Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, odredbe ovog zakona koje se odnose na ovaj član su svakako bolje nego što su bile u zakonu koji je doneo DOS 2003. godine februara meseca. Međutim, mi smo predložili amandman da najniža penzija ne može da padne ispod 25%.
Znači, u ovom predlogu zakona ministar i Vlada Republike Srbije su predložili jedno dobro rešenje, bar u prvom delu ovog člana, gde se kaže da je najniža penzija 25% od prosečne zarade na teritoriji Republike Srbije, ali kasnije se kaže da ta najniža penzija može da padne i do nivoa ispod 25%, s tim što bi se onda usklađivanje vršilo do 20%. Naš je predlog da najniža penzija nikako ne sme da bude ispod 25% prosečne zarade.
Naravno, mi smo svesni da jedna takva penzija od 25% prosečne zarade nije neka penzija, jer se radi o sredstvima koja su vrlo mala, vrlo niska, to je u ovim uslovima oko 6.000 dinara, možda i niže.
Znamo veoma dobro šta se danas može kupiti za te pare, imajući u vidu pogotovo da su cene komunalnih usluga, kada je reč o struji, telefonu, otišle u nebo, i danas možemo da kažemo sasvim sigurno da ta najniža penzija ne može da pokrije te najelementarnije potrebe stanovništva, odnosno penzionera sa ovakvim penzijama. To je neko malo bolje rešenje nego što je utvrđeno zakonom od 2003. godine.
Očigledno je da se, pogotovo posle 2000. godine, negde u periodu od 2001. godine pa do današnjeg dana, društvo sasvim raslojilo, da mi danas u Srbiji imamo nekoliko stotina milijardera, da imamo sigurno nekoliko hiljada milionera, da imamo deset ili 15% ljudi koji relativno solidno žive, a to su ljudi koji su u vlasti i pri vlasti, koji rade kod bogataša na nekim važnim i ključnim mestima, a sa druge strane imamo masu stanovništva, možda 80% ljudi koji jedva preživljavaju.
Naravno, to se pre svega odnosi na radnike i penzionere čije su penzije i plate veoma male i nisu dovoljne da se podmire elementarni troškovi.
Sa druge strane, imamo još nepovoljniju situaciju kod ljudi koji nemaju nikakav posao, njih je preko milion, koji nemaju nikakvu nadu da se zaposle, tako da je Srbija danas jedna totalno polarizovana zemlja kada je reč o ekonomskom stanju i pogotovo ekonomskom stanju ljudi koji žive u Srbiji.
Ovo rešenje po našem amandmanu jeste ublažavanje odredbi koje su date u osnovnom zakonu i računam da će svi poslanici da se opredele za naš amandman, jer daje kakvu-takvu sigurnost; nije sigurnost, ali je ipak bolje nego što je dato u osnovnom zakonu.
Kao i moj kolega Miša Petronijević i ja želim ovog puta jasno da kažem da SPS ima sasvim jasan stav kada je reč o Predlogu ovog zakona.
Podneli smo nekoliko ključnih amandmana od kojih nećemo odustati, pre svega kada je reč o starosnoj granici. Ona se ne može pooštravati po našem amandmanu bar do 2011. godine, kada će moći da se ostvari ta odredba o 65 godina života kao granici za starosnu penziju.
Naš stav je sasvim jasan kada govorimo o usklađivanju, znači o načinu i dinamici usklađivanja, ali mi to sada stavljamo na stranu. Najvažnija odredba u tom našem amandmanu jeste da prosečna penzija ne sme da bude ispod 60% prosečne plate. To je otprilike neko stanje kakvo je sada. Prema nekim našim računicama, prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu je negde oko 60%.
Kada govorimo o odredbama ovog zakona o povezivanju radnog staža, zalažemo se, i nećemo odustati od toga, da se radni staž svima poveže, a ne samo onim radnicima, službenicima koji su radili od 1991. do 2000. godine, nego i do 2003. godine.
