Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je u uvodnoj reči veoma kratko obrazložio ove izmene i dopune zakona koga smo nedavno usvojili.
Istina, i nisu neke značajne izmene, sem u delu da one budu međusobno usklađene ili jasnije onima koji moraju da ih primenjuju.
Ono što bih hteo, ministar nije tu, ali primetio sam mladu damu koja je iz Ministarstva i voleo bih da zabeleži par pitanja, pa ćemo u onom delu kada budemo razgovarali u pojedinostima, možda i dobiti odgovor od ministra.
Pitanja su, od momenta usvajanja zakona u Skupštini, pa do današnjeg vremena, ima li Ministarstvo neko sagledavanje koliko je ovaj zakon doprineo da se urede neke stvari u državi Srbiji, u smislu smanjenja zloupotreba: kada je u pitanju rad na crno, isplata zagarantovane minimalne zarade, diskriminacija na određenim poslovima, kada je u pitanju zloupotreba određenih pravnih instituta, odnosno normi za rad duži od punog radnog vremena, kada su u pitanju obaveze poslodavca da da zaposlenom obračun zarade za protekli mesec?
Da li je Ministarstvo uopšte kontrolisalo rad poslodavaca i poštuje li se ijedna od tih odredaba zakona, za koje je u vreme usvajanja u obrazloženju govoreno da je nešto revolucionarno, nešto novo, nešto što će doprineti da život zaposlenih bude bolji, odnosno obaveze poslodavca da jasnije i određenije.
Mislim da tu ima i dalje strašno puno zloupotreba, posebno one odredbe gde se govori o radu na određeno vreme, da nijedan radnik koji radi na određeno vreme ne sme da podseti poslodavca da su ti rokovi istekli, da su stečeni uslovi da rad na određeno vreme preraste u rad na neodređeno vreme, jer bi to značilo stavljanje prsta u oko poslodavcu ili otvorenu ranu i ljutnju poslodavca, gde bi se to posle moglo izroditi u davanje otkaza.
Posebno bih komentarisao odredbu u članu 191, što su naše kolege već komentarisale, kada je u pitanju mogućnost da poslodavac može zahtevati od suda da sud donese rešenje da ne vrati zaposlenog na rad, iako je pre toga dobio nezakonit otkaz. Govoriću to sa drugog aspekta. Poslodavac je dužan da vrati zaposlenog na rad ako je dobio nezakonit otkaz i da nadoknadi štetu u visini neisplaćene zarade itd.
Samo da vas podsetim, sa aspekta kada se radi o preduzećima gde je država većinski vlasnik, kako je to u praktičnom životu. Nijedan zaposleni koji je dobio spor u sudu, pravosnažnu presudu, nije uspeo do sada da naplati naknadu štete.
Jednostavno, poslodavac nema para. Ko je ovde dužnik: država koja je vlasnik preduzeća ili direktor koji rukovodi preduzećem, upravni odbor koji upravlja preduzećem? Ko je dužnik od koga oštećeni radnik može da zahteva naknadu štete, a do sada to nije uspelo nikome ili retko kome. Možda se varam, možda ministar ne misli tako.
Sve me opet asocira na onu ideju i plan, ako ta državna preduzeća ne mogu da se privatizuju, da će doći u situaciju da će se pokrenuti stečajni postupak, odnosno bankrot, da će svi ti radnici biti prevareni i biće im isplaćena minimalna zarada, i to samo za određen broj meseci, kako se to govori u ovim odredbama zakona, ili polovina od one naknade koja je već presuđena pravosnažnom presudom. To je nedopustivo. Kod privatnih preduzeća, kod ortačkih društava, tu država već i nema nikakvu kontrolu i ne trudi se.
Najveći broj zaposlenih trpi ovakve štete u preduzećima, nekada velikim državnim sistemima, koja više ne rade, jer država ne daje obrtna sredstva, ne ulaže u osnovna sredstva, ne stvara uslove da ta preduzeća u procesu restrukturiranja počnu da rade i stvaraju novu vrednost, nego se uglavnom veoma sporo, preko Agencije za privatizaciju, pripremaju za stečaj i bankrot. Onda svi ti zaposleni, koji su do sada imali neprijatnosti i morali prava da dokazuju na sudu, ne mogu ta svoja prava da ostvare.
Zamolio bih da vi podsetite ministra kad bude došao da pokuša da odgovori na neka pitanja. Voleo bih da vidim izveštaj nadležnih organa koji sprovode zakonitost rada kod poslodavaca u oblasti zapošljavanja, u oblasti regulisanja prava u toku rada, eventualno, ona prava koja ima nezaposleni koji se trenutno nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je tu uređen odnos?
Da se malo našalim, juče je bila dosta žučna rasprava ovde, kako ova vlada uvodi red u raznim oblastima društvenog života. Zamerio sam gospodinu Markoviću na jednom delu gde on kaže da red koji je ova država uvela na benzinskim pumpama on ne podržava. Zamerio sam mu, jer on nije rekao dobro u padežu. Ne radi se o redu, radi se o redovima.
