Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslanička grupa želi reč? (Da.)
Gospodin Zoran Krasić ima jednu ispravku, izvolite.

Ja sam na početku rekao da su greške moguće. Ukupno u spisku imamo 101 ime i prezime i naravno, ja sam napravio grešku prilikom saopštavanja ovih naših stavova.
Pobrkao sam Svetlanu Lazarević i Ljiljanu Škorić-Smiljanić i sve ono što sam pričao malopre, a tiče se kandidata za predsednika Opštinskog suda u Vršcu, pričao sam računajući da je predložena Svetlana Lazarević, a kasnije sam video da je u pitanju Ljiljana Škorić-Smiljanić.
Znači, pošto je u pitanju Ljiljana Škorić-Smiljanić, mi ne osporavamo taj predlog. Molim vas da u tom smislu prepravite ono što sam malopre izneo sa ove govornice, jer ja sam praktično pričao o kandidatu Svetlani Lazarević, koja je sada predsednik suda i radi vaše informacije, ona se sveti kandidatima koji su konkurisali i zavodi neki svoj red u tom sudu.
Znači, veliki je rizik u pravosuđu konkurisati za predsednika suda.
Kada sam već izašao, ja se izvinjavam predsedavajući, pogledajte malo tekst konkursa kada objavljujete. U nekim tačkama imate nešto što je nepravilno, malo odudara od odredbi Zakona o sudijama.
Ova varijanta kako neko može biti izabran za predsednika suda ko nije sudija je višak u tekstu konkursa i stvara zabunu, pa nam se javljaju ljudi koji nisu sudije na konkurs za predsednika suda.
Dakle, tekst konkursa je uzrok zbog čega se javljaju neki ljudi.

Hvala, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SRS, DSS i SPS.
Reč ima narodni poslanik Zoran Tanasijević, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovane koleginice i kolege, osporavam predlog kandidata za izbor predsednika Opštinskog suda u Ljigu, ali imajući u vidu dokumentaciju kojom raspolažem smatram da bi možda došlo i do štete na račun Ministarstva, a možda čak i države, tako da ću kompletnu dokumentaciju ustupiti Visokom savetu pravosuđa i svim poslaničkim grupama.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada se izjašnjavamo i kada govorimo o izboru i razrešenju nosilaca pravosudnih funkcija, svi u Narodnoj skupštini smo u prilično neprijatnoj i nezavidnoj situaciji.
Činjenica je da obično govorimo o ljudima koje ne poznajemo i o čijem radu ne znamo dovoljno, jer ne znam kako to drugačije političke stranke mogu da znaju za svakog pojedinačno da li je dobar ili nije, sem za one koji su direktno upetljani u pojedine postupke koji se tiču političkih stranaka ili pojedinaca iz političkih stranaka.
Znam da je opoziciji uvek najlakše da kaže – milion primedbi imamo, ništa ne valja, samo mafija vlada u pravosuđu. Ima i toga, prosto zato što uvek imate najmanje polovinu ljudi koji su nezadovoljni, oni koji se nalaze recimo u parničnim sporovima, pa onaj ko izgubi je nezadovoljan, a da ne pričam da su nezadovoljni svi koji su u krivičnim postupcima dobili osuđujuću presudu i misle da sud ili mafija stoji iza te presude i ne znam šta sve.
Dakle, ipak je to jedno od najtežih zanimanja. Nikad u životu niko nije zadovoljan onim što mu je sudija saopštio u izreci presude. Ti ljudi su onda na udaru i običnih ljudi, i medija i nas ovde u poslaničkim klupama. Upravo zato ne želim da budem deo onih koji će da govore en general protiv ljudi koji obavljaju sudijske funkcije. Najveći deo njih i ne znam.
Vi znate, protiv mene se vodi, mislim, oko pedesetak postupaka različite vrste. Čim ustanem odem prvo u Palatu pravde, pa se vratim kući pa se obrijem i idem na posao. Ali, ja stvarno ne mogu da kažem da su ti ljudi nekorektni. Oni jedino moraju da presude, negde za mene, negde protiv mene, ne znam ni ja kako, nije ni bitno, ali znam da su izloženi užasnim pritiscima.
Ali, nije dobro da se oni koji ih predstavljaju, a sada prelazim na drugu stranu medalje, bahato odnose prema narodnim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije. Nije dobro da predsednik Vrhovnog suda Srbije, uvažena gospođa Škero, kaže – svi vrše pritisak na pravosuđe, pa je između ostalih pomenula i poslanike, da bi to objavljivali mediji, posebno oni na kojima insistira gospođa Škero.
Bolje bi bilo da njih opomene za prestanak vršenja pritiska na pravosuđe, jer su neke presude u ovoj zemlji donošene po najdirektnijem i najbezobraznijem medijskom pritisku i to najviše radi B92. Rade i neke druge televizije. Kada oni otvore tu temu, svi ostali se prikače, valjda računaju da neće da budu "in" sa nekim Delgadom, mislim da se tako zove čovek iz američke ambasade koji kontroliše sve postupke.
