Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, javljam se ne samo zato da podržim amandman gospođe Radete, već isto tako mogu da kažem da podržavam praktično i sve amandmane koje smo do sada čuli.
Dakle, javio sam se jer cela ova problematika mape sudova po Srbiji ima tri aspekta. Ovde se, doduše, dosta govorilo o onom jednom, pravničkom aspektu, ali ova priča ima i svoj ekonomski i svoj politički aspekt. Ja ću se uglavnom baviti sa ova druga dva, jer su moje kolege u raspravi u načelu dosta govorile o pravničkom aspektu.
Što se tiče ekonomskog aspekta ukidanja nekih stotinjak sudova u Srbiji, ja tu ne vidim nikakvu ekonomsku logiku i nikakvu uštedu, jer, znate, trošak suđenja je direktno proporcionalan broju predmeta, a ne broju sudija ili zaposlenih. Pretpostavka je, naravno, da će biti onoliko zaposlenih, od sudija pa do pomoćnog osoblja, koliko predmeta ima. Predmeta ima onoliko koliko ima, a neće ih biti ni više ni manje nakon usvajanja ovog zakona.
Tačno je da ćete možda uštedeti na platama nekih kurira, pisara itd. po malim sudovima, ali ćete te iste pare onda potrošiti na putne troškove, dnevnice i sve ostalo što morate plaćati onima koji iz jednog mesta budu odlazili u drugo mesto. Moram priznati da neku veliku ekonomsku logiku u ukidanju sudova ne vidim.
U stvari, najozbiljniji argumenti protiv ovakve kompletne koncepcije ukidanja sudova nalaze se u političkoj sferi. Nekad davno ratovi su se vodili metodom spaljene zemlje – osvajač dođe, pobedi domaću vojsku, onda spali zemlju i počisti narod. Znate šta je efekat ukidanja sudova po manjim gradovima? Efekat je da ukidate te gradove. Ukinite gradu sud, ukinite srednju školu, ukinite bolnicu i imate garantovano prazan prostor za deset godina. Stariji građani će da ostanu u tom malom mestu, a oni mlađi će da traže neku svoju šansu negde drugde. Imate takvih primera, nažalost, već u Srbiji, imate na severu Raške, imate u istočnoj Srbiji očišćenog prostora. Naravno, može se pitati - za koga očišćenog, ali to je već druga stvar.
Prema tome, duboko sam uveren da je krajnje pogrešna koncepcija da od 138 (nemojte me hvatati za reč) sudova ostane 34 ili 38, nije ni važno. Potpuno je koncepcijski promašena priča, vrlo opasna i za državu vrlo štetna.
Podsetiću vas, gospođo, da ste pre otprilike mesec dana imali jednu raspravu sa stručnjacima iz pravosuđa u "Medijacentru". Mislim da se vi dobro sećate i shvatate da su poslanici u ovom parlamentu mnogo nežniji prema ovom zakonu, nego što su vaše kolege bile u "Medijacentru". Mislim da ste prilično olako (ne mislim vi lično, nego Vlada) prešli preko onih argumenata koje ste tada u "Medijacentru" čuli. Znam koje ste argumente čuli. Dosta tih argumenata je rečeno i ovde za ovom govornicom.
Mi se sada možemo iscrpljivati, sada smo kod 13. amandmana, ako se na varam, ima ih 124; može jedan po jedan poslanik da izlazi i da kaže da se sud vrati ovde, onde, pa tako redom, izgubićemo još deset dana na to. Mislim da je mnogo mudrije, sada sam izašao da vam dam priliku da prespavate i da nam onda to sutra kažete, da povučete ovaj zakon i da ga koncepcijski preradite. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Saša Dujović i Đorđe Milićević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Kenan Hajdarević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč po ovom amandmanu? Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime LDP-a da se u članu 2. stav 1. posle tačke 31) doda nova tačka 32) koja glasi: "Prekršajni sud u Priboju, za teritoriju opštine Priboj", a da dosadašnja tačka 32) postane tačka 33).
