Dame i gospodo narodni poslanici, sada ćete zaista na delu da vidite kako funkcioniše Vlada Republike Srbije kada su u pitanju amandmani poslanika Srpske radikalne stranke.
Kada mi u raspravama kažemo kako Vlada, odnosno predstavnik Vlade - resorni ministar ne prihvata naše amandmane, onda se uvek neko nađe ko dobaci da to nije tačno, pa se neki ministar pohvali, eto, kako je neki amandman usvojen. Mogu ja to da shvatim da, znate, Vlada ima prilaz, koncept nekom problemu potpuno suprotan od onoga što je koncept Srpske radikalne stranke i onda nije ni logično da prihvati amandman koji potpuno menja koncept tog vladinog predloga. Šta ovde imamo?
Član 35. Predloga zakona kaže: "Zaposleni je dužan da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad, da namenski koristi sredstva za rad i opasne materije, da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu i da sa njima pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje drugih lica."
Očigledno je da je ovo nepotpuno, neprecizno i da je bilo neophodno da se amandmanski utiče na ovaj član zakona.
Dakle, ne dira se koncepcijski u vladinu ideju, nego jednostavno da ima smisla ova norma člana 35.
Zato sam u ime poslaničke grupe SRS predložila amandman da se posle stava 1. dodaju stavovi 2. i 3. na ovaj član 35.
Stav 2. bi glasio, ja bih vas molila da ovo pratite, jer ću sada da uporedim sa ovim što je Vlada prihvatila: "Zaposleni je dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi, kao i sredstva i opremu za ličnu zaštitu i da u slučaju uočenih nedostataka izvesti poslodavca ili drugo ovlašćeno lice."
Stav 3: "Pre napuštanja radnog mesta zaposleni je dužan da radno mesto i sredstva rada ostavi u stanju da ne ugrožavaju druge zaposlene."
Dakle, dopunom člana 35. zaista se preciznije definišu obaveze zaposlenih, afirmiše se disciplina na radnom mestu, razvija se duh kolektivne odgovornosti. Sprovođenjem predloženih mera se u značajnoj meri mogu smanjiti ili eliminisati mnogi rizični događaji koji dovode do povređivanja ili oboljenja zaposlenih.
Dakle, ništa što bi bilo ko od predstavnika Vlade ili članova resornog skupštinskog odbora mogao da stavi kao primedbu na ovaj amandman.
Ovaj amandman je podnet 17. oktobra u 17,00 časova, a 20. oktobra smo dobili mišljenje Vlade, upućeno Narodnoj skupštini Republike Srbije, o amandmanima na Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
U njemu se kaže da Vlada predlaže Narodnoj skupštini da, iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana, prihvati amandman narodnog poslanika Vjerice Radeta na član 35. Predloga zakona, koji glasi, i onda lepo stoji prepisan amandman onako kako sam ga ja i podnela.
Posle toga koleginica koja je predsednik ovog resornog odbora pitala je da li sam spremna da svoj amandman prilagodim vladinom konceptu Predloga zakona.
Naravno da nisam bila spremna, jer sam potpuno uverena da je amandman koji sam podnela zaista takav da bez njega zakon ne bi imao smisla., ne samo član 35. nego ceo zakon. Takođe je to bio nepodeljen stav i nepodeljeno mišljenje kolega na Odboru i predstavnika Ministarstva.
Dakle, nisam se inatila, nego jednostavno to je bio amandman koji sam podnela u takvom tekstu. Nisam želela da menjam amandman zato što je to princip rada naše poslaničke grupe i ne možemo da prihvatimo zato što nam neko iz Vlade kaže – ne sviđa mi se ovaj izraz, nego onaj.
Ako Vlada neće da prihvati naš amandman, zašto bismo mi menjali sopstvene amandmane.
Dakle, to je bio 20. oktobar, a 26. oktobra, na osnovu člana 140. Poslovnika, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podnosi na Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu sledeći amandman na član 35 – posle stava 1. dodaju se novi stavovi 2. i 3. koji glase: "Zaposleni je dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva za rad koje koristi", to su bile reči iz amandmana, a oni kažu: "za svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi".
