U sledećih nekoliko članova predlagač zakona praktično priznaje da je pogrešio i mogu da kažem da demantuje sam sebe, jer kako drugačije protumačiti ove članove koji idu, a to su članovi 70, 71, 72, 73. i 74. U formi prelaznih i završnih odredbi on konstatuje feler koji postoji u članu 19. Predloga zakona, posle ove izmene koju radi članom 4. Predloga zakona, gde povećava broj godina za sticanje prava na starosnu penziju. Onda, naravno, pokušava da to razvuče na neki način, jer ne može da preseče preko noći, pa da kaže da od sutra svi moraju da idu tek kada napune 65 godina, jer javlja se neki period.
Onda, konkretno kada su u pitanju starosni penzioneri, daje neku dinamiku šta će biti u 2006, 2007. i 2008. godini, pa da ne bih sada čitao, nego da ljudski, narodski prepričam, po sistemu povećavanja godina staža i za toliko se smanjuje kao zahtev staž osiguranja i računa da će krajem 2008. godine izravnati i doći na princip 65 - 15. To treba neko da preživi, jer javiće se jedna kategorija kojoj za dlaku nije priznato pravo na penziju, mora da čeka i kako čeka godinu tako se smanjuje potreban penzijski staž, pa naravno sledeće godine ostvaruje. Odlaže se. Odlaže se na jedan vrlo neprincipijelan način.
Ali, moram da vam kažem da ovaj princip koji želite da uspostavite, 65 godina starosti i 60 godina starosti, tek ćete da vidite koliko će biti bolan za ovu našu državu. Nemojte Srbiju da upoređujete sa Nemačkom. Ako pravite to poređenje, onda ste u startu napravili grešku. Nemojte da se slepo držite podataka i statistike o broju osiguranika, broju penzionera, prosečnim zaradama, prosečnim penzijama, javnim finansijama itd.
Nisu alfa i omega života u Srbiji budžet i javne finansije, nisu. Dokaz da je on patološki čovek, želi da dokaže neki suficit, a znamo da ga nema nigde, pokazuje nam suficit, a još nisu plaćeni troškovi od februara meseca prošle godine. Svako može biti uspešan ako ne isplati deset penzija. Šta ćemo dalje? Narod treba da živi u međuvremenu.
Neko je izračunao da je šest penzija penzionerima u međuvremenu uskraćeno raznim bravurama usklađivanja, kašnjenja, odsustva naknade štete u vidu kamate itd. Mogu da kažem da više nema mogućnosti da se tako nešto radi. Nema mogućnosti da se tako nešto radi kada je u pitanju ova populacija. Zapamtite, iz našeg budžeta najmanje 10 godina će morati da se uplaćuje u ovaj penzijsko-invalidski fond, pa čak i da napravimo najbolju transformaciju.
Ovo što vi predlažete u kompletu penzijskih propisa nije reforma, jer tu nema nijednog analitičkog programa da vidimo šta je penzija, šta je doprinos, šta je to kada doprinos uplaćuje poslodavac, šta je to kada se doprinos uplaćuje na osnovicu što je zarada zaposlenog. Koji je obavezni deo koji bi morao da ide u Fond osiguranja? Šta je dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje? Koja su prava, obaveze itd?
Mi nemamo taj sistem, nemamo papir, nemamo program, nemamo analitiku, nemamo projekciju. Šta će na demografskom planu da se dešava? Šta će da se dešava na privrednom planu? Kada će da padnu kamate? Kada će da se otvore radna mesta?
Da vas podsetim, mi smo u godini kada uvozimo radnu snagu, tako ispada po medijima, pre nekoliko godina tako je najavljeno. Nema ništa od uvoza, mi smo sada država gde se izbacuju ljudi s posla.
Bela šengen viza, sećate se – ne mogu da gledam omladinu kako čeka ispred ambasada, mi ćemo sve da uradimo da uđemo u tu Evropsku uniju, da što pre naša deca odu, a oni sada čekaju još više. Puj pike ne važi se, zaboravio onaj koji je obećao.
Kod penzijsko-invalidskog osiguranja, ako ste tumačili da je to što kaže SRS neki revanš, nešto isprazno itd. ili uporno politički, onda se grdno varate. Svi smo mi ovde potencijalni penzioneri. Zakon donosite za sebe, ne donosite ovaj zakon za vaše roditelje. Ovaj zakon će se ticati i vas. Razmislite kako će biti vama kao penzionerima kada budete videli ovu odredbu, pa kažete – ko je ona budala što je napisao - 65 godina, a sin treba da vas podseti – tata, ti si za to digao ruku. Vodite računa.