(Vida Petrović-Škero: Ne znam.)
Znam ja, to je onaj koji dolazi na suđenje, i zamislite novinare koji dođu i pitaju – gospodine Delgado, šta mislite o ovoj presudi. To je bila presuda Saši Cvjetanu zbog zločina na Kosovu i Metohiji. Nisam shvatio šta se tu pita taj Delgado. Pitali su Natašu Kandić i Delgada.
Ne razumem, sudija je doneo presudu, postoje redovni pravni lekovi, vanredni pravni lekovi, ne znam da li u prvostepenom ili drugostepenom postupku, nije ni bitno, ali da li je to pravosuđe u Srbiji nezavisno?
Taj kaže – ja sam zadovoljan presudom, ovo je dobar potez srpske države. Koga zavitlavate? O čemu mi pričamo ovde? Ja opet polazim od toga, vi možete da kažete – jeste, to je realnost, a ja ću da kažem – super, ako je to realnost kažite onda narodu da u ovoj zemlji nema nezavisnog pravosuđa, da nema samostalnih tužilaštava. Zašto? Zato što je to realnost. Kažite narodu da je sve što se zbiva u ovoj zemlji realnost, bilo šta da se desi je realnost. Svima vama neka slogan za predstojeće izborne kampanje bude - biće što biti mora. To vam je jedini jedinstveni politički slogan, a ništa drugo, ništa pametnije nismo čuli ni jednog jedinog trenutka.
Naše pravosuđe očigledno nije nezavisno, posebno ti najznačajniji slučajevi političkog obračuna. Svaki dan me nešto zovu i pitaju – da li si bio kod Dragoljuba Milanovića, a ja im kažem da jesam. Doduše, bio sam pre godinu ili dve dana. Nisam bio dugo, ali sada ću iz inata da idem, razmišljam da li sada u nedelju ili u sledeću nedelju, pošto vidim da nemaju pametnija posla pa misle da nekome to mogu da zabrane. Baš ću da idem sada da bi se nervirali ovi sa B92, pa možda će i na plakatu da napišu da sam to uradio.
Svašta u ovoj zemlji ima, i to nije najveći problem. Osude nekoga, kazne ga, ne znaju ni zašto ni kako, a da ih pitate šta piše u izreci presude, pojma nemaju, a obrazloženje je potpuno idiotsko, kaže se – nemamo baš dokazni predmet, jer je izgorelo 5. oktobra u onim događajima, ali nije važno, neću da se mešam u presude, jer to nije moj posao.
Hoću da kažem da niko u ovoj zemlji više od pojedinih medija ne vodi hajku protiv pravosuđa, protiv sudija, samo zato što oni žele svoje političke hajke da isteraju do kraja. Dobro bi bilo da njima ukažete, gospođo Škero, a ne da držite slovo po tom pitanju narodnim poslanicima. Narodni poslanici imaju pravo da kažu šta god hoće i kako god hoće sa ove govornice, u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Niti možete, niti smete da im zabranite, niti možete niti smete da im zamerate to. Oni imaju svoju političku odgovornost pred građanima Srbije i na svakim narednim izborima građani Srbije su ti koji odlučuju da li su ti ljudi dobro i valjano obavljali svoj posao, časno ili nečasno.
Ovde govore o nekim plakatima. Juče sam izašao ovde, vidim neka trojica nešto lepe, obavestili su me prijatelji da su to ovi geniji iz DS-a nešto smislili protiv mene. Vidim stoje dvojica, lepe, treći je tu, a posle sam saznao da je telohranitelj iz obezbeđenja, sa onom tarzankom, i neka gospođa ga juri kišobranom ovde oko ovog stuba.
Ne znam o čemu je bilo reči, priđem i kažem – nemojte, gospođo, molim vas, to su snažne demokrate, hrabre, nemojte da ih jurite, ko boga vas molim.
Ali, video sam jednu gramatičku nepravilnost i odmah sam shvatio da je to Šutanovac. On je potpuno nepismen čovek. Evo mi svedoka novinara ovde koliko god hoćete. Pre nego što sam izašao i to video, rekao sam – ako postoji logička i gramatička greška sigurno je autor Šutanovac, i bio sam u pravu.
Ali, uz ove šale hoću da postavim i pitanje – da li u ovoj zemlji ima neko pametnija posla? Juče je trebalo da se spreme za ktitorsko veče, da okupe ljude koji će da daju novac za hram svetog Save. Pozvali su silne poštene ljude i silne lopove i svi zajedno skupiše oko stotinu hiljada evra.
Zašto nisu skupili milione, koliko su se neki napljačkali, a koliko su neki i mogli, zato što su ih pošteno zaradili, na to da daju? Zašto se nisu bavili Kosovom i Metohijom? Ne znaju šta će, uplašili su se Srpske radikalne stranke, ali šta im je, tu im je.