Gde se ovde dirnulo u bilo kakvu vladinu ideju, u vladin koncept? Jednostavno, niko više ne može da nas ubedi da se ne radi o tome da Vlada neće da prihvati amandmane Srpske radikalne stranke, pogotovo ne kada je u pitanju amandman poput ovog na član 35, za koji je očigledno i Vlada shvatila da bez tog amandmana zakon nema nikakvog smisla i da neće biti primenjiv.
Dakle, i u takvoj situaciji Vlada neće da prihvati činjenicu da mi u poslaničkoj grupi SRS ovaj posao radimo ozbiljno. Kada intervenišemo amandmanski ne radimo to, kako neke kolege negde u javnosti vole da kažu, da opstruišemo rad parlamenta. Naprotiv, to radimo zato što znamo da ćete ovaj zakon, koliko god bio loš, usvojiti i koliko god bio loš da će taj zakon da se primenjuje. Bez ovih nekih naših izmena i amandmanskih intervencija na zakonu, slobodno možemo da kažemo da ovo što vi nazivate zakonom uopšte nemamo, nemamo nikakvu zaštitu na radu, niti nam iko garantuje ikakvu bezbednost za zdravlje na radu itd.
Dakle, čuli ste od kolege Poskurice uglavnom, po više amandmana, zaista jedan kvalifikovan stav i mišljenje o ovom zakonu i o svakom amandmanu pojedinačno.
Želela sam da vas kolege poslanike i javnost Srbije upoznam i upozorim na jedan zaista nekorektan odnos Vlade prema poslanicima Srpske radikalne stranke, prema našem angažovanju i radu. Da je ministar ovde, insistirala bih da mi kaže koja je razlika između toga da je zaposleni dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva za rad koja koristi i toga da je zaposleni dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi?
Dakle, da tražim da se prihvati ovaj moj amandman, imali bismo isti tekst sa jednom jedinom rečju razlike, isti tekst kakav je već postao sastavni deo amandmana. Znam da je to besmisleno i nemoguće, ali vas molim da ubuduće vodite računa, i vi kolege članovi Odbora i predstavnici Vlade, da ozbiljno razmatrate amandmane koje dobijete, da ne gledate ko je potpisao amandman, nego kakva je sadržina amandmana i da ne tražite posle "dlaku u jajetu", da bi ministar Lalović bio pametniji nego što je Vjerica Radeta. Bogami nije.
Nije, jer se on nije setio da doda ova dva amandmana na član 35, nego sam se setila ja i poslanička grupa SRS i njemu smo otvorili oči jer smo podneli amandman bez kojeg mu zakon ne bi vredeo ništa, a to je i sam priznao, ali da prihvati amandman, to ne bi mogao da podnese. Hvala.

Hvala vam, gospođo Radeta. Izvinite, pošto je reč o terminologiji "sredstva rada" ili "sredstva za rad" i pošto ste vi protiv toga da se ne desi slučajno da se usvoji jedno i drugo, da li možda povlačite, da se ne bi greškom glasalo?
(Vjerica Radeta: Ne, mi ćemo glasati za.)
Naravno, ali ste samo skrenuli pažnju, to sam hteo da razumem.
Reč ima Ivana Kovačević.

Mogu da se složim delimično sa koleginicom. Dakle, suštinski, amandman koji je ona podnela po meni lično sasvim je u redu i svi su se sa tim složili. Zato sam i pričala sa njom da li je voljna da napravi tehničku ispravku da bi upravo takav amandman kao izvorno njen prošao. Upravo zbog toga imamo novu poslovničku mogućnost da, ukoliko se ta korekcija ne desi, Odbor između rasprave u načelu i pojedinostima može da formira amandman da bi se korigovale neke stvari.
Zašto je to bitno - "sredstva rada", "sredstva za rad", zakon tačno definiše i na samom početku zakona imamo definisanje osnovnih pojmova. Jasno je definisano "sredstva za rad". Recimo, u hrvatskom zakonu koristi se izraz "sredstva rada". Ali, pošto se u celom tekstu zakona koristi izraz "sredstva za rad", znači, nije se suštinski menjalo i generalno jeste dobra ideja, zbog toga je Odbor odreagovao.