Ovde smo upozoravali Gordanu Matković, mislim da je pet dana trajala rasprava povodom tog Zakona o PIO, zašto ne valja, zašto ne sme ovakav zakon da se donese, zašto ne može da se pretrpi, zašto ne može sve u isti koš. Žena nije htela da čuje, nego je htela što pre da se izglasa. Upozoravali smo Ljiljanu Čolić. Upozoravali smo Mlađana Dinkića, a on gazi, kao u staklorezačkoj radnji. Razmislite, postoje krupne sistemske stvari gde nema političkog prelamanja na ovakvom nivou.
Ako neko želi da se sveti toj populaciji zbog ne znam čega, a znam da je bilo i takvih izjava 2001. godine, onda moram da kažem da je taj koji je to rekao, i oni koji su to ponavljali, napravio veliku grešku, jer je pričao više o sebi nego o drugima.
Dajte da napravimo jedan kvalitetan penzijsko-invalidski sistem, na gotovo sličnim principima sistem zdravstvenog osiguranja i sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti, gde će doprinos koji se naplaćuje da ide i u deo opšte solidarnosti, na šta me tera država normom, i u deo kojim ću ja da gospodarim i imati pravo da na još jednom ili drugom nivou izdvajam višak sredstava radi socijalne sigurnosti po sistemu imovinskih prava nad tim sredstvima.
Ako vam je sporno, nije nikakva šteta, uzmite program Srpske radikalne stranke, sve je napisano, još 1994. godine objavljeno. Prva analiza napravljena je 1991. godine. Razrađena su do tančina sva tri stuba. Nije nikakva sramota. Svi su kasnije uzeli taj sistem. Pre tri godine Amerikanci su krenuli na taj mešovit sistem, jer su videli da pucaju njihovi privatni fondovi.
Sećate šta je bilo sa onom velikom agencijom koja je bila dobrovoljni fond, koja je držala sredstva svojih zaposlenih – otišla je firma u stečaj, i šta je bilo sa članovima dobrovoljnog fonda, zaposlenima, sa njihovim sredstvima. U Americi se digla velika afera, u Americi su najbogatiji fondovi penzioni fondovi.
Kod nas će penzioni fond da bude vrlo bogat, ali će imati samo tu prednost što za 15 godina nikome neće ništa da isplati, jer niko neće da ostvari to pravo, pošto fond kreće od početka. Javiće se velika količina sredstava. Ima da se jave i mafijaške pare, sa Kipra, sa egzotičnih ostrva, na različitim imenima.
Zato u tišini treba da prođe ovaj zakon pod rednim brojem 2. Zato neće da dođe Dinkić, ni ovaj, a da ne pričam o Koštunici, on ne sme na ovo ni da pomisli. Tema je ozbiljna. Videćete ove prelazne i završne odredbe, kako će biti u praksi. Unapred vas upozoravamo šta može da se desi.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 70. amandman su podneli narodni poslanici Toma Bušetić, Hranislav Perić i Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas sam, govoreći o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, nekoliko puta jasno isticao stav Socijalističke partije Srbije. Ponavljam, on je javan, to nije tajna. Prema tome, nema nikakvih špekulacija, nikakve trgovine, a za one koji brinu o SPS-u ja ne brinem.
Bili smo jasni i u načelnoj raspravi. Dve naše ključne primedbe na izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju odnose se na: prvo, uslove za sticanje prava na penziju; drugo, očuvanje vrednosti stečenih prava.
O očuvanju vrednosti stečenih prava govorio sam malopre, obrazlažući amandman kojim tražimo da se prilikom usklađivanja penzija uvede zaštitni mehanizam po kome država garantuje penzionerima da im prosek penzija neće pasti ispod 60% proseka zarada. Naravno, korigovalo bi se za procenat pojedinačno (da tu ne bude nikakve dileme, jer se želi napraviti konfuzija) za svakog penzionera kolika je razlika između proseka zarade i proseka penzije.
Jedan od naših ključnih uslova jeste i taj da tražimo da se podizanje starosne granice pomeri, odnosno da se odloži primena za dve godine. Član 70. je, inače, u direktnoj vezi sa članom 4. predloženog zakona, koji kaže da se u članu 19. tačke 1) do 3) menjaju i glase: pod jedan, da se u penziju odlazi kada se navrši 65 godina života za muškarce i 60 godina za žene i najmanje 15 godina staža osiguranja; kada navrši 40 godina (muškarac), odnosno 35 godina (žena) i najmanje 53 godine života.
