Pošto je jedan poslanik pokazao veliku zabrinutost za sudbinu zakona, očigledno i Vlade, cenim tu brigu apsolutno i daću par informacija za koje mislim da su bitne.
Prvo bih hteo da informišem poslanike, ne znam da li ste dobili izveštaj sa Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, da je Odbor usvojio jedan od bitnih amandmana koji se tiče ove materije, a to je da penzije idu na usklađivanje dva puta godišnje. Taj amandman koji je Odbor prvo usvojio ja sam prihvatio u ime Vlade, tako da je sada sastavni deo zakona. To je prva stvar koja verovatno zanima poslanike.
Što se tiče ovoga što je ovde pomenuto, često se pominjalo povodom amandmana poslanika SPS-a, oko odnosa 60% prosečne penzije i plate, jutros je takođe na Odboru za rad usvojen jedan amandman kojim se definiše tih 60%, s tim da bi to važilo tri godine od dana usvajanja zakona, takva jedna odredba.
Videćemo, naravno, kako će to biti u danu za glasanje, ali naše je uverenje da ćemo taj zakon usvojiti, da će njegova rešenja i ciljevi zbog kojih se donosi postići željene efekte. Očekujemo, takođe, da po usvajanju tog zakona budu potpuno jasne dve stvari. Prva stvar je da Srbija nastavlja snažno da sprovodi reformske procese i drugo, što je ovde bilo pominjano, nažalost bio sam odsutan zbog obaveza, a ja ću još jednom pomenuti, iako znam da je u delu javnosti to nepopularno, to je da očekujem takođe da ćemo aranžman sa MMF-om, odnosno program koji je zaključila još pre tri godine ona vlada uspeti da uspešno okončamo ove godine, što će doneti velike koristi ovoj zemlji, građanima i penzionerima, o kojima dugo ovde razgovaramo.
Vrlo je interesantna jedna stvar u vezi sa svim tim: kritikuju se pojedina rešenja iz penzionog zakona, govori se o tome kako će penzioneri biti ugroženi; jedino što je izostalo sve vreme, naravno vrlo svesno, jeste ponuda alternative takvim rešenjima.
Znači, bez obzira na reakcije i dobacivanja, suština čitave priče je da ako nešto kritikujete, ako imate primedbe, onda morate imati predlog određenog rešenja, inače je to potpuno besplodno, kao što je to obično u Srbiji.
Više puta sam o tome govorio, ono što mi sada radimo - uočavamo neke elementarne činjenice i u skladu sa ponašanjem jedne odgovorne vlasti, a u skladu sa tim kako se ponašaju odgovorne vlasti u Evropi, za razliku od toga kako se ovde dugo ponašala vlast, više puta sam o tome govorio da je penzioni fond osamdesetih godina upao u krizu. Sada je 2005. godina. Da li treba da se čeka još 30 godina da bi se reagovalo? Ovo sada što se radi radi se u dvanaest i pet, a ne u pet do dvanaest.
Rekao sam takođe da je mogla ova vlada da za svog mandata isplaćuje penzije ovako kako se isplaćuju, ali to bi bilo isto ponašanje kao kada noj zabije glavu u pesak, da prebacimo odgovornost na neku buduću vladu, pa neka ona trlja nos sa realnošću Srbije. To je nešto, bez obzira na izraze lica, što ne dolazi u obzir kada je u pitanju ova vlada i kada je u pitanju posao koji ja radim.
Znam da to nije popularno, kada je mnogo popularnije prosipati suze i brigu, ali mislim da su stvari mnogo ozbiljnije od toga. Ovde se ne radi o tome da se steknu nekakvi politički poeni, ovde se radi o tome da se nešto uradi za ovu državu i društvo.
Reforma penzionog zakona, a ovde je pomenuto restrukturiranje NIS-a, javnih preduzeća, srpske društvene privrede koja inače, pretpostavljam da znate ako živite u realnosti, ovde je često pominjano da li se živi u realnosti...
Mislim da upravo oni koji hoće da sprovedu nužne reforme žive u toj realnosti, a realnost Srbije se svodi na sledeće, pored ostalog, pošto često ovde ima interesa da se realnost sagleda. Ispred ove vlade i ovog ministarstva stoji u redu ogroman broj društvenih preduzeća u Srbiji koja traže pomoć za socijalne programe, traže tu pomoć zato da bi preživeli, da bi se spasili, da bi uspeli da se uspešno privatizuju. Alternativa tome je da ništa ne radimo i da pustimo da sve umre.