Liberalno-demokratska partija smatra da je reforma sudstva deo sveobuhvatnih reformi u društvu. Ako je tako posmatramo, kao deo tih reformi, mi ne možemo govoriti o ozbiljnoj lokalnoj samoupravi ako se iz godine u godinu jednoj lokalnoj samoupravi oduzimaju atributi koji tu lokalnu samoupravu čine opštinom, odnosno gradom. Na taj način ta lokalna samouprava, odnosno opština postaje jedna obična mesna zajednica koja će čekati neku predizbornu kampanju da bi od Vlade, ministara dobila neke predizborne mrvice i da na taj način zadovolji život savremenog čoveka.
Tako je i opština Priboj u poslednjih nekoliko godina izgubila sve atribute koji jednu opštinu čine opštinom. Mi smo za poslednjih nekoliko godina na teritoriji opštine Priboj izgubili sedišta carine, uprave prihoda, finansijske policije, sekretarijata unutrašnjih poslova; sada gubimo prekršajni, osnovni, odnosno opštinski sud, a očekuju se reforme u oblasti zdravstva, školstva. Da li to znači da ćemo sada izgubiti i bolnicu i gimnaziju? Šta ostaje jednoj takvoj lokalnoj samoupravi koja posle svih reformi koje se dese u društvu ne dobije ništa? Ta lokalna samouprava postaje jedna obična ljuštura u kojoj će političke stranke da se bore samo za glasove svojih građana.
Na taj način opština, u ovom slučaju opština Priboj, siromaši i, što je najgore od svega, daje se poruka građanima opštine Priboj da je budućnost u opštini Priboj sumorna i da oni treba svoju svetliju budućnost da traže u nekom drugom gradu. Stoga ne treba da čudi ni reakcija građana opštine Priboj, ni reakcija svih političkih stranaka na teritoriji opštine Priboj. Stoga ne treba da čudi ni inicijativa koja je pokrenuta na Skupštini opštine Priboj, i koju su jednoglasno podržale sve stranke, da u opštini Priboj ostane i prekršajni i osnovni sud.
Ponovo se vraćam na obrazloženje kojim je Vlada odbila ovaj moj amandman i citiram ponovo: "Određena odstupanja od ovih parametara učinjena su zbog geografske udaljenosti, blizine granice, gustine naseljenosti i blizine turističkih mesta". Upravo ovo objašnjenje treba da koristi Vlada da bi prihvatila ovaj moj amandman. Zašto? Zato što je opština Priboj pogranično mjesto, graniči se sa BiH i Crnom Gorom.
Ali, za razliku od drugih pograničnih opština na teritoriji Republike Srbije, opština Priboj je specifična u tome što do dve trećine teritorije opštine Priboj, do dve trećine sela na teritoriji opštine Priboj, odnosno do 10.000 građana na teritoriji opštine Priboj, može da se dođe samo putem koji vodi preko BiH, odnosno da bi građani sa teritorije tih delova opštine Priboj stigli do samog centra grada odnosno do centra opštine neophodno je da četiri puta pređu granicu!
Takođe, gospođo Malović, ne znam da li ste upoznati sa tim da se na teritoriji opštine Priboj nalazi jedna enklava, to je selo Sastavci, koja predstavlja deo teritorije BiH unutar teritorije Republike Srbije. Mislim da su sve to argumenti da prekršajni i osnovni sud postoji na teritoriji opštine Priboj.
Takođe, ako govorimo o turističkom mestu, sam Priboj predstavlja turističko mesto, jer u Priboju postoji Pribojska banja; na teritoriji opštine Priboj, odnosno na teritoriji Pribojske banje je jedan od najstarijih manastira - manastir Sveti Nikola, zatim manastir Mažići; na teritoriji opštine Priboj nalazi se jedna od najstarijih džamija - Hasanbegova džamija (ove godine je proslavljeno 350 godina od njene izgradnje).