Hvala na dodatnom pojašnjenju. U svakom slučaju, radi se o radu poslanika, a ne ministra, poslanika koji je predložio i poslanika koji su razgovarali da se uskladi. Posao je poslanika da popravljaju zakone, svaka čast, hvala.
Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov..
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?

Dame i gospodo, narodni poslanik Paja Momčilov, koji je napisao amandman, službeno je odsutan.
Kao ovlašćeni predstavnik, naravno da ću braniti amandman sa kojim sam upoznat i pokušaću da vas uverim da smo imali najbolju nameru kada smo intervenisali u ovako loše definisanom članu 41. u tački 6) gde se služba medicine na radu, koju angažuje poslodavac (angažuje - verovatno sklapa ugovor sa njima, nemoguće da će da bude u tako servilnom odnosu da bude angažovan, ali dobro) obavezuje na nekoliko važnih stvari koje bi možda mogle da se objasne delom tačke 2), kako je to dao predlagač zakona u obrazloženju zašto se amandman odbija, da se deo ovih naših primedbi ili primedbe gospodina Momčilova odnosi na obavezu te institucije, dakle zavoda za zaštitu zdravlja, da izvrši obučavanje iz prve pomoći zaposlenih.
To je logično i taj deo je ispravan. Ali, to se opet na određen način, sam zakonodavac je stavio, ponavlja u tački 6), što znači da će osim potrebe da učestvuje u obuci za pružanje prve pomoći služba medicine rada biti obavezna da učestvuje u organizovanju prve pomoći, spasavanju i evakuaciji. Tu bi trebalo lingvisti da se zabave ovim problemom – učestvuje u organizovanju prve pomoći. Dakle, stvar se dogodila, havarija se dogodila, nesreća se dogodila. Sada je to zakonska obaveza službe da učestvuje.
U ranijim zakonodavnim rešenjima je postojala obaveza zakonodavca da izvesti o tom događaju različite subjekte: vatrogasce, policajce, dom zdravlja, verovatno i medicinu rada itd. Logično. Sada, sasvim eksplicitno se stavlja obaveza toj službi da, osim obuke za prvu pomoć, na koju nemamo primedbi, mi smo amandmanom pokušali to da ispravimo tako što smo rekli da bi bilo logičnije da učestvuje u obuci za pružanje prve pomoći, daje savete i uputstva za spasavanje i evakuaciju.
Dakle, sve to da čini dok se stvar, havarija, zlo ne desi, a onda, ako su svi drugi subjekti u mogućnosti da dođu i da pomognu, niko neće pobeći, ni vojska, ni civili, ni građani; svi će se uključiti, tu nema dileme, iako u tekstu ne stoji da poslodavac mora čitav taj lanac ljudi, odgovornih ili koji su u mogućnosti da pomognu, da uključi. Ovako ispada da je za sve medicina rada obavezna.
Šta je sada praktičan problem na terenu, zašto intervenišemo? Uzmite mala mesta u kojima su zaostale fabrike koje nešto rade, čak ne radi 15, 20 ili 30% zaposlenih, negde je to od 1.000, to je veliki broj. Ako se tu desi masovna nesreća, eksplozija, plin, gasifikacija je velika, ispašće da je medicina rada obavezna da dođe, pruži prvu pomoć, evakuiše, zbrine i pruži prve elemente zaštite kroz hospitalizaciju ili lečenje u distalnom, sekundarnom i tercijarnom centru. Kako, ako je to udaljeno 20, 30 ili 50 kilometara?
Kako je ta medicina rada osposobljena? Ima li saniteta, ima li kiseonika, ima li nosila, ima li zavojnog materijala?
Trebalo bi da ima, ali vezano za samu instituciju, po nekom predlogu medicine rada, zavojnog materijala, kada je masovna nesreća, kako će to da uradi? Pravnici bi to mogli možda pitkije da objasne šta je kolega hteo da kaže ovim amandmanom. Meni je jasno da ih ne možemo zakonski stavljati u takvu obavezu da učestvuju u svemu tome, u evakuaciji, eksplicitno, neposredno itd. Nema drugih koji će saučestvovati u tome, nego medicina rada.