To podseća na one probleme iz ranijeg perioda, kad su se pojavljivali redovi za mleko, hleb, benzin, naftu i naftne derivate. Sada su jedino vidljivi redovi na benzinskim pumpama i veoma veliki redovi pred vratima Nacionalne službe za zapošljavanje.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo, rasprava o Zakonu o radu, o onom osnovnom tekstu o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo, bila je obeležena nizom primedbi narodnih poslanika, velikim brojem amandmana. Jedan broj amandmana je tada bio usvojen. Sećate se onda pokušaja predsednika Republike da stavljanjem veta na ovaj, tada usvojeni, Zakon o radu dobije nekakve poene. Posle toga je potpisao isti tekst, iako je iz ove skupštine i taj drugi tekst izašao u suprotnosti sa onim na koji način su narodni poslanici o njemu raspravljali i šta su prihvatili.
Dakle, ministar ili Ministarstvo su tadašnji tekst Zakona o radu ispravili onako kako je ministar mislio da je moguće, da bude primenjiv sa njegovog aspekta. Ali, i to mu nije dovoljno, već tada je najavljivao da onakav zakon, kakav su narodni poslanici usvojili, ne može da se primenjuje i da će on da se pojavi sa predlogom za izmene i dopune tog zakona.
Mi srpski radikali mislimo i znamo da Narodna skupština ne služi za ispunjavanje želja ministara, da ministri moraju da poštuju volju Narodne skupštine, da moraju da prihvate zakon onakav kakvog ga Narodna skupština usvoji, a to što je ministar Lalović u to vreme pričao da je Narodna skupština donela zločinački zakon, to je nešto o čemu bi Narodna skupština trebalo da raspravlja, ali povodom neke druge tačke dnevnog reda, koje u ovoj Narodnoj skupštini ne mogu da dođu na dnevni red i da se o njima raspravlja.
Ovo što imamo, ovih 13 tačaka Predloga za izmenu i dopunu Zakona o radu, suština je da se sa svim ovim predlozima i svakim ovim članom predlažu rešenja koja idu apsolutno na štetu zaposlenih.
Kada smo govorili o osnovnom zakonu, govorili smo o tome u kojoj situaciji se nalazi to nešto zaposlenih u Srbiji, s obzirom da je mnogo više onih koji ne rade i svaki dan je sve više onih koji ne rade. Mislimo da je nedopustivo da se Ministarstvo drznulo da ovako brzo predlaže ove izmene i upravo da menja sve ono za šta su narodni poslanici, ovde kroz amandmane, glasali većinom glasova Narodne skupštine.
Šta kaže ministar, predlaže u članu 1. da se briše: ministarstvo nadležno za poslove rada, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, kada je u pitanju rad koji se obavlja noću i mišljenje kog organa je potrebno da bi neko mogao da radi noću.
Dakle, kada smo usvajali zakon, rekli smo da je neophodno i mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada, i ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, a sada nam Vlada i ministar Lalović predlažu da se to briše i da se za ovakav rad traži samo mišljenje sindikata.
Da li u sindikatu postoji neko ko je stručno osposobljen da daje ovakvo mišljenje, to je nešto o čemu može da se govori i o tome smo govorili kada smo govorili o osnovnom zakonu. Ali, ministar je ovako naumio, skupštinska većina će to tako da usvoji, a kako će to da se odrazi na život zaposlenih, na radnike u Srbiji, to u ovoj zemlji vladajuću strukturu, vladajuću garnituru, apsolutno ne interesuje.
U članu 2. predlaže se da se smanji broj slobodnih dana za dobrovoljne davaoce krvi. To je neverovatno.
Svaki dan slušamo alarmantne vesti o nedostatku krvi u Srbiji, svaki dan imamo pozive za dobrovoljno davanje krvi i onda onima, koji inače jesu dobrovoljni davaoci, koji su navikli da kada daju krv imaju neki slobodan dan, sada to smanjujemo.
Ministar misli i obrazlaže, naravno, jesu to zdravi ljudi, jeste istina da davanje krvi nije bolest, sve je to tačno, ali mislimo da je zaista neophodno da zakonodavac mora da ima jedan human odnos prema ljudima, koji su, takođe, humani zato što dobrovoljno daju krv i pomažu nekome kome ta krv spasava život. Dakle, to što je predlog da se smanji broj slobodnih dana za dobrovoljne davaoce krvi za srpske radikale je neprihvatljivo.
Član 4. ovog zakona, koji u stvari govori o članu 94a osnovnog zakona, zaista je tako napisan da ne znam koji bi ekspert mogao da ga protumači - da li se porodiljsko odsustvo od dve godine odnosi na treće i četvrto dete, ili se, kako ovde kaže "pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u ukupnom trajanju od dve godine ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno, dvoje ili troje dece, a u narednom porođaju rodi dvoje ili više dece".
