Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman se odnosi na član 55. Predloga zakona, koji uređuje nešto što se zove beneficirani radni staž, ali on se neminovno oslanja na prethodni član koji definiše uslove, kriterijume i situacije kada se može propisati računanje uvećanog staža osiguranja na određenim poslovima.
Ono što posebno ima svoju težinu jeste ovo što se članom 12. Predloga zakona menja. Da bi svi shvatili šta je ta promena – promena je što se ovim članom omogućava da ministar menja zakon, da zakon zavisi od ministra. Zakon ne zavisi od zakonodavnog organa, nego od ministra.
Te promene u članu 55. su skromne. Recimo, nisu hteli u stavu 1. da promene ovo "stepen uvećanja staža osiguranja", jer to ništa ne znači, jer staž osiguranja i uvećanje nije stepenovano nego je rečeno 12, 14, pa 12, 16 ili 12, 18 itd; tu nisu uređena stepenovanja i to se ne dira, neka ostane ta nepreciznost.
Međutim, za ona radna mesta i za one poslove gde je zakonom propisano uvećanje staža osiguranja kaže se "ovlašćenom službenom licu u smislu propisa o vršenju unutrašnjih poslova, pripadniku Bezbednosno-informativne agencije, zaposlenom u organu nadležnom za inostrane poslove koji radi u inostranstvu na određenim poslovima pod posebnim uslovima i zaposlenom u organu ili organizaciji koji radi na poslovima kontra-radio-izviđajne službe i poslovima kriptografije, na izvršenju krivičnih sankcija, ovlašćenom službenom licu Poreske policije", a to je ono što je uneto pre dve godine i samo je ta novina već dve godine, "u smislu propisa o poreskoj administraciji, svakih 12 meseci efektivno provedenih na tim poslovima računa se kao 16 meseci staža..."
Iza reči "računa se" Vlada predlaže "najviše", što znači da može i manje. Šta su još dodali – "u zavisnosti od težine ovih poslova, pod uslovima iz člana 54. ovog zakona". I, u prvom stavu to propisuje ministar.
Znači, to što je u zakonu napisano da se pripadnicima organa unutrašnjih poslova, ovlašćenim službenim licima, ljudima koji rade u zatvorima, na kriptozaštiti itd, pa su još dodati i ovi Dinkićevi što obilaze i naplaćuju, a to su oni što im je data mogućnost kada ih je veliki demokrata Đelić naoružao pištoljima, iako stoji uvećan staž 12-16, sada ministar može da kaže, recimo – Poreska će imati 12-13, ovi u zatvorima će imati 12-14, ovi u BIA će imati 12-15, ovi koji rade u UBPOK imaće 12-16.
Ko je on da on to propisuje, tim pre što su u članu 54. propisani osnovi i kriterijumi, pa je data cela procedura da se na svakih 10 godina vrši revizija tih radnih mesta.
Možemo da ovlastimo nekoga da vrši reviziju tih radnih mesta. Ali, kada smo uzeli kao kriterijum zašto je priznat uvećan staž, zbog loših zdravstvenih uslova rada na pojedinom mestu, u hemijskoj industriji, isparenja itd, pa se u međuvremenu možda za 10 godina nešto i promeni, poboljšaju se uslovi rada, pa je potrebno izvršiti reviziju, ali u smislu revizije da li treba dalje da postoji ili ne, a ne u smislu koliko treba da iznosi uvećanje.
Ali, kakav smisao ima revizija radnih mesta koja rade ovlašćena službena lica MUP-a? On je jurio lopove i pre 10 godina, a juriće ih i sledećih 10 godina. Nekada ih je jurio sa "zastavom 101" a sada ih juri sa "puntom". Nekada je koristio "motorolu", a sada koristi mobilni ili neka druga sredstva.
Postavlja se pitanje zašto mi donosimo neki zakon u kome propisujemo koliko će biti uvećanje, kada drugim zakonom dajemo pravo ministru da sve to poremeti? Zbog toga smo podneli amandman.
Ovakva promena zakona nije moguća. Da vas podsetim, u članu 52. prvo su uzeti teški uslovi rada, opasnost po život, a to su ta dva vodeća kriterijuma; postoji treći kriterijum, ali da ne ulazim u detalje. Međutim, ne može ministar svojim aktom da menja zakon.
