Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima ministar za rad i socijalna pitanja gospodin Lalović.

Poštovani narodni poslanici, javio sam se samo zato da bi se otklonio jedan nesporazum. Naime, ovaj amandman na član 5, koji je dat ispred poslaničke grupe SRS, vrlo je neobičan, a neobičan je zato što traži brisanje člana kojim se utvrđuju bitno povoljnija rešenje za one ljude u Srbiji koji rade pod otežanim uslovima rada.
Znači, mi u zakonu predlažemo bitno povoljnija rešenja, da za kraći efektivni rad, stvarni rad dobiju da mogu ranije da odu u penziju. Zato me zbunjuje ovaj amandman na član 5, zato što je potpuno suprotan nekim drugim stvarima koje su ovde rečene kao kritike zakona.
Dakle, ovo je jedan od članova koji unosi bitno povoljnija rešenja za zaposlene u Srbiji. Što je još zanimljivije, ovo je jedno od rešenja gde oni koji su ovde dosta pričali o njima kao ozloglašenima, MMF ima isti stav kao što je izražen ovde stav Srpske radikalne stranke.
To je jedna od stvari gde se mi ne slažemo sa MMF-om, gde predlažemo ovo rešenje. Sada proizilazi da SRS, praktično, podržava stav MMF-a u vezi ovoga.
Znači, hteo sam da kažem zbog građana Srbije, da ne bi bili u zabludi, da ovaj član 5. znači bitno poboljšanje kada su u pitanju ljudi koji rade pod otežanim uslovima. Tome služi i ovo snižavanje starosne granice za one koji rade pod najtežim uslovima; to su rudari i slične kategorije sa 50 godina života.
Druga tema koja je bila ovde zanimljiva, to je mogućnost da se ode u penziju, nezavisno od staža osiguranja, sa određenom starosnom granicom - 65 godina, 70 godina i slično. Mi smatramo da tu postoji rezon da se takvo rešenje unese u sistem, s tim što mislimo da nije mesto penzioni zakon. Imaćete priliku ovde, kao narodni poslanici, da u narednom periodu svi zajedno razgovaramo o izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti.
To je pravo mesto, ukoliko se svi dogovorimo i složimo, da predvidimo takvu zaštitu za naše građane koji po drugim osnovama nemaju staž osiguranja i ne mogu da dođu do elementarne socijalne sigurnosti. Najavljujem, kada bude bio taj zakon, imaćemo zajedno mogućnost da nađemo jedno najhumanije i najbolje rešenje u vezi sa tim.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Petar Jojić je reagovao na izmenu postojećeg člana 25, koji se tiče osiguranika koji imaju gubitak radne sposobnosti i kako oni stiču pravo na invalidsku penziju. Smatramo da predlagač zakona, ministar Lalović i Vlada Republike Srbije, nije trebalo da skrati ovaj postojeći član 25, odnosno da tačku 3) u članu 25. osnovnog Zakona brišu, zato što je koliko-toliko to bilo neko rešenje za one koji imaju trajni gubitak radne sposobnosti.
Želela sam da ovaj amandman (trenutno je odsutan gospodin Petar Jojić, koji je u ime SRS predložio taj amandman) usmerim na jednu drugu priču i drugu kategoriju ljudi koji niti su penzioneri, imaju određen stepen invaliditeta, a o njima država ne brine. To je jedan krupan problem koji je još prethodna propala DOS-ovska vlada obećala da će da rešava.
Osvrnuću se na slučaj ljudi koji su doživeli povrede na radu i koji imaju određen stepen invalidnosti, a zaposleni su u Fabrici automobila "Zastava" ili "Zastava - namenski proizvodi". Špekuliše se sa podatkom koliko je to ljudi, ali računa se da ih, što onih koji trenutno ne rade, što onih koji su angažovani, ukupno ima oko 1.000 u Fabrici automobila, za koju vi tvrdite, mislim na celokupnu Vladu, da će da napravi pompezni pomak sa potpisivanjem ugovora sa "Fijatom". Ali, opet postoji ona izreka "ne lipši magarče do zelene trave", da vidimo kako će Vlada Republike Srbije zajedno sa Grupom "Zastava" da se oslobodi nagomilanih dugova, i uz opasku da je "Fijat" oduvek imao maćehinski odnos prema "Zastavi" iz perioda kada je ta saradnja utvrđivana sedamdesetih i osamdesetih godina.
