predviđaju uvođenje registra javnih glasila.
Kakvo je stanje u medijima u Srbiji danas? Danas u Srbiji rad medija kreiraju uglavnom nosioci vlasti, ako su njihovi osnivači država, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, ili vlasnici medijskih kuća, koji na posredan način izveštavanje određuju prema interesima svoje političke partije ili poslovne politike.
Nažalost, u Srbiji postoje i oni mediji koji, reklo bi se, proizvode takvu medijsku hajku protiv institucija, lica, političkih partija koje im nisu po volji. Dovoljno je da pomenem B92 i način kako svojom uređivačkom politikom nanosi štetu državi i narodu. Možda i neaktivnost državnih organa da sankcionišu objavljivanje svakojakih neistina doprinosi da se pojedini mediji ponašaju kao nedodirljivi gospodari ljudskih sudbina.
Poznato je takođe da će informativne kuće koje imaju status javnih preduzeća pre ili kasnije biti privatizovane. Zato imamo pojave, pogotovo na lokalnom nivou, da se pojedine medijske kuće užurbano doteruju, kupuje se nova savremena oprema iz sredstava budžeta lokalne samouprave za već unapred dobro poznate kupce.
Naravno, država mora da vodi računa da se pri privatizaciji elektronskih i štampanih glasila ne desi da dođu u ruke vlasnika koji pod uticajem spoljnih faktora mogu da vrše negativni uticaj na javno mnjenje, pre svega kada se radi o odnosu građana prema vojsci, policiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Kosovu i Metohiji.
Što se tiče odnosa javnog mnjenja prema radu Vlade Republike Srbije, tu nije potreban nikakav medij. Dovoljno će biti da pogledaju u svoje džepove i radne knjižice i znaće kakva nam je Vlada. Ovo se pre svega odnosi na velike medije u Srbiji, za koje postoji veliki interes da pređu u vlasništvo velikih medijskih magnata.
Takođe postoji jedan veliki broj medija koji dugo rade ilegalno ili što se kaže na crno. Posle donošenja ovih izmena i dopuna, a koji se tiču evidencije javnih glasila, biće onih koji se neće evidentirati, već će nastaviti po starom. Rok koji se pominje kao krajnji za privatizaciju informativnih kuća sa statusom javnog preduzeća, znači april 2005. godine, skoro da nije nigde ispoštovan, a sumnjam da će se to ispuniti do produženog roka, odnosno do jula 2006. godine.
U mnogim lokalnim samoupravama, gde postoje opštinska informativna preduzeća, izdvajaju se veoma značajna sredstva za njihov rad iz opštinskog budžeta. To se, pre svega, odnosi na one opštine koje su, sledeći neku megalomansku ambiciju lokalnog moćnika, gradile velike radio-televizijske centre, koji sada ne rade ili rade jednim delom, jer jednostavno sredstava za finansiranje nema. Obično su te lokalne medijske kuće pod direktnom kontrolom i uticajem opštinskih vlasti i najviše dolaze do izražaja u vreme lokalnih izbora kada se u najvećoj meri favorizuje vladajuća stranka u opštini.
Takođe, postoji više delova neke informativne kuće koji ostvaruju različite prihode. Jedan deo medijske kuće je rentabilan, drugi tavori, a treći u gubitku, i problem će nastati kada neko treba da ih razgraniči i privatizuje.
Još bih ministra pitao šta će preduzeti prema onim medijima koji se ne evidentiraju, a reč je o opštinskim informativnim kućama, dakle ne o nekim ilegalcima koji se povremeno ubacuju u etar.
Reč je o lokalnim medijskim kućama koje godinama emituju svoj program odnosno izdaju novine. Do sada, što se tiče finansiranja rada opštinskih medija, intervenisalo se uglavnom po potrebi, neplanski, kada situacija zahteva da se odradi neki posao iz oblasti izveštavanja, a koji se nije do tada praktikovao.
Na kraju bih spomenuo jednu činjenicu koja se javlja u skoro svim opštinskim glasilima koja su pod ingerencijom lokalne samouprave. Reč je o kadrovima koji vode te informativne kuće, jer se skoro uvek radi o ucenjivanju većinskog partnera u lokalnoj vlasti od strane malih stranaka da se dobije opštinski medij, predsednik upravnog odbora, direktor ili glavni urednik. Često na ta mesta dolaze lica bez odgovarajućih kvalifikacija, pa se onda može pretpostaviti kakav će biti kvalitet informisanja građana.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo na kraju par reči o jednom zakonu koji je na dnevnom redu i koji nažalost, kao i par zakona pre toga, pokazuje da Vlada Republike Srbije slabo radi, da ne uspeva da postigne sve ono što je sama sebi zadala.