Ti naši stavovi su sasvim jasni i razlikuju se od stavova npr. Demokratske stranke. Bili smo svedoci svih ovih dana, nekoliko dana ranije, gde je šef poslaničke grupe Dušan Petrović ronio suze, borio se za penzionere, govorio da je to nečovečno, da to nije u redu, da nije moralno, a pri tome je zaboravio da je sve ovo što je doneto 2001, 2002. i 2003. godine bilo pod patronatom njegove stranke.
Upravo je Demokratska stranka usvojila način usklađivanja po kome su penzioneri svedeni na ove penzije koje imaju sada; znači, tromesečno usklađivanje sa 50% rasta plata i troškova života. Upravo njegova stranka je glavni protagonista da se preko noći podigne starosna granica sa 60 na 63 godine za muškarce, odnosno sa 55 na 58 za žene. Upravo je njegova stranka usvojila zakon po kome su se stalno smanjivale stope doprinosa.
On je pre nekoliko dana govorio o tome zašto ministar, zašto Vlada ne povećaju stope doprinosa. Te stope doprinosa su bile u naše vreme 26, 27, 28, 32%, da bi se danas došlo do 22%. Ko je sve to doneo? Demokratska stranka, Dušan Petrović, njegovi poslanici. Pozivam ga, a nema ga danas u Skupštini, neka dođe, neka kaže građanima Srbije ko je doveo do ovakve situacije kada je reč o penzionerima, kada je reč o svim ovim odredbama koje su donete do 2003. godine. To su ključne odredbe koje su dovele penzionere u ovakvu situaciju. Hvala.

Zoran kaže da je danas vašar u Šapcu.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Da li idete na vašar?)
Ne, dovoljan je Dušan Petrović. Izvolite, gospodine Krasiću.

Ne znam ja to za vašar.
(Predsedavajući: Čuo sam tamo od vas.)
Čuli ste sa one strane, a ne znači da je to sa moje strane. Svašta dolazi sa one strane, nije valjda uvek od mene.
Da se vratimo na član 19. i na amandman poslanika Milisava Petronijevića. To je odredba člana 76. koja se menja - najniži i najviši iznos penzija. Kako je to urađeno 2003. godine? Kaže se: "Najniži iznos penzije pripada osiguraniku koji ostvari pravo na starosnu, odnosno invalidsku penziju ako mu je ta penzija manja od iznosa penzije utvrđene po odredbama ovog člana". Znači, još smo u 2003. godini.
Drugi stav kaže: "Najniža starosna, odnosno invalidska penzija određuje se u visini iznosa usklađene najniže penzije zatečenih korisnika u Republičkom fondu za PIO zaposlenih". Znači, 2003. godine rečeno je – najniža penzija će biti najniža penzija koju smo zatekli, ali ona se usklađuje kako se usklađuju svi iznosi koji definišu neko pravo iz PIO.
Kako je to bilo nekada davno, ranije? Uvek je bilo u nekom procentu od nečega, a to nešto je bio neki prosek. Šta znači najniži iznos penzija ili najniža penzija, pre svega starosna i invalidska? Znači da je neko ostvario pravo, da li zbog penzijskog staža, da li zbog osnova osiguranja, njemu je, kao lična penzija, starosna ili invalidska, određen neki iznos koji je ispod nivoa koji garantuje elementarnu sigurnost građanima.
To je taj odraz solidarnosti koji postoji u tom fondu da građevinskim radnicima, radnicima u tekstilnoj industriji koji su imali vrlo niska primanja, pa po tom osnovu nisku osnovicu za uplatu doprinosa, pošto je to u M-4 registrovano, kada se uzme još sa malim radnim stažom, pa kada se sve to stavi u obračun, dobija se neki iznos koji je ispod tog nekog graničnog. To što država garantuje preko ovog fonda jeste taj granični iznos koji se zove - najniži iznos penzija. Moguće je da, u zavisnosti od delatnosti i firme, sa priličnim godinama radnog staža, to je ranije bila dosta raširena praksa, čovek ima ličnu penziju koja je ispod tog najnižeg iznosa. Kao rezultat te solidarnosti to dolazi.