Ovo je zaista veliki problem za ljude i želela bih da u toku ove rasprave, zato što i ti ljudi treba da dođu u situaciju da steknu penziju i neki su u takvom životnom dobu da im je već nekoliko godina ili malo im nedostaje, a za njih nisu obezbeđene zaštitne radionice i ne funkcionišu, ne samo u preduzeću "Zastava - automobili", "Zastava - namenski proizvodi".
To su konstantni zahtevi štrajkačkih odbora koji predstavljaju te ljude, jer nemaju neki svoj posebni nego su u ovom sindikatu zaposlenih, kada je u pitanju Fabrika namenskih proizvoda ili Fabrika automobila, Samostalni sindikat Srbije; ali svejedno, niko do sada od predstavnika Vlade nije dao jasan odgovor zašto se do toga nije došlo i zašto njima nisu pruženi ti uslovi za rad.
Vi, gospodine ministre, verovatno znate da su to veoma teški poslovi, naročito u jednoj takvoj grani privrede i industrije, a obično su to ljudi koji su invalidnost, nažalost, stekli u "Zastava - kovačnici" ili u komorama gde se vrši bojenje automobila i ostalih delova, gde nije bilo nikakvih uslova ranije. Neki od njih imali su takve povrede i takve zdravstvene probleme koji su se, nažalost, završavali i smrtnim ishodom.
Krajnje je vreme – da ne bude da sam pristrasna i govorim samo o tom problemu u "Zastavi", ali to je veliki broj ljudi, preko 1.000 ljudi i toliko u nekom prosečnom gradu u Srbiji nema ni ukupno radno angažovanih – da se pobrinete za to.
Što se tiče amandmana gospodina Jojića i usmerenja Srpske radikalne stranke, kasnije ćemo govoriti o visini invalidske penzije, on je amandman podneo zato što smatra da je ovo postojeće rešenje bolje i da treba zadržati tačku 3) u članu 25. zakona koji se menja.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman koji smo podneli na član 6. Predloga zakona je u neposrednoj vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 4, tako da je ta logika prisutna i kod predlagača – kada je menjao član 19. članom 4. Predloga zakona, morao je da promeni i član 25. Zakona, a to je sada član 6. Predloga zakona. Odnosi se na sticanje prava na invalidsku penziju usled trajnog gubitka radne sposobnosti.
Uvažavamo ovo što je navedeno u tački 1) člana 25. kada je u pitanju invalidnost prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću, tu ne postoji neki uslov osim zdravstvenog stanja. Ali, kada je u pitanju invalidnost prouzrokovana povredom van rada ili bolešću, s obzirom da mi prethodnim amandmanom drugačije komponujemo član 19. zakona, da ima praktično četiri tačke, onda smo, pošto to čini jednu celinu, morali da intervenišemo u članu 6. da zadržimo ovu numeraciju, jer ovako kako je to Vlada propisala onda stvarno član 4. i član 6. Predloga zakona komuniciraju, čine jednu celinu. Pošto mi menjamo, naravno da smo morali i član 6. da promenimo, a svrha te promene pre svega se odnosi na godine starosti.
Sada je rečeno 63 godine, odnosno 65, na šta se odnosi tačka 3), a mi tražimo da se to vrati, prema našem amandmanu na član 4, na 60, odnosno 55 godina života, uz zadržavanje uslova minimum pet godina staža osiguranja.
Vi ste sada ovo povećali i moram da kažem da ste ovim povećanjem obuhvatili sada sve, bukvalno rečeno sve, jer čim ste pomerili granicu na 65, onda ste omogućili da ide sve naniže.
U našoj varijanti ostaje tačka 2) koja se tiče 60 godina i tačka 3) koja se tiče 65 godina. Pošto član 4. i član 6. čine celinu, morao je da ide ovaj amandman i pričajući o članu 6. opet se vraćamo na član 4. Insistiramo na tome da uslov za sticanje prava na starosnu penziju bude 60 godina života, odnosno 55 godina za žene i 25 godina staža osiguranja.