Ne možemo mi ministra da ovlastimo da ne primenjuje odredbu Zakona o unutrašnjim poslovima ili da je on odredi kako će da je primeni, pa će da kaže neće biti 12-16, nego će biti 12-15, na primer. Ne može ministar to da radi, tim pre što ovde nije dat ni postupak, niti sve kako se to završava. U tome se ogleda naša primedba kada je u pitanju mogućnost ministra da utiče na ovu promenu.
Ako je u zakonu rečeno: teški poslovi, poslovi koji narušavaju zdravlje, za ta radna mesta pripada uvećani staž osiguranja, ali u zakonu nije određen koliko iznosi, onda je moguće, ali ukoliko je nekim posebnim zakonom tačno propisano koliko iznosi to uvećanje: 12-14 ili 12-16 ili 12-18, onda ministar tu ne može ništa da radi, niti da utvrđuje koliko to uvećanje može da iznosi.
To je svrha ovog amandmana – da se uvede jedan red i u poštovanju zakona i da suzbijemo i ograničimo neke ministre. Od ovoga nemamo nikakve sreće, jer se on samo služi lažima. Sve što kaže, u drugoj rečenici već je laž. On je prevazišao Vuka Draškovića. Vuk Drašković to radi na 15 minuta. Vuk Drašković počne sa jednom rečenicom i kroz 15 minuta on je sam sebe demantovao, mi to znamo. Ovaj ne, ovaj u sledećoj rečenici demantuje sebe, mislim na Lalovića.
Ja sam u načelnoj raspravi više puta intervenisao kada su poslanici vladajućih stranaka rekli – ne, ovo je super zakon, ovde se ne kvari nijedna beneficija. Molim vas, prethodna Vlada, gde god su u pitanju udove, udovci, roditelji osiguranika koji ostvaruju neko pravo na porodičnu penziju, demokrate su starosnu granicu podigle za tri godine, a vi još za dve godine, znači pet godina, i kažete da ništa nije promenjeno, beneficije su ostale. Kako nije promenjeno?
Ovamo pričamo neke stvari o demografskoj slici Srbije, o novim populacijama, o odnosu prema mladima, o odnosu prema porodici, imamo poseban Odbor za ravnopravnost polova, pa traže i za treće i četvrto dete neku naknadu itd. Ovo je sve raštimovano, ovde nema ideološkog pogleda na problem. Kažite nam koja je vaša ideologija? Koji je vaš pogled na socijalnu politiku u Republici Srbiji? Ako to vaše viđenje pobedi, zna se šta ide, a vi to nemate. Vi od televizije do televizije menjate socijalnu politiku. Ovde pričamo jedno, na ovoj drugoj televiziji drugo, po sistemu šta bi ko hteo i šta bi želeo da čuje.
Jedina ideologija koja postoji u Vladi Republike Srbije jeste budžet. Doći ćemo do one 5. tačke dnevnog reda da vidite kako će da se puni budžet u budućnosti – kupovinom hartija od vrednosti države. Ko će da kupuje – dobrovoljni penzijski fondovi. Zašto? Njihove obaveze dospevaju za 10, 15 ili 20 godina. Sada će to da se aktivira, pa će svi da uplaćuju jer nema nikakve potrošnje, ali će društvo za upravljanje tim fondom da kupuje hartije od vrednosti države, pošto su one najbolje, najveća je garancija i tako će budžet da se puni i tako ćemo doći do suficita. Prekinite više, ne može budžet više da bude cilj i svrha života u Srbiji. Mlađan Dinkić je sve pobrkao, on je od sredstva napravio cilj. Zbog toga podnosim ovaj amandman.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodna diskusija kolege Krasića samo govori o tome koliko su amandmani Srpske radikalne stranke na ovaj zakon pravno logični i jedan drugoga slede. Dakle, u podnetim amandmanima postoji jedna zakonodavna pravna vertikala, tako da i ovaj amandman na član 12. koji sam ja podneo ima osnovu, ono što je kolega Krasić u svom izlaganju govorio. Napomene radi, radi se o članu 55. koji reguliše beneficirani radni staž za pojedine kategorije i u pitanju je amandman na stav 2. ovog 55. člana.