Ovo je zaista neverovatno. Najjednostavnijim tumačenjem ovog člana je jasno da žena koja ima troje dece i u narednom porođaju rodi jedno dete, na nju se ne primenjuje ovaj član zakona. Ovo je pokušano na jedan vrlo nejasan način narodnim poslanicima da se predstavi, ali se zaboravlja da u ovoj skupštini sedi i veliki broj pravnika i da svakako ne može da se pređe preko ovakvog rešenja.
Ukinuli ste predlogom opšti kolektivni ugovor, a sećate se ministre koliko je bilo priče o opštem kolektivnom ugovoru u vreme kada smo govorili o osnovnom zakonu. Vi nam sada predlažete da se to ukida zato što ste i u javnosti i u ovom parlamentu bili apsolutno protiv toga, kao što ste smanjili i tzv. minuli rad. Dakle, sve ono što je bilo dobro u ovom zakonu vi sada predlažete da bude izmenjeno na štetu zaposlenih.
Mislim da je najskandalozniji član ovog zakona - član 10, gde se kaže gde u članu 191. osnovnog zakona dodaje stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Šta ovde radi sud? Sud presudi, utvrdi da neko treba da se vrati na posao kod poslodavca, jer nije dobio otkaz u skladu sa zakonom. To je jedini način kada će sud da ga vrati, ali vi se ovim zakonom mešate u posao suda i kažete da poslodavac može da izrazi svoju želju da ovoga ne vrati na posao, nego samo da mu isplati dvostruku naknadu.
Dakle, ne omogućavate čoveku da se vrati na posao, a suština je da će sud da utvrdi da on može i treba da se vrati na posao. Ko je ovo smislio, zaista, svaka mu čast na ideji. Ovako nešto do sada nije viđeno - da se jednim zakonom, na ovaj način, utiče na rad suda. Zaista, ne znam, kada budu sudije videle ovaj član, koji ćete vi svakako usvojiti, kako će reagovati. Koji će sudija sebi da dozvoli, ako utvrdi da je neko protivzakonito dobio otkaz i da treba da ga vrati na posao, a onda dođe poslodavac i kaže, sudija, ja ću da mu dam duplu naknadu štete, nemoj da ga vratiš na posao, koji će normalan sudija da prihvati da radi na ovaj način, po ovom zakonu. Ovo je zaista skandalozno.
Član 12, koji govori o primeni odredaba člana 118. i 120. osnovnog zakona je, takođe, neprihvatljiv za Srpsku radikalnu stranku, zato što član 12, kako ste sami u obrazloženju napisali, predviđa da se odredbe člana 118. tačka 5) i 6) Zakona o radu, kojima se utvrđuje pravo zaposlenog na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, prestaju da primenjuju danom stupanja na snagu ovog zakona, a da će se primenjivati od 1. januara 2006. godine.
Odredbe člana 120. tačka 2) i 3), kojima se uređuje mogućnost utvrđivanja prava na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, prestaće da važe 1. januara 2006. godine. Ministre, ako je vama jasno ovo što ste napisali, svaka vam čast.
Dakle, stav poslaničke grupe Srpske radikalne stranke je da je apsolutno neprihvatljivo da se na ovaj način, ovakvim predlozima menja Zakon o radu, tim pre što je Narodna skupština pre dva meseca raspravljala o ovom zakonu, što su odlukom, ne Vlade i ministra, nego odlukom skupštinske većine određeni amandmani prihvaćeni. Ti amandmani su bili dobro rešenje za zaposlene. Tada smo pričali, sada ponavljamo, Ministarstvo i Vlada, očigledno i skupštinska većina, stoje na stavu da Zakon o radu treba da bude u korist poslodavca.
Mi srpski radikali mislimo da treba da bude u korist zaposlenih, naravno, ne da se ošteti poslodavac, ali u svakom slučaju, u situaciji u kojoj se nalazi Republika Srbija, u kojoj se nalaze zaposleni, u vreme kada ništa u Srbiji ne funkcioniše i ne radi, ovaj parlament mora da vodi računa o zaposlenima u Srbiji i zato mi srpski radikali nećemo glasati za izmene i dopune Zakona o radu.

Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, a neka se pripremi narodni poslanik Anita Beretić.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je teško naći mesta za kritiku posle gospođe Vjerice Radete, vrhunskog pravnika, ali probaću sa svoje tačke gledišta, iz svog ugla, da ovih predloženih 12 članova za izmenu i dopunu Zakona o radu komentarišem.
Znači, mi imamo već po treći put u pola godine na dnevnom redu ovaj Zakon o radu, te se vidi da se ide na to da se ovaj zakon na silu progura. Zašto je po treći put? Naravno, krivci su za to Vlada Srbije, a pre svega predsednik Skupštine, koji sasvim slučajno ili verovatno namerno nije prisutan kada raspravljamo o ovom zakonu, jer i sam zna da bi bilo dosta mesta za njegovu ličnu kritiku.