Što se tiče pravosuđa, u pravosuđu ćemo imati problema uvek i nije to samo danas problem. Imali smo taj problem, neuporedivo izraženiji i uz mnogo veće političke pritiske, 2001. i 2002. godine, naročito na tužilaštva koja sa ovim nemaju nikakve veze, gde su po jednom pozivu iz Đinđićevog kabineta podizane optužnice za najgore budalaštine, a najveći lopovi, kriminalci i ubice postajali su svedoci saradnici, postajali su ugledni građani koji su nam solili pamet kako su neki drugi ubijali malo više od njih, pošto su oni ubili negde oko 10 ljudi, a onaj drugi je ubio oko 12 ili 13, pa onaj koji je ubio 10 ljudi je ugledni građanin zato što je pomagao Demokratskoj stranci i nosio u koferima pare. Takvo nam je pravosuđe bilo.
U svakom slučaju, imamo pojedinačne primedbe, koje je izneo ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe Zoran Krasić u svom uvodnom izlaganju. Siguran sam da će ljudi koje budemo birali biti bolji ljudi, da neće biti mnogo grešaka.
Uveren sam da najveći broj tih ljudi na častan način obavlja svoju dužnost, da su to pošteni i odgovorni ljudi, i da svoj težak posao da, u skladu sa sudijskim uverenjem, prelome u skladu sa zakonom. A tamo gde to nije slučaj, tamo gde mafija obavi, a posebno je to preko mafijaških advokata koji su nekada radili u Vrhovnom sudu Srbije, pa kada iz njihove kancelarije stigne pravni lek na prvostepenu presudu, onda njihove kolege u Vrhovnom sudu Srbije smanjuju kazne po pojedinim pitanjima iz čistog bezobrazluka, zato što im ovaj da po hiljadu, dve hiljade evra. Za to imam dokaz, samo nemam dokaz gde su primili pare. To se dešavalo nedavno.
Znači, tamo gde su čisti predmeti, gde su ubice u pitanju, i to najgore moguće ubice, gde sudija donese najvišu kaznu u prvostepenom postupku, bilo da su u pitanju maloletna ili punoletna lica, ako je stiglo od njegovog bivšeg kolege iz Vrhovnog suda Srbije, iz njegove banditske advokatske kancelarije, on će da snizi tu presudu, jer je tako smislio.
Razlozi u obrazloženju su idiotski, da li je tako, Jojiću? Zaista su bili idiotski. Nisam mogao da verujem, da nije bilo tragično, tome bih se bukvalno smejao. Spreman sam svakome od tih ljudi koji su to potpisali, koji su učestvovali u tom veću, petorica njih, da kažem da su idiotski obrazložili i napisali. Svi znamo zašto su to uradili. Nemoj da se prave blesavi da niko ne zna o čemu je reč.
Zahvaljujem se, siguran sam da će nam biti drugačije. Molimo sve gospođe, dame da ne jure kišobranima telohranitelje Demokratske stranke, jer bi im bezbednost bila ugrožena, onda bi opet plakali i kukali po televizijama kako ih neki ljudi napadaju, možda optuže i SRS. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Neka se pripremi narodni poslanik Miroslav Nedeljković. Izvolite.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Da nastavim gde sam stao pre - o načinu rada Visokog saveta pravosuđa, jer mislim da je ovo saopštenje koje su izdali i njihov pokušaj da dezavuišu Narodnu skupštinu Republike Srbije nešto nečuveno i dovoljno govori o tome šta Visoki savet pravosuđa o sebi misli i o nadmenosti koju pokazuje prema Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pomenuo sam moguće posledice činjenja i nečinjenja Visokog saveta pravosuđa. Visoki savet pravosuđa je, radeći proteklih meseci, imao nekoliko puta situaciju da ne izvrši izbor nekoliko predsednika sudova, čini mi se šest ili sedam. Iako je bilo dva, tri, pet kandidata po pojedinom konkursu, Visoki savet pravosuđa je procenio da nijedan od njih nije dovoljno kvalitetan da bi mogao biti predsednik suda, što može, a ne mora da bude tačno. Rekao sam već da su neki koji su izabrani u prethodnom periodu, predlagani od strane Visokog saveta pravosuđa, po karakteristikama ispod onih koji su osporeni.
Ovo pominjem iz jednog konkretnog razloga: jedan od sudija koji se javio poslaničkoj grupi SPS je ukazao na vrlo zanimljivu situaciju, vezano za taj neizbor. Reč je o gospođi Svetlani Đuričić, magistru pravnih nauka, kandidatu za predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Naime, Visoki savet pravosuđa je raspisao konkurs, pojavilo se nekoliko kandidata i Visoki savet pravosuđa je konstatovao da nijedan od predloženih kandidata ne zadovoljava da bi bio predložen za predsednika suda.
