Gospodine predsedniče, poštovane dame i gospodo poslanici, uz konstataciju da nam se ponovo dešava nešto čega smo bili svedoci u prethodnim sazivima.
Povlači se zakon iz procedure i na dnevni red iznenada dolaze zakoni koje očekujemo u narednim sednicama, odnosno narednim danima. Moram da priznam da je jako teško dobiti dnevni red sa 45 tačaka, dolaziti na posao i pripremati se za jedan zakon, a onda shvatiti da vam je na dnevnom redu potpuno drugi zakon koji ste, po nekoj slobodnoj proceni, očekivali da će biti tek naredne nedelje.
Ukoliko se ozbiljno pripremate za posao, ukoliko ozbiljno želite da komentarišete zakone koji jesu na dnevnom redu, jako je teško odjedanput se prešaltati sa jednog na drugi zakon, jako je teško na odgovarajući način zastupati stavove o zakonima koji se nalaze na dnevnom redu.
Danas govorimo o Zakonu o radu, umesto da govorimo o zakonima koji su prethodili njemu, ali šta je tu je. Predlog izmena i dopuna Zakona o radu je jedinstven iz više razloga. Ne pamti se da je u parlamentarnoj istoriji Republike Srbije i ovog parlamenta jedan zakon za manje od tri meseca dva puta bio na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Podsetiću vas, Zakon o radu je donet 23. marta ove godine, a danas je 30. juni. Pre dva meseca je ovaj predlog izmena i dopuna zakona stigao poslanicima republičkog parlamenta i sada raspravljamo o njemu, što je još jedan dokaz da nije postojala odgovarajuća disciplina vladajuće većine, i da su usvajanjem različitih amandmana doneli zakon koji nije mogao na odgovarajući način biti primenljiv.
Pojedine odredbe su kontradiktorne jedne drugima, postojale su određene zloupotrebe prilikom slanja teksta Zakona o radu predsedniku Republike Srbije, a zbog čega je on u prvom navratu odbio da ga potpiše. Nakon toga o njemu je ponovo protivpravno, na neodgovarajući način, glasano u republičkom parlamentu i nakon ponovnog izglasavanja naravno da je predsednik Republike potpisao zakon.
Umesto da je vladajuća većina, umesto da je ministar priznao nedorečenosti, nepravilnosti i konstatovao greške koje su urađene u prethodnom zakonu, mi danas razgovaramo o setu izmena koje potvrđuju sve ovo što sam malopre iznela i ono o čemu je DS govorila nakon donošenja Zakona o radu. Amandmani koje je DS podnela prilikom usvajanja Zakona o radu nisu uvaženi ni ovom prilikom, iako su oni izražavali moderan evropski duh u oblasti radnih odnosa i protežirali rešenja koja su usaglasili socijalni partneri u Srbiji.
To je dodatno dokaz da se socijalni dijalog i dalje ignoriše i da se faktički centralizacija odluka u oblasti radnih odnosa izrazito vidi kroz odredbe Zakona o radu.
Prilično velike ingerencije Ministarstva i Vlade su nešto što nije održivo u ovom zakonu. Dakle, uloga birokratskog aparata, u odnosu na značaj socijalnih partnera, suprotna je stavovima u ovoj oblasti i tendenciji koja bi trebalo u svim zemalja u tranziciji da bude jedan od prioriteta, a to jeste pre svega socijalni dijalog.
Ukratko ću analizirati odredbe izmena i dopuna Zakona o radu, kako bih predočila stavove DS o svakoj od njih pojedinačno.
Član 1. Predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu ukida obaveze poslodavca da kod uvođenja noćnog rada zatraži mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva za poslove zdravlja, što je uvedeno osnovnim tekstom Zakona o radu. Ovo je O kej odredba i mi se sa tim slažemo, s tim da nam nije jasno zbog čega je ta odredba i postojala u prethodnom Zakonu o radu.
Ali, isto tako nam nije jasno otkud slične odredbe kao u članu 188, na koji je amandman podnela DS i koji je, podsećam vas, većinom glasova u parlamentu usvojen, a ne nalazi se u Zakonu o radu. Faktički, izglasano je da ministar ne mora da se pita niti da odlučuje ukoliko jednom od radnika prestane radni odnos zbog toga što nije prihvatio novo radno mesto po novoj sistematizaciji, a koje je u skladu sa njegovom stručnom spremom. Taj amandman je izglasan velikom većinom poslanika republičkog parlamenta i ne nalazi se ni u prethodnom, ni u sadašnjem tekstu Zakona o radu.
U članu 2. faktički se dovodi do promene člana 77. Zakona o radu, koji predviđa pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva u slučaju dobrovoljnog davanja krvi. Sada se donosi odluka da to bude jedan dan.
Ova izmena predstavlja usvajanje zahteva poslodavaca za smanjenjem slučajeva plaćenog odsustva, ali se postavlja pitanje tretmana dobrovoljnih davalaca krvi, kao i njihovog društvenog značaja, s obzirom da se njihovo pravo koristi, nažalost, po ko zna koji put u ovom zakonu, kao moneta za potkusurivanje između Vlade, sindikata i poslodavaca.
Ovom problemu treba prići sa zdravstvenog i društvenog aspekta, tako da se pitanje odsustva ne mora generalno odrediti prema svim davaocima, nego se njegova dužina može propisati pojedinačnim kolektivnim ugovorom, polazeći od težine posla koji davalac obavlja u preduzeću.
S obzirom da je već u proceduri Nacrt zakona o zaštiti zdravlja na radu i predviđa procenu težine i rizika svakog radnog mesta, mislimo da je ovakvo rešenje moguće. Ono što nama nije jasno, zašto zakonodavac koji predlaže nove zakone, a oba su iz njegovog resora - izmene i dopune Zakona o radu, kao i Zakon o zaštiti zdravlja na radu.
Mislim da je naziv Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu itd, prosto nije usaglasio odredbe ta dva zakona i nije predvideo povoljnija i bolja rešenja koja bi na kvalitetniji način rešavala ovako važnu stvar u našoj zemlji.