Ovde imamo 12 članova koji su predloženi za izmene i dopune i hoću da kažem da je veliki broj ovih članova usvojen prošli put, kada smo prvi put raspravljali, usvajali Zakon o radu, i tada je proradila svest nekih poslaničkih grupa, koje su prethodno donosile taj Zakon o radu, koji je bio veoma loš za zaposlene u Srbiji, ali proradila je svest, pa su glasali onako kako bi bilo najbolje za zaposlene u Srbiji.
Ovde član 77. govori o dobrovoljnim davaocima krvi, do sada smo imali praksu tri dana da zaposleni ima pravo odsustva sa radnog mesta, međutim, ovde se predlaže sada da to bude jedan dan. Zaista, ovo je prava destimulacija zaposlenih, sada ne vidim nijedan razlog zašto bi, osim neke preke potrebe za nekog bližeg svog, dali krv, a znamo da se u svim zemljama sveta to i te kako plaća. Znam skorašnji primer gde je morao čovek da plati 50 evra davaocu krvi da bi spasao život svojoj majci.
Takođe, hoću da ukažem i na član 94. koji govori o porodici. Znači, ovde kako smo čuli, četvrto dete ko dobije nema ono pravo prethodno, znači, ima tri deteta, što nema sasvim nikakve logike, a naveo bih primer da u Bosni i Hercegovini žena, da li bila u radnom odnosu ili ne, ona posle trećeg deteta ide automatski u penziju, što znači da mi ovde apsolutno destimulišemo rađanje.
Naravno da je to nešto meni jako sumnjivo i nema logike, a svesni smo i sami da i te kako preti bela kuga. U članu 108, koji govori o minulom radu, vi ste sa 0,5 po jednoj godini radnog staža smanjili na 0,4. Znači, ovde apsolutno nema posebnog komentara, izuzev toga što se očigledno štiti državni budžet i da se što manje izdvoji za zaposlene u Srbiji.
Takođe, otkazni rok kod člana 189. Naravno, to sam dosta prošli put kritikovao i ne bih sada posebno nešto da izdvajam, ali zaista ima dosta nelogičnih stavova o pitanju stručnosti i sposobnosti, samodoprinosu na radnom mestu, što zaista nema logike, jer čovek koji radi 10 i više godina na istom radnom mestu, ne vidim razloga, izuzev zdravstvenih, zašto ne bi mogao da pruža adekvatne stručne i ostale sposobnosti na svom radnom mestu.
Dalje, član 118, na koji sam podneo amandman kada smo prvi put raspravljali o ovom zakonu. Naravno, mnogo se polemike u javnosti diglo i tu je predsednik Skupštine, očigledno je svima poznato, išao na jednu insinuaciju, na jednu prevaru, što nije prošlo ni kod mene, a ni kod ostalih poslanika u ovom parlamentu.
Zatim, vaša silna izborna obećanja koja ste davali nezaposlenima u Srbiji. Govorili ste da ćete zaposliti preko 500 hiljada, a nažalost, gospodo, mi vidimo već i danas štrajkuju ispred Vlade radnici Soko Štarka. Znamo da će i tu verovatno biti otkaza, ali onoliko koliko ste obećavali da ćete zaposliti, u stvari, gospodo, blizu ste te cifre da date toliko otkaza.
S druge strane, predstavnici sindikata, nažalost, većina njih je korumpirana, zna se od kojih sve institucija. Ako pođemo od Agencije za privatizaciju itd. Apsolutno se tu vidi takođe i korupcija upravnih odbora. Upravni odbor, danas kažu u Soko Štarku, donosi jednu odluku koja je suprotna odluci većine radnika, većine zaposlenih, više od dve trećine radnika u Soko Štarku.
Takođe, hoću da kažem da zaista ovaj predlog nema neki smisao, da se i treći put raspravlja o 12 najvažnijih članova Zakona o radu. Još jednom apelujem na poslanike i na ličnu svest pojedinca da ne prihvate u potpunosti ovako kako je predloženo, jer ipak i kada se kaže da ovaj član 118. tek stupa na snagu od 1. januara sledeće godine, očigledno da Vlada ni slučajno nije planirala da će proći ova tri predloga, o kojima moj amandman govori, a to je minuli rad, regres i 0,5 isplata minulog rada.
Znači da tu očigledno vi ste celu godinu oteli radnicima u Srbiji i sačuvali ta sredstva, pa računate na sledećim izborima, verovatno u decembru, ko dođe na vlast neka vidi kako će i odakle da isplati radnike. Vi to ostavljate nama iz SRS da mi regulišemo tu oblast. Pošto smo ograničeni vremenom, moje kolege će da govore, toliko.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, a neka se pripremi narodni poslanik Toma Bušetić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najblaže rečeno malo je čudno vreme u kojem raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radu i da se to dogodilo ekspresno brzo.
Dakle, ne znam da li se neki zakon našao na dnevnom redu, odnosno predlog izmena i dopuna u tako kratkom roku, a da je pri tom i od te i tolike važnosti, kao što je Zakon o radu i kao što je sada slučaj sa ovim predlogom.