Dakle, jedna grupa poslova, prema stavu zakonodavca, zauzima posebno mesto, posebnu privilegiju, a to su poslovi koje obavljaju ovlašćena službena lica u organima unutrašnjih poslova, pripadnici BIA, zaposleni u nadležnim organima za inostrane poslove koji obavljaju specifične delatnosti, do pripadnika Poreske policije.
Verujem da su to važni poslovi i da su u prethodnom zakonu takođe vrednovani i da postoji osnova za beneficiju tog radnog staža. Međutim, beneficija tog radnog staža bila je utvrđena tačno i fiksno na 16 meseci.
Sada ovom izmenom, protiv koje se zalažemo mi iz Srpske radikalne stranke i zbog toga podnosim ovaj amandman, ne bi bilo pravno moguće i pravno dozvoljeno da se to menja pojedinačnim aktom ministra nadležnog za ovaj resor. Naime, ostavlja se jedna pravna praznina, a to je koliko će biti određen ovaj beneficirani radni staž. Možda će se odrediti čak i na pune dane, a ne mora ni da bude na pune mesece.
Logično bi bilo, ako je već zakonodavac i predlagač hteo ovo ovako da uvrsti, da kaže – beneficija se određuje na pune mesece. Dakle, može da bude 13, odnosno 13, 14, 15 i 16, kao maksimalnih, meseci. Ovako kako je ovde ostavljeno može dati za pravo ministru da određuje i na neki drugi način.
Međutim, šta želim da kažem? Dati ovlašćenja ministru u ovakvoj situaciji i ovakvoj pravnoj problematici u kakvoj se nalazi inače naša država i u ekonomskoj problematici, krajnje je necelishodno i neracionalno. Trebalo bi izbegavati svake pojedinačne akte, pa na kraju krajeva i ovaj postupak koji će sprovesti ministar preko nadležnih resora.
Smatram da ovaj član ima za osnovu ono što je u prethodnom izlaganju rekao gospodin Krasić, a to je da ne treba nikako prejudicirati neke stvari, a to je da se iz nekog leks specijalisa izvuku odredbe i da se nešto da u nadležnost nadležnom ministru za rad, boračka i socijalna pitanja.
Smatram da je jako bitno napomenuti činjenicu da je u posebnim zakonima koji regulišu pitanje organa unutrašnjih poslova, BIA, do onih poreskih zakona, predviđeno jasno i glasno koliki je beneficirani radni staž. Dovoditi sada u pitanje te odluke ili doneti ovaj zakon, a ne reći da prestaju da važe te odluke ili već ne uspostaviti jednu pravnu ekvivalenciju između leks specijalisa i leks generalisa, zaista je krajnje nerazumno. Iz tih razloga predlažem da se ovaj amandman Srpske radikalne stranke usvoji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Rankić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 14. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, koji se odnosi na član 63. Zakona o PIO.
Naime, u članu 14. ovog predloga zakona predviđeno je da se u članu 63. briše nešto iz stava 5, pa se posle stava 5. dodaje novi stav 6. koji glasi: "Godišnji lični koeficijent može iznositi najviše pet." Moj amandman odnosi se na to da je besmisleno limitirati lični godišnji koeficijent.
Kada pogledate član 63, na koji se odnosi ovaj amandman, gde je objašnjeno šta je tu godišnji lični koeficijent, videćete da je to odnos ukupne zarade osiguranika, odnosno osnovica koja je bila predmet za uplatu osiguranja i prosečne plate, odnosno zarade u Republici Srbiji, počevši od 1970. godine.
Zašto je besmisleno uopšte limitirati lični godišnji koeficijent, zašto ovo ne može stajati u zakonu i zbog čega se traži brisanje? Iz jednostavnog razloga što dolazite u situaciju da nekome date zadatak da broj 35 podeli brojem pet i da mu kažete da rezultat ne sme biti veći od pet. Naravno da je to nemoguće.
Vi imate ljude koji su u pojedinim periodima od 1970. godine do sada ostvarivali znatno veće zarade i po nekoliko puta, po šest ili sedam puta veće od proseka, i kada vi računate njihov lični koeficijent naravno da će on iznositi više od pet. Time godišnji koeficijent ne možete limitirati.
Drugo, on ne utiče, onaj iznad pet, ni na praktično određivanje visine penzije, zbog toga što je visina penzije limitirana određenim odredbama ovog zakona koje se nalaze kasnije. Jasno je da ako nekome uskratite mogućnost, a on stvarno ima veći godišnji koeficijent od pet, limitirana visina iznosa penzije je određena godišnjim koeficijentom četiri.