Očigledno je da je ovo odlaganje roka u privatizaciji pokazatelj da Vlada ne radi dobro, da ne radi dovoljno u interesu građana i samo bih rekao da i ovaj predlog zakona nije dovoljno jasan. Mislim da su rokovi koji su postavljeni u njemu nepotpuni, nerealni.
Mi smo imali priliku da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji donesemo posle godinu i po dana rada ove vlade. Znači, bilo je to predizborno obećanje 2003. godine, a tek pre par meseci smo uspeli da izvršimo te izmene.
Sasvim je nerealno da jedan zakon o privatizaciji medija može da se donese, da je ova skupština moćna da u tako relativno kratkom roku donese taj zakon i da ga eventualno sprovede, implementira, izvrši privatizaciju medija.
Zakon očigledno poprilično kasni. Međutim, ostaje veliki problem šta će se naći u tom zakonu ukoliko se nastavi sa ovim kako je do sada činjeno, a mislim da ni Vlada nije imala dovoljno razumevanja za probleme lokalnih medija, jer najveći problem ovde jesu lokalni mediji, pre svega štampani mediji. Neće doći do privatizacije tih medija i doći ćemo u situaciju da se vrši dalja monopolizacija medija. Izgubićemo masu lokalnih medija.
Očigledno je da mora da se ima potpuniji koncept, koji će možda značiti sufinansiranje lokalnih medija u jednoj fazi, da je neophodno da u privatizaciju uđemo sa jednim jasnim konceptom, koji bi omogućio da se u privatizaciji štampanih medija pojavi konkurencija, da se prodaju po relativno povoljnoj ceni i sačuvaju za građane manjih sredina, manjih opština, koje bi ovom privatizacijom definitivno mogle da izgube medije na nivou opština.
Trebalo bi Vlada u svakom slučaju da izađe sa jednom ozbiljnom analizom stanja u lokalnim medijima, da pred narodne poslanike izađe sa jednim akcionim planom koji bi, pre svega, trebalo da obuhvati analizu ekonomske isplativosti i da nas stavi u situaciju da možemo svi skupa da sagledamo mogućnosti tržišta pojedinih lokalnih samouprava.
Što se elektronskog medija tiče, tu ima dosta problema. Činjenica je da imamo nekvalitetan program na lokalnim medijima, a bogami i na nacionalnim medijima, da je on, pre svega, zabavnog karaktera, da je neminovno da mi, kao društvo, definišemo šta nam je cilj i šta nam je činiti kada su u pitanju mediji.
Mediji su moćna stvar, ukoliko se koriste na pravi način mogli bi poprilično da potpomognu razvoju i tržišta, promeni sistema vrednosti, onda afirmaciji same tranzicije, mogli bi da budu ozbiljno oružje u svim društvenim promenama u kojima se nalazi naša zemlja danas. Od problema, koji su brojni u medijima i dobar deo tih problema navele su moje kolege, nažalost malo toga se rešava, i ako se rešava, rešava se parcijalno. Nema se utisak da se ima jedna vizija.
Kažem, kroz ovaj zakon verovatno ćemo imati deo rešenja, a deo rešenja radi se u predlogu zakona kada je u pitanju Krivični zakon, koji se odnosi na odgovornost izrečene reči, znači, na klevetu i uvredu. Ono što je osnovno i što je, čini mi se, osnovna nit, a to je da nemamo jednu strategiju, niti jasnu viziju kuda idemo sa medijima.
Sve je više žute štampe, žutih medija, a nažalost u elektronskim medijima imamo sve više promociju nekog slatkog života, a rekao bih i nerada, bežanja od života, od životnih problema koje svakodnevno pritiskaju građane.
Mediji se pretvaraju u zabavu za narod, umesto da se koriste kao edukacija u teškom vremenu u kome danas svi živimo i kroz ovaj period tranzicije kroz koji prolazimo.
Na kraju, mogao bih da kažem da SRS u svakom slučaju neće glasati za Predlog ovog zakona jer je, kao što sam rekao, nepotpun, parcijalan i na najbolji način pokazuje da Vlada Srbije nije spremna i nije sposobna da reši probleme u medijima, koji su mnogobrojni i nagomilani. Hvala.

Hvala vama, gospodine Antiću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Ne. Još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? Ne.
Reč ima ministar Kojadinović. Izvolite, gospodine Kojadinoviću.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, zahvaljujem se svima vama koji ste veoma konstruktivno govorili o informisanju uopšte i o ovim predlozima izmena i dopuna zakona. Zaista sam stekao uverenje da je svima vama važno da popravimo situaciju u našim medijima, u informisanju i da dođemo do boljih zakona ili do boljeg zakona i od ovoga koji sada imamo.