Krv je nešto što je neophodno. Imati određeno oslobađanje od rada prilikom davanja krvi je nešto što predstavlja, u neku ruku, državnu obavezu. U nekoj budućoj instanci bi trebalo razmišljati da to bude državna obaveza, a ne obaveza poslodavca. Mislimo da se na ovaj način kupuju jeftini poeni. Faktički, kao što sam već rekla, dobrovoljni davaoci krvi i ovo smanjenje slobodnih dana zaista predstavlja neprimerenu monetu za potkusurivanje i neprimereno pravljenje kompromisa za vrlo važnu stvar koju ovaj član rešava.
U čl. 3. i 4. vrši se razdvajanje prava majke koja rodi treće i četvrto dete od prava majke koja rodi prvo i drugo dete. Naime, u Zakonu o radu ova prava su bila regulisana u jednom članu, dok se sada u članu 94. propisuju opšta prava i dužina porodiljskog odsustva, decidira se na 365 dana, dok se novim članom 94a posebno predviđaju i preciziraju prava majke koja rodi treće i četvrto dete - dve godine.
Nažalost, u članu 13, iz neobjašnjivih razloga, predviđeno je da se ove odredbe primenjuju od 1. januara 2006. godine, kao što se odnosi i na član 11, prema kome zaposlena žena, koja je počela porodiljsko odsustvo u skladu sa sadašnjim Zakonom o radu, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama zakona.
To je suprotno osnovnim načelima da treba primenjivati onaj zakonski propis koji je povoljniji za stranku. Zbog toga ne vidimo razlog, ukoliko su već ove odredbe predviđene, zbog čega država nije našla načina da ove odredbe budu primenjene od dana donošenja zakona, već idu na odloženo od 1. januara 2006. godine i pravite razliku između žene koja je rodila između 21. marta i 31. decembra 2005. u odnosu na onu koja je rodila 1. januara 2006, a imate zakon koji donosi pozitivno rešenje u odnosu na to. Da li je to opet problem nedostatka budžeta ili nedovoljno dobre kalkulacije zakonodavca, ne znam.
U svakom slučaju, mislim da postoje amandmani na ove članove i predlažem poslanicima, s obzirom da je ovo vrlo važna stvar, pitanje nataliteta je nekoliko puta bilo tema za ovom govornicom i u ovom parlamentu, da treba razmisliti kako se ne bi stavljale porodilje iz ove i sledeće godine u neravnopravan položaj. Ovo zaista nije političko pitanje, ovo je ljudsko pitanje, pitanje tretiranja žena koje su rodile dete u periodu kada su ovi zakoni već stupili na snagu. Smatramo da je pravljenje razlike nešto što je ljudski i moralno neodrživo.
Član 5. zakona o izmenama i dopunama menja član 108. Zakona o radu i dovodi do toga da se uvećanje zarade sa 0,5 osnovice smanjuje na 0,4 za svaku godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Ovde se mogu pokrenuti dva pitanja predlagačima i poslanicima koji su glasali za usvajanje teksta Zakona o radu. Šta se to promenilo u ekonomskoj projekciji za nekoliko meseci, da se sada smanjuje osnovica za minuli rad, za koji se tada, podsetiću vas, glasalo bez pogovora? Nije bilo primedbi, predloga, finansijske kalkulacije, nije bilo nijedne polemike od strane vladajuće koalicije.
Samo dva meseca nakon usvajanja prethodnog Zakona o radu, mi danas imamo činjenicu da smanjujemo osnovicu, odnosno za manje od 30 dana od dana usvajanja zakona dolazi do predloga koji se dostavlja poslanicima, a koji predviđa smanjenje osnovice.
Da li su sada svesni svi koji su glasali za to da se definicijom godina provedenih u radnom odnosu, kao osnove za određivanje godina za koje se stiče pravo na isplatu naknade za minuli rad, dovode u neravnopravan položaj svi oni koji su, kao preduzetnici ili lica koja su obavljala privatnu delatnost, uredno plaćali doprinose, a sada ne mogu da ostvare pravo na ovu naknadu za to vreme.
Po našem mišljenju pravo na ovu naknadu trebalo bi da se ostvaruje za one godine za koje je pojedinac uplaćivao doprinose, a ne da se ono vezuje samo za kategoriju radnog odnosa, jer sadašnjim rešenjem koje predviđa zakonodavac proizilazi da ovo pravo imaju samo oni koji su radili u društvenim preduzećima. Potpuno pravno neodrživa konstatacija.
Članom 6. se briše obaveza iz člana 111. stav 3. Zakona o radu, da se uslovi za isplatu minimalne zarade utvrđuju opštim kolektivnim ugovorom. Obrazloženje predlagača, da opšti kolektivni ugovor ne obavezuje sve poslodavce, nije opravdano iz više razloga.
Uobičajeno je u svim zakonodavstvima razvijenih zemalja da se opštim kolektivnim ugovorom propisuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu. Isto tako, normalno je da se u svim zemljama poštuje opšti kolektivni ugovor, a zadatak je Vlade da putem socijalnog dijaloga obezbedi da ga primenjuju svi poslodavci. Ova vlada je zanemarila socijalni dijalog i zato poslodavci i ne žele da poštuju opšti kolektivni ugovor.
Ovo je već nekoliko u nizu primera da socijalni dijalog nije zaživeo, a kao što znate, on je jedan od načina na koji su mnoge zemlje u tranziciji prebrodile mnoge probleme na koje su nailazile i u koje svakako možemo da potpadnemo i mi, ali nažalost neimanjem socijalnog dijaloga mi uskraćujemo sami sebi mogućnost da brže i uspešnije rešavamo probleme u kojima se nalazimo.
(Predsednik: Gospođo Stojačić, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Na ovaj način vrši se centralizacija prava na donošenje odluka o minimalnoj zaradi, jer je Vlada, kao član Socijalno-ekonomskog saveta, ona koja uvek može da opstruiše njegov rad i na taj način omogući svima i sama sebi donošenje odluka o minimalnoj zaradi.