Onda je raspisan drugi konkurs. Kada je raspisan drugi konkurs usledio je postupak za razrešenje sudija Okružnog suda, postupak koji je potpisala gospođa Vida Petrović-Škero.
U tom rešenju o pokretanju postupka kaže se da nije radila na zakonom predviđen način, da je reč o nepoštovanju rokova za postupanje u većem broju krivičnih predmeta koje je primila u rad u drugostepenom krivičnom postupku, kako u pogledu vođenja postupka i presuđenja, tako i u pogledu pismene izrade odluka.
Prema odredbi člana 393. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku drugostepeni sud je dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najkasnije u roku od četiri meseca, a ako je optuženi u pritvoru najkasnije u roku od tri meseca od dana kada je primio spise.
Zbog neblagovremene izrade odluke od strane sudije Svetlane Đuričić Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, kao drugostepeni, nije bio u mogućnosti da u tim predmetima dostavi spise sudu prvog stepena u zakonom propisanom roku.
Zašto je ovo zanimljivo? Fantastična je koincidencija da se postupak za razrešenje pokreće kada se žena drugi put javi kao kandidat za predsednika suda. To je fantastična koincidencija, koja, za mene lično, ne može biti slučajna.
Drugo, iz dokumentacije koju je gospođa Đuričić dostavila meni, ne mora da znači da je tačna, ali ja je vama saopštavam, ona može biti predmet provere, navodi koji su izneti u ovom rešenju o pokretanju postupka za razrešenje ne stoje. Gospođa Đuričić to i demantuje. To ću pročitati, ona je to dostavila meni, a ja vama. Ona će, naravno, razgovarati sa ljudima iz pravosuđa da bi svoja prava i svoj obraz zaštitila.
Ona kaže – ističem da su navedeni sporni predmeti iz 2002. i 2003. godine sa datumom prijema u sud, a ne vidi se kada je ona kao sudija bila zadužena, jer predmeti nisu bili sve vreme kod mene, tj. gospođe Đuričić, već su stajali kod drugih sudija. Ona ovde pominje imena, u ovom slučaju nisu važna, pominje dvojicu sudija.
Kaže: iste sam dobila u decembru 2004. godine. Zbog stajanja predmeta i kod drugih sudija došlo je do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u nekim predmetima, ali to se ne može pripisati njoj u krivicu, tvrdi gospođa Đuričić, već je razlog opterećenost suda predmetima i u nedovoljnom broju sudija i ne postoji raspored predmeta po sudijama, za šta je prvenstveno odgovoran predsednik suda.
Kada je reč o neblagovremenom izrađivanju sudske odluke, to, prema ovome što stoji ovde, a to je deo ovog rešenja koje je potpisala gospođa Škero, apsolutno ne stoji. Izgleda da gospođa Škero u brzini ovo nije gledala.
Mene nije mrzelo da kod svih 40-tak predmeta pogledam datume, pa ću vam reći: 22/02, datum 11. 5. datum ekspedovanja 19. 5, četiri dana; 42/02, 1. 6 - 2. 6, jedan dan; 62/02, 9. 3 - 10. 3, jedan dan; 84/02, 27. 6 - 1. 7, četiri dana; 96/02, 17. 2 - 18. 2. 2005, jedan dan; 102/02, 2. 2. 2005 - 3. 2. 2005, jedan dan; 128/02, 28. 3. 2005 - 29. 3. 2005, jedan dan; 146/02, 12. 4 - 12. 4, isti dan; 147/02, 4. 2. 2005 - 7.2. 2005, jedan dan.
Da dalje ne čitam ove predmete, samo ću pomenuti: jedan dan, jedan dan, jedan dan, sedam dana, tri dana, dva dana, jedan dan, jedan dan, pet dana, jedan dan, isti dan, pet dana, dva dana, jedan dan, isti dan, jedan dan, jedan dan, jedan dan, tri dana, isti dan, dva dana, isti dan, jedan dan, tri dana, isti dan, jedan dan, tri dana, jedan dan, isti dan, jedan dan, isti dan, isti dan, pet dana, tri dana.
Evo, crno na belo, potpisala gospođa Vida Petrović-Škero. Nijedan od ovih navoda o neblagovremenom pisanju odluke ne stoji. Šta ćemo sad?
Žena treba da bude kažnjena i biće kažnjena, jer je suština da neki budu kažnjeni, a neki ne budu kažnjeni. To je intencija kod pojedinih ljudi u pravosuđu od 5. oktobra pa naovamo. Jedni mogu sve, drugi ne mogu ništa. Za jedne zakon važi, za druge zakon ne važi. Jednima je dozvoljeno da pričaju šta hoće, da rade u pravosuđu, drugi ne mogu ništa.