Hoću da kažem da svi treba da shvate da je ovaj novi rok, praktično, možda i poslednji, u stvari poslednji rok i neću ga produžavati, jer neću potpisivati predloge za produžavanje ovoga roka. Mislim da je veoma važno da se uozbilje svi oni koji odlučuju o privatizaciji i da praktično poštuju taj novi rok, ukoliko se, naravno, sve to bude prihvatilo. Otvorili ste mnoga pitanja o situaciji u medijima i to je tema o kojoj bih veoma rado razgovarao sa vama, ali nemamo puno vremena.
Činjenica je da postoje mnogi izazovi kada je u pitanju privatizacija medija lokalne samouprave, da postoje mnoge opasnosti, ali takođe postoje i mnoge prednosti. Mislim da je došlo vreme u ovoj fazi demokratizacije našeg društva da medije na neki način prepustimo i tržištu, sa svim izazovima koji postoje na tom tržištu, a s druge strane da otvorimo praktičnu mogućnost da i sami novinari, a kada kažem novinari mislim na sve ljude koji rade u medijima, ne samo u pisanim, već i u elektronskim, postanu, bar teoretski da imaju tu mogućnost, a mislim da imaju veliku praktičnu, vlasnici sopstvenih medija.
Znam da svi oni, ako govorimo o lokalnim medijima, i da svi koji žive u tom lokalu traže od svojih lokalnih medija da prate ritam njihovog života i upravo su ti mediji veoma prijemčivi i omiljeni, i vrlo često uspevaju da se nose sa konkurencijom velikih i jakih medijskih kuća. Zato je veoma važno da sačuvamo te medije.
Mogli bismo da kažemo, rok je prošao i po sili zakoni svi ovi mediji mogu da se ugase. Ostali bismo bez mnogih medija koji prate ritam našeg života, a to je veoma važno. Ostali bismo bez mnogih novina, da, i onih koji nisu možda pravi novinari i nisu imali mogućnost i vremena da novinarski zanat ispeku i douče do kraja. Dajmo im mogućnost da za ovih godinu dana shvate ozbiljno pre svega šansu koju imaju.
Tačno je da su mediji, ne samo u poslednjih 10-15 godina, već i u poslednjih 60 godina, vrlo često bili zloupotrebljavani, vrlo često pretvarani u nešto što jeste najveća opasnost za medije, a to je da budu tretirani, da imaju tretman, da imaju karakter oružja za razne političke borbe. Nadajmo se da je to vreme sve više za nama.
Kažem, dajmo pravu šansu tržištu, jer tržište će na neki način naterati i one redakcije koje danas ne rade profesionalno i one novinare koji se ne pridržavaju osnovnih postulata svog zanata da budu zanatlije pre svega. Jednostavno, tržište neće tolerisati one koji svesno, namerno lažu, kleveću i ne rade svoj osnovni posao kako treba.
Verujem da i ovakav zakon, a slažem se sa vama da nije savršen i da ga treba i dalje brusiti, i sa mnogima koji su se za to zalagali, treba menjati neke druge odredbe, ali jednostavno hoću da kažem da je to zatečeno stanje. Shvatam kritike na račun ove vlade, činjenica je da smo mi dosta napora uložili da mnoge stvari koje su zastale, kada je u pitanju primena zakona, poguramo, da otklonimo te nedostatke.
Činjenica je da smo sada spremni da krenemo sa raščišćavanjem haosa u etru. Govori se da ima 1.600 emitera. Radiodifuzni savet, kao što znate, konstituisan je i vrlo brzo će početi da radi, i očekujem da će već od septembra biti prvih praktičnih rezultata. Namera ove vlade jeste da se zavede red, to može na neki način da zvuči pomalo ružno i opasno, ali činjenica je da smo mi iz jedne krajnosti, iz vremena kada su postojali državni monopoli u medijima, otišli u drugu krajnost, a gde je došlo do hiperprodukcije tih medija.
Činjenica je da Srbija nije pogodno tle u ekonomskom pogledu za takvo mnoštvo medija. Upravo zbog toga u medijima imamo i dosta onih koji nisu pravi profesionalci ili, ako hoćete, ako mogu da kažem ono što najviše volim, prave zanatlije. Vrlo često su u takvoj hiperprodukciji medija dobijali nešto što zovem tri Z: istovremeno i zaposlenje, i znanje, i zvanje. Bili su i ostali su, nažalost, priučeni.
Upravo ovakva malo izmenjena regulativa i neki možda bolji zakoni, o kojima će ova vlada voditi računa, doprineće da se novinarstvo vrati sebi, da se vrati zanatu i da u prvi plan stavimo one koje smo najčešće u ovih 10, 15 ili 60 godina zaboravljali, a to su korisnici usluga medija, dakle, čitaoci, slušaoci, gledaoci.