Drugi uslov je 65 godina života za muškarca, 60 godina za ženu i najmanje 15 godina staža osiguranja. Treći uslov je 40 godina staža osiguranja, odnosno 35 godina staža osiguranja za ženu i 53 godine i 45 godina staža osiguranja kao generalni uslov koji podrazumeva u sebi i godine starosti. Iz tog osnovnog principa izvlači se sve ovo što se tiče u ovom delu uslova za sticanje prava na invalidsku penziju.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 7. kojim se traži brisanje rešenja iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, iz razloga što se predloženim rešenjem traži pogoršanje uslova za sticanje prava na porodičnu penziju, odnosno povećanje sa 48 na 50 godina.
Pročitaću kako je to ranije bilo. Kaže se da udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga navršila 48 godina (staro rešenje koje je postojalo po starom zakonu), a po novom predlogu to je 50 godina života; ili ako je do smrti bračnog druga ili u roku od jedne godine od dana smrti bračnog druga postala potpuno nesposobna za rad; ili ako je posle smrti bračnog druga ostalo jedno dete ili više dece koja imaju pravo na porodičnu penziju po tom bračnom drugu, a udova obavlja roditeljsku dužnost prema toj deci. Udova koja u toku trajanja prava prema tom osnovu postane potpuno nesposobna za rad zadržava pravo na porodičnu penziju dok postoji ta nesposobnost.
Onda stav 2, imamo isti slučaj – udova koja do smrti bračnog druga nije navršila, ranije je bilo 48 godina, a po predlogu Vlade Republike Srbije to se povećava na 50 godina života, ali je navršila, opet po ranijem zakonu, 43 godine, a po predlogu 45 godina, stiče pravo na porodičnu penziju kada navrši 50 godina po novom predlogu, odnosno kada navrši 48 godina, u skladu sa predlogom Srpske radikalne stranke.
Kada se raspravlja o razlozima za ovakvo postupanje, ne znam da li je ovo jedan od zahteva MMF-a sa kojim se Vlada Republike Srbije nije složila. Zanimljivo je kako ta rešenja, kojima se ukidaju neka prava građanima Srbije, odmah stupaju na snagu, kako tu nema potrebe da se čeka.
Ne znam zašto nije palo ministru Laloviću na pamet da i dejstvo ovih odredbi odloži, npr. do 20. februara 2010. godine, kao što je to slučaj sa nekim drugim odredbama, gde se poljoprivrednicima isplaćuje ovih 20,5 penzija. Tu je valjda bilo krajnje demokratski, u skladu sa tim proevropskim tokovima, evroatlantskim integracijama, da građani sačekaju da im se to vrati do 2010. godine. Ili, situacija koju smo imali oko vraćanja 1,5 penzije, što se vraća, po predlogu Vlade Republike Srbije, 2,5 godine, odnosno jedan dvadeseti deo penzije mesečno. Znači, tu se radi o vrhunskom cinizmu.
Treba podsetiti građane Republike Srbije i na onaj dug iz 1994. i 1995. godine, koji je isto nastao kada Srpska radikalna stranka nije bila u vlasti, ali koji je vraćan za vreme dok je Srpska radikalna stranka učestvovala u vlasti. Tada ste žestoko napadali profesora dr Vojislava Šešelja i SRS zbog rešenja da se penzionerima taj dug, mali dug, mnogo manji od ovoga o kome sada govorimo, isplati kroz bonove za električnu energiju.
Sada se vidi kolika je suštinska razlika između one vlasti i ove sada: ti bonovi za električnu energiju mogli su da se koriste istog trenutka.
Dakle, niste morali čekati dve, tri, pet godina da oni dospeju, sa njima ste mogli odmah izvršavati određene obaveze, da li za vaše domaćinstvo, domaćinstvo vaše dece, ili na neki drugi način, ali osnovno je da su ti bonovi imali istu i efektivnu i nominalnu vrednost.
Sada imamo situaciju da će se sa ovim javnim dugom ta nominalna vrednost drastično razlikovati od one koju će zaista te obveznice imati. Jer, ako vam obveznica dospeva za pet godina, ona će danas vredeti 20 ili 25% nominalnog iznosa.
Vredeće onoliko koliko je nominalno naznačeno samo za one koji sa tim, znači, kada otkupe za 20 ili 25% vrednosti, budu plaćali porez na dobit korporacija, akcize, PDV i ostalo, što penzioneri ne plaćaju; onda je bilo potpuno suludo omogućavati penzionerima da plaćaju porez na dobit korporacija tim obveznicama.