Ja sam smatrao svojom moralnom obavezom da kao poslanik Narodne skupštine obavestim Narodnu skupštinu o ovome, jer kažem, ne može biti da kada se drugi put žena... Inače, nije sama, ima još jedna gospođa, čini mi se Bosiljčić, ako sam dobro pročitao, i ona je takođe predmet postupka za razrešenje, a i ona je bila kandidat za predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici.
Inače, iz podataka koje smo dobili, kada bi se primenjivali ovi kriterijumi na ostale sudije, nijedan ne bi mogao da radi, ali je zanimljivo baš protiv ovo dvoje da se pokrene postupak za razrešenje. Kada bi se gledali podaci nijedan ne može da radi, ali kriterijumi se mogu razvlačiti, pa kao što se kaže - većina hoće, ili što bi rekli - sila iznad prava.
Ja ovo ne govorim slučajno, shvatio sam da je ovo što mi radimo kao Narodna skupština Republike Srbije i mi pojedini poslanici za pojedine sudije, za pojedine tužioce jedini, ali bukvalno jedini način da sačuvaju obraz, ako ne mogu sačuvati posao, jer su ovu Narodnu skupštinu Republike Srbije shvatili kao jedino mesto gde se može njihov problem izneti i javno saopštiti.
Mi se pojavljujemo kao jedina brana određenim interesnim krugovima koji u pravosuđu postoje.
Ta dreka koja postoji i koja se pravi - da je haos, da ne može da se radi, da treba pustiti samostalnost, nezavisnost pravosuđa itd., to se radi vrlo svesno da pojedini ne bi bili pomereni.
Kada bi se pročešljalo koliko članova porodica pojedinih sudija, tužilaca radi u pravosuđu, došlo bi se do podataka, pri čemu, naravno, ustavno je pravo svakog čoveka da može da radi posao koji hoće, ali bi se našlo obilje podataka koji ukazuju ili mogu biti deo određene sprege. Jednima može biti sve, a drugima ništa.
Ja sam smatrao obavezom da iznesem ovo vezano za gospođu Đuričić, a videćemo kako će ona proći. Prema podacima koje imam nijedan sudija u tom sudu ne bi mogao proći, odnosno svi bi trebalo da budu predmet postupka za razrešenje. Kao narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe dobio sam obilje dokumentacije gde se pojedini ljudi žale na rad određenih sudova, rad sudija, a ima i slučajeva da se presuda ne piše po ko zna koliko meseci, godinu dana, dve godine i nikoga ne boli glava. Zašto? Zato što taj ne konkuriše za predsednika suda. U međuvremenu se produžava v.d. stanje.
Gospođu Đuričić su pokušali da diskredituju na jedan drugi način. Ako bude neko želeo, o tome ću govoriti. Mislim da je ispod nivoa da to pominjem. Koliko prema njoj postoji animozitet govori i to da je čak Ministarstvo finansija odbilo da joj prebaci sredstva odobrena od Ministarstva pravde za izradu doktorske disertacije pod obrazloženjem da se bavi poslom koji nije dostojan sudije, što je naravno priča. Ali, u ovoj Srbiji je, izgleda, priča najjači argument.
Šta se radi u pravosuđu, kakva je situacija u pravosuđu, ili u delu pravosuđa, bolje rečeno, pomenuću vam i jedan primer koji se odnosi na SPS. Naime, mi smo pre skoro tri godine podneli tužbu protiv Opštine Novi Beograd, gde su hteli da nas isele iz prostorija. Taj predmet je stajao, stajao, stajao, mi šta ćemo, obratimo se Ministarstvu pravde da u okviru svojih nadležnosti vidi kako stvari stoje i dobijemo dopis Ministarstva pravde, odnosno uz dopis Ministarstva pravde dopis predsednika Četvrtog opštinskog suda u kome se iznose razlozi nezakazivanja predmeta po našoj tužbi protiv Opštine Novi Beograd radi brisanja upisa u katastar nepokretnosti dela zgrade u kojoj je smešten Opštinski odbor SPS Novi Beograd.
U tom dopisu se konstatuje i kao jedini razlog navodi se da je taj predmet bio na uvidu kod predsednika veća istog suda pred kojim je rešavano po tužbi Opštine Novi Beograd radi iseljenja SPS-a iz tih prostorija. Taj uvid u predmet je trajao od 26. decembra 2002. godine do 9. maja 2005. godine, kada je dat nalog za njegovo hitno zakazivanje.
Uvid u predmet koji se vrši dve i po godine je naravno krajnje neuobičajen, a protivan je svim pravilima postupanja u sudu. Mi smo izveli jedan zaključak da kada se ovako postupa i sudija ceni sa odlukama u samom predmetu u kome je postupao i sa posledicama koje mi kao SPS trpimo, a nije nam dato zakonsko pravo da utvrdimo činjenice i da se eventualno na osnovu toga donese povoljna ili nepovoljna odluka.