Mislim da to nije logično, nije potrebno, nemamo mi toliko doktora specijalista te vrste, niti saniteta, niti opreme. Medicina rada praktično počinje da se gasi, da gubi na značaju sa gašenjem preduzeća, sa gubitkom velikih tehnoloških centara, nekadašnjih velikih industrijskih giganata.
Ona je bila veoma razvijena, čak vezana za same gigante, poput onoga što je kod nas u "Zastavi". Sada tavore na "belom hlebu", hoće li opstati ili ne, šta će biti sa njima.
Sada ih obavežete i sada je on dužan - poslodavac. Tim pre se čudimo što u vezi sa narednim amandmanom, koji je moj, niste prihvatili da se tamo nađe lekar medicine rada - u famoznom odboru koji ste predložili.
Dakle, mislimo da bi bilo logično da ovde samo preinačimo tačku 6) i da kažemo da u svemu tome medicina rada savetodavno učestvuje, pomaže, objašnjava, upućuje, a ne da mora i sama te postupke da izvodi. To je suština amandmana kolege Momčilova.
Dakle, da bude uključena i odgovorna. Pazite, evakuacija, pružanje prve pomoći i spasavanje, to je ogroman posao kod masovnih havarija za jednog lekara specijalistu medicine rada, dve medicinske sestre i vozača i jedan sanitet, ili dva, ako ima. Šta će da rade? Moraju da zovu druge, niko ne abolira ni druge, nigde vi to niste ni predvideli pa da mi to osporavamo.
Ali, podrazumeva se, nekada to neće ni gazda znati, znaće komšije, pa će zvati policiju, policija će da zove kada se desilo, ako je ne daj bože stradao čuvar objekta, itd., pa da gazdu obavežete, jer je ovlašćeno lice da on zove ko treba da pomogne. Zna se da će svi da pomognu.
Ali, onda će svi da čekaju da dođe lekar medicine rada pa da počne, on ih je obučio, on zna kako treba, čekajte, nemojte da mi nešto pokvarimo, on je dužan, on je obavezan.
U tom kontekstu nije loše da se preformuliše i rastereti potencijale zakonske odgovornosti ova važna institucija, koju moramo sačuvati. Hvala.

Hvala, gospodine Poskurica. Sledeći amandman je vaš, ako se niko drugi ne javlja za reč. (Ne javlja se.)
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, imate reč.

Maločas sam se dotakao tog problema.
Hteli smo da amandmanskom intervencijom promenimo sastav Odbora, koji po Predlogu zakona uglavnom čine predstavnici onih zaposlenih koje je poslodavac izabrao ili su oni međusobno izabrali lice koje je nadležno za predmet obuke i pružanja elemenata iz zaštite i bezbednosti na rad.
Dakle, lice koje su sami zaposleni među sobnom izabrali i od takvih lica, uz uslovno, u kondicionalu, prisustvo nekoga od predstavnika zaposlenih, svodi se najmanje tri ili više članova takvog odbora za koje se zakonopredlagač zalaže i koji bi trebalo da imaju određena ovlašćenja, doduše ovde dosta simbolična.
Mi smo hteli, odnosno ja sam hteo ovim predlogom da učvrstim mogućnost da krajnje kompetentno i profesionalno nastupe tako što bi se stvorio određeni paritet.
Pa, ako je reč samo o tri člana, da u odboru budu: lekar medicine rada, od čije se službe traži zaista mnogo, predstavnik zaposlenih, obučen za poslove vezane za bezbednost i zdravlje na radu, i predstavnik poslodavca.
Mislimo da je logično, protivno objašnjenju Vlade u odgovoru na amandman, da tu bude i predstavnik poslodavca, jer je on lično ovlašćeno lice, da čuje šta mogu da kažu oni koji su za to vitalno zainteresovani.