S jedne strane, može se razumeti i potreba, i uslovi, i zahtevi tranzicionog vremena, i sve ono što prolazimo i kroz šta definitivno moramo proći, i to može da bude objašnjenje. S druge strane, verovatno očigledniji jesu propusti koji su napravljeni i pri donošenju važećeg Zakona o radu.
O tome će sigurno biti dosta reči u raspravi i sigurno ćemo čuti dosta toga šta je to što su interesi poslodavca, šta je to što su interesi zaposlenog i šta je to što je interes države.
I to jesu važne teme, ali u toj dinamici društvenih promena postoje grupe koje, po pravilu, budu zanemarene i izađu kroz ovaj i ovakav period oštećene, tako da ću se samo kratko osvrnuti na članove 2, 4. i 11. Predloga izmena i dopuna Zakona o radu.
Naime, kroz ove članove upravo se definiše status malopre pomenutih manjinskih, važnih i često ugroženih društvenih grupa. Članom 2. predviđa se smanjenje prava davaocima, odnosno dobrovoljnim davaocima krvi.
Dakle, u sadašnjem članu 77. Zakona o radu predviđeno je pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva za slučaj dobrovoljnog davanja krvi, odsustvo na sam dan davanja i još dva dana. Sada u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ukidaju se ova dva dodatna dana, tako da dobrovoljni davalac ima pravo samo na taj dan kada krv daje.
To se, naravno, može opravdavati potrebama poslodavca i eventualnim drugim činjenicama, mogućim manipulacijama i tezom da dobrovoljno davanje krvi nije bolest, što je tačno i hvala bogu da je tako.
Ali, istovremeno, bilo bi dobro znati koliko imamo dobrovoljnih davalaca krvi i, koliko god da ih imamo, da li je maksimalno moguća količina krvi koju oni daju dovoljna za svakodnevne situacije kroz koje naše društvo i naši građani prolaze.
Neprestano smo svedoci mnogih alarmantnih kampanja zdravstvenih institucija da su preko potrebne veće i veće količine, kako kažu, a jeste, najdragocenije tečnosti. Mislim da mereno materijalno, sa jedne strane, a preračunato u dva dana plaćenog odsustva, to nije uporedivo sa stepenom važnosti akcije dobrovoljnih davalaca krvi i onim društvenim dobrom koje oni ostvaruju.
U članu 4. predviđene su izmene, a tiču se statusa porodilja. Nedavno smo takođe u ovoj skupštini bili i akteri i svedoci velike rasprave o tome koliko smo kao društvo, na neki način, i ugroženi, da je tako nazovem, bolešću - bela kuga. Ono što me na neki način uvek iznenadi jeste neki stepen licemerja kada se govori o toj temi.
Mislim da ovde sada imamo odličnu priliku da pokažemo, na jednom mestu gde se taj pojam definiše, da možemo prići potpuno otvoreno i jednom zauzeti neki opšti stav prema tom pitanju, a posle u ovom konkretnom zakonu i svakom drugom, definisati one uže situacije. A šta zapravo mislim?
U članu 94a Predloga zakona kaže se: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Onda kreće rasprava, a šta je sa petim, šta je sa šestim itd.
Radi se o zaposlenim ženama i opet bi bilo jako dobro imati egzaktne pokazatelje koliko je procenata zaposlenih žena, zapravo, rodilo četvoro i više dece. Skoro bih se smela opkladiti da se tu radi o procentu koji je manji od jedan.
Mislim da bi bilo dobro, ukoliko postoji volja, prosto ovaj prvi stav, znači, napisati kao opštu definiciju, a posle praktično slede svi ostali posebni stavovi i bili bi kompatibilni sa ovim što želim da predložim: da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno rođeno dete. Znači, time na neki način otklanjamo tu mogućnost diskriminacije prava, posle ovog stava i u svakom drugom zakonu, koja imaju majke petoro i više dece, odnosno za peto i svako naredno rođeno dete.
Mislim da bi nadležni pododbori i odbori mogli da, u vremenu koje nam po novom Poslovniku predstoji, ulože napor i da priđemo ovoj temi na prosto otvoreniji način.
Istovremeno, član 11. definiše vreme korišćenja prava stečenih iz člana 94a. Dakle, zaposlena žena koja je započela korišćenje porodiljskog odsustva u skladu sa članom 94. Zakona o radu, do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama tog člana.
Mislim da se ovim narušava osnovni princip, kada dolazi do promena zakona da se na tu stranku odnosi što povoljniji zakon, tako da će žene koje rode treće, četvrto dete do kraja ove godine biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na žene koje rode od 1. januara 2006. godine pa nadalje. Mislim da ne bi trebalo tim korakom ni ovaj stepen diskriminacije napraviti. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik SPS, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, krajem 2001. godine donet je Zakon o radu, dakle, u vreme DOS-ovog režima ili bolje reći DS-a. Taj zakon je bio jedan od najgorih zakona koji je doneo DOS od 2001. godine pa sve do kraja svoje vladavine 2003. godine.