Članom 7. zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu menja se minimalna visina otpremnine u slučaju prestanka radnog odnosa zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Ona je sada vezana za dužinu radnog staža, tako da za prvih 10 godina radnog staža iznosi trećinu zarade zaposlenog za svaku godinu u radnom odnosu i četvrtinu zarade za svaku narednu godinu rada u radnom odnosu, preko 10 godina provedenih u radnom odnosu.
Sasvim je nejasno, prema našem mišljenju, zašto se vrši ova izmena, s obzirom da je novo rešenje mnogo komplikovanije i složenije od prethodnog. Po čemu je, ne mogu da prepoznam, pretpostavljam i većina poslanika takođe, vredniji rad u prvih 10 godina radnog odnosa od rada u ranijim godinama radnog staža? Zbog čega se, faktički, te godine provedene na radu drugačije vrednuju? Nisam našla odgovore na ova pitanja. Ukoliko ih neko ima, volela bih da pomogne i meni, ali i svima onima kojima nije jasno, a mislim da većinu građana tangira ovo pitanje.
Član 8. govori o otkaznom roku u slučaju prestanka radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada. Koji su motivi predlagača da daje veća prava zaposlenima koji ne ostvaruju odgovarajuće rezultate rada? Potpuno nejasan motiv da poslodavac štiti one radnike koji faktički, iz subjektivnih razloga, ne ispunjavaju i ne ostvaruju rezultate rada.
Suprotno članu 8, član 9. Predloga izmena i dopuna Zakona briše pravo zaposlenog, kome je prestao radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno nema potrebno znanje i sposobnost za obavljanje posla, na isplatu novčane naknade. Ova dva člana su kontradiktorna.
Ovo rešenje je opravdano, jer nema logike da se ovakvim licima isplaćuje novčana naknada kod prestanka radnog odnosa zbog subjektivnih slabosti. Mi se slažemo sa ovim zakonskim rešenjem. Ali, postavlja se pitanje, predlagaču i poslanicima koji su glasali za Zakon o radu, šta se to ponovo u međuvremenu, dakle, za manje od mesec dana od kada je predlog izmena i dopuna stigao ili za tri meseca od današnjeg dana, kada ponovo razgovaramo o ovom zakonu, promenilo i zašto se sada pozivaju na Konvenciju MOR-a br. 158, kada je ona važila u vreme donošenja Zakona o radu.
Podsetiću vas da se prema toj konvenciji ne može isplaćivati naknada licu kome prestane radni odnos zbog subjektivnih slabosti.
Nemate razloga tu da štitite nečiji radni odnos ukoliko se on nije pridržavao pravila rada, kasnio na posao, nije dolazio na posao, čini neke ozbiljne povrede na radu.
Član 10. je član na koji je podnela amandman poslanička grupa Demokratske stranke i koji je, po nama, u najmanju ruku neodrživ. Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu.
Po nama, izuzetno loše rešenje. Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje odnosno akta. Drugo, na ovaj način ne poštuje se jedno od osnovnih ustavnih prava - pravo na rad i, što je još gore, ono se supstituiše pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Prethodnim članom, podsetiću vas, ukoliko pravosnažnom presudom suda radnik dobije pravo da se vrati na posao, ostavlja se njemu mogućnost da se ne vrati na to radno mesto, jer ne može više da uspostavi adekvatan kontakt sa poslodavcem. Tada se poslodavac obavezuje da mu isplati određenu novčanu naknadu i tako kompenzuje činjenicu da se on, iako ima pravosnažnu sudsku presudu, neće vratiti na radno mesto.
Mi smatramo da je to u redu i da to jeste pravo radnika. Mislimo da poslodavac ne može imati pravo da derogira pravosnažnu sudsku presudu, kojom se radniku uspostavlja mogućnost da se vrati na radno mesto, dakle, konstatuje da je suprotno zakonskim odredbama dobio otkaz, odnosno određen prestanak radnog odnosa. Nema novčane naknade koju poslodavac može da mu isplati i da mu to supstituiše pravo na rad ukoliko on želi da nastavi da radi.
U zemlji, u kojoj ima više od milion nezaposlenih, u kojoj se svakodnevno suočavamo sa činjenicom da će biti još veći broj nezaposlenih, supstituisati pravo na rad novčanom naknadom smatramo da je vrlo loše zakonsko rešenje.
Isto tako, pošto se ministar pozvao, takođe, na Konvenciju 158 član 8. do 10. MOR-a, pročitaću šta piše u tim odredbama Konvencije. Odredbama člana 8. do 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda, kao nepristrasnog tela, da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri tome oceni nezakonitost prestanka radnog odnosa, samostalno odluči o vraćanju na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete.
U sprovođenju ovog postupka nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa. Dakle, nigde se ne uspostavlja mogućnost da poslodavac donese odluku suprotnu pravosnažnoj presudi i odredi novčanu naknadu u slučaju da želi da radnika faktički otpusti sa posla.
Član 11. Predloga izmena ovog zakona, to je već nekoliko puta napomenuto za ovom govornicom, odnosi se na žene koje su započele porodiljsko odsustvo. To sam već, u neku ruku, obrazložila. Smatramo da se taj amandman mora usvojiti, da se u potpunosti moraju izjednačiti žene koje su rodile decu od momenta donošenja ovog zakona i ne praviti razliku između dece rođene 2005. i 2006. godine.
Ono što nam, takođe, nije jasno - zbog čega se u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona predviđa da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u službenom listu? Zakon je podnet po hitnom postupku, više od dva meseca je prošlo otkako je zakon dostavljen parlamentu. Mislimo da nema razloga da zakon ne stupa na snagu osmog dana od dana usvajanja u republičkom parlamentu, odnosno od objavljivanja u službenom listu Republike Srbije.
U nadi da će poslanici republičkog parlamenta razmisliti o odredbama i primedbama koje je Demokratska stranka iznela za ovom govornicom, nadam se da imamo šanse da usvajanjem određenih amandmana poboljšamo određene predloge, za koje mislim da nisu adekvatni trenutku u kome živimo i da nisu usaglašeni sa određenim pozitivnim propisima koje ćemo uskoro imati na dnevnom redu republičkog parlamenta. Hvala lepo.