Sigurno je lekar medicine rada zainteresovan da to dobro funkcioniše, predstavnik zaposlenih sigurno da je zainteresovan i zašto poslodavac lično, ako je mala firmica - do 10, što imate u ugostiteljstvu itd., ne bi došao i čuo šta oni to žele.
Ako je veća firma i veći broj predstavnika zaposlenih, ništa se na stvari ne menja, ostaje lekar medicine rada, ostaje jedan predstavnik, a broj onih koji su, kako ste rekli u odgovoru na ovaj amandman, vitalno zainteresovani bi se samo povećavao i time bi rasla realna mogućnost da izdejstvuju ono što je njima zanimljivo.
Ovakva zakonodavna rešenja postoje i u drugim zakonima.
Ako već formiramo jedno telo, koje bi trebalo da bude od pomoći, mislimo da bi ga trebalo kompetentno kreirati u nekom razumnom sastavu da bi imalo konačno nekakvog cilja, a ne da samo postoji deklarativno.
Jer, na kraju krajeva, skup lica koja su ovlašćena i koji su se međusobno izabrali na nekakav kardeljevski način, samoupravni, odredili svog predstavnika, ništa naročito neće postići ako ne bude potkrepljeno voljom poslodavca i, naravno, argumentovano činjenicama koje samo može stručno lice, poput lekara medicine rada, da im pruži u odgovoru na njihove zahteve.
Sve to stoji - da poslodavac treba da ih primi, da ih sasluša, da donese odluku, ali onda njima preostaje pravo da se oni žale, da jure inspekciju, da se stvara razdor ako im se ne izađe u susret.
Mislimo da bi ovakav sastav odbora i zahtev inspekciji, inspektoru za vanredni nadzor bio mnogo utemeljeniji, racionalnije napisan, nego ako to rade samo lica koja su zapravo radnici, koji rade taj posao, koji nisu u stanju pravno da formulišu svoj zahtev.
Istinski ne verujemo da će se inspektori, kao što u Predlogu zakona stoji, baviti i tim edukativnim delom posla i podučavati poslodavca kako će da primeni pravila iz akta koji je sam napisao.
Dakle, da dođe inspektor, da te poduči kako da nešto uradiš, da te ne bi kaznio. Malo verujem u to, jer inspekcija uglavnom postoji samo za to da bi kaznila, takav utisak je u javnosti, i u svim vrstama inspekcije, po pravilu, odlaze da bi nešto našli.
Kakva nam je situacija na terenu, bar što se tiče ovog segmenta, uvek će nešto naći: da je neko trenutno skinuo šlem ili nije stavio rukavicu, naočare; uvek će nešto naći. Tu dileme nema.
Zaista će mnogo toga zavisiti od volje inspektora, neće on imati vremena za preventivni ili savetodavni rad ili upućivanje u tajne problematike, nego, opet bi to bilo logičnije, ide lekar, ide neko od poslodavca, pa kad se negde pogreši da tu odgovornost svi dele zajednički, a ne da formiramo jedno kvazitelo koje ni na šta neće uticati.

Na član 69. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OBELEŽAVANjU DANA ŽALOSTI NA TERITORIJI REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vjerica Radeta, Vojislav Milajić, Nataša Jovanović, Zoran Krasić, Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Nemanja Šarović i Aleksandar Lazarević.
Narodni poslanik Aleksandar Lazarević, pisanim putem, povukao je amandman na uvodnu rečenicu člana 11. stav 1. Predloga zakona.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima. Skrećem pažnju da imamo osam amandmana koje je predstavnik Vlade u međuvremenu prihvatio, te molim Odbor da obavezno zaseda pre glasanja, koje će najverovatnije biti 14, da se o ovim amandmanima ne bi glasalo. Mi svakako nećemo o njima raspravljati, ali neophodno je, da se o njima ne bi glasalo, da ih Odbor prihvati.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 5. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Taman sam mislila da pitam da li mi imamo uopšte mišljenje Vlade o ovim amandmanima i nisam očekivala da Vlada neće prihvatiti amandman koji sam podnela na član 5. Predloga zakona o obeležavanju dana žalosti.