Jasno je na taj način odmah bilo da te pare - 23,5 milijardi dinara nisu ni namenjene penzionerima, nego da su upravo namenjene onima koji treba te obveznice da otkupe od penzionera i onda da plasiraju ta sredstva u privredu, da otkupljuju preduzeća, da plaćaju dažbine prema državi i da na taj način učine izbegavanje poreza.
U samom obrazloženju Vlade rečeno je dosta toga. Zanimljive su ove statistike koje dajete za 1987. godinu, 2000. godinu i uopšte odnos plata i broja zaposlenih, odnosno pokrivenosti rashoda za penzijska davanja ostvarenim prihodima po osnovu uplaćenih doprinosa. Onda kažete da je u 2000. godini taj odnos bio 78,56%, da je u 2004. godini bio 58,55%, ali da taj odnos i dalje pada. Znači, sami kažete da ste problem pokušali prevazići povećanjem stopa doprinosa i merama prinude pri naplati doprinosa. Bez obzira na to, deficit u Fondu je ostao prisutan, sa tendencijom daljeg rasta.
Kaže se: "Postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog visokog učešća u društvenom proizvodu zemlje i visokog opterećenja zarada, predstavlja važnu prepreku ekonomskom oporavku i napretku zemlje, čime se posredno dalje produbljuju problemi penzionog sistema. Drugim rečima, penzijski sistem i privredni napredak neposredno su povezani, tako da su u odnosu međuzavisnosti, odnosno promene u jednoj oblasti neposredno se odražavaju na stanje u drugoj oblasti. Visoka stopa doprinosa vodi, sa jedne strane, finansijskom iscrpljivanju privrede i, s druge strane, povećanom izbegavanju plaćanja doprinosa, što je kod nas uobičajena praksa."
Vi ovde na jasan način kažete da su neposredno povezane isplate penzionerima i ekonomski oporavak zemlje. Dakle, ili ćemo imati penzionere i izdržavati penzionere i zemlja će i dalje propadati i ekonomski sistem, ili ćemo se, sa druge strane, ovakvim zakonima osloboditi penzionera i onda ćemo valjda procvetati.
Ali, gospodo, to nije ono što ste vi govorili 2000. godine kada ste dolazili na vlast i to nije ono što ste govorili 2003. godine kada ste dolazili na vlast. Godine 2000. ste rekli – šest milijardi dolara čeka na granicama spremno da uđe, samo što nije ušlo; čim padne prethodna vlast sve će odmah procvetati, biće redovne plate, biće redovne penzije, svi ćemo živeti u blagostanju, teći će med i mleko. Godine 2003. rekli ste – ovi pre nas su bili lopovi, pa zbog toga to nije valjalo, ali sada kada njih oborimo, onda će doći to blagostanje o kome smo vam pričali.
U međuvremenu, podržavali ste jedni druge krajnje neprincipijelno i protivno obećanjima datim građanima, kad god je to trebalo. Zbog svega toga mi se nalazimo u ovoj situaciji. Mislim da je vreme da jednom kažete tim nesrećnim penzionerima, jer svakako jesu nesrećni kada moraju da žive dok ovakva vlada vlada, da li ćete im isplaćivati penziju u budućnosti ili ne, koji su to problemi; da li bi bilo najbolje ukinuti penzionere, da li ćemo da ukidamo narod, jer je preko 70% građana Srbije, po svim istraživanjima, trenutno za vanredne parlamentarne izbore; na koji način ćete rešavati ove probleme.
Ono što je jako zanimljivo jeste to što na jednom mestu nedostaje ovaj podatak kakvo je stanje bilo 2000. godine, a to je gde kažete: 1987. godine - 2.548.000 zaposlenih, fali 2000. godina, a 2004. godine - 1.580.000 zaposlenih. Jasno je da ovo nije slučajna greška. Jasno je da je Vlada Republike Srbije, dajući ovo obrazloženje, izbegla da da informaciju o tome, na jedan jasan način, koliko je bilo zaposlenih 2000. godine upravo zato što bi se onda na jasan i pregledan način videlo kakvi su destruktivni efekti vaše vlasti u prethodne četiri ili pet godina.