Istine radi, treba jasno reći, taj uslov od 35 godina za žene i 40 za muškarce je bio i ostaje, i to je osnovni uslov. Znači, povećano je samo za muškarce sa 63 na 65 i za žene sa 58 na 60. Uveden je još jedan uslov, kada se navrši 45 godina staža osiguranja, bez obzira na godine života.
Član 70. predviđa da se ove odredbe člana 4. zakona, kojima se reguliše pravo na starosnu penziju, primenjuje odnosno povećava za period od četiri godine. Dakle, podizanje starosne granice za dve godine predviđa se ovim članom da se poveća za naredne četiri godine, tako što bi se sledeće godine povećalo pola godine, bilo bi 58,5, a naredne godine - godinu, 2008. - godinu i po i 2009. godine bi bila puna primena ovog člana 4. zakona.
Mi smo predložili da se odloži primena ove odredbe do 2008. godine. Dakle, da 2006. i 2007. godine važe dosadašnji uslovi, a da se od 2008. u naredne četiri godine, od tada primeni ovaj zakon po pola godine, što znači do 2011. godine. To je suština našeg predloga amandmana.
Zašto smo to uradili? Prvo, da ne bi bilo nekih sporenja ili nekih nejasnoća, svako od nas ima za cilj da radi, da ima uslove rada, uslove života, da može da radi što duže. To je jedan humani cilj kome svako treba da teži i on nije sporan. Ovde je nešto drugo sporno: uslovi u kojima se nalazi Srbija u vreme kada se vrši promena starosne granice. Ovi uslovi, gde se u penziju ide sa 65, odnosno 60 godina života, mogu da se primene u razvijenim zemljama, sa stabilnom ekonomijom, sa velikom uposlenošću, sa malim brojem nezaposlenih.
To nije sporno, ali u ovoj zemlji u kojoj ima milion nezaposlenih, koji ne mogu da dobiju posao, u ovoj zemlji gde je jedna od najugroženijih kategorija ono stanovništvo koje je u drugoj polovini radnog veka, koja čak najveći broj otkaza ima za tu kategoriju stanovništva koja je u drugoj polovini radnog veka, koja ne da više ne može da dobije posao, već se nalaze u situaciji da moraju da jure godine života, kada će otići u penziju...
Ponoviću, ne znam po koji put: 2002. godine, kada je podignuta starosna granica odjednom za tri godine, čitave generacije ljudi nisu mogle da odu u penziju, jer im je pobegla granica za tri godine. Ta ista generacija, koja dostiže postojeću granicu od 58 godina za žene i 63 za muškarce, ponovo će morati da juri dve godine, bez posla.
Meni nije u prirodi da polemišem i da brinem šta drugi misle i za šta se drugi bore; ja pričam šta ja predlažem i za šta se ja borim. Dakle, iz tih razloga, kada imamo veliki broj nezaposlenih u drugoj polovini života, kada imamo veliki broj inače nezaposlenih, a treba stvoriti neki prostor za zapošljavanje, nije primereno podizanje starosne granice u ovim uslovima sa 58 na 60 i sa 63 na 65 godina.
Sada očigledno nema potrebe, ali nije ni smetnja ponoviti – uveren sam da predlagač nije tražio druga rešenja, a mogao je da ih nađe. Ja sam pominjao, bilo je ovde u igri jednom - da se napravi stepenovanje, da se može ići u penziju sa 65 godina i 15 godina staža, ali može i sa 60 godina i 25 godina radnog staža. Ima i drugih mogućnosti. Pominjao sam primer Nemačke, gde se u penziju može ići i sa 60 godina, govorim o muškarcima, ali je 18 posto manja penzija. Dakle, postoji mnogo veći broj mogućnosti i daje se mogućnost i pravo čoveku koji odlazi u penziju da bira da li će i koju će od tih opcija prihvatiti.
U vezi sa članom 71... Ja sam racionalan čovek i ne mislim da ćemo bilo šta učiniti više ako više pričamo. Ovo je obrazloženje za član 71, pošto imam amandman na taj član. On je predviđao da samo određene kategorije radnika mogu u naredne dve godine da idu po starom zakonu. S obzirom da mi predlažemo za sve zaposlene da se pomeri primena ovog člana zakona do 2008. godine, a od 2008. godine da se postepeno primeni, mislimo da je član 71. suvišan.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u osnovnom tekstu zakona predlagač u ovom članu predlaže podizanje starosne granice, odnosno pooštravanje uslova za sticanje prava na starosnu penziju sa 63 na 65 godina, kada je reč o muškarcima i sa 58 na 60, kada je reč o ženama.
U ovim prelaznim odredbama predlaže se postupnost u podizanju ovih pooštrenih uslova, tako da sve ove mere idu od 2006. godine, za svaku godinu po šest meseci se produžava starosna granica, do 2008. godine.