Ali, poenta je da se nešto uradi. Pojavljuje se sumnja da zadržavanje predmeta nije običan nemar, već namerna opstrukcija koja se vrši u predmetu po našoj tužbi, da bi odluka koju je ona donela bila sprovedena u izvršnom postupku. Tako se to radi, jer se, nažalost, može. To je pravosuđe.
Moram ovde da pomenem, kao deo stanja u pravosuđu, i jedan slučaj koji sam pomenuo prošli put, pa mislim da je dobro da ga pomenem i ovaj put, jer je ilustrativan kako postupa pravosuđe prema članovima SPS-a. Pošto sam prošli put upotrebio ime i sad ću. Reč je o doktoru Božidaru Jeličiću, koji je bio pomoćnik ministra prosvete u Vladi SPS-a i koji je bio optužen za zloupotrebu službenog položaja nenamenskog trošenja sredstava zato što je odobrio kao pomoćnik ministra da se kupe tri vozila za potrebe određenog resora u Ministarstvu, resor za studentski standard, i pored toga za trošenje sredstava za benzin, novac koji se odvaja za gorivo. Iznos je, ako me pamćenje dobro služi, oko 700 hiljada dinara.
Spor teče, tužilac radi svoj posao, sudije rade svoj posao, a u međuvremenu resorni ministar, aktuelni, potpuno van ove priče, van pravosuđa, napiše da je to urađeno u skladu sa pravilima u Ministarstvu, sa odlukama i da budžet nije oštećen. Onda, šta ćete, pošto to sada pada u vodu, ostaje ova druga stvar – da je 700 hiljada dinara potrošeno za gorivo, odnosno da je taj novac prenet zdravstvenom udruženju.
Jedna strana priče, što to može da uradi samo ministar, a tadašnji aktuelni ministar nije bitan, jer se on javno odrekao SPS-a, pa više nema niko potrebe da ga po tome dira, jer je ovde poenta samo SPS i onda je to stavljeno doktoru Božidaru Jeličiću na dušu.
Čovek, šta će, vidi da nema kud, pravosuđe je pravosuđe, on ne slučajno, nego namerno, uz pomoć dobrih ljudi, dođe u posed podatka da je ministar iz Vlade DOS-a gospodin Gašo Knežević po istom osnovu, a sada kao ovlašćeni, preneo ZPO-u 10 miliona dinara. Ovaj kao 10 miliona, ovaj 700 hiljada.
Sada, gospodin Jeličić, tražeći pravdu – to moram da pročitam jer je veoma ilustrativna ova njegova situacija, pa ćete shvatiti zbog čega, kako pravosuđe postupa prema članovima SPS-a, a kako prema drugima – podneo je zahtev 21. novembra 2002. godine ministru finansija Božidaru Đeliću za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete, radi provere nenamenskog trošenja sredstava i utvrđivanja zloupotreba. Radi se o istom postupku, o istom delu na osnovu kojeg je Đelić podneo krivičnu prijavu protiv gospodina Jeličića.
Rezultat toga je da gospodin Đelić ne preduzima ništa, čak se konstatuje da je zahtev nestao. Nestao zahtev u ministarstvu koje je inače besprekorno bilo, bar prema tvrdnjama Đelića!
Onda 22. septembra 2003. godine Jeličić obnavlja zahtev Ministarstvu finansija za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete i sporta. Rezultat je odugovlačenje i obećanje bez konkretnih prijava.
Jeličić podnosi krivičnu prijavu 17. oktobra 2003. godine Drugom opštinskom javnom tužilaštvu protiv Đelića, tužiocu - određenoj gospođi, zbog prikrivanja krivičnog dela i izvršioca krivičnog dela, kao i zbog kršenja člana 60. Krivičnog zakona Srbije, a koji se tiče diskriminacije na političkoj osnovi.
Naravno, ništa nije preduzeto. U službi prijema ironično mu je rečeno da ništa neće ni biti preduzeto, jer im ne pada na pamet da to urade, jer je politička klima takva da protiv Kneževića ne treba ništa raditi.
Krivičnu prijavu podnosi 21. novembra 2002. godine Drugom opštinskom tužilaštvu protiv Gaše Kneževića i sekretara Ministarstva za isto krivično delo za koje je isto Drugo opštinsko tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega.
Znači, isto krivično delo, isto tužilaštvo podnosi prijavu. Javni tužilac i zamenici koji su radili na krivičnoj prijavi obavestili su gospodina Jeličića dopisom da ne postoji ni osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili navedeno krivično delo ili bilo koje drugo krivično delo. Oni, naravno, nisu našli za shodno da sprovedu osnovne istražne radnje.
Onda Jeličić 2003. godine oktobra meseca upućuje lični zahtev javnom tužiocu, u kome insistira da se sprovede istražni postupak protiv Kneževića i sekretara, uz naglašavanje da nesprovođenje istog znači diskriminaciju po političkoj osnovi i kršenje člana 60. Krivičnog zakona Republike Srbije. Naravno, ovaj zahtev je ignorisan. Ovde je reč o tome da je u istoj krivično-pravnoj situaciji postupano potpuno drugačije. Tužilaštvo nije uradilo ono što je po zakonu moralo da uradi: ili protiv gospodina Jeličića mora da se obustavi postupak ili protiv ovo dvoje ljudi mora da se pokrene krivični postupak.
Ali, to je situacija u Srbiji. Za one neupućene koji ne žele to da čuju i vide ponavljam po ko zna koji put da je 150 predsednika sudova smenjeno do sredine 2002. godine, od 165 koliko ih je bilo, a tužioci i zamenici su imenovani u vreme uvođenja vanrednog stanja kada je zakon izmenjen i kada je vlada dobila mogućnost da imenuje tužioce. Onda, nažalost, imamo strukturu koja radi kako hoće, odnosno po partijskom principu.
Nije to jedini primer, ima ih obilje, ali ja sam na ovom primeru hteo da pokažem kako to izgleda u praksi i kako su članovi SPS-a šikanirani i slično.
Inače, kada je reč o tim dvostrukim aršinima koji se čine u odnosu na pravosuđe, pa se nekada reaguje, nekada ne reaguje, ne mogu a da ovaj put ne pomenem reagovanje predsednika Republike Srbije gospodina Tadića pre mesec i nešto dana, kada je tražio, a inače u Ustavu Republike Srbije nema ništa o njegovim ovlašćenjima vezano za te zahteve, od republičkog tužioca da se ispita da li je bilo nezakonitosti prilikom povlačenja optužnice protiv Marka Miloševića.
Gospodin predsednik Srbije kaže tužiocu da bi republički tužilac trebalo, u skladu sa svojim nadležnostima, zbog uznemirenja javnosti, da podrobnije ispita da li je bilo nezakonitosti itd. Znači, javnost se uznemirila zato što je tužilaštvo tamo uradilo kako misli da treba.
Javnost se nije uznemirila, sem, naravno, ukoliko se ne misli na pojedine dnevne listove i pojedine medije koji svesno, kao deo svoje politike, imaju progon socijalista, progon porodice Milošević, predsednika Miloševića i članova njegove porodice, ali se uznemirila Demokratska stranka. Boris Tadić je ovo tražio od republičkog tužioca, a posle nekoliko dana je krenula akcija Demokratske stranke za smenu ministra pravde sa sličnim obrazloženjem, pa su skupljali potpise, stiglo je u Skupštinu i bilo je predmet izjašnjavanja Narodne skupštine.
Ovo govori, prvo, da se gospodin Tadić ne ponaša kao predsednik svih građana Republike Srbije, nego kao predsednik Demokratske stranke, i to svaki put, što je nedostojno jedne tako javne funkcije, a drugo, da niko nije našao za shodno da kaže – gospodine Tadiću, to što vi radite nije opis vaših poslova po Ustavu Republike Srbije. Drugi primer je kada se javio zbog gospodina Batića i njegovog privođenja, kada je tražio da Vlada podrobnije ispita itd. Time je praktično vršio pritisak na pravosuđe da se Batić pusti.
Dobro je primetio gospodin Tirnanić u svojoj kolumni u jednom dnevnom listu da taj isti gospodin Tadić dve ili tri godine pre toga nije ni reč rekao, niti se javno oglasio kada je 12 hiljada ljudi u vreme "Sablje" bilo predmet šikaniranja države. Demokrate stalno pričaju – vi ste protiv borbe protiv kriminala. Naprotiv, ali je definitivno sada jasno da je uvođenje vanrednog stanja poslužilo kao prilika da se DS obračuna sa svojim političkim neistomišljenicima.
Meni je zanimljivo ovo oko Marka Miloševića, gospođa Vida je juče dala jedan intervju listu "Danas"; na pitanje novinara - izjavili ste da pitanje poternice za Markom Miloševićem baca senku na sudstvo, gospođa Škero kaže - narod tako smatra. Predsednik Vrhovnog suda kaže da narod tako smatra. Koji narod? Mislim da bi narod interesovalo da vidi koji su čelnici DOS-a bili u Šilerovoj, ko se družio sa zemunskim klanom, ko je stekao enormno bogatstvo baveći se samo opozicionim radom. Ne znaju šta će od imovine koju poseduju.
Narod interesuje šta je sa krivičnim prijavama protiv onih ljudi koji su sa 30 godina života, svršenim ili nesvršenim fakultetom, bez godine radnog staža stekli imovinu koja se procenjuje na nekoliko miliona evra. Narod bi voleo da zna šta je sa tim. Narod bi voleo da zna kako je izvršena privatizacija najelitnijeg dela poslovnog prostora po Srbiji.
Ovde gospođa Škero veoma mudro prebacuje stvar tužilaštvu, da je tužilaštvo tako odlučilo i sudstvo sa tim nema ništa. Dok god bude postojao ovakav način ponašanja nećemo biti u situaciji, kao društvo, da napravimo korak napred, jer ta priča da narod smatra, to je priča za malu decu. Određeni krugovi, preko medija, istupaju u javnost sa temama koje treba da budu na dnevnom redu, a onda se javljaju kao dušebrižnici i kažu da narod traži, javnost o tome piše.
Žao mi je što zbog kratkoće vremena nisam u situaciji da vam ukažem na obilje događaja, odnosno postupaka od strane pojedinih organa u pravosuđu, gde postoje apsolutno dvostruki aršini. Za nekoga postoji zakon, a za drugog se ne primenjuje. Članovi SPS-a su ne samo šikanirani, nego im nije data mogućnost da ostvare osnovna zakonska prava, pa čak i kada dobiju presudu ta presuda ne može da se izvrši zato što unutar pravosuđa, sudstva i tužilaštva postoje određene strukture, ne svi ali postoje strukture, koje apsolutno ne žele da sprovedu te odluke ili ne žele da čine ništa što bi smetalo njihovim partijskim gazdama, jer se zna da su izabrani u vreme DOS-a, na predlog kadrovske komisije DOS-a.
Ovde je takođe i obimna dokumentacija o kandidatima o kojima i Skupština Republike Srbije raspravlja. Ja ću ovom prilikom samo osporiti kandidata za predsednika Opštinskog suda u Negotinu. Ostalo je od strane kolega koji su govorili pre mene rečeno.
Mislim da nećemo kao država i društvo napraviti nijedan korak napred, niti približiti pravo i pravdu, ukoliko ne budemo poštovali zakon, onakav kakav je, dok se ne promeni. Ovo govorim jer se vraćam na početak cele priče od danas. Visoki savet pravosuđa neka radi svoj posao, Skupština će raditi svoj posao. Mi svoj posao radimo javno, možda i pogrešimo, ali radimo javno. Visoki savet pravosuđa radi na svoj način i o tome nemamo podatke. I kada ih tražimo, oni su jako skromni.
Definitivno sam zaključio da smo kao Narodna skupština dirnuli u osinje gnezdo, neke krugove u pravosuđu, neke interese, koje vrste interesa, to ćemo videti, čim se Visoki savet pravosuđa usudio da javnosti pošalje jedno onakvo saopštenje kojim vređa Narodnu skupštinu Republike Srbije i narodne poslanike što rade zakonom propisani posao.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovani narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke ću osporiti predlog za izbor dvojice sudija Okružnog suda u Čačku, i to gospode Aleksandra Vučićevića i Miloša Pavlovića. Daću kratko obrazloženje. Apsolutno iza ovog osporavanja ne stoje nikakvi politički i stranački motivi. Pokušaću da izreknem one argumente koji će biti potpuno razumljivi narodnim poslanicima.
Što se tiče gospodina Aleksandra Vučićevića, ova Narodna skupština ga je u julu mesecu ove godine izabrala za predsednika Opštinskog suda u Čačku. Bila je jedna opšta ocena da je stanje u Opštinskom sudu u Čačku veoma loše, da mora pod hitno da se sređuje. Za gospodina Vučićevića je stiglo obrazloženje da je to čovek koji to može da uradi. Da li je za par meseci gospodin Vučićević uspeo da sredi stanje u Opštinskom sudu u Čačku, ili je shvatio da to ne može da učini, ili mu je taj izbor za predsednika Opštinskog suda u Čačku bila još samo jedna stepenica u karijeri tog formalnog napredovanja u službi, nije na nama da ulazimo u tu motivaciju, ali me čudi da VSP to nije uzeo u obzir.
Dakle, treba poručiti gospodinu Vučićeviću da svoj izbor za predsednika Opštinskog suda u Čačku treba da shvati ozbiljno, da mu je poverena odgovorna funkcija i da lepo zagreje stolicu i da se skrasi na tom mestu i pokaže da li je zaista dostojan da vrši tu funkciju.
Što se tiče kandidata Miloša Pavlovića, on je pre dve godine razrešen sa mesta predsednika Opštinskog suda u Čačku, takođe zbog lošeg stanja u tom opštinskom sudu. Ne vidim kako se može kandidat koji je razrešen sa funkcije predsednika Opštinskog suda sada predložiti za sudiju okružnog suda. Inače, razlozi zbog kojih je razrešen su: loše stanje u Opštinskom sudu, u to vreme, mnogobrojne nepravilnosti u radu, neispunjavanje norme, loš kvalitet rada.
Još jedna digresija: 2000. godine, u vreme izborne kampanje, kao predsednik Opštinskog suda, on je izvršio pritisak na sve sudije tog suda da potpišu izbornu listu za tada vladajuću partiju. Uzgred budi rečeno, sve sudije su podlegle tom pritisku, osim trojice sudija. To se može lako proveriti. Mislim da bi i posle ovog kratkog obrazloženja za narodne poslanike bio lak izbor kada se bude glasalo.