Jer, šta to znači ako nekome odobrite da ima godišnji koeficijent pet, šta će on moći s time da radi; da se hvali svom društvu da ima visok godišnji koeficijent, koji opet nije realan, jer je ovo potpuno besmisleno limitirati.
Zato sam amandmanom tražio da se ovaj dodatni stav iza stava 5. u članu 63 – godišnji lični koeficijent može iznositi najviše pet, briše u potpunosti, jer je nepotreban praktično, s obzirom da su visine penzija limitirane na neke druge načine. Toliko i hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Moram da podsetim poslanike da smo na sam sistem obračuna penzija prilikom donošenja Zakona o PIO mi srpski radikali podneli veliki broj amandmana. Naravno, oni nisu usvojeni i tada smo ukazali na problem koji će da se javi u ovakvom načinu obračuna i utvrđivanja penzija.
Vidite, posle nepune dve godine, ti problemi su izašli i sada se ukazala potreba da se taj problem reši. Problem je što kada se napravi ovaj obračun na bazi godišnjih ličnih koeficijenata, dođe se do ličnog koeficijenta i množi sa onim fiksnim iznosom koji važi za sve penzionere, izlaze vrlo smešni iznosi penzija. Zato mora da se primeni član 78, gde je limit lični koeficijent, ne godišnji, nego lični, stavljen na četiri prilikom određivanja najvišeg iznosa penzija.
Ako već postoje odredbe o najnižem i najvišem iznosu penzija, onda je sve ovo ispred besmisleno. Zašto ograničavati čisto obračunski, matematički, godišnji lični koeficijent, kako se ne bi pojavilo u obračunu da čovek treba da ima oho-ho penziju, jer kada se to prikaže i pozove onaj ko donosi rešenje na član 78. pa ovaj vidi koliko mu se smanjuje u odnosu na obračun, onda to bode oči.
Ono što je opasno, vladajuće stranke na ovaj član nisu podnele amandman, znači podržavaju ovaj limit godišnjeg ličnog koeficijenta na pet. Za sledeći član su podneli amandman koji se tiče ličnog koeficijenta, gde je rečeno da on iznosi najmanje 0,5. Poslanici vladajuće stranke su podneli amandman. Vidite tu glumu koja se javlja kod nas.
Postoje tri sistema tržišne ekonomije: američki tzv. individualistički; japansko-azijski, koji se zove feudalni; ovaj naš evropski, koji se zove socijalno-tržišna ekonomija. Socijalno-tržišna ekonomija, bez obzira na socijalističko samoupravno društvo, u našoj zemlji je prisutna preko 25 godina, samo što je bio problem kod nas jer nismo smeli da kažemo da je državno i nismo želeli da je nešto državno, nego smo pričali da je društveno. Za to vreme države srednje Evrope su jasno pričale da je nešto državno.
Ako država propisuje obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, diktira fondovima, onda su državni fondovi sa odgovarajućim pravima onih koji ulažu u te fondove. Ali, oni ulažu po zakonu, zato što moraju.
Kod nas je i tu bilo sve društveno. Onda imamo situaciju da su naše plate bile obračunska kategorija za naplatu doprinosa, pa su sva sredstva postajala društvena sredstva, a prilikom raspodele se išlo sa nekim drugim kriterijumima, pa se onda dešavalo da nečiji lični dohodak u ono vreme bude poprilično dobra osnovica za naplatu doprinosa, pa se po osnovu doprinosa dosta uplaćivalo, ali se gubila veza između osiguranika i sredstava. Sredstva su postala društvena i onda je sve u zbiru trošeno na drugi način.
Taj Kajzerov sistem je morao da pukne kad-tad. On je mogao da daje neke rezultate kada je broj osiguranika i onih koji, navodno, uplaćuju doprinos bio mnogo veći od onog broja ljudi koji koriste prava po osnovu penzijsko-invalidskog osiguranja.