Hvala vama, gospođo Stojačić. Reč ima narodni poslanik Zoran Antić. Neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite, gospodine Antiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o radu koje su u relativno kratkom roku došle. Izgleda kratko, ali bitno smanjuju prava radnika.
Nažalost, dolazimo u situaciju, čini mi se, da se danas u Srbiji ne brine o radnicima. Ako se uzme u obzir da danas ispred Vlade imate radnike "Soko Štarka", koji su, zahvaljujući Akcijskom fondu, znači saučesništvom države, opljačkani, njihove akcije su obezvređene, očigledno je da je došlo zadnje vreme za radništvo u Srbiji, da su sva njihova prava, na sve moguće načine, umanjena i uskraćena.
Pre svega bih da apelujem na poslanike i samu Vladu da mnogo više računa povedu o odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti, koja se odnosi na preuzimanje akcija, da vrednost radničkih akcija pokuša da spase, da ne dozvoli Akcijskom fondu da pridružuje svoje, odnosno državne akcije.
Na taj način obezvređuje akcije malih akcionara, jer je očigledno da će ovo biti leto kada će biti opljačkane stotine hiljada radnika širom Srbije, i red je i obaveza nam je da dignemo glas protiv takvog ponašanja Akcijskog fonda i same nebrige Vlade.
Što se tiče ovog zakona, dosta toga je već rečeno, u svakom članu imate umanjenja prava radnika. Moram da se pridružim mojim kolegama, koji su jako nezadovoljni članom 2, koji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi. Nije bilo razloga da se umanjuje, odnosno da se ona dva dodatna dana, koja su imali dobrovoljni davaoci krvi, brišu iz zakona.
Mislim da se previše priča da će ovaj zakon da pomogne zapošljavanju u Srbiji, da će za strane investitore da bude stimulativan. Istu priču imamo i od 2001. godine, pa niti imamo dovoljno stranih investicija, niti imamo radnih mesta u Srbiji. Naprotiv, dešava se nešto što je sasvim suprotno.
Nema razloga da se dobrovoljni davaoci krvi i, pre svega, majke diskriminišu i da se ovakvim odredbama u zakonu stave u situaciju da su neinteresantni za poslodavce. Mislim, pre svega, ovde na član 4, gde se samim tekstom kaže da se odnosi na treće i četvrto dete, a niko ne pominje peto i šesto. Znam da u Srbiji ima malo majki koje imaju petoro ili šestoro dece, ali nije trebalo ovako decidirano da stoji u članu, one na ovaj način postaju, da kažem, građani drugog reda.
Pitanje je i za majke sa trećim i četvrtim detetom, pošto se njima dozvoljava porodiljsko od dve godine, da li su u situaciji da budu interesantne za eventualno novog poslodavca i da li će ova odredba, u stvari, da bude medveđa usluga majkama koje imaju troje ili četvoro dece, jer će znatno teže doći do posla posle usvajanja ovog zakona.
Isto tako, nije bilo potrebe da se minuli radni staž - sa 0,5% po godini smanjuje na 0,4. Plate su danas izuzetno male, građani Srbije jako teško žive, teško se zarađuje, a to što se zaradi odlazi na režijske troškove i nije bilo razloga da se u ovom trenutku, kada je očigledno tržište radne snage prebukirano, ide sa ovim umanjenjem i smanjenjem ovog procenta. Složio bih se i sa svojim kolegama koji kritikuju pravo zaposlenih na naknadu, ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjih odmora. To je jedno bitno umanjenje dosadašnjih prava radnika.
Sve u svemu, kažem, u svim članovima imamo restrikcije, pa i u zadnjem članu nema razloga da se ove odredbe zakona, koje ipak daju neke privilegije ženama koje imaju treće i četvrto dete, primenjuju od 2006. godine. Trebalo je da se primenjuje i u toku ove godine, nema razloga za čekanje.
Siguran sam da ovaj zakon neće bitno ništa da popravi kada je u pitanju zapošljavanje i prijavljivanje radnika u Srbiji, da sasvim sigurno neće značiti neko interesovanje ozbiljnih stranih investitora za srpsku privredu. Ne podstiče se to na ovaj način.
Potrebno je mnogo više, a pre svega jedna ozbiljnija vlada i politička stabilnost da biste privukli strane investitore. A da bismo došli do novih radnih mesta potrebno je da se izađe sa jednom ozbiljnom strategijom zapošljavanja. To je put kojim možemo da rešavamo probleme i radnika i poslodavaca, to je put kojim je, nažalost, trebalo da krene Vlada, ali nije, pa i ovo ministarstvo.
U svakom slučaju, poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon, siguran sam sa ozbiljnim razlogom, siguran sam da to uviđaju građani Srbije i želim još jednom da izrazim svoje nezadovoljstvo Predlogom ovog zakona.

Pre gospodina Šarovića, predsednik poslaničke grupe SRS, Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo očekivali Predlog izmena i dopuna Zakona o radu, zato što je došlo do grubog kršenja pravila po kojima Skupština radi, odnosa između Skupštine i predsednika Republike, i zato što se ovaj zakon nalazi na preispitivanju pred Ustavnim sudom Srbije.
Ali, i zato što je ministar izrazio nezadovoljstvo usvojenim amandmanima na Predlog zakona, koji je bio u skupštinskoj proceduri, posebno time što su neka davanja svrstana u ona za koja poslodavac mora da plaća poreze i doprinose, odnosno za koja ne mora. Očekivao sam da ministar reaguje, obećala je to Vlada, nije bila zadovoljna Predlogom zakona, stvorila je novu skupštinsku većinu za drugi predlog zakona. Očekivao sam da uđe u suštinu onih odredbi koje su promenjene amandmanima, a koje nisu bile u skladu sa željom Vlade.
Međutim, Vlada sela da prečešlja ponovo Zakon o radu i da vidi šta još može da ukine zaposlenima, odnosno šta još može da donese od mera kojima možda neće izazvati nered na ulicama, a spasiće neka davanja iz budžeta za ovu jako tešku godinu, u kojoj se budžet izgleda puni samo kreditima, potrošnjom, ali i kreditima međunarodnih monetarnih institucija.