Da podsetim, tim zakonom su ukinuti de facto kolektivni ugovori, opšti i posebni, nije bilo obaveznosti, tim zakonom su ukinuta brojna prava svih zaposlenih ljudi, smanjene su otpremnine, novčane naknade, smanjena su plaćena odsustva, godišnji odmori i sve je to urađeno pod temom da je to reformski zakon, da je to dobar zakon, da će on doneti mnogo toga dobrog za sve zaposlene.
Naravno, to nije bilo tako, to je bio jedan od najgorih zakona, a taj zakon je donet glasom iz inostranstva, tačnije, tadašnji gradonačelnik iz Novog Sada glasao je iz Grčke, iz Soluna, i to je dokazano.
Početkom ove godine, imajući u vidu kakve posledice je imao Zakon o radu, uz jedno mukotrpno angažovanje, usvojili smo novi Zakon o radu. Mi nismo bili zadovoljni tim zakonom, pre svega, zbog toga što nema neposredne primene opšteg i posebnog i kolektivnog ugovora i zato što Vlada nije garant u zaključivanju sporazuma, ali ipak je taj zakon doneo određena poboljšanja kada je reč o novčanim naknadama, otpremninama, kada je reč o plaćenom odsustvu, godišnjim odmorima, pa i mnogim drugim stvarima.
Međutim, posle dva meseca ministar nam predlaže izmenu i dopunu ovog zakona. Jednostavno, mi možemo da razumemo da postoje odredbe koje su kontradiktorne i koje jednostavno treba promeniti, pre svega se odnose na članove 118. i 120. odnosno 189. i 190.
Kao i svi drugi Dosovi zakoni, pa i veći broj zakona koji se donose u Skupštini danas, svi zakoni su restriktivni, predstavljaju redukciju, smanjenje prava zaposlenih ljudi, nezaposlenih, ako je reč o ovom drugom zakonu, penzionera itd.
Primera radi, naša najveća primedba je vezana za uvećanje zarade po osnovu minulog rada. Tu smo zakonom u martu ili februaru, kada smo usvojili, na neki način izboksovali da minuli rad bude 0,5% za svaku navršenu godinu radnog staža. Ministar ponovo predlaže da se to vrati nazad na 0,4%. Možda naizgled izgleda da to nije neka značajna promena, međutim, u ovakvoj situaciji sve je važno, svaki dinar, sve je bitno i mislim da taj predlog nije bio dobar.
Sa druge strane, kada govorimo o tehnološkim viškovima, i otpremnine koje su predviđene ovim izmenama i dopunama svakako će biti manje. Mi smo, primera radi, za 30 godina staža imali nekih 10 plata, što je značajno poboljšanje u odnosu na zakon koji je važio tako reći do juče, do marta, ali ovim izmenama, ako pravimo neku paralelu sa 30 godina staža, tu je bilo nekih 8,5 plata. Mislim da za ministarstvo i za vladu nije toliko bitno, a vrlo je važno za svakog zaposlenog koji ostaje bez posla da može da ima ovaj deo otpremnina, koje bi bile ipak bolje i više nego po predlogu ministra ili Vlade Srbije.
Kada govorimo o dobrovoljnim davaocima krvi, ovo vezano za dobrovoljno davalaštvo, tri dana de fakto je dobro rešenje i ministar mora da zna da su dobrovoljni davaoci krvi u Srbiji službenici i radnici, 90% su ti ljudi. Ako je reč o radnicima u neposrednoj proizvodnji, kako smo ranije pričali, njima su veoma bitna dva slobodna radna dana, pored tog dana kada daju krv.
Isto se odnosi i na službenike. Jednostavno, imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko lekara koji rade u transfuziji. Oni su to i te kako dobro pozdravili i rekli su da je to rešenje dobro, tako da ćemo imati priliku na odboru da ovo rešenje zadržimo ili ako bude neka redukcija da bude sasvim minimalna.
Međutim, ono što je zanimljivo i što je interesantno za ovu vlast, a bilo je interesantno i za onu prethodnu, svi zakoni koji su doneti u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva bili su veoma restriktivni po sve ljude.
Dakle, kada je reč o ovom zakonu, restrikcije, smanjenja prava, vezana su za zaposlene ljude, a kada je reč o Zakonu o zapošljavanju te restrikcije i to smanjenje odnosi se na ljude koji ostaju bez posla ili koji traže posao.
Kada je reč o penzionerima odnosi se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Primera radi, ako bismo opet napravili neku analizu svih tih zakona koji su doneti nekoliko godina unazad, evo Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, imali smo podizanje starosne granice na 63 godine za muškarce, žene na 58 godina.
Usvojena je tzv. švajcarska formula, gde imamo usklađivanje penzija na tromesečnom nivou sa 50% rasta troškova života i 50% rasta plata. Mi smo danas došli u situaciju da prosečna penzija bude 60% od prosečne plate, ali imamo još i gorih najava kada je reč o ovoj oblasti.
Kada govorimo o obračunu penzija imali smo situaciju npr. do 2002. godine da se penzije obračunavaju za 10 najpovoljnijih godina. To je izbrisano i sada se penzije obračunavaju za celokupan radni staž, znači 30 i 35 godina.