Sve su to argumenti da na ovoj teritoriji ostanu prekršajni i osnovni sud, a na osnovu onih argumenata, kriterijuma koje je koristilo Ministarstvo da bi odbilo, između ostalog, i ovaj moj amandman.
Kada pravimo reformu, reformu pravosuđa ili bilo koju reformu unutar društva, i kada racionalizujemo pojedine službe neophodno je da pravimo komplementarne opštine, odnosno opštine koje će svojim funkcijama jedna drugu da nadopunjuju, a ne da pravimo neke manje centre i da na taj način vršimo neku, tobože, regionalizaciju.
Liberalno-demokratska stranka smatra da multietičnost i multikonfesionalnost predstavljaju prednost, međutim, sa ovakvim reformama društva izgleda kao da to predstavlja jednu manu kojom se građani, konkretno opštine Priboj, kažnjavaju.
Još jedan podatak, konkretno o ovom sudu na teritoriji opštine Priboj – formiranje prekršajnog suda u Priboju ekonomski je opravdano imajući u vidu da je opštinski organ za prekršaje u 2007. godini na teritoriji opštine Priboj ostvario prihod od oko osam miliona dinara, a da je do polovine 2008. godine već prebacio ovih osam miliona dinara. Hvala.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u startu se znalo da će ovaj predlog zakona izazvati reakciju koja neće ići na to da kritikuje Predlog zakona u celini, nego će se narodni poslanici usredsrediti na područja sa kojih dolaze, na teritorije sa kojih dolaze i videti da tamo država, vlast ukida osnovne postulate pravosuđa.
Amandman narodnog poslanika Kenana Hajdarevića svakako treba prihvatiti, jer se odnosi na brdsko-planinsko područje, retko naseljeno kada su seoska područja u pitanju, a posebno zbog toga što su ove opštine granične opštine prema Crnoj Gori ili BiH. Samim tim postoji preka potreba da sudske instance, uključujući i sudove za prekršaje, budu zastupljene, tim pre što su, kao što je gospođa Vjerica Radeta maločas rekla, pojedina naselja od centralnih mesta, gde sada postoje sudije za prekršaje, sudovi, tužilaštva, udaljena po 40, 50 ili 60 kilometara; to su makadamski putevi, nekada je nemoguće da se dođe na vreme, pogotovo kada zimi zaveje sneg čitava područja su odsečena i po nekoliko dana od centra opštine. Velika bi grehota bila ukinuti u ovim područjima i prekršajne i osnovne sudove i osnovna tužilaštva i onemogućiti ljudima da pred sudom isteraju pravdu, bilo o kom postupku da se radi.
S druge strane, vidite da su u pojedinim područjima, u Beogradu konkretno, napravljena dva osnovna suda: jedan veliki osnovni sud koji pokriva područje svih pet dosadašnjih opštinskih sudova i jedan manji sud koji pokriva prigradske opštine.
Ipak je ovde malo drugačije. Međutim, kada su u pitanju ova područja, pogotovo Priboj i okolina, Prijepolje i okolina, Nova Varoš i okolina, to je velika teritorija, ionako retko naseljena, i ako im sada ukinemo mogućnost da ostvaruju svoja prava, mislim da dolazimo u situaciju da ljude obespravimo.
Mislim da je sam predlog zakona apsolutno pogrešan i slažem se sa koleginicom Radetom koja je rekla gospođi Malović da bi bilo najbolje da sad, u ovom trenutku povuče zakon, da se pogleda malo koliko će štete i koliko koristi, eventualno, biti od ovakvog zakona.
Ostavljamo čitave teritorije bez sudova, bez prekršajnih sudova, bez tužilaštva, ostavljamo ljudima da čitav dan moraju da odvoje da dođu i elementarnu stvar u sudu završe. Mislim da bi amandman gospodina Hajdarevića trebalo prihvatiti.