Dobijamo predlog zakona u kome nema nijedne povoljnosti za rad, u kome nema nijedne povoljnosti za ženu koja se porodila. A za koga mi to donosimo ovde predloge zakona? Kome mi hoćemo da stvorimo uslove da može da obavlja svoje poslove, da može lepše i lakše da živi? Poslodavcima? Pa to se stvara kroz ram u kome Vlada utvrđuje ekonomske, monetarne, pravne instrumente po kojima će poslodavac da radi, a ne kroz izrabljivanje radnika.
Mere kojima su kapitalisti pokušali da sebi obezbede profit preko radničkih leđa dovele su do nekoliko revolucija, katastrofalnih u istoriji svetske civilizacije.
Ove mere ne mogu da se primene na zaposlene, nezaposlene, na majke, na davaoce krvi u Srbiji. Ne mogu, više nemate odakle da im uzimate. Pokušajte da stvorite da im dajete, a ne da im uzimate.
Ne brani se budžet tako što ćete smanjivati davanje, nego što ćete obezbeđivati veće prihode u budžet, ali ne veće prihode taksama, porezima, carinama, akcizama, nego većim brojem poreskih obveznika; da nemamo 50 firmi koje plaćaju poreze, nego da imamo 500, pet hiljada, 500 hiljada firmi. A vi ovako zatvarate krug onih koji plaćaju. Morate da smanjite i krug onih prema kojima država ima obaveze. Ako nemate obaveze prema majkama i prema radnicima, posebno prema onima koji ostaju bez posla, a na koga onda drugo mislite?
Prema kome još hoćete u Srbiji da ispunite obaveze. Šta ste sve drastično promenili? Prvo ste promenili predsednika sindikata. Za svaki slučaj, osnovna organizacija, ćelija sindikalna promenila predsednika sindikata. To kao kada bi negde zasedao mesni odbor DSS u Beogradu, gde stanuje Vojislav Koštunica, dole negde na Dorćolu, i donese odluku - isključili smo Vojislava Koštunicu iz stranke i sve televizije grunu, isključen Vojislav Koštunica iz DSS. Hajde sada on neka dokazuje da to ne može na taj način.
Znači, da bi ovaj zakon ušao u proceduru morate da sprečite sindikalno okupljanje. Najbolje je sindikat baciti u svađu, u sukob, da se on zauzima oko sebe, da brine svoju brigu, a da vi i poslodavci mirno ukidate obaveze koje imate prema građanima Srbije. Pošto spadam u grupu dobrovoljnih davalaca krvi, kažem vam da je cinično i ironično obrazloženje da smanjivanjem dana koje ima dobrovoljni davalac krvi na raspolaganju kada da najdragoceniju tečnost, kako kažete - pospešujete izvršavanje ove humane akcije.
Ne mogu da verujem da postoji takav čovek koji će ovo da napiše, a da se ne prekrsti i da kaže, Bože, oprosti mi. Pazite, kaže - ovim članom, plaćenim odsustvom na dan davanja krvi, omogućava se izvršavanje ove humane akcije, a smanjujete ga za dva dana. Za 67 posto smanjujete to odsustvo, pa kažete - nije bolestan čovek koji da krv, a zavod je dobro organizovan, u toku dana može da mu uzme krv i da ga vrati na posao.
Nije to bockanje iz prsta ili iz vene. Da li je neko od vas legao tamo da da krv? Da li je neko od vas, koji ćete glasati za ovaj predlog zakona, dao nekada krv?
Da li ćete glasati za to da se smanji na jedan dan? Da li ćete da glasate? Kakvi ste to ljudi? Dao sam krv, ne mogu da glasam za to, jer imam ljude koji su 150 puta dali krv. Imam komšiju koji je umro zato što je zaražen dok je davao krv.
Akcije vodite preko televizija da obezbedite dobrovoljno davanje krvi, posebno u letnjim mesecima. Sada su nas iz zavoda iz Zemuna molili da SRS ponovo napravi akciju, a vi u to vreme, u vreme kada se krv prodaje na evropskom tržištu, kada sve više obolelih od raznih virusa daje krv, pa ta krv zarazi ljude, vi sada sprečavate ovu zdravu naciju da pomogne onima kojima je krv neophodna i potrebna.
Ukinite potpuno, pa kupite od Rusa veštačku krv. Može i to. Ukinite dobrovoljno davanje, kupite plavu krv, mogu operacije, čak i na srcu se vrše sa tom ruskom krvlju. Da vas obavestim da su to ljudi izmislili i oni od toga više ne zavise, ali mi zavisimo, to je mnogo skupo. Najjeftinije je pozvati ljude koji imaju časti i morala, znaju šta je obaveza prema bolesnima, da poture svoju venu, ali nemojte da im smanjujete prava. Računajte da sada imate za dve trećine manje dobrovoljnih davalaca krvi.
Da ste uveli četiri dana, rekao bih, sada imate za trećinu više davalaca, a vi smanjujete za dve trećine. Računajte na dve trećine davalaca manje. Na poznajem državu u svetu koja može da kaže: imamo mnogo dobrovoljnih davalaca, hajde da smanjimo tu grupaciju svojih građana. Samo zbog ovog člana niko od nas ne bi podigao ruku za ovaj zakon, samo zbog ovog, ali da pređem na druge članove.
Šta ste ovo hteli kada se izvanrednu ideju da se stimuliše rađanje trećeg, četvrtog deteta, tako što će majka koja je dala svojoj porodici i Srbiji troje ili četvoro dece da još malo bude uz tu decu, da ih malo duže vaspitava, nego što je do sada bilo, šta ste hteli kada ste tako napisali novi predlog člana da nikome više nije jasno.
Možda ste imali dobru nameru, ali pazite šta ste napisali - zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine. U stavu 2. proširuje se spisak onih koji imaju to isto pravo, ali pazite šta kažete - zaposlena žena koja ima jedno, dvoje ili troje dece, a u narednom porođaju rodi dvoje ili više dece, ima pravo dve godine na odsustvo.