Znači, apsolutno restrikcija. Zakon o radu, o kojem sam malopre govorio, taj zakon je bio izuzetno restriktivan, i kada govorimo o otpremninama, i novčanim naknadama, i godišnjim odmorima, i svim ovim stvarima koje su bitne za sva zaposlena lica.
Kada govorimo o Zakonu o zapošljavanju, to je jedan od veoma bitnih zakona koji zaokružuje ovu oblast radnog i socijalnog zakonodavstva, sećamo se da je tu bilo apsurdnih situacija, da je tu bilo apsurdnih predloga. Znamo neku odredbu gde se kaže da je nezaposleno lice dužno da aktivno traži posao, a istovremeno smo imali odredbe gde se kaže da mora svakoga dana da bude kući na određenom mestu i u određeno vreme. Znači, to je jedna neverovatna stvar.
Sa druge strane, upravo tim zakonom brisanje iz evidencije nezaposlenih lica bilo je veoma lako. Mislim da je to i danas na snazi, gde se kaže da neko može da se izbriše iz evidencije nezaposlenih lica posle devet meseci ako mu se ponudi bilo koji posao.
Svaki posao do tri meseca je bio odgovarajući u stepenu stručnosti i zanimanja. Posle šest meseci samo u zanimanju, a posle devet meseci je svaki posao odgovarajući i tako npr. lekarima se mogao ponuditi bilo koji posao i takav posao je bio odgovarajući, profesorima, ekonomistima, pravnicima, i ti ljudi koji bi u tom trenutku odbili posao faktički bi bili brisani iz evidencije, i ono što je najgore, do ponovnog upisivanja u evidenciju ostajali bez zdravstvenog osiguranja.
Znači, ukupno gledano svi ovi zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su bili izuzetno restriktivni, izuzetno rigidni po sva zaposlena lica, penzionere i nezaposlena lica. Sada upravo dolazimo do toga šta su reforme u prethodnom režimu, Dosovom, a šta su reforme kada je reč o sadašnjoj vladi.
Sve te reforme su navodno bolne, sve te reforme treba izdržati, a iza toga će doći bolji život. Duboko sam uveren da od toga nema ništa, da sve reforme koje se sprovode jesu bolne, a da će život ovih građana, dok se ovakvi zakoni donose, biti još gori i još lošiji.
Jednostavno, mislim da se i ministar Lalović nalazi u jednom začaranom krugu kada je reč o međunarodnim finansijskim organizacijama. Međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, stalno zahtevaju od Vlade Srbije, od resornih ministara na neki način, da otpuštaju radnike, bilo putem privatizacija, bilo putem restrukturiranja.
Smanjuje se broj zaposlenih, a kada se smanjuje broj zaposlenih dolazi do smanjenja izvornih sredstava, do smanjenja sredstava koja idu iz doprinosa, a znamo da stabilnost svih fondova, penzionog fonda, fonda za slučaj nezaposlenih lica, svih fondova, pa i zdravstvenog fonda, naravno, vezana je za doprinose i za ta izvorna sredstva.
Ukoliko tih izvornih sredstava nema dolazi do određenih dotacija iz budžeta, ali to je opet jedna zamka, jer veoma često međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, zahtevaju da se ovi fondovi ne popunjavaju iz budžeta.
Onda dolazimo do situacije da ćemo možda doći u takvu priliku i u takvu situaciju da se jednostavno penzije isplaćuju samo u onoj meri u kojoj ima izvornih sredstava i to je najstrašnija stvar.
Znači, suština cele ove priče jeste broj zaposlenih i zato sa pravom postavljamo pitanje, kada govorimo o restrukturiranju javnih preduzeća, da li je moguće da treba otpustiti 20.000 iz EPS, 10.000 iz "Telekoma", ne znam koliko hiljada iz NIS-a, jer u takvoj situaciji, ako nemamo zaposlene ljude koji primaju plate, nećemo imati ni ove fondove. Videli smo šta će dalje preduzeti međunarodne finansijske organizacije.
Uostalom imamo brojne primedbe u našem okruženju, u mnogim zemljama, pa i u Latinskoj Americi, iako to ministar Dinkić veoma često govori, da mi nećemo ići tim putem. Bojim se da je to neminovnost, ukoliko slepo radimo po onome kako nam propiše MMF i Svetska banka, da ćemo doći u jednu tako nezavidnu situaciju da jednostavno zbog masovnog otpuštanja nećemo moći da isplaćujemo ni penzije, niti da imamo dobro zdravstveno osiguranje, niti da popunimo fond kada je reč o nezaposlenim licima.
Iz tih razloga i ministru Laloviću bih preporučio da se malo mane svih tih zahteva MMF i Svetske banke, jer jednostavno mnoge zemlje u okruženju nisu mnogo vodile računa o zahtevu MMF i Svetske banke. Najbolji primer jeste Slovenija, iako nerado pričam o Slovencima, ali oni su i te kako vodili računa o svemu onome što je državni i nacionalni interes.