Znači, nema šanse da ova vlada pusti da sve umre, koliko god to bilo popularno i nepopularno, nego obrnuto, da ostane živo sve što može biti živo.
Da pomenem takođe da se govori o tome da ljudi u procesu tranzicije i restrukturiranja gube radna mesta. Zaboga, gube u procesu restrukturiranja, neko otkriva Ameriku.
Realna situacija je sledeća, razgovarajte sa ljudima iz preduzeća - nas ima toliko i toliko, ako nam ponudite socijalni program ima šanse, niko ne garantuje, da će ovo naše preduzeće preživeti sa tim i tim brojem ljudi, da će se naći neko ko hoće da kupi preduzeće, da investira i da ono počne da živi. To je realnost Srbije. Otidite u bilo koje preduzeće i čućete tu istu priču.
Kao što je to realnost Srbije, tako je realnost Srbije nužda da se izvrši reforma penzionog sistema. Zašto se ona vrši? Rekao sam ovde na početku, ali izgleda da se ne čujemo jer postoje neke druge potrebe. Znači, imamo situaciju da jedan uplaćuje doprinose, jedan prima penziju. To je sada situacija u Srbiji. Imamo situaciju da Srbija spada u deset najstarijih društava u svetu. Imamo demografsku situaciju da 15% našeg stanovništva ima do 30 godina. Voleo bih da vidim, to sam rekao na početku, taj ko to uspe da reši, odmah da dobije Nobelovu nagradu. Kako u toj situaciji da se isplaćuju penzije, a da se sistem ne reformiše? Ko to može da dobij?.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Vas dvojica tražite Nobelovu nagradu.)
Ja ne tražim, nego predlažem za nekoga od vas ko nađe rešenje. Znači, mi smo rešenje našli. Znam da ovo ne prija, ali našli smo rešenje. Rešenje se sastoji u tome što ćemo izvršiti ove izmene zakona i, bez obzira na brigu, usvojiti te izmene zakona u ovoj skupštini, što ćemo, takođe, usvojiti zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima. To će biti treći stub sistema. Izvršićemo nužnu reformu penzionog sistema i postići da u perspektivi ljudi u Srbiji ne brinu o tome da li će dobiti penziju.
Alternativa je da završimo, kao što ima u nekim zemljama okolo, da stavimo u zakon sledeće, možda se to više sviđa mnogima –skupljaćemo doprinose, penzioneri imaju pravo da dobiju penziju itd., a onda stoji zapeta, u skladu sa onim koliko se prikupi sredstava. Onda nijednog meseca ne znate kolika će biti penzija, zavisi onda od jedne neizvesne okolnosti.
Znači, ovim što radimo postići će se nekoliko ciljeva: stabilnost fonda, redovnost isplata penzija, to je na nivou penzionog fonda; drugi krupan cilj, o kome sam govorio, a penzioneri su toga naravno svesni, da ćemo na ovaj način, ovim politikom rešavati ključni problem, a to je problem nezaposlenosti u Srbiji, da ćemo preraspodelom društvenog proizvoda u korist investiranja ovde izvršiti rast zaposlenosti.
Svaki penzioner zna da ni srednjoročno, ni dugoročno bez povećanja zaposlenosti nema ništa od ovog fonda.
Samo ako budemo povećali obim doprinosa koji prikupljamo, a to je veći broj zaposlenih, ovde može doći dugoročno do stabilizacije penzionog fonda, osnovnog državnog fonda.
Još bih pomenuo, jer je karakteristično, čuo sam priču oko ovog penzijskog staža, člana 4. zakona itd. Naravno, kritika je kritika, to je sasvim u redu. Ali, ono što bih hteo da naglasim jeste: posebno se govori o pravu za treće dete i penzijskom staža povodom toga. Pomenuo bih sledeće: u dosadašnjem zakonskom rešenju radi se o tome da bi imala pravo na penziju sa 20 godina staža osiguranja, 18 godina i npr. penzijskog - dve godine. Mi kažemo da je dovoljno 15 godina staža osiguranja. Znači, smanjujemo tu granicu dole. Time želim da kažem, kada se nešto komentariše, treba u celini da se prokomentariše.
Na kraju, nezavisno od brige koja je iskazana, zakon će biti usvojen sa rešenjima koja su prihvatljiva, koja su dobra i za ovu državu i za penzionere i za ciljeve koje ostvarujemo. U vezi sa tim, pozivam vas da sačekate četvrtak ili petak, zavisno od toga kada će biti glasanje. Toliko. Hvala.