Znači, žena koja ima troje dece, ako rodi jedno dete nema pravo na odsustvo od dve godine, nego tek ako rodi dvoje ili više. Ima li ikoga da je završio osnovnu školu i da sabere tri i dva koliko su, kakva je ovo diskriminacija. Ta dva stava uopšte nisu u saglasnosti jedan sa drugim, stav 1. i stav 2. Ako ima pravo za četvrto dece, to traži od majke koja ima troje da rodi dvoje da bi joj se računalo kao četvrto?
Imali ste vremena tri meseca da napišete šest članova zakona, odnosno samo jedan ako ste hteli da menjate topli obrok i regres, ali vi ste u saradnji sa ministrom Dinkićem utvrdili da vam treba još para i da nemate dovoljno para za davanje.
A ako nemate, prodajte službene automobile, ako to nije dovoljno, prodajte kompjutere, ako i to nije dovoljno, prodajte zgradu Vlade, ali nemojte da smanjujete davanja ženama koje treba da rađaju decu.
Poslednje kada bude, kada već ostane odbrana Srbije, uzmite i od dece, ali kasicu i špar kasicu poslednje razbijte, kad nema više nigde dinara, a ne prvo, hajde da pokupimo majkama i deci. Nadam se da će Zakonodavni odbor da zaseda, gde je onaj, možda je negde u inostranstvu, da utvrdi da je nemoguće da donesemo ovakav zakon, u kome će član 94a da ima prvi i drugi stav i da nikoga zbog toga glava ne boli.
Nisam čuo u javnosti da je traženo da se smanji sa 0,5% na 0,4% od osnovice minuli rad za svaku godinu staža. Nisam čuo da je to iko tražio. Otkud sada Vladi ideja da smanjuje sa 0,5% na 0,4% za svaku godinu staža minuli rad? Čime se opravdava ta ideja? Kako možete nešto što postoji godinama da menjate sada ove godine?
A šta smo to radili svih ovih godina, kako je moguće da čovek koji radi 25 godina, 25-te godine ima 0,5% za svaku godinu staža, a kada uđe u 26. godinu on ima 0,4% i za onih 25 godina. Hoće li to sići do 0,1%, hoćete li da ukinete minuli rad sa četiri izmene i dopune Zakona o radu.
Zašto se smanjuje, koji je razlog, osim toga da Vlada nema dovoljno sredstava? Vlada koja ne može da obezbedi sredstva da izvršava svoje obaveze ne sme da smanjuje obaveze, nego da ovde postavi pitanje svog poverenja.
Vi, gospodo iz vladajuće većine, ne smete da dozvolite da vas Vlada, koja nije sposobna da izvršava obaveze, ovde žigoše kao ljude koji ćete svašta odobriti i svašta dozvoliti da bi ostala da vlada.
Kada ste preuzeli vlast u Srbiji, minuli rad je bio 0,5% po godini, a sada je 0,4%. Dobrovoljni davaoci su imali tri dana, a sada imaju dan. Hoćete li moći da opravdate pred svojim biračima to što se pooštravaju uslovi za život od kada ste vi na vlasti. Hoće li to svako od vas u svojoj sredini moći da opravda?
Otpremnina, naravno, do sada je bila da ne može biti niža od trećine zarade za svaku navršenu godinu, ali pošto vam treba para, vi ste rekli do 10 godina trećina, a preko 10 godina četvrtina. Zašto niste rekli preko 15 godina petina? Kako ste sada došli do ovih egzaktnih, empirijskih podataka, da tačno posle 10-te godine ne može više trećina da bude otpremnina, nego mora da bude četvrtina. Da li vidite koliko je besmisleno ući u proceduru donošenja zakona koji je lošiji po ljude na koje se odnosi od prethodnog? Da li je to uopšte u jednoj pravnoj državi moguće?
Naravno, kada poslodavac otkaže ugovor, proglasi ga nesposobnim i tu nađoste da kaznite onoga što ga poslodavac juri sa posla, da mu smanjite davanja.
A na kraju član 191, u kome bar jedan stav ima viška, zato što vi kažete da radnik kome je nezakonito prestao radni odnos ima pravo da se vrati na posao ako to zahteva. Dalje, u stavu 4. kažete - ako poslodavac zahteva da se ne vrati na posao, sud može da odbije zahtev da ovog vrati na posao.
Šta će onda ovaj jadnik, šta će njegov zahtev po kome on ima pravo da se vrati? Pazite, onaj ga je nezakonito otpustio, on traži pravdu pred sudom i ta pravda traje po dve ili tri godine. Za to vreme mora negde da radi da bi preživeo, a i to što radi negde, vi mu odbijete od naknade štete koju je dužan poslodavac da mu isplati.
Posle tri godine kada dobije spor, onako sav srećan, poslodavac kaže, sada tražim da više ne radi kod mene, a to mu je i bila želja.
Šta će nam onda sud, šta će nam pravo radnika da ne može da bude najuren, ako je to nezakonito, šta će nam zakon?
Napišite - poslodavac može da najuri radnika i da mu isplati neku otpremninu, da odredimo kolika je ta otpremnina i da znamo da smo svi u rukama poslodavca. Kakav je poslodavac da je, zaštićen je kao sveta krava, može da kaže zaposlenom - ti od sutra više ovde ne radiš, ima po zakonu otpremninu koju će da mu isplati i završen je posao, nema sigurnosti, ne mogu da se uzimaju krediti, deca ne mogu da se školuju zato što radnik ne zna, iako je najsavesniji i najbolji, da li je po volji poslodavcu. Sutra može da izgubi posao, postaje nesolventan, dolaze da mu plene kuću, zato što mu se dete školuje na nekom fakultetu na kome se već sada, od kada ste vi na vlasti, plaćaju visoke školarine.
Nemoralno je glasati za ovaj zakon, nemoralno je bilo podneti ga, a nemoralno je i glasati za njega.