Zahtev međunarodnih finansijskih organizacija u velikom broju zemalja uvek je išao tim putem. Dakle, izvršiti ad hok privatizaciju, a mi i danas imamo ovde u Skupštini veliki broj zagovornika da je najvažnije što pre izvršiti privatizaciju, a mi znamo da je privatizacija u Srbiji bila opšta pljačka. Nema dana da kod svih poslanika SPS ne dolaze pisma gde se konkretni ljudi javljaju i govore o tome kako je njihovo preduzeće opljačkano.
Cela Srbija kao na dlanu je ista ili bar 95% preduzeća je privatizovano na taj način što su preduzeća prodata za male pare, što su ljudi otpušteni, što nove gazde i novokomponovani bogataši nikada nisu poštovali ugovor. Ne znam da li ima 5% u Srbiji situacija ili slučajeva, gde je gazda, novi vlasnik ispoštovao ugovor, da je isplatio plate, da nije prodao više od 10% svog kapitala ili da je izvršio svoje obaveze kada je reč o socijalnom programu.
Stoji činjenica da nijedan socijalni program u Srbiji nije dobar. Nije dobar socijalni program ni Duvanske industrije. Ti ljudi koji su uzeli 40.000 evra, 30, 50, i te pare se potroše za nekoliko godina, a kada čovek ima više para brže ih troši, a iza toga svi ti ljudi nigde neće naći posao. Uostalom, sve te strane gazde da nemaju interes, oni ne bi davali i neke pozamašnije svote kada je reč o otpuštanju radnika.
Znači, u ovoj zemlji je i Drnovšek negde 2001, 2002. godine govorio našim političarima, tada DOS-ovim liderima, da ne treba da žure sa privatizacijom, da ne treba da prodaju ništa što je važno za državu i narod, a oni su prodali sve. Ta prva situacija vezana za privatizaciju svih firmi u Srbiji pokazuje da se mnogima žurilo, a mislim da je to nepotrebno i da treba privatizovati samo ono što je dobro, što je u interesu svih zaposlenih, a ne privatizovati nešto pošto-poto, a iza toga svi ljudi ostaju bez posla.
Plate nigde nisu povećane. Govorimo o Sartidu, a sada bivši ministar Vlahović često hvali, Sartid je super, odlično je. U Sartidu je proizvodnja povećana petostruko, ali plate su negde u proseku 15.000 - 16.000, negde na nivou 200 evra. Znači, neće ni strani gazda dati više za neki rad koji je vredan da se plati. On će platiti onoliko koliko plaća u svom okruženju.
Ono što je važno kod ovih međunarodnih finansijskih organizacija, a što bi trebalo da ima u vidu ministar Lalović, paralelno sa takvom pljačkaškom privatizacijom dolazi do zahteva da se povećaju cene struje, komunalija, telefona, svih stvari koje su i te kako važne za ovu zemlju. Uvek je u tom procesu i sastavni deo tog procesa je bankrot privrede i banaka.
Zar se u ovom našem društvu sve to nije desilo? Upravo se to desilo. Navodno, posle svega toga, polazi neka strategija za redukciju siromaštva i posle te strategija siromaštvo nije uopšte manje, sve je veće i bojim se da će biti još veće.
Zato je imperativ i najviši zadatak svake vlasti da bude odgovorna, da zna šta je njen interes, a interes svake države, kada je reč o ekonomiji i socijalnoj politici, jeste da brine o svojim građanima. Mislim da je na delu jedna takva politika danas u Srbiji, kao što je bila i 2003. godine, da država treba da ima što manje problema sa svojim građanima. Jednostavno, neka misle oni šta će sa sobom, neka idu na tržište, neka se snađu i, naravno, teško ko može da se snađe u ovakvoj situaciji.
Ko danas može u Srbiji da nađe posao posle 45 ili 50 godina. Nije važno šta je po struci. Ovi mladi ne mogu da nađu posao. Znači, država mora da ima jasnu strategiju oko toga i ta strategija mora da bude i u okviru zakona koji se donose u ovoj skupštini. Mislim da se, kada govorimo o svim ovim ministarstvima koje pokriva Ministarstvo za finansije, poljoprivredu, pa čak i ovo Ministarstvo za rad i zapošljavanje, da se ne vodi dovoljno računa o tome.
Jednostavno, važno je doneti zakon, smanjiti prava svih zaposlenih lica, smanjiti prava penzionera, smanjiti prava građana kada je reč o zdravstvenoj zaštiti i onda je država dobra, jer ima veoma mala ili niska izdavanja. Naravno, kada je reč o SPS, to ne može da bude dobar put i mi naravno celu situaciju vidimo drugačije. Smatramo da država mora da bude garant najvažnijih prava za sve građane i za sve ljude u ovoj Srbiji, a danas nije tako. Toliko i hvala.

Hvala, gospodine Bušetiću. Reč ima Snežana Lakićević-Stojačić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, a potom narodni poslanik Zoran Antić. Izvolite.