Ovde je Vlada predložila jednu matematiku koja je vrlo čudna. Kaže se – biće 25%, ali opet pogrešno – 1. januara 2006. godine. Nemojte neku odredbu kojom treba da definišete jedno pravo na opšti način da vezujete za datum. Sve ste vezali za 1. januar 2006. godine.
Slažem se da to ide u prelazne i završne odredbe, kao ideja da se nešto poveže i odredi prema nekom datumu, koji je određen na dan, mesec i godinu. Ali, kada govorite o pravu na najniži iznos penzije, zašto niste rekli da ima pravo u odnosu na prethodnu godinu itd, itd. Zašto niste sa jednom opštom formulacijom, koja je nekada bila prisutna u penzijsko-invalidskim propisima, tako je bila određivana najniža penzija. Nije se strogo vezivala za datum - taj dan, taj mesec, ta godina. Ti iznosi se usklađuju na isti način kako se usklađuju i ostale penzije.
Ovde ne vidim razliku od onoga što je Demokratska stranka 2003. godine propisala. Ovo je potpuno isto. Metodološki je isto, način kako je pravno-tehnički urađen ovaj član. Suštinski postoji neka razlika. Pre svega, ona se zasniva na nekim kretanjima i statistici koja je zabeležila ta ekonomska kretanja i stanje u društvu.
Sada, ovo usklađivanje je, po meni, i pogrešno i nepravično. Da li vi ovde garantujete penzioneru od 1. januara 2006. godine, od januarske penzije za 2006. godinu, 25% od proseka u Republici za 2005. godinu? Da ne ulazim u sitne detalje, hoću da pokažem suštinski promašaj. Vi kažete - ako je za zaposlenog prosečna plata, recimo, deset nekih jedinica bila u 2005. godini, najniža penzija će da bude 2,5. Znači, vi u startu kažete da su te potrebe penzionera četiri puta manje nego potrebe onog čoveka koji je 2005. godine radio.
Pri tome, zaboravljate jednu stvar: da mi već sada imamo popriličnu inflaciju. Neki kažu da će to biti 20% na kraju godine. Kako ste vi odredili ovaj minimum, na kom nivou je taj minimum, da li se tim minimumom garantuje minimum socijalne sigurnosti?
Kod najnižeg iznosa penzije više nije pitanje radnog staža, godina života, ulaganja itd. To je pitanje jedinice mere socijalne sigurnosti. Uzeo sam čisto teoretski deset nekih jedinica, znači, deset nekih jedinica je prosek, vi garantujete 2,5, to je četiri puta manje. Zaposleni sa deset teško krpi kraj sa krajem, a vi nas ubeđujete da penzioner sa 2,5 u sledećoj godini ima zavidnu socijalnu sigurnost.
Pošto to ne može da prođe, onda ide druga priča – nema sredstava. Da li ste nešto pokušali u onom odnosu između ličnog koeficijenta koji je limitiran na četiri kao maksimalni? Da li ste tu tražili neki prostor za neku unutrašnju preraspodelu u smislu penzionerskih razreda itd?
Niste pokušali, jer ste prešli na sistem, doduše, prihvatili ste taj sistem bodova, za koji smatrate da je opravdan. Ali, on nosi svu nepravdu iz radnog odnosa. Nepravda iz radnog odnosa je ta što je, recimo, diplomirani ekonomista u nekoj tekstilnoj industriji delio sudbinu tekstilne industrije, a diplomirani ekonomista u nekoj banci je delio drugu sudbinu. Da li je naša plata odraz rada i rezultata rada? To se preslikalo na penzijsko-invalidsko osiguranje.
Kada država daje garanciju, onda ona mora tu garanciju da daje na jedan objektivan način – da ono što je najniži iznos, neka bude jedan, garantuje socijalnu sigurnost, i možda još dva-tri malo viša razreda, koja ukazuju da je neko bio akademik, da je neko radio neki drugi posao itd, itd.