Povodom vaših reformi, kažete – 2002. godine problemi su prevazilaženi izmenom saveznog Zakona o PIO, jednokratno ste povećali starosnu granicu za tri godine, za muškarce sa 60 na 63 godine, za žene sa 55 na 58 godina, pa ste promenili način usklađivanja penzija, jer vam ovo prvo nije bilo dovoljno. Napustili ste ovaj sistem utvrđivanja na osnovu zarada kao jedinog parametra, pa ste 2003. godine doneli novi republički zakon, koji je opet utvrdio novi obračun penzija. Sada, 2005. godine zaokružujete taj sistem tako što hoćete da povećate starosnu granicu sa 63 godine na 65 godina za muškarce i sa 58 godina na 60 godina za žene.
Na ovaj način lako je izračunati da je nekome kome je pola godine pre dolaska DOS-a na vlast falilo nekoliko meseci do odlaska u penziju, pa ste mu 2002. godine opet povećali za tri godine, pa mu je opet falilo, sada opet povećavate. Znači, za pet godina vaše vlasti, pet godina ste povećali starosnu granicu za odlazak u penziju.
Na ovaj način, praktično, građani su tih pet godina radili džabe. Gde su otišle te godine i šta bi bilo s penzionim fondovima da oni i tih pet godina nisu uplaćivali poreze i doprinose u budžet? Dokle bi to danas dovelo? Da li bi danas bilo moguće uopšte isplaćivati penzije?
Na kraju, kažete i sami: "Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva za dotacije fondu, u odnosu na dosadašnje dotacije." Ne znam kako to objašnjavate, ukoliko kažete da su ovo rešenja koja su neuporedivo bolja za građane Republike Srbije, koja će konačno doneti blagostanje.
Ali, treba biti samo strpljiv, pa onda pročitati sledeći pasus, koji ima naslov – Analiza efekata zakona. Dakle, da bi bilo jasno, ovo je ono što piše Vlada sama o svom zakonu: "Donošenjem ovog zakona nastaviće se reforma sistema penzijskog i invalidskog osiguranja započeta sredinom osamdesetih godina, poboljšati finansijske prilike fonda...".
Kako se poboljšavaju finansijske prilike fonda? Tako što će građani morati duže da rade i da uplaćuju, a imaće, istovremeno, manje penzije i kraći vremenski period će te penzije koristiti.
Možda bi dobro bilo da vi odmah povećate, sada, za još neku godinu tu starosnu granicu, pa da bude 70 godina za muškarce, 65 za žene, i na taj način biste još značajnije i u još većoj meri poboljšali finansijske prilike fonda. Ne biste morali da brinete. Mislim da bi to dodatno uticalo i da se broj onih koji uopšte dočekaju penziju značajno smanji. Onda bi, praktično, mislim po prvi put Mlađan Dinkić bio u prilici da ostvari suficit i u tom delu. Više ne bi imali penzionera, rešili bi se penzionera, a sa druge strane, ovi koji rade morali bi da uplaćuju, jer ste povećali i mere prinude, i mislim da biste onda konačno i taj suficit mogli da usmerite na neke druge aktivnosti.
Dalje, kažete da se "posebno izdvajaju efekti koji se očekuju primenom novih rešenja u pogledu podizanja starosne granice za dve godine u odnosu na postojeće rešenje, na koji način će se produžiti period učešća osiguranika u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, a smanjiti pritisak na budžet u pogledu potrebnih sredstava za isplatu penzija.
Pored toga, usklađivanjem penzija dva puta godišnje, a ne kvartalno kao do sada, prevazilazi se problem nedostatka sredstava u fondu i obezbeđuje se redovna isplata penzija, što je opšti interes."
Zaista mislim da je pravi ekspertski tim morao da se okupi da bi napisao ovako besmislenu rečenicu. Da li je moguće da neko kaže da nije bilo sredstava u Fondu zato što su se penzije utvrđivale i usklađivale sa primanjima zaposlenih kvartalno, a ne polugodišnje, kako je sada predviđeno?
