Poštovana predsednice, gospodine ministre, na kraju ove popodnevne rasprave, rekao bih nekoliko ključnih reči što se tiče Nove Srbije. Poslanički klub Nove Srbije nije ušao u ovu salu s ubeđenjem da će da glasa protiv. Hteli smo da čujemo gospodina ministra, hteli smo da čujemo ostale poslaničke grupe, kolege; sami smo u dilemi, ljudski je to. Možda nemamo dovoljno informacija, ali ovako je tekla rasprava koju je, moram to da kažem, ministar inicirao.
Žao mi je, prvi put se desilo, gospođo predsednice, da i vi učestvujete na takav način. Pogledao sam stenogram, niste imali nikakvog razloga da me prekinete. Rekao sam samo istinu i samo istinu.
Što se tiče same odluke, pokušao sam da sublimiram svoje dileme i razmišljanja na dve teme, na tzv. dvostruki bezbedonosni rizik, rizik za naše ljude koji tamo idu i za građane Srbije. Na jedno pitanje sam dobio odgovor, kojim nisam zadovoljan. Dakle, svaki vojnik, svaki oficir koji se dobrovoljno prijavi za bilo kakvu akciju, za mene je za poštovanje i heroj, ali za njegov život, bez obzira na to što se dobrovoljno prijavio, valjda neko treba da odgovara. Nije dovoljno reći samo da su se oni dobrovoljno prijavili. To je jedna stvar.
Druga stvar, sam sam rekao, gospodine ministre, ako nešto prećutite, ili shvatim da želite da prećutite, da je to možda državna tajna. Prihvatiću, u znak dobre volje, da je državna tajna da su naši građani bezbedni ili nisu bezbedni. Verujem u naše obaveštajne službe, i vojne i civilne, da su procenile da ovde nema rizika za građane Srbije i Beograda, pre svega, naših gradova. To ste prećutali i rekao sam, kao član Odbora za bezbednost, da ću to ispoštovati.
Na kraju, da vam kažem, što se tiče zdravstva u Čačku, nadam se da će to, gospođo predsednice, pre svega, vama, kao lekaru, biti posebna tema ovde.
Gospodine ministre, vas bih hteo da podsetim, pored te bolnice je bila jedna velika kasarna, ponos grada Čačka. Tamo su sada pacovi, kerovi lutalice; nema kasarne, nema vojnika da ispale počasnu paljbu za zaslužne građane.
Rastao sam uz tu kasarnu, krov je propao, fasada opala, koprive, dva metra. O tome je trebalo vi nama da pričate, to vam govorim. Ne krivim vas, najdobronamernije kažem, a o bolnici u Čačku, tu nemate prave informacije, verujte mi.

Gospodine ministre, izvolite.

Moram da kažem da i mene srce boli što nema kasarne u Čačku i da je vaša odgovornost mnogo veća nego moja. Kasarna u Čačku je ugašena u vremenu dok ste vi bili na vlasti i trebalo bi vi da objasnite građanima Čačka šta se učinili da kasarnu iz Čačka izmestite posle toliko godina postojanja, a ne da mene optužujete. Daću vam i tačne datume kada je iseljena kasarna, kao što je u periodu vaše vlasti Vojska smanjena, sa 70.000, na 28.000. To ste vi uradili, a optužujete druge, vi, podržavajući tu politiku. Možete da se čudite, ali lično vi ste podržavali politiku koja je dovela do toga.
Što se tiče bolnice u Čačku, ja sam samo jedno rekao. Ja sam humanitarnu pomoć odneo bolnici u Čačku, da ljudi u Čačku imaju određene lekove, koji nisu postojali u toj bolnici. Ko vodi bolnicu i ne vodi, ne delim humanitarnu pomoć po tome ko vodi bolnicu, već da se pomogne onima koji su unesrećeni.
Bila je tema da li ovde postoji privatna kombinacija ili privatni posao? Da li znate kako izgleda privatna kombinacija? Privatna kombinacija izgleda kao, recimo, 1991. godine: Irak napadne Kuvajt, a ispred ambasade SAD-a se dese demonstracije podrške SAD-u, predvođene, u to vreme, vojvodom Vojislavom Šešeljem. Gospodo, vojvoda nudi snage za pomoć američkoj administraciji i američkoj vojsci za obračunavanje sa iračkim režimom Sadama Huseina. Ta iskustva više nemamo. Imamo tu memoriju, zbog toga se brinemo da ovakvi ugovori budu sertifikovani u UN-u.
Drago mi je što ste pitali za ''Cepotinu''. Nažalost, mislim da sistem u kome država ugovara najjeftinije očigledno nije dobar, jer je firma koja to radi najjeftinije, izgleda, bankrotirala i ne može da završi. Ali, ćemo mi to u sledećih mesec-dva završiti i do jeseni ćemo otvoriti. Da znate samo, to se zida nekih šest ili sedam godina, i mi ćemo je završiti. To mogu da vam obećam ovde, pred svim poslanicima.
Zahvaljujem svim poslanicima koji su danas učestvovali u diskusiji. Danas sam još većeg uverenja da sam u pravu. Drago mi je što ste mi pružili mogućnost da vam se obratim i videćemo se vrlo brzo. Imamo niz zakona koje treba da donosimo i važnih strategija, kako nacionalno-bezbednosnih, tako i odbrane. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Najpre da zaključim jedinstven pretres.
Očigledno smo iscrpeli sve poslaničke i poslovničke mogućnosti.
Pošto je Narodna skupština završila raspravu o jedinoj tački dnevnog reda, saglasno članu 85. stav 3. Poslovnika, određujem kao dan za glasanje o tačkama dnevnog reda Šestog vanrednog zasedanja – 9. jun 2009. godine, u 10 časova, a o jedinoj tački dnevnog reda Sedmog vanrednog zasedanja, dakle, ovoj tački – 9. jun 2009, u 10.20 časova.
Zahvaljujem na saradnji. Nije veliki broj tačaka, tako da pretpostavljam da će nam 20 minuta biti dovoljno za 6. sednicu, a iza toga prelazimo na ovu sadašnju.
Zahvaljujem na saradnji i do utorka – mali odmor. U utorak se vidimo i nastavljamo rad.