Nepravda je ta što su sve nepravde iz radnog odnosa preslikane u penzijskom osiguranju. Dokaz za nepravdu: evo, uzmite građevinskog radnika koji radi kod nekog privatnika ili u nekoj firmi. On prima desetak-petnaest hiljada mesečno, ali ako ga pogodite privatno, on za dva dana uzme te pare. E sad, kažite kakav je taj rad bio? Da li je on adekvatno nagrađen? Nije. Sve se preslikava ovde.
Zato stalno plediram na jedan potpuno nov program, jedan potpuno nov način, nov stil razmišljanja o ovoj problematici, sa poprilično prelaznih rešenja.
Neki pokušaj postoji u Makedoniji. Ja kažem "pokušaj"; oni su čitali program Srpske radikalne stranke, ali nisu shvatili. O tome smo mi pisali još 1994. godine u programu SRS. Sva tri stuba su zastupljena. Tada je Mlađa to kritikovao i rekao da to ništa ne valja, od toga niko ne može da živi i da to shvati, a sada zastupa to isto. Doduše, ovaj drugi stub je zaboravio, on ga ne interesuje. Njemu je važan treći, više nego ovaj prvi.
U tom smislu, ne mogu da kažem da usvajanje ovog amandmana SPS-a rešava problem, ali ublažava problem. Mi ćemo glasati za taj amandman. Nismo podnosili amandman. Zašto? Zato što je nemoguće ispraviti ono što je 2003. godine pogrešeno, a vi u kontinuitetu grešite. Ne može u jednu objektivnu normu, koja pretenduje da bude pravilo, da se unosi ovako nešto. Pogledajte, vi u stavu 1. kažete – na dan 1. januara 2006. godine. Pa, ne donosi se zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, niti se on menja u ovim načelnim odredbama zbog 1. januara 2006. godine.
Mora da postoji objektivna norma, pa da se kaže – garantuje se najmanji iznos, koji se određuje... Kako? U visini 25 posto od prosečne, u prethodnoj godini. E, sad, tu imate problem godine i obračuna kod bodovnog sistema. Ne mogu vas da prozivam. To smo mi 2003. godine objašnjavali kada smo podnosili amandmane protiv novog sistema obračuna utvrđivanja penzija.
Vidite kako sve dolazi pod svoje. I tada je Matkovićka bila suočena sa problemom kako da odredi najniži iznos penzije, pa je rekla – zbog stečenih prava, zatečeno stanje plus usklađivanje. Vi ste to nastavili i pojavio se vakuum. Nema ga. Taj iznos ne garantuje sigurnost.
Postavlja se pitanje da li uopšte treba isplaćivati te iznose. Da li neko može da kaže – to što je najniži iznos, to je ta jedinica, socijalna čestica koja garantuje minimum. Niko to ne može da kaže, pa čak ni ovi ljudi koji su podneli amandman. Svesni su toga da ništa nisu pomogli. U suštini, to nije nikakva pomoć. To je taj odraz socijalne politike u penzijsko-invalidskom fondu, gde se javlja, hajde da kažem, ta unutrašnja solidarnost između osiguranika, ali država garantuje. Ako bi išli po tom sistemu da država garantuje taj minimum, onda bi ona verovatno iz budžeta morala neku razliku da doplati zbog toga.
Nemojte vi mnogo da se plašite MMF-a. Pustite vi njih. Neka oni vode svoju politiku. Neka oni diktiraju svojim državama tamo, koje su bogate. Mi imamo drugi problem. Mi imamo problem kako da nam preživi nacija. Ne može mene niko da kritikuje zbog toga što se zalažem da preživi nacija.
Nikad neće srpski radikali da vas napadnu ukoliko vi idete ka tom cilju. Znamo mi da su teška vremena. Znamo mi za sve ove krivine što se dešavaju, ove glume – te smena, te ostavka, te ovo, te ono. Znamo da postoje snage koje treba da unište vojsku, koje treba da razore državno tkivo ove naše zemlje. Kad god krećete ka pomoći, uvažavanjem nekih stvari, i očuvanju nacije, imate podršku srpskih radikala, ali ovde ne vidimo tu podršku. U ovom amandmanu vidimo neki minimum da se nešto menja.