S druge strane, pravi se mastodont, pravi se sud, prvi osnovni sud u Beogradu, koji će imati nekoliko stotina sudija, što prekršajnih, što parničara, što krivičara. Pravi se tužilaštvo koje će imati nekoliko stotina što zamenika, što saradnika, što pripravnika, jer i tužilaštvo i sud školuju podmladak za funkcije koje će sutradan preuzeti.
Dolazimo u situaciju da imamo admirala koji neće poznavati ni četvrtinu sudija čiji će rad ocenjivati. Postoji velika mogućnost voluntarizma, velika mogućnost primene volje onoga koga budete izabrali za predsednika suda, odnosno za javnog tužioca osnovnog tužilaštva, jednog ili drugog.
Dolazimo u situaciju da će ionako sporo sudstvo, ionako nagomilani predmeti koji se sada vuku po sudovima...
Znamo da ima parnica koje traju i po nekoliko godina, da ima parnica koje traju po 15-20 godina i još se nisu završile, da se čitave generacije tuženih i tužilaca menjaju, a da predmet i dalje nije završen. Ovo neće ubrzati donošenje pravde, ovo neće ubrzati donošenje presuda, ovo neće ubrzati rad pravosudnih organa. Ovo će samo mnogo usporiti i stvoriti mnogo šupljina u kojima će se moći naći prostora za voluntarizam, za slobodno sudijsko uverenje.
Smatram da amandman narodnog poslanika Kenana Hajdarevića treba usvojiti i da treba voditi računa o graničnim područjima, o retko naseljenim područjima, jer i tamo žive građani Srbije, koji najurednije izvršavaju svoje građanske obaveze. Jedan sud za prekršaje manje ili više ne znači čak ni za ovaj predlog zakona mnogo, ali jedan sud više u tom području, za stanovnike tog područja mnogo znači. Zato smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.

Da li jo neko želi reč? (Ne.)
Pre nego što pređem na sledeći amandman, obaveštavam narodne poslanike da je sekretar Narodne skupštine informisao predsednike ili ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa da je došlo do izmene u satnici u radu našeg današnjeg popodnevnog zasedanja, a nakon informacije RTS-a da su preuzeli obavezu prenosa košarkaške utakmice, tako da ćemo danas završiti rad u 19 časova i u 19 časova će početi odloženi prenos ovog dela sednice koji je trenutno u toku.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, amandman poslaničke grupe NS, u čije ime sam podneo ovaj amandman, jasno govori da poslanici NS nisu zadovoljni ovakvim načinom na koji je predložen zakon o sedištima i područjima sudova.
Amandman je sledeće sadržine: da se član 3. kompletno briše. Ne možemo da prihvatimo da je ovakav način organizacije pravosudne mreže (osnovni, viši sudovi) u redu. Danas je bilo više reči o tome iz kojih razloga nije dobro da se na ovaj način urede sudovi u Srbiji. Pre svega, mislim da je izostala javna rasprava, koja je bila izuzetno važna kada je predlog ovog zakona došao u skupštinsku proceduru.
Konačna verzija ovog zakona je 28. 10. ove godine objavljena na sajtu Ministarstva pravde, jedan dan pre završetka javne rasprave, i nije moglo da se na adekvatan način reaguje. Pre svega, pravosudna javnost u Srbiji, oni ljudi koji će primenjivati zakon, koji će voditi sudske postupke nisu zadovoljni.
U više navrata Društvo sudija Srbije je apelovalo na podnosioce ovog zakona, koji su ovaj zakon praktično stavili u skupštinsku proceduru, da je trebalo... još jednom ponavljam, principijelna primedba jeste nedostatak javnosti i neadekvatna javna rasprava.