Taj problem naša vlada ne želi da reši. Oni pokušavaju glumom prvog stuba da nam zavaraju oči, da pomislimo da su nešto uradili. Dokle god se ne uspostavi ta veza između doprinosa, pojedinca čija plata predstavlja osnov za naplatu tog doprinosa, iznosa tog doprinosa i prava po osnovu tog doprinosa, mi ćemo imati besmislenu socijalnu zaštitu, koja se čak i ne zasniva na principu državne garancije. Kod nas država folira da nešto garantuje. Zašto? Zato što nije sprovedena celovita socijalno-ekonomska reforma u državi.
Ne znam da li je 2003. godina bila baš ta godina kada je trebalo nešto uraditi po pitanju penzijsko-invalidskog osiguranja, a tada je promenjen i zakon koji se tiče prava po osnovu nezaposlenosti i, čini mi se, onaj zakon o zdravstvenom osiguranju. Nisam siguran da je 2003. godina bila za tu vrstu promena, 2005. verovatno jeste, jer se dotaklo to dno i mora da se krene na nekim novim osnovama, da ne dođemo u situaciju da čovek, kada treba da ostvari pravo, postavi pitanje – molim vas, ja sam 30 godina ulagao, gde su ta sredstva, valjda sam i ja dao neki doprinos.
Stavite se vi u tu poziciju. Vrlo je slična situacija kada se priča o penzijama, o zdravstvu i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Identična situacija. Sada ste mladi i zdravi, ne idete kod lekara, već 20 i nešto godina uplaćujete to, ili vam se uplaćuje, ili vam se uzima da bi se uplaćivalo zdravstveno osiguranje. Ako odete u penziju, a dok ste radili nikada niste bili kod doktora, vi ćete biti u situaciji da vam onaj kaže – znate šta, mora nešto da se plati.
Onda se postavlja logičko pitanje gde su ta sredstva koja su ulagana. Neko je pojeo, neko je odneo, sada se tu čuju razne priče. Nema ih, zato što je sistem loše postavljen. Mi ne menjamo sistem, Vlada ne menja sistem, Vlada ne želi da menja sistem.
Vlada ima fiks ideju - budžet, budžet, da bude stabilan budžet. Zašto? Navodno, MMF traži da budžet bude stabilan. Greška. Ubismo se od te stabilnosti, ali gledajte šta rade.
Znači, ovakvom besmislenom odredbom, sada se vraćam na ovaj amandman, gde se godišnji lični koeficijent limitira sa pet, samo se prikriva stvarni obračun penzije onog osiguranika koji je podneo zahtev za starosnu penziju ili ako se utvrđuje invalidska penzija itd.
Ako želite da uspostavite novi sistem - državna garancija, ako je država nešto propisala da je obavezno, onda država i garantuje ta prava. Kakva ta prava treba da budu, o tome može da se priča. Da li ćemo penzije da delimo na penzijske razrede, da li ćemo na druge načine, nije bitno u ovom trenutku, ali taj odnos između najniže i najviše kod vas, po vašoj logici je 1:8. Ako je lični koeficijent ovamo minimum 0,5, a maksimum četiri, sada vidite koliko se 0,5 sadrži u četiri i videćete 1:8.
Može i to da bude prihvatljivo, ali vi nam ništa ne pričate, vi ne dajete osnovu zašto to tako treba da bude, vi ne dajete osnovu koji su razlozi za to, vi ne dajete argumentaciju zašto to u nekom dužem vremenskom periodu mora tako da bude. Ne, ovde je sistem "zakrpi gumu", pa možda na sledećoj krivini ta ista guma pukne baš na istom mestu gde je zakrpljena.
Krenite sa celovitom reformom. Nije teško. Penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, to je ista materija. Dodajte tome i socijalnu zaštitu koju vodi država, u smislu onoga što smo malopre pričali, što nije gluma – doživljene godine života su dokaz da treba da se obezbedi neka državna penzija, ako ne postoji na drugi način obezbeđena egzistencija. Dajte celovit program, dajte program sa demografskim kretanjima, dajte program sa projekcijama šta mogu da budu prihodi, kakvi će da budu rashodi, u kom periodu se kako i šta menja, kako raste itd.