Da smo mi podneli amandman, da smo to principijelno rešili, vi ga ne biste namerno usvojili. To je još kod vas tako isparcelisano u svesti. Ne biste usvojili. Zašto? Pa, evo, imali smo u načelnoj raspravi čoveka koji je rekao: "Za proteklih deset godina je sve pojedeno, upropašćen je fond"; pa izađe ministar, koji verovatno ima podatke, pa kaže – još od pre 25 godina taj problem postoji. I postoji 25 godina taj problem. Zašto? Zato što je sistem loše postavljen. U tom sistemu nema čoveka, nema osiguranika, kao pojedinca.
Naravno, kada dođe do lomova u ekonomskoj sferi, kada se smanji broj osiguranika, kada se smanji mogućnost za uplatu doprinosa, naravno da na drugoj strani dolazi do problema kod korisnika penzija. Ako se još krene sa makroekonomskim novotarijama, gde se gubi na supstanci, onda je katastrofa, onda je sve jasno.
Znači, mi imamo ovde sistemski problem. Ovo ne rešava taj sistemski problem. Ovo samo drži vodu, ništa više.

Zahvaljujem se gospodinu Krasiću. Reč ima Dušan Petrović, šef poslaničkog kluba DS - Boris Tadić. Izvolite.

Predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja čestitam svim građanima Šapca Malu Gospojinu. To je preslava koja se u Šapcu slavi i danas počinje šabački vašar.
Želim da kažem ovo što je, naravno, važno u vezi sa amandmanom gospodina Bušetića. Demokratska stranka će podržati taj amandman. Podržaće ga zbog toga što će, ukoliko bude usvojen, koliko-toliko neutralisati loše posledice zakona koji će, ako bude usvojen u ovoj skupštini, 1,3 miliona penzionera staviti u znatno lošiji položaj od položaja u kome se danas nalaze.
Da budem iskren, meni nije jasno zašto je gospodin Bušetić, obrazlažući jedan amandman koji popravlja zakon, takve razloge nalazio protiv Demokratske stranke.
Razumem da gospodin Bušetić ne voli DS i nije mi uopšte teško da to razumem. Demokratska stranka i pokojni predsednik DS-a Zoran Đinđić su gospodina Bušetića i njegovu stranku uspeli da skinu sa vlasti u Srbiji i da prekinu agoniju u kojoj se ova zemlja nalazila, ali pošto mi ovde govorimo o zakonu o penzijama, onda je vrlo važno da imamo uzročno-posledični niz u razmišljanju i da potpuno konsekventno i konzistentno razgovaramo o svim činjenicama.
Dakle, gospodine Bušetiću, ja vama postavljam pitanje, ako ovaj zakon, uključujući i amandman koji ste vi predložili, bude usvojen, da li će penzionerima u Srbiji biti bolje ili lošije nego sa zakonom koji je 2003. godine usvojila ova skupština, za vreme dok je predsednik vlade bio Zoran Živković i ministarka Gordana Matković?
Vama se možda čini da sam ja ovde ronio suze. Ja sam branio 1,3 miliona penzionera zbog toga što smatram da je nepravično da najstarija populacija u Srbiji podnese najveći teret tranzicije, zbog toga što mislim da je zaista i neljudski i nepravično da ljudi koji imaju povećane troškove za zdravstvenu zaštitu, zato što penzioneri kupuju više lekova i više se leče nego ljudi koji imaju 30, 40 ili 50 godina, zbog toga što su gotovo potpuno lišeni mogućnosti da na drugi način popunjavaju svoj budžet - teško mi je da zamislim nekoga sa 70 ili 75 godina kako će da radi nekakav posao na crno ne bi li zaradio 500 ili hiljadu dinara, pa malo povećao ona primanja koja na osnovu penzije dobija.