Šta to u životu građana Srbije tačno znači videćemo u primeni ovog zakona, ali očigledno je da će biti dosta pometnje kako među građanima Srbije, tako i kod nosilaca pravosudnih funkcija, naravno i onih ljudi iz advokature koji zastupaju građane pred sudovima. Biće tu dosta problema.
Videli smo danas, pominjana je udaljenost od nekih sudova od više stotina kilometara. Uglavnom je bilo reči o onim područjima Srbije gde su izuzetno teški vremenski uslovi, pa smo pominjali Novi Pazar i Tutin, ali ništa nije bolje kada je u pitanju, recimo, udaljenost Opštinskog suda, do sada, u Raškoj i Kraljeva, to je 80 km, jer će praktično u Raškoj biti samo sudske jedinice.
Zaista bih pitao ministra pravde u jednoj direktnoj komunikaciji kako će se jedan revizioni, u prvom stepenu, predmet koji se bude sudio (recimo, neki čovek sa Kopaonika ili Golije) u višem sudu u Kraljevu, gde je vrednost spora preko 800.000 dinara...
Dakle, imaćemo situaciju da će ljudi u prvom stepenu, kada bude izmenjeno, a ja mislim da još nije, gospođo ministre, sada govorim o trenutnoj situaciji, koji budu morali da idu 80 km da štite neko svoje pravo biti u situaciji da toliki put pređu, da angažuju advokate, da troše svoje vreme.
Bojim se, gospođo ministre, da kada ste ovakav jedan predlog zakona stavili u proceduru niste razmišljali da postoji opasnost da će građani, na šta upozoravam, preuzeti stvari u svoje ruke. Bojim se, kada se ovaj zakon bude primenjivao, da će biti porast krivičnih dela u Srbiji, a to je ono što je najopasnije kada je u pitanju bezbednost građana. Jer, ako neko da bi štitio svoje pravo mora da putuje 100 i više kilometara, pa kada bude otišao jedanput, drugi put, treći put i kada vidi da mu je em daleko sud, em daleko pravda, em izuzetno skupo, ljudi će, opet ponavljam, bojim se, preuzeti stvari u svoje ruke, pa ćemo od nečega što smo želeli da bude bolje u Srbiji imati porast krivičnih dela.
To je izuzetno opasno i apelujem na vas da se nađe jedno dobro rešenje kako bismo ovakve stvari zaista izbegli i kako bi bezbednost i sigurnost građana bila adekvatna.
Naravno, ne može niko biti srećan zbog činjenice da u nekom gradu gde sud postoji dugi niz godina, a pomenuli smo Gornji Milanovac, Rašku, Mionicu, Brus, Vrnjačku Banju... Godinama smo ulagali u neke sudske zgrade.
Ponoviću da je, to sam i u raspravi u načelu govorio, Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji jedna izuzetno lepa zgrada koja se nalazi na jednom praktičnom mestu koje je praktično razglednica Vrnjačke Banje. Mi ćemo od tog opštinskog suda napraviti sudsku jedinicu.
Postavlja se pitanje čemu će služiti te sudske jedinice. Dakle, neke delegirane sudije će iz nekog drugog grada dolaziti da sude u neki drugi grad.
Jedno od objašnjenja za skupštinskom govornicom onih koji su predlagali ovaj zakon jeste i to da se spreči uticaj na lokalne sudije, da su pod velikim uticajem u malim sredinama.
Gospođo ministre, ja sam potpuno siguran da prvo nosioci pravosudnih funkcija treba da budu takvi ljudi koji moraju da budu nedodirljivi, da ne mogu da sude ni po babu, ni po stričevima, već onako kako nalaže zakon.
Siguran sam da nećete tu mogućnost sprečiti, ukoliko neko ima loše namere, da neka stranka ne ode u drugi grad, pa da ne potraži kod tih sudećih sudija određene veze. Siguran sam da će u tim drugim sredinama pre doći do onih ljudi koji su podobni za takve stvari, nego kod onih sudija koji sude u jednom malom gradu i koji svakog dana moraju da žive među onim ljudima koji su stranke u postupku.