Naš amandman, kako je i kolega Petronijević rekao malopre, ide u pravcu da se ova postupnost odloži, ne od 2006. nego od 2008. godine do 2011, tako da bi ovaj uslov od 65 godina za muškarce i 60 godina za žene bio tek negde 2011. godine. Mislimo da je naš amandman korektan.
Kada neko kaže da se ovim našim amandmanima neće mnogo postići, mislim da nije u pravu. Jednostavno, dosta se postiže ovim našim amandmanima. Vrlo je važan amandman koji govori o načinu i dinamici usklađivanja penzija, jer jednostavno, kako sam i malopre govorio, švajcarska formula bi, koliko za dve godine, dovela do toga da prosečne penzije budu ispod 60 procenata od prosečne plate.
S druge strane, nama je sasvim jasno da je najvažnije za stabilnost fonda rast izvornih sredstava i rast doprinosa, ali veoma je teško računati na rast doprinosa u situaciji kada imamo stalno smanjenje broja zaposlenih ljudi. Ne radi se sada o nekom novom zapošljavanju, jer sasvim je jasno da novih zapošljavanja u Srbiji skoro da nema. Misli se na broj zaposlenih u odnosu na prošlu godinu.
Mislim da se smanjio čak za jedan ili dva procenta. Znači, bez tog novog zapošljavanja nema rasta izvornih sredstava.
S druge strane, jedna moguća solucija jeste i povećanje stope doprinosa. Ako želimo da imamo stabilne fondove, ako želimo da penzijski fond bude stabilan, zašto ne bi i doprinosi porasli, zašto ne bi stope doprinosa bile veće? Jednostavno, u mnogim zemljama, razvijenijim od nas, gde se stalno govori o tome da treba da se rasterete zarade, imamo situaciju, na primer u Čehoslovačkoj da je stopa doprinosa 27 procenata. U naše vreme je stopa doprinosa bila i 30, i 28, i 26 procenata, a sada smo došli do stope od 22 procenta.
U tim uslovima dolazimo do toga da sve zavisi od budžeta. Velika su sredstva vezana za budžet, negde oko 86 milijardi ove godine ide za penzionere. Ako bismo povećali stope doprinosa, sigurno je da bi ta sredstva bila manja. S druge strane, znamo da se, kada je reč o penzijskom fondu, dobar deo sredstava, čini mi se negde oko 30-tak milijardi, uplaćuje Fondu za zdravstveno osiguranje. Zašto bi sada penzioneri išli i sa tim da penzijski fond uplaćuje zdravstvenom fondu? Jer, zdravstveni fond ima veoma male budžetske dotacije. Sve je stvar države.
Ali, sasvim je jasno da je to politika ove vlade. Mi u SPS-u ne možemo da snosimo odgovornost kao da smo većinski partneri. Mi smo tu kao korektivni faktor i da ublažimo sve moguće negativne posledice. Mi dobro znamo kakva je bila naša politika i oko privatizacije i oko donošenja zakona.
Kada govorimo konkretno o ovom amandmanu, o podizanju uslova za starosnu penziju, znate da je u naše vreme bila starosna penzija 60 godina za muškarce, 55 godina za žene. U naše vreme imali smo i prevremene penzije - 55 godina za muškarce, imali smo prevremene penzije za žene, a to je bilo 50 godina, naravno sa određenim umanjenjem. Ali, sva ta rešenja su bila i te kako dobra rešenja.
Imali smo slučaj da u toku ove rasprave pojedini poslanici DOS-a ili DS-a kažu – ljudi moji, naši radnici su u teškom položaju i oni koji rade, rade teške i složene poslove, jedva čekaju da odu u penziju. Mi se slažemo sa tim, ali oni su upravo 2002. godine na prečac povećali starosnu granicu sa 60 na 63 godine, kada je reč o muškarcima i sa 55 na 58 godina, kada je reč o ženama. To je sasvim jasno.
Kada govorimo o starosnoj granici, sve će ovo biti pomereno do 2011. godine, odnosno od 2008. do 2011. godine, i to je dobro rešenje. Šta će biti 2008. godine? Znamo da su izbori 2006. ili 2007. godine najkasnije, odgovornost će nositi nova vlada, možda neka nova skupštinska većina, a mi znamo da i nova vlada i nova skupštinska većina mogu u svakom trenutku da promene sve moguće zakone, tako da je iluzorno da pričamo o nekim garancijama i da kažemo – hajde da garantujemo to za 2020. ili 2030. godinu.