Ovakvom promenom, dakle usklađivanjem na pola godine, jedino će biti oštećeni penzioneri, zato što će imati taj period od pola godine u kome će čekati da im se penzije usklade sa rastom troškova života, sa inflacijom i sa povećanjem zarade zaposlenih. Znači, to je jednostavna činjenica i to nema nikakve veze sa uplatom sredstava u Fond. Dakle, poreske stope i sve ostalo ostaje isto. Jedino ćete potkradati penzionere na taj način što će po pola godine morati da čekaju da im uskladite penzije, umesto što je to do sada rađeno na tri meseca. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam, kad god je ovaj ministar podnosio neki zakon i kad god sam ja podnosio amandman ili izlazio da branim amandman, on je izlazio, tj. uvek zaglavi na vrata. Imam blagi osećaj da me ministar mrzi.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8, tj. član 30. osnovnog zakona, i vrlo je vezan sa članom 29, jer se članom 29. reguliše pitanje udovice, odnosno udove i sticanja prava na porodičnu penziju udove, a u članu 30. se radi o udovcu.
Članom 30. kaže se: "Udovac stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga navršio 53 godine života". Tako je glasilo do sada. Ministarstvo, odnosno ministar je predložio 55 godina. Dakle, podigao je tu granicu za još dve godine.
"Ako je do smrti bračnog druga ili u roku od jedne godine od dana smrti bračnog druga postao potpuno nesposoban za rad; ili ako je posle smrti bračnog druga ostalo jedno dete ili više dece koja imaju pravo na porodičnu penziju po tom bračnom drugu, a udovac obavlja roditeljsku dužnost prema toj deci. Udovac koji u toku trajanja prava po tom osnovu postane potpuno nesposoban za rad, zadržava pravo na porodičnu penziju" itd, itd.
"Udovac koji u toku trajanja prava na porodičnu penziju stečenog na način iz stava 1. tačke 2) i 3) ovog člana navrši 53 godine", tako je bilo u zakonu, 55 godina je po predlogu ministra, "trajno zadržava pravo na porodičnu penziju."
O čemu se radi? Obzirom da je pitanje zaposlenja kod nas uvek bilo problematično i da je to jedno od najtežih pitanja koje čovek rešava - pitanje zasnivanja radnog odnosa, a mnoge porodice žive upravo od jedne plate ili od jedne penzije, u ovom slučaju može biti da je čovek i nesposoban za rad, da je invalid i da mu umesto 53 godine, što je nekakva i razumna mera, ministar svojim predlogom zakona povećava na 55 godina.
Od Zakonodavnog odbora dobio sam izveštaj gde se kaže da je moj amandman pravno moguć. Od Vlade Srbije nisam dobio ništa, tako da ne znam zašto se amandman koji sam podneo ne usvaja. Uglavnom ministri koji bar malo rade u toj Vladi Srbije podnesu izveštaj, pa kažu – amandman se ne usvaja zbog, pa obrazloženje, to, to i to. Ovde toga nema.
Dalje, da ironija bude najveća, član 79. Predloga zakona kaže: "Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. januara 2006. godine. Tačka 3. kaže – odredbe člana 1, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29 (koji se odnosi na udovice) i 30 (koji se odnosi na udovce) primenjivaće se od 1. januara 2007. godine.
Kada smo o ovom zakonu raspravljali, ja sam napravio nekakvu usporedbu; to je kao kada bi neki otpravnik vozova rekao – brzi voz iz... pa stiže u stanicu na prvi, drugi, treći, četvrti kolosek. Koga ministar obavezuje da 2007. godine primenjuje odredbe ovog zakona? Pa, ministar će do tog trenutka biti ružna politička prošlost Srbije, ovaj ministar, i otići će na političko bunjište.
Dame i gospodo narodni poslanici, čulo se jutros da ovaj ministar nije principijelan. Ja se ne bih sa tim složio. Čovek ima princip. Princip je "ko da više". Uostalom, ovaj njegov poslednji transfer je jasno na to ukazivao, a to što nije prešao iz stranke u stranku, nego je sada nezavisan poslanik, a zadržao je obe funkcije - i funkciju poslanika i funkciju ministra, to je normalno i jedna vremenska odrednica mora da bude sadržana u tome. Pa, i kameleonu kada pređe sa drveta na drvo treba izvesno vreme da promeni boju.
Dame i gospodo narodni poslanici, karakter ovog ministra je jasno ocrtan u ovom predlogu zakona, i ja predlažem da se amandmani, i moj i svih poslanika Srpske radikalne stranke, usvoje, ne bismo li bar malo ublažili udar na standard najsiromašnije kategorije stanovništva u Srbiji.