Hvala, gospodine Nikoliću. Sada ide najavljeni red govornika, Nemanja Šarović, zatim Nataša Jovanović, Dragoljub Stamenković, pa Milan Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put pred nama je Zakon o radu i po ko zna koji put ministar Lalović nije tu da bi saslušao primedbe koje mi imamo. Mislim da je, gospodine Markoviću, veoma loše to što ste mu vi sa vaše strane omogućili da se obrati ovoj Narodnoj skupštini, podešavali rad Narodne skupštine onako kako to odgovara ministru Laloviću, a on nam je to vratio, naravno, tako što nas je još jednom napustio, ne želeći da sasluša primedbe koje narodni poslanici imaju na ovaj zakon.
Teško je bilo pretpostaviti nakon prethodnih izmena i dopuna Zakona o radu da je moguće smisliti još neke kojima bi se dalje i dublje pogoršala situacija radnika u Srbiji.
Međutim, iako ste kroz javnost vodili kampanju da će se menjati samo neke odredbe, koje su nekom navodnom greškom usvojene ovde tokom prethodnog ciklusa usvajanja i zbog kojih je, između ostalog, vraćen zakon na usvajanje, pred nama se našlo još nekoliko izmena o kojima nije govoreno u javnosti i koje svakako dovoljno i dodatno opterećuju radnike u Srbiji.
Ovo obrazloženje razloga za donošenje zakona, da je usvajanje jednog broja amandmana narodnih poslanika prilikom donošenja imalo za posledicu da su odredbe pojedinih zakona međusobno suprotno, ne može da stoji, jer vi na ovaj način nipodaštavate Narodnu skupštinu i Zakonodavni odbor, koji je dva puta zasedao u pauzama nakon usvajanja pojedinih amandmana na prethodni Zakon o radu i utvrdio kako je moguće dalje raditi, koje su to izmene koje su neophodne. Na ovaj način Vlada Republike Srbije kaže da Narodna skupština i ovi pravnici koji bi trebalo da budu vrsni, a koji su članovi Zakonodavnog odbora, jednostavno ne poznaju svoj posao.
Što se tiče samih predloženih izmena, najpre tu je ova kojom se ukida obaveza poslodavca da zatraži mišljenje ministarstava nadležnih za poslove rada i zdravlja prilikom uvođenja noćnog rada. Još prilikom one prvobitne rasprave mi smo isticali da je to važno kod lica koja se zapošljavaju već sa 15 godina života i da bi to predstavljalo neku dodatnu meru i imalo uticaj bar utoliko što bi se bilo kakva kontrola ministarstva, a samim tim i Vlade, utvrdila.
Ovde se sada kaže da je to suvišno administriranje i da bi otežalo rad javnih preduzeća, da bi na neki način to dovelo do privremenog obustavljanja obavljanja određenih delatnosti, npr. u pekarskoj industriji, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Ja vas onda pitam zašto u prethodna tri meseca, otkako je ovaj zakon stupio na snagu, nije došlo do poremećaja u pekarskoj industriji, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Više je od tri meseca prošlo, i da su ove odredbe imale bilo kakve slične efekte, do sada bi se to pokazalo.
Jednostavno, krajnje je licemerno ovako nešto reći, a posebno to da bi se onemogućilo obavljanje dežurstava u zdravstvenim ustanovama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć. Šta hoćete da kažete? Da je neko ko je protiv ovog zakona protiv toga? Naravno da nije, ali efekti ovih odredbi nisu i ne mogu da budu takvi, i najbolji dokaz za to je da su prethodna tri meseca sve ove službe funkcionisale besprekorno i nikakav uticaj doneti Zakon o radu nije imao na njih.
U članu 2. dalje se smanjuju prava zaposlenih. Ovog puta, i pored akcije koju vodite prethodnih dana, a to je akcija koja se vodila prethodnih godina, i to je uostalom obaveza ove vlade i prethodnih vlada, a biće svakako obaveza i nekih narednih, da se obezbedi što veći broj dobrovoljnih davalaca krvi.
Na praktično brutalan način vi smanjujete pravo na odsustvo od tri dana i ukidate ona dva dodatna dana koja su radnici mogli da rasporede tada kada daju krv ili kada im zatreba u nekoj drugoj situaciji.
Vi kažete da će biti sasvim dovoljno da se taj dan omogući zaposlenom da ne ide na posao, ali zaboravljate da je davanje krvi izraz neke društvene solidarnosti. Vi one koji se odluče na to, koji se odluče da deo praktično svog zdravlja podele sa drugima na neki najhumaniji mogući način, pomognu onima koji se nađu u takvoj potrebi, zaboravljate i mislim da to nije dobro.
Teško je reći za ovo kratko vreme nešto više, ali je nužno o članovima 3. i 4, kojima navodno precizirate pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo povodom neke deteta. Zaista ne znam kako možete da, nešto što je bilo u potpunosti obuhvaćeno jednim članom i što je bilo savršeno regulisano, vi sada regulišete sa dva člana zakona, širite tu zakonsku regulativu. A ono što je najbitnije, može se videti da vi jedan stav koji je postojao u članu 94. tu brišete i onda ga samo prebacujete u član 94a.
Nakon toga dodajete još par besmislenih odredbi, ukidate pravo majci koja je imala troje dece, ukoliko ne rodi nakon toga dvoje ili više, pravo na te dve godine. Ono što je još veoma bitno, članom 30. izmena i dopuna zakona regulisali ste stečena prava: znači one majke koje su rodile treće i četvrto dete u periodu od 23. marta do danas zadržavaju ta prava, majke koje to budu učinile nakon 1. januara 2006. godine ta će prava imati, ali one koje dete rode od dana stupanja na snagu zakona pa do 1. januara to pravo neće imati.
Zaista ne znam ko bi to mogao, pozivam bilo koga iz vladajuće koalicije da ovo obrazloženje objasni ili da jednostavno prihvatite amandman SRS i da se ova nepravda ispravi.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, od nedavnog momenta usvajanja Zakona o radu, dakle i onih amandmana koji su usvojeni voljom poslanika u Skupštini Srbije, ministar Lalović sada traži izmene.