Slažem se da postoje mnoge stvari koje bismo mogli nazvati nedopustivim: zloupotrebe medija u političke svrhe, a o tajkunizaciji mnogo govorimo, o tabloidima koji rade nedopustive stvari. Namera je i moja i Ministarstva za kulturu, koje je nadležno za medije, namera ove vlade je da se to sve na neki način izbrusi, ali na jedan legalan, normalan, ljudski način, i da se dozvoli tržištu da i tu presudno doprinese vraćanju profesije novinarima i da se primenjuju pravi novinarski zakoni.
Postoje mnogi drugi zakoni koji sankcionišu klevetu, koji sankcionišu sve ono što nije dopušteno u medijima. Činjenica je da mnogi od nas, a i vrlo često sam bio na meti takvih tabloida, ne koristimo to iz raznih razloga. Činjenica je da kao društvo moramo da sazrimo, a očekujem da ćemo vrlo brzo i kao novinari i kao ljudi biti u drugačijoj situaciji, gde će se, pre svega, ceniti ono što je istina i praktično gde ćemo svi, odnosno gde će novinari, pre svega, raditi kao prave zanatlije.
Nije ovo veliki pomak u ovom zakonu, slažem se, alu u ovom trenutku pošli smo od toga da treba produžiti ovaj rok i to je ono što je najvažnije. Da li ima neke beneficije za one koji će biti evidentirati, koji će se prijaviti, dajte jedanput da ponudimo jednu zakonsku odredbu koja neće biti previše stroga, koja neće odmah ukazivati na neke sankcije.
Koje bi mogle da budu beneficije? Bilo je reči o tome, budući da vrlo često u Ministarstvo za kulturu stižu razni zahtevi za pomoć, pa i pojačanje predajnika, ako su u pitanju elektronski mediji. Mi smo ovde vrlo često mešali pisane i elektronske medije, mada danas treba da govorimo o pisanim medijima, pre svega. Možda bi to mogla da bude neka vrsta tog benefita, ali to ne bi bilo pošteno prema onima koji se ne bi prijavili.
U svakom slučaju, mislim da je vrlo važno da postoji jedna vrlo živa komunikacija između Ministarstva kulture, koje je zaduženo za medije, i medijskih kuća. Mislim da Ministarstvo, sam ministar i ljudi koji tamo rade treba da budu servis tih medija i da na pravi način kroz Ministarstvo artikulišu njihove realne potrebe, kako bi se omogućili bolji uslovi ili preduslovi za rad ovih medija.
Bilo kako bilo, prepoznao sam u svim vašim diskusijama jednu želju da naši mediji budu bolji, ali samim tim da i mi sami budemo bolji. Da se ne varamo, naša medijska slika nije ništa drugo do slika društva. Da li treba da razbijemo ogledalo zbog toga što nam se ne sviđa lik u tom ogledalu? Moramo mnogo toga da radimo. I dalje se mnogo kuka, kukumače kada su u pitanju mediji. I sami novinari to rade i sama udruženja, koja takođe moraju da shvate da ne treba da budu mesne zajednice novinarstva, već da treba da se bore za mnoge druge egzistencijalne stvari novinara i za prave postulate zanata koji se zove novinarstvo.
Mislim da smo na dobrom putu. Možda ova vlada neće uspeti da otkloni sve nedoumice, sve probleme i sve mane koje postoje u ovoj sferi našeg života, kao što možda ni neka druga to neće. Ali, činjenica je da moramo jedanput da krenemo, da treba da oslobodimo novinare i novinarstvo, da im damo šansu. Biće mnogih opasnosti koje ćemo izbeći ili koje će novinari i redakcije izbeći. Koje neće, ostaje da se vidi.
Bilo kako bilo, zaista sam optimista, ali je važnije od toga da budemo uporni. Ova vlada je uporna u nastojanju da mnoge nedostatke i mnoge probleme reši ili bar da stvori podlogu za rešavanje tih problema. Hvala vam što ste me pažljivo saslušali.

Hvala vama, gospodine Kojadinoviću.
Zaključujem načelni pretres.
Još jednom podsećam na dve ključne informacije. Uvažavajući Narodnu skupštinu, na zahtev predsednika, Vlada i ministri su povukli šest sistemskih zakona, za koje je traženo da ih odbori detaljno razmotre. Istovremeno, zahvaljujući angažovanju i odgovornosti svih vas, a ne samo ovom evropskom poslovniku, ovog časa je završeno 39 načelnih rasprava.
Zbog važnosti zakona, na osnovu člana 85. stav 4, nastavak je u ponedeljak u 10,00 časova, koji počinje razmatranjem prvog od seta pravosudnih zakona u pojedinostima.