Ovako, džabe radimo posao. Od ovog posla nema nikakve vajde, zapamtite. Možete malo da zamažete oči penzionerima, i ne samo penzionerima, nego i osiguranicima. Ako neko misli da se ovde zakon donosi zbog ovih koji su sada u penziji, grdno se vara. Donosite zakon zbog vas. Na put prema bebi ne možete da se vratite, ali na putu prema penzioneru svakim danom sve ste bliže i bliže.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Slobodan Adžić i Miloljub Albijanić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš odnos prema predloženim zakonima iz oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja smo iskazali javno na sednici Skupštine, kada je razgovarano o zakonima u načelu. Za one koji previše brinu o SPS-u ne brinemo. Za građane, čiji sud poštujemo na izborima, želim još jednom javno da kažem – nije nikakva tajna da SPS ima tri uslova za usvajanje tih zakona. To nije tajna, to smo javno rekli.
Prvi, kada je u pitanju povezivanje staža, zahtev da se odnosi na sve radnike i da se primenjuje sve vreme, bez ikakvih uslova, jer radnici nisu krivi za to što im nije uplaćivan doprinos. Drugi, da se odloži primena zakona u delu koji govori o podizanju starosne granice, za dve godine. Treći, da se zaštiti nivo stečenih prava, odnosno penzija, time što smo predložili jedan amandman koji uvodi zaštitu da ne može da padne niže od 60% od proseka. Želim zbog građana Srbije to još jednom da ponovim, dakle nije tajna, oni će dalje suditi.
U vezi sa amandmanom na član 19. Predloga zakona – predloženim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju članom 19. predviđeno je podizanje iznosa najnižih penzija na 25% proseka zarada 1. januara 2006. godine, što je za apsolutnu podršku, ovaj potez Vlade. Zatim, da prate rast kao i sve ostale penzije i treće, da se vanredno povećavaju svakog 1. januara tekuće godine ako najniža penzija padne ispod 20% proseka iz prethodne godine. Znači da važi samo jednokratno.
Predložili smo amandman kojim predlažemo da se vanredno usklađivanje najnižih penzija 1. januara tekuće godine vrši uvek kada padnu ispod 25%. Dakle, ona prva ideja Vlade da se nivo najnižih penzija podigne 1. januara 2006. godine na 25% smatramo da treba da ostane u kontinuitetu. Zato smo predložili amandman kojim tražimo da se ne čeka da padne na 20%, nego čim padne u januaru tekuće godine ispod 25% da se vanredno usklađuje.
Prihvatanjem ovog amandmana štitimo, država štiti (a to je u skladu sa našom politikom i mi se ne stidimo naše politike, borićemo se za nju uvek) najugroženije kategorije građana, penzionere sa najnižim primanjima, koja su inače daleko ispod minimuma potreba. Nije ih malo, to je blizu 100.000, sa ovom promenom.
Prihvatanjem ovog amandmana država pokazuje odgovornost prema svojim građanima, kao i prema međunarodnim obavezama kojima se obavezala da obezbeđuje minimum materijalne i socijalne sigurnosti koja ne sme ići ispod minimuma ljudskog dostojanstva.
Prihvatanjem ovog amandmana ispravljamo nepravdu koja je učinjena 2002. godine, kada je najniža penzija utvrđena čak ispod nivoa do tada najniže penzije.
Naime, prema odredbama tog zakona najniža penzija utvrđena je na nivou tada zatečene, ali zbog nezakonite retroaktivne primene za zadnji kvartal 2001. godine u januaru 2002. godine najniža penzija je iznosila 2.580 dinara, a po prethodnim propisima bila bi 2.960 dinara. Znači, već tada je utvrđena niža nego što je najniža.
Dalje, ona je padala i, koliko smo čuli pre neki dan od ministra, došla je do nivoa od oko 17% u ovom vremenu.
Iz tih razloga, a imajući u vidu da je 2002. godine već naneta ta nepravda... Da podsetim, do 2002. godine najniža penzija se utvrđivala po skali 20, 30, 40, 50%, zavisno od dužine godina staža i od sredstava uplaćenih u Fond osiguranja.
Tada je primenjena odredba da se najniži iznos penzije utvrđuje prema tada zatečenom nivou, bez obzira na dužinu staža i bez obzira na vreme uplate osiguranja.
Dakle, iz tih razloga i iz razloga obaveze države prema najugroženijim kategorijama stanovništva, a to je ta kategorija, predlažemo da se usvoji naš amandman kojim se vanredno usklađuju penzije i onda kada padnu ispod 25%, dakle da se ne čeka 20%. Za te penzionere i ti minimalni procenti mnogo znače.