Sećate se, kada smo u načelnoj raspravi govorili o ovom zakonu, da je samo šef naše poslaničke grupe govorio; mislili smo da nema potrebe da koristimo vreme da govorimo o ovom zakonu, zato što zaista ovaj zakon treba da se donese, ne daj bože da se primenjuje, odnosno što manje da se primenjuje.
I tada smo rekli, i sada, da nije bilo baš nešto o glavu da se toliko žuri sa ovim zakonom, ima mnogo prečih stvari. Čuli ste danas, dva puta je gospodin Vučić pozivao predsednika Skupštine da se pod hitno sazove sednica na kojoj bi se raspravljalo o Kosovu i Metohiji, o problemima koji se tamo dešavaju, njihovom nelegalnom parlamentu koji danas zaseda.
Zamislite da je čak i grčki parlament imao vanrednu sednicu povodom stanja na Kosovu i Metohiji. To jedino, izgleda, ne interesuje državne organe u Republici Srbiji. Ali, dobro, ovo je na dnevnom redu i mi danas o tome govorimo i govorimo o amandmanu na član 5.
Član 5. govori o odavanju pošte minutom ćutanja i kaže: "Svaki poslodavac dužan je da na dan žalosti omogući zaposlenima da u isto vreme, minutom ćutanja, odaju poštu nastradalim ljudima u nesreći zbog koje je dan žalosti proglašen."
Kad se pročita ovaj član reklo bi se da nema ničega što bi eventualno trebalo tu da se menja, ali ovo je jedan čisto pravnički amandman. Kada pravnik pročita ceo ovaj zakon, kao što sam ga ja čitala, onda mora da se uoči da postoji kolizija između člana 2. i člana 5. ovog zakona.
Naime, u članu 2. govori se o proglašenju dana žalosti i kaže se: "Dan žalosti proglašava se posle naročito teške nesreće koja prouzrokuje smrt ljudi, ranjavanje, teško oštećenje zdravlja ljudi, ili u slučaju smrti visokih državnih funkcionera. Dan žalosti može se proglasiti u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju, kao i povodom nekog tragičnog događaja, kada Vlada tako proceni. Odluku o proglašenju i trajanju dana žalosti donosi Vlada" itd.
Zašto sam čitala ova prva dva stava člana 2. Predloga zakona? Zato što se u ovim stavovima govori o tome kada se proglašava dan žalosti. Onda je potpuno logično i normalno da se odavanje pošte minutom ćutanja čini svima onima koji su obuhvaćeni članom 2. stavovima 1. i 2. Predloga zakona. Zato sam i predložila da se u ovom članu 5, gde stoji da se pošta odaje nastradalim ljudima u nesreći zbog koje je dan žalosti proglašen, to zameni rečima "ličnosti ili licima". Dakle – ličnosti ili licima koja mogu da nastradaju u nesreći zbog koje se proglašava dan žalosti, to su termini koji se koriste u članu 2.
Malopre, kada smo govorili o ovom prethodnom zakonu, imali smo ovde neka terminološka objašnjenja i zaista mi sada nije jasno koji je motiv bio da se ovaj amandman ne prihvati. Verujte, ne daj bože da dođe do primene ovog člana 5, videli biste da u nekim slučajevima član 5. ne bi mogao da se primeni, da ne bi mogla da se oda pošta nekome za koga Vlada utvrdi da treba da se proglasi dan žalosti zbog neke tragedije.
Dakle, mislim da je u pitanju neozbiljnost predstavnika Vlade, ali kakav ministar takva i Vlada, kakva Vlada takvi predlozi zakona, takva briga o državi, takav redosled prioriteta. Dakle, predstavnici vladajuće koalicije koji prisustvujete današnjem radu, ako ima pravnika, i oni koji to nisu, mislim da sam dovoljno objasnila, prihvatite ovaj amandman da bi zaista zakon i član 5. mogli da se primenjuju.

Narodni poslanik Vojislav Milajić podneo je amandman na naslov iznad člana 6. i član 6.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 9. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 13. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Lazarević.
Vlada je prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Izvolite, gospođo Radeta.