Sasvim su dovoljne garancije i kada bismo rekli – mi ovo garantujemo samo do kraja 2007. godine, jer 2008. godine sa novom vladom, sa novom skupštinskom većinom sve može da se promeni.
Mislim da je ovaj amandman dobar i da će poslanici podržati ovaj naš predlog da se starosna granica pomeri od 2008. na 2011. godinu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanici Vesna Obradović i Vladimir Homan zajedno su podneli amandman kojim predlažu da se posle člana 70. doda novi član 70a.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 71. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Vojislav Milajić i zajedno narodni poslanici Toma Bušetić, Hranislav Perić i Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega jedno razjašnjenje: amandman na član 71. podneo je narodni poslanik Vojislav Milajić. Da li su i drugi poslanici podneli amandman u sličnom ili istom tekstu, to je apsolutno nebitno i ne treba spajati, kada predsedavajući kaže: amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić, pa tek onda amandman su podneli zajedno, ili obrnuto sasvim svejedno.
Inače, energično protestujem zbog elementarnog nepoštovanja Narodne skupštine kao zakonodavnog doma od strane ovog samostalnog ministra, jer evo, drugi dan je kako raspravljamo; prvi put kada smo raspravljali u načelu i sada kada raspravljamo o amandmanima ministar dođe, ispriča svoju priču, pokupi se i ode.
Ovaj zakon, dame i gospodo narodni poslanici, dovodi one koji su polugladni, pre svega mislim na penzionere koji su ispod proseka, na penzionere koji primaju četiri, pet ili šest hiljada penziju, u situaciju da bukvalno gladuju.
Mislim da je ministar bio obavezan da sedi ovde i da odgovara na poslanička pitanja. Narodni poslanik Vojislav Milajić traži da se član 71. briše.
Ja ću pročitati odredbe tog člana: "Izuzetno od odredaba čl. 4. i 70. ovog zakona, lice za čijim radom je prestala potreba, kao i lice kome je prestalo zaposlenje zbog stečaja, likvidacije, odnosno u svim slučajevima prestanka rada poslodavca, najkasnije do 31. decembra 2007. godine, pravo na starosnu penziju stiče kada navrši 63 (muškarac), odnosno 58 (žena) godina života i najmanje 20 godina penzijskog staža, najkasnije do 31. decembra 2007. godine."
U neka druga vremena nekim socijalnim davanjima je omogućavano ljudima da kada im prestane radni odnos, ali ne njihovom krivicom, do trenutka dok ne steknu pravo na penziju mogu da prežive.
Danas kada izgubite posao imate otpremninu ili nemate otpremninu, socijalno ste obezbeđeni godinu ili godinu i po dana i posle toga ste bukvalno na ulici i bukvalno gladni.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj amandman treba usvojiti i da treba član 71. ovog predloga zakona brisati.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.

 Dame i gospodo narodni poslanici, evo i u članu 70. i članu 71, na koje su pisali amandmane naši poslanici, pojavljuje se jedna pravna praznina koju sam pokušao da objasnim govoreći i o amandmanu na član 4. zakona.
Pre nego što objasnim o čemu se radi, moram da podsetim narodne poslanike, jer vidim da ne čitaju tekst Predloga zakona, a i sam predlagač je propustio da obrati pažnju da pojmovi koji već postoje u zakonu, koji su objašnjeni, poglavlje 7, penzijski staž, član 44. kaže –penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijsko invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona. Akcenat je – poseban staž prema odredbama ovog zakona.
Pod tačkom 2) se kaže – vreme koje je kao staž osiguranja i poseban staž uračunato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do stupanja na snagu ovog zakona.
U odredbi člana 60, poseban staž, kaže se – osiguraniku - ženi koja je rodila treće dete po tom osnovu uračunava se poseban staž u trajanju od dve godine.
Pogledajte odredbu člana 4, odnosno izmenjenog člana 19. postojećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ne postoji više pojam penzijski staž koji podrazumeva odnosno sadrži u sebi poseban staž.
Tu se dolazi do problema da žene koje rode treće dete imaju taj poseban staž osiguranja, ne mogu da ga koriste jer u odredbi člana 4. odnosno člana 19. postojećeg zakona, kada se bude radio prečišćeni tekst, kao uslov za sticanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja ne postoji nigde pojam penzijski staž.
Ako usvojite ovakve odredbe člana 70. i 71, ako ih usvojite u originalnom tekstu ili u izmenjenom tekstu, kako to predlažu narodni poslanici u amandmanu, posle 2009. godine taj poseban staž neće imati nikakvog značaja, iako je priznat, u skladu sa odredbama zakona koje kasnije slede. Molim vas, to je pravna praznina na koju treba intervenisati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.