Osim toga, u tim gradovima postoje advokati kako jedne tako i druge strane i nije baš logično da tako može nešto da se izmanipuliše. Osim toga, postoji žalbeni postupak, postoji neki sud, recimo, kada je u pitanju Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji ili Raškoj u drugom stepenu odlučuje Okružni sud u Kraljevu, pa ako je neko baš toliko moćan da može da utiče, postoji neko veće koje će takvu sudsku odluku da ukine. Prema tome, ne vidimo da je to jedno od obrazloženja za podnošenje jednog ovakvog zakona.
Ovde se pravi jedna potpuna centralizacija. Ovde se ne razmišlja ni o strankama u postupku, ni o građanima Srbije. Moram da kažem i to da će domicilni advokati u sredinama u kojima se ovakvi sudovi prave kao sudske jedinice, viši sudovi, biti oštećeni i da će neki od njih (poznato je da u nekim ovakvim gradovima ima 40, 50, 60 advokata) biti ugroženi, imaće problema sa poslovanjem i moraće možda da potraže neki drugi posao i da se bave nečim drugim.
Niste razmišljali ni o tome, takođe sam u raspravi u načelu govorio, da će možda i za najbolje sudije koje sada imamo u nekim malim gradovima, koji će biti na području nekog drugog višeg suda, pa će onda ići da sude u neke sudske jedinice, to biti jedan veliki napor. Poznato je da u pravosuđu ima izuzetno puno žena sudija koje su majke, koje imaju po dvoje ili troje dece.
Takve vrste opterećenja – putovanje po dva ili tri sata u jednom pravcu, pa jedan sudeći dan koji je izuzetno naporan, vi znate kako to izgleda, vraćanje, možda čak više desetina puta, da bi se jedan spor završio – verovatno će neke ljude koji su odlične sudije oterati iz pravosuđa. To su neki dodatni napori i ljudi koji su konkurisali za sud nisu znali da će se jednog dana suočiti sa ovakvim zakonom.
Isti problem postoji sa funkcionisanjem apelacionih sudova, jer su neki viši sudovi i po 200 km udaljeni od sedišta apelacionih sudova (Negotin, Užice i neki drugi gradovi), tako da ćemo, bojim se, ja se izvinjavam branši i svim nosiocima pravosudnih funkcija, u Srbiji imati praktično jedan "lutajući cirkus" koji će na neki način tumarati od grada do grada i imaćemo jedno potpuno nedefinisano stanje.
Ponavljam da u svakom gradu postoje nosioci zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, da je sud oličenje jednog grada, da nije bilo nikakvog razloga da se, bar u nazivu, ukidaju opštinski i okružni sudovi i da se prevode na osnovne i više sudove.
Moglo se razmišljati o nekim nadležnostima, da se to umeri na neki način, jer uvodimo apelacione sudove; a nemam ništa protiv termina kasacionog vrhovnog suda. Mislim da je to moglo na jedan bezbolniji način da se prevaziđe i sigurno da bi to bilo bolje i za nosioce pravosudnih funkcija, za građane Srbije i, naravno, za administrativne radnike koji će biti izuzetno pogođeni ovakvim jednim zakonom.
Moram da napomenem i to da će se za te sudove koji samo na nivou pisarnice praktično ostaju u životu, sa nekim sudećim danima u njima, kada se bude uveo onaj sistem notara, odnosno javnih beležnika, postaviti pitanje i tih pisarnica, koju će funkciju imati. Mislim da mi idemo ka Evropi i da će taj dan vrlo brzo doći u Srbiji.