On ne samo da je bio izrazito ciničan i bahat u svojim izjavama na račun radnika u Srbiji, već je ovim predlogom zakona, potpuno nemoralnim predlogom, pokazao da mu moral nije jača strana u odnosu prema ljudima koji traže zaštitu, od vas pre svega, zato što su amandmani usvojeni i vraćena su neka prava radnicima.
A išao je korak i dva dalje kroz posetu Kragujevcu, kada je radnicima u fabrici oružja "Zastava - Namenski proizvodi" po fazama nudio otpremninu, pa je tako rekao ko se prijavi u tom i tom roku dobiće veću otpremninu, a kako dani budu prolazili ona će se smanjivati.
Napravio je spisak koliko ljudi treba da se otpusti i to je zaista jedan šibicarski manir, to moram da kažem, koji ministar ima kod sebe. On možda može sa svojim bivšim i propalim sindikalcima tako da razgovara, ali radnici u Srbiji, uz zaštitu od strane poslanika SRS, ne žele sa njim na taj način da razgovaraju.
Ovi amandmani koji su usvojeni u februaru, a kojima su neka prava radnicima vraćena, sada se anuliraju kroz izmene i dopune zakona koje nam je odsutan ministar poslanik predložio. Tek toliko da vas podsetim, vas koji možda to ne znate, a i javnost, da je ministar u isto vreme i narodni poslanik i zaista se ne čudim, nego sam zgranuta nad ponašanjem, pre svega, DSS, koja ima svog premijera i koja je okosnica ove vlade, da nemo posmatra da sve ovo radnicima i zaposlenima u Srbiji radi jedan ministar poslanik koji ima strančicu od tri poslanika.
Ako ste vi spremni to da trpite, da vas on ucenjuje, da vam donosi zakone i predlog ovakvog zakona, nad čijim članovima su se neki od vas malopre, dok je gospodin Nikolić govorio, otvoreno zgražavali, onda je to vaša stvar i na vašoj savesti.
Mi hoćemo u danu za glasanje povodom ovog zakona i amandmana, a mi srpski radikali smo predložili da se svaki od ovih članova briše, da izrazimo svoj jasni protest i da pokušamo da zaštitimo ionako nemoćne radnike danas u Srbiji, kojima poslodavci, ne svi naravno, ali pojedini, deru kožu.
Ovaj prvi član, odnosno brisanje stava 3. u članu 62. postojećeg zakona, dovoljno govori u prilog ovome što sam do sada govorila. Postoje poslodavci u Srbiji, a to je izraženo i kod zaposlenih u "C marketu", a znate kakva je afera taj "C market", gde nisu u mogućnosti tzv. mali akcionari i zaposleni da ostvare svoja prava, da se ne poštuje ni radno vreme, ni slobodni dani, ni godišnji odmori.
Videli ste koliko je samo zaposlenih u "Soko Štarku", zbog najnovije afere oko "Soko Štarka", tražilo zaštitu od nas, srpskih radikala. To su stvari koje se u ove vrele letnje dane ponavljaju iz dana u dan. Sasvim je očigledno da će ljudi, radnici zaposleni u Srbiji, dodatno biti obespravljeni i da će mnogi od njih dobiti otkaze.
Jer ste poslodavcima, takvim nesavesnim i onima koji su se obogatili na brzinu i stekli enormni kapital u mutnim poslovima – jedan takav tipičan primer vam je Bogoljub Karić, na koga se takođe žale zaposleni u toj televiziji i u drugim njegovim kompanija, da im ne isplaćuje na vreme zarade – dali mogućnost da oni prevaziđu nadležnosti sudskog organa i da ne moraju zaposlenog, iako je sud to utvrdio kroz nepobitne činjenice da je zaposleni dobio neopravdano otkaz, da vrate na posao, nego mu daju tamo neku bednu otpremninu.
Šta će vama onda i Skupština kao zakonodavna vlast, ako se vi ovde ništa ne pitate i ako vi, kao poslanici, a mislim na vas iz vladajućih struktura, pristajete na ovakve očigledne ucene koje vam postavlja Lalović, koji ne preza ni od čega, da se tako obraća radnicima i da vam u lice kaže da ste i vi deo nekog zločina.
Setite se samo šta je rekao poslaničkoj većini, svima nama koji smo u tom trenutku činili većinu da izglasamo one amandmane, da smo doneli, kako se on izrazio, zločinački Zakon o radu. Gde ćete veći zločin od strane jednog ministra, nosioca izvršne vlasti, nego da u članu 2, a o tome se danas dosta govorilo, dobrovoljnim davaocima krvi da mogućnost da koriste samo jedan dan, zato što su učinili to jedno od najhumanijih dela.
Ne, najbolje bi bilo da Lalović, a za koga otvoreno sumnjam da je ikada u životu dobrovoljno dao krv, kao i mnogi od vas – za razliku od vas, jesam pripadnik, uslovno rečeno, nežnijeg pola, ali sam kroz akcije SRS koristila tu mogućnost da svojim primerom pokažem kako može da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija – još samo napiše da svi ti radnici i oni koji rade na putevima, koji kopaju rovove, koji rade najgore poslove, u rudnicima, posle tri sata od davanja krvi treba da ustanu, hitri, veseli i čili da idu, siđu u kop i rade zaista te najteže poslove.
Većeg cinika u Vladi Vojislava Koštunice trenutno od ministra Lalovića nema, zato što on svojim stavovima i ovakvim skandaloznim predlogom izmenama i dopuna Zakona o radu želi ne samo da ponizi zaposlene, nego i vas koji ćete svesno, jer ste verovatno svesni toga kakva je posledica ovog izglasavanja, učiniti da se zaposleni u Srbiji nađu još u bednijem, još u gorem položaju. A pitanje za vas, da li može biti gore od ovoga što je u Srbiji, kroz situaciju koju imamo, prisutnu od severa do juga Srbije, svugde je crno, svuda su radnici nezadovoljni i traže i vape da ostvare svoja prava.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković. Nije tu. Reč ima narodni poslanik Milan Marković. Izvolite. Neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.