Dakle, biološki, ili kako god hoćete, penzioneri su najviše ugrožena kategorija i duboko sam ubeđen, i to misli Demokratska stranka, da je nefer, neljudski i nečovečno da se preko penzionera i njihove grbače prebija trošak tranzicije u Srbiji.
Niko ne može da bude pošteđen patnje zbog toga što mi svoje društvo moramo da pretvorimo u moderno društvo, zbog toga što naša država mora da postane efikasna država – ni ljudi koji rade u administraciji, ni ljudi koji rade u prosveti, ni oni koji su u zdravstvu, ni penzioneri. Naravno, zbog toga je izvršena revizija, jedna velika promena u penzijskom sistemu 2003. godine. Pronađena je mera. Ovim zakonom ta mera je poremećena, jer će penzioneri biti u lošijem položaju nego što su sada. Kako uspevam da razaberem, vi ćete da glasate za taj zakon.
(Toma Bušetić, sa mesta: Nećemo ukoliko se ne usvoje naši amandmani.)
Ukoliko bude usvojen amandman da prosečna penzija ne može da bude niža od 60% prosečne zarade, mislim da će ministar Lalović, ministar Dinkić i predsednik Vlade Koštunica imati velike probleme sa MMF-om. Sa tom činjenicom nemam bilo kakav problem, zbog toga što je Vlada Republike Srbije pregovarala sa MMF-om. Vlada Republike Srbije je preuzela na loš način obaveze i te obaveze bi trebalo da se prelome preko leđa penzionera. Zaista je mnogo važnije da penzioneri budu zaštićeni nego da loše obaveze, koje je Vlada preuzela, postanu sastavni deo našeg života, ali videćemo kada dođe glasanje kako će stajati stvari.
Ukoliko se zadrži bitan udeo povećanja zarada u ponderu usklađivanja penzija, ovaj zakon koji nam je na dnevnom redu najbitniji od ovih zakona, a to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, izgubiće suštinu namere, suštinu intencije Vlade da ga izmeni i, kako nam je to objašnjavao ministar Dinkić, ove transfere od 100 milijardi dinara da smanji, koji su u 2005. godini toliki.
Da vidimo, ako vam ne usvoje taj amandman, gospodine Bušetiću, vi i ja ovde pred javnošću Srbije i pred svim ovim ljudima koji gledaju da kažemo – ako ne bude Vlada i parlamentarna većina usvojila amandman da prosečna penzija ne bude 60% prosečne zarade, SPS glasa protiv izmena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Penzionere ne interesuje da li je amandman podneo gospodin Bušetić ili neko drugi, njima je bitna kolika će biti penzija i o tome mi ovde razgovaramo.
Ovo je loš zakon. Posledica je neodgovornosti Vlade i nesposobnosti ljudi koji su pregovarali sa MMF-om da na ovaj način, ulazeći u umanjivanje prava najslabijeg dela stanovništva, obezbede sebi mogućnost da država smanji svoju potrošnju i na taj način održe ugovor sa MMF-om. Dakle, kao posledica lošeg pregovaranja danas je razgovor o ovom zakonu.
Za građane Srbije je mnogo bolje da ovaj zakon ne bude usvojen, zbog toga što će ogroman broj naše populacije uspeti da se održi na određenom nivou standarda, a suština svega ovoga je, i šteta je što gospodin Dinkić nije prisutan i gospodin Lalović mora da se bavi ekonomskim pokazateljima, da ne postoje suštinske i ekonomski razlozi koji bi bili neoboriv dokaz da će se penzijski sistem urušiti ukoliko se ne naprave restrikcije u potrošnji koja se odnosi na penzionere. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Petroviću. Inače, ljubav između SPS-a i DS-a je obostrana i tu ste potpuno u pravu. Mi smo prezadovoljni što smo vas skinuli 2003. godine, a vi ste zadovoljni što ste nas skinuli 2000. godine. Mi verujemo da je narodu bolje zato što smo vas skinuli 2003. godine sa vlasti, ali na narodu je da odluči.
Reč ima Toma Bušetić, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Petroviću, ako se usvajaju naši amandmani položaj penzionera biće isti. Ono što je ključno, to je naš sledeći amandman. Znači, prosečna penzija će biti 60% od prosečne plate. Danas je prosečna penzija oko 60% od prosečne plate.
Ko je kriv što je prosečna penzija došla sa 90% od prosečne plate na 60% od prosečne plate? Kriv je DOS, kriva je Demokratska stranka. Upravo ste vi, gospodine Petroviću, i vaši poslanici dve godine ranije usvojili tzv. švajcarsku formulu. Preko noći je prosečna penzija sa 90% prosečne plate došla na 61 ili 62%. Znači, za dve godine prosečna penzija je sa 90% pala na 60%. Mi sada upravo ovim amandmanom sprečavamo da dođe do daljeg urušavanja penzija i položaja penzionera. Mislim da je to ključni amandman.
Kada govorite o tome da je penzionerima potrebno da se više leče, to je tačno. Ali ne leče se više samo penzioneri. Svi se leče više. Imali smo bombardovanje od strane agresora i toliki broj ljudi je oboleo sada od karcinoma, oko 40% je više nego u nekom pređašnjem vremenu.
Vi i vaša vlast nikada niste bili spremni da tražite odštetu od tih ratnih zločinaca, Klarka, Klintona i svih onih koji su nas bez razloga bombardovali, ali to je vaša politika, politika vaše stranke, politika DOS-a. To znači bez dostojanstva, bez reciprociteta, sve kako kažu gazde iz inostranstva. Zbog toga smo mi došli u ovu situaciju.
Kada govorite o tome kako je Đinđić srušio Miloševića – kako ga je srušio? I kuso i repato se udružilo 2000. godine da se sa vlasti skine Slobodan Milošević, SPS i sve patriotske snage. Kako? Uz velike pare koje ste dobili iz inostranstva. Lideri DOS-a su dobili 100 miliona dolara. "Otporaši" su dobili 70 miliona dolara.
Molim vas, pre mesec dana jedan poslanik, koji je ranije bio "otporaš" je pričao ovde, imam svedoke, kaže – u Banjaluci 2000. godine pozove nas major CIA da nam da instrukcije i govori nam o tome kako treba da rušimo Miloševića, te gotov je, te overi ga. Ali, na kraju te priče on i još jedan od vođa "otporaša" kaže – mi pođemo kući, a torba je u gepeku, kažem daj da stanemo da vidimo šta je, hajde; 200.000 dolara su ta dvojica dobila.
Naravno, taj časni čovek koji je sada poslanik u Skupštini, neću da kažem kako se zove, kaže – ja ovo ne prihvatam, jer ako CIA nama daje 200.000 dolara, šta je dala liderima DOS-a? Na tom skupu su bili, takoreći, svi lideri DOS-a: Vuk Obradović, Batić, ko sve ne. Šta su oni dobili? Znači, dobili ste velike pare da srušite tu patriotsku vlast.
Dali ste lažno obećanje građanima Srbije – stiže 6 milijardi, biće evropske plate, fabrike će proraditi, rešićemo Crnu Goru, rešićemo Kosovo i Metohiju.
Kakva je situacija danas? Katastrofa. Nijedno pitanje niste rešili, ni Crnu Goru, ni Kosovo i Metohiju, sve fabrike ste pozatvarali, 500.000 ljudi ste isterali napolje.
To je bila ta vaša politika i sada vi nama pričate – Đinđić je srušio Miloševića. Nemojte mnogo o Đinđiću, nije lepo pričati o njemu u ovom trenutku, ali je činjenica da je pozivao NATO pakt da nas što više bombarduju, jer će tako lako pasti vlast.
To je istina. I on i Milo Đukanović su tih dana i nedelja bili u zapadnoj Evropi i govorili kako treba što više bombi baciti na Srbiju, jer će tako ta vlast pasti.
(Predsedavajući: Moram da ga opomenem, i kada mi prija moram da ga opomenem.)
To je istina o svemu tome. Samo još nekoliko reči o MMF-u. Svi ste vi zarobljenici, i vi i ovi sada u Vladi što su, u smrtnom ste strahu šta će reći MMF, ali sve te priče o MMF-u i o tome mi bismo mogli da vam opravdamo kada bi nešto bilo bolje Srbiji, a u Srbiji je sve gore i gore, to je problem.

Zahvaljujem se, gospodine Bušetiću. Za repliku ili po Poslovniku; morate po Poslovniku gospodine Petroviću, pošto ne možete, vi ste izazvali repliku.
Možete samo po Poslovniku, nije bitno što ste šef poslaničkog kluba, nema privilegija po funkcijama, samo po Poslovniku možete.

Ne pravim pitanje, gospodine potpredsedniče, može i po Poslovniku.
Dakle, dok ste vi, gospodine Bušetiću, bili deo vlasti zaista su prosečne penzije bile bliže prosečnim zaradama. Govorili ste o milijardama. Evo jednog velikog produkta vaše vlasti: dakle, 500 milijardi dinara, to istorija nigde nije zabeležila. To ste vi, gospodine Bušetiću... Dakle, prosečan penzioner je primao deo od 500 milijardi i verujte, malopre sam brojao nule, trebalo mi je nekoliko desetina sekundi da uspem da razaberem o kojoj se ovde sumi novca radi. Ovako je vođena država, ali to je jedna strana stvari.
Druga strana stvari, ovde ste rekli nešto što vi i vaše partijske kolege često govorite i što nema nikakve veze sa istinom, ali ima veze sa istinom da vi podržavate Koštuničinu vladu, i grdite Koštuničinu vladu, i glasate za Koštuničinu vladu, i glasate za zakone Koštuničine vlade, i glasate za Miroljuba Labusa, glasate za Mlađana Dinkića.
Meni nije jasna vaša politička pozicija, gospodine Bušetiću. Da li ste vi vlast ili ste opozicija? Vi želite da budete opozicija, a glasate za Vladu. To zbunjuju građane Republike Srbije, gospodine Bušetiću, ali ja ću probati da im objasnim o čemu se radi.
Ne postoji, gospodine Bušetiću, ništa što vi ne biste uradili da biste ostali pomagač, potpora i stub Vlade Vojislava Koštunice. Kako ste vi došli u takvu poziciju to vi bolje znate nego ja i građani Srbije, vi koji ste bili stranka koja je ovom zemljom upravljala 10 ili 11 godina, vi koji ste uspeli da napravite i ovih 500 milijardi kao novčanicu, nemate političke teme, niti penzionera, niti NIS-a, niti bilo kog drugog političkog dijaloga ili debate o bilo kom pitanju da vi nećete glasati da se Koštuničina vlada održi, jer verovatno smatrate da ćete potpuno iščeznuti iz političkog života kada Koštunica više ne bude bio na čelu Vlade.
Ova vlada će pre ili kasnije sići sa političke scene, a onda, gospodine Bušetiću, vi objasnite penzionerima zašto ste glasali da im bude lošije nego što je danas, vi objasnite radnicima NIS-a zbog čega ste glasali da ovde bude stavljen van snage Zakon o NIS-u, zbog čega ste se odrekli prava koja ova skupština ima da daje konačnu reč o privatizaciji NIS-a. To vreme će vrlo brzo doći i tu neće pomoći ni vaše netačne tvrdnje o bombardovanju, niti o tome kako se ko kada ponašao, niti ko protestuje ili ko ne protestuje.
Odgovorite vi meni, gospodine Bušetiću, zašto Vlada koju vi podržavate i čiji ste sastavni deo – jer ste u upravnim odborima, na čelu upravnih odbora, donosite bitne odluke, utičete na bitne odluke, držite sve zatvore u Srbiji (ne znam samo za šta su vam trebali zatvori, upravnici svih zatvora u Srbiji su socijalisti, valjda imate iskustva sa tim) – nije tražila odštetu od onih zemalja NATO pakta koje su bombardovale Srbiju.