Ponavljam još jednom, nije bilo nikakvog razloga da se nazivi opštinskih i okružnih sudova ukidaju i da se daju nazivi osnovni i viši sudovi. Naravno, da li sam ja u pravu, da li su poslanici Nove Srbije u pravu, vreme će pokazati, ali budite sigurni da ovakav način na koji će se primenjivati zakon i na koji će suditi sudovi u Srbiji neće biti dobar, ponavljam, zbog nekih teritorijalnih, veoma loših, rešenja. Najgora stvar bi bila, a to je moguće da se desi, naravno, niko od nas ne želi da se to desi, porast krivičnih dela.
Naravno, kada bude ovaj zakon zaživeo i kada počne da se primenjuje, videćemo ko je u pravu.
Još jedanput ponavljam, poslanici Nove Srbije na vreme upozoravaju da ovakvi zakoni nisu dobri, da ovakav zakon, koji će se verovatno doneti u ovoj skupštini, nije dobar, kako za građane Srbije, tako ni za kompletan pravosudni sistem u državi. Hvala.

Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, kroz diskusiju koja se vodila o Predlogu ovog zakona nekako je provejavalo mišljenje da ovaj zakon treba povući ili da bismo imali razumevanje da je na dnevni red došao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, odnosno da je Ministarstvo pronašlo nekakve razloge za racionalizaciju, eventualno ukidanje nekog od ovih sudova ili izmeštanje nekih sudova, ali ova potpuno nova organizacija, i nova sedišta sudova, očigledno je naišla na neodobravanje velikog broja narodnih poslanika, naravno i samih sudova i sudija koji rade u njima i građana koji će samim tim biti oštećeni.
Razlog zbog kojeg Ministarstvo ovo radi navodno jeste racionalizacija, ali mi smatramo da je upravo to što se čini neracionalno.
Smatramo da to nije nikakav novi izum naše vlade, ona je naprosto prinuđena da to uradi. Argumentovano tvrdim da je to uslov koji je Evropska unija pred nas postavila. Tako nešto radila je i u drugim zemljama jugoistočne Evrope koje su već ušle u Evropsku uniju. Jedan od razloga za ovo jeste i lustracija sudija i to se sigurno krije iza ovog zakona, samo to niko iz Vlade neće da nam glasno kaže, ali sudije to osećaju, znaju i, naravno, dižu svoj glas smatrajući da to nije u skladu sa Ustavom. I nije u skladu sa Ustavom.
Uostalom, u Poljskoj je tako nešto svojevremeno pokušano i, evo, ja ću dozvoliti sebi da citiram autora ove knjige "Argumenti protiv Evropske unije" magistra Dejana Mirovića, koji nam je lepo dao primer šta je Poljska na putu u Evropsku uniju morala da uradi po pitanju lustracije, jer ja tvrdim da je ovaj zakon i došao pred nas upravo zbog toga da bi se birale nove sudije.
Režim braće Kačinjski je pokušao da svoje probleme reši lustracijom i doneo je zakon o lustraciji koji je stupio na snagu 2007. godine. Šta su oni tražili? Doduše, oni su to radili očigledno, ne ovako kako se ovde u Srbiji radi. Od 700.000 ljudi je traženo da potpišu lustraciono svedočanstvo i da ispune formular sa pitanjem – da li ste tajno i svesno sarađivali sa bivšim komunističkim službama? Kod nas bi to pitanje verovatno malo drugačije zvučalo, rekli biste samo – bivši režim. Svi visoki funkcioneri, profesori, advokati, direktori škola, menadžeri akcionarskih društava, sudije, profesori (sem profesora sa katoličkih univerziteta), morali su da potpišu takvo jedno pismo.
Ko nije potpisao? Bivšem poljskom ministru inostranih poslova, inače poznatom disidentu i poslaniku u Evropskom parlamentu, Bronislavu Geremeku državna izborna komisija je zapretila oduzimanjem mandata jer nije hteo da popuni formular.
On je odgovorio da to shvata kao kršenje principa pravne države i volje birača i to je, naravno, izazvalo burnu reakciju i u samoj Evropskoj uniji, pa je čak i ugledni časopis "Mond" i urednik tog časopisa, po imenu Ignacio Ramone, izjavio da je sumanuti zakon koji je izazvao skandal u Evropskoj uniji i da predstavlja glavni nalog za furiozni lov na veštice.
Posle je ustavni sud vrlo brzo taj zakon stavio van snage, ali sve je to dokaz da je ono kroz šta su prolazile Poljska, Češka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, u svim oblastima društvenog života, počev od pravosuđa preko poljoprivrede, preko kulture, sredstava javnog informisanja, nešto što se i nama nameće. Da ne bismo bili iznenađeni, bilo bi dobro da se time pozabavimo. Ako nemate tu građu, ima je u ovoj knjizi koju vam ja toplo preporučujem.
Pre svega, izašla sam za govornicu da vas podsetim na to šta sudije i predsednici sudova sa Kosova i Metohije misle o tome što ste predvideli da sedište i osnovnog i okružnog suda bude samo u Kosovskoj Mitrovici. Argumenti koje oni daju govoreći o tome koliko ima naselja u kojima živi nealbanski živalj, recimo samo za opštinu Gnjilane i za Kosovsku Kamenicu itd., jesu argumenti koji govore u prilog tome da je moglo da se izmesti; recimo, ako ne može u Gnjilanu da bude osnovni sud, da bude u nekom selu pored Gnjilana, ali da bude mesno nadležan za čitavo to područje.
Mene je zainteresovao, pre svega, njihov osvrt na to koliko je ovaj zakon u suprotnosti sa mnogim rezolucijama koje smo čak i mi ovde u Skupštini doneli. Zbog toga ću i da pročitam ovo obrazloženje koje smo dobili od predsednika tog suda. Kaže ovako: "Ovakva rešenja koja se predlažu ovim zakonom bila su predviđena i u Ahtisarijevom planu, koji nijedan državni organ naše države Republike Srbije nikada nije prihvatio. Ovakvi predlozi su u direktnoj suprotnosti sa svim rezolucijama koje su do sada donošene i koje se sada pripremaju za Narodnu skupštinu Republike Srbije".
Zaista jeste tako. Ako se sećate, uvek smo imali na kraju svake rezolucije da se obavezuju svi državni organi da se obezbedi nesmetano funkcionisanje raznih organa na teritoriji Kosova i Metohije.
Ovaj zakon je zaista direktno u suprotnosti sa svim tim rezolucijama. Zahvaljujem predsedniku ovog suda koji nam je skrenuo pažnju na tako nešto.
Podsetiću vas i da su razni državni funkcioneri, počevši od predsednika države do predsednika Vlade, pa i ministri inostranih poslova, stalno govorili da nikada neće dozvoliti da Kosovo i Metohija na jednostran, protivpravan i protivustavan način budu odvojeni od države Srbije. Na ovaj način mi njih zaista odvajamo od države Srbije.
U izvesnoj meri je ovaj predlog zakona u suprotnosti i sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, pa čak i sa ovim najnovijim saopštenjem Ban Ki Muna od, čini mi se, oktobra 2008. godine. Ako to dobro pogledate, shvatićete koja je greška napravljena ukoliko ne pokažemo spremnost da građanima nealbancima na Kosovu i Metohiji omogućimo da normalno žive, da osete da je država Srbija, makar ovo bilo i na štetu te vaše racionalizacije, iako ovo možda i košta državu Srbiju, ali da pokažemo da nam je stalo da tamo funkcionišu državni organi. A sudovi su jedna grana vlasti koja je veoma važna; ako nema dole parlamenta, ako nema vlade, onda je barem sudska grana vlasti mogla da funkcioniše na isti način kao što je funkcionisala do sada. Ovako, povlačenjem svih sudova samo u Kosovsku Mitrovicu, pokazujemo da smo u stvari predali Kosovo.

Hvala. Za reč se javila